Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Pismenica vam predstavlja 16 naslova koji su tokom XX veka bili zabranjeni iz najrazličitijih razloga, a neki su i danas nedostupni.

1. BIBLIJA – danas u svetu postoji preko 450 verzija
U SSR: 1926–1956 (30 godina)

Etiopija: 1986
Pošiljka od 40.000 primeraka Biblije za jednu školu u Etiopiji je zadržana na neodređen period.

2. MANIFEST KOMUNISTIČKE PARTIJE – Karl Marks i Fridrih Engels
Turska: 1848–2013 (165 godina)
Zabranjena zbog promovisanja komunističkih ideja.

3. ZOV DIVLJINE – Džek London
Nemačka: 1933–1945 (12 godina)
Zabranjena jer se smatrala previše „radikalnom”.

4. ULIKS – Džejms Džojs
Ujedinjeno Kraljevstvo: 1922–1930 (8 godina)
Zabranjena jer je sadržala veoma izražene seksualne teme.

5. BUNAR USAMLJENOSTI – Redklif Hol
Ujedinjeno Kraljevstvo: 1928–1949 (21 godina)
Zabranjena zbog bavljenja lezbijskim temama, ali je na kraju ponovo objavljena 1949.

6. LJUBAVNIK LEDI ČETERLI – D. H. Lorens
Ujedinjeno Kraljevstvo: 1928–1960 (32 godine)
Zabranjena zbog mnogobrojnih opscenih izraza i eksplicitnih opisa seksualnih odnosa.

7. VRLI NOVI SVET – Oldos Haksli
Australija: 1932–1937 (5 godina)
Tokom ovog perioda, svi primerci ove knjige iz biblioteka su spaljeni.

8. RAKOVA OBRATNICA – Henri Miler
SAD: 1934–1965 (31 godina)
Zabranjena jer je proglašena „opscenom”.

Kanada: 1938–1964 (26 godina)
Zabranjena jer je proglašena „opscenom”.

9. PROHUJALO SA VIHOROM – Margaret Mičel
Rusija: 1936–2001 (65 godina)
Strogo zabranjena od strane komunističkog režima.

10. ŽIVOTINJSKA FARMA – Džordž Orvel
Kuba: 1945 – do sada
Zabranjena jer kritikuje komunizam.

Kenija: 1991 – do sada
Zabranjena jer kritikuje korumpirane vođe.

Kina: 1945–do sada
Nije zabranjena, već je cenzurisana. Verzija na engleskom je zabranjena.

Rusija 1945–1980
Zabranjena jer kritikuje komunističku Rusiju.

Ujedinjeni Arapski Emirati: 2002 – do sada
Zabranjena zbog sadržaja koji je u suprotnosti sa islamskim vrednostima.

11. 1984 – Džordž Orvel
Rusija: 1950–1990 (40 godina)
Staljin lično ju je zabranio, jer je znao da je knjiga kritika njegove vladavine. Tokom 60-ih godina, umalo je zabranjena u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu, zbog Kubanske raketne krize.

12. LOLITA – Vladimir Nabokov
Ujedinjeno Kraljevstvo: 1955–1959 (4 godine)
Zabranjena, jer je proglašena „opscenom”. Britanska carina je imala nalog da zapleni sve primerke ove knjige.

13. ZELENA JAJA I ŠUNKA – Dr. Sus
Kina: 1964–1991 (27 godina)
Zabranjena zbog kritike marksizma.

14. SATANSKI STIHOVI – Salman Ruždi
Zabranjena u 5 zemalja: 1988 – do sada
Zabranjena je iz religioznih razloga u sledećim zemljama: Indija, Bangladeš, Sudan, Južnoafrička republika i Šri Lanka.

Zabranjena u 16 zemalja: 1989 – do sada
Zabranjena iz religioznih razloga u sledećim zemljama: Egipat, Kenija, Liberija, Pakistan, Katar, Senegal, Somalija, Tajland, Indonezija, Kuvajt, Malezija, Papua Nova Gvineja, Saudijska Arabija, Singapur, Tanzanija, Venecuela.

15. AMERIČKI PSIHO – Bret Iston Elis
Kvinslend, Australija: 1991 – do sada
Zabranjena je da se prodaje, može se kupiti samo upakovana.

16. DA VINČIJEV KOD – Den Braun
Liban: 2004 – do sada
Zabranjena jer su katoličke vođe proglasile ovu knjigu uvredljivom za hrišćanstvo.

Koje knjige koje „nisu dobre” za decu?

Izvor: www.glif.rs

„Knjiga o Jovu” je, nesumnjivo, poštovanja vredna stvar religioznog verovanja, ali diskutovati o poštovanja vrednim stvarima religioznog verovanja (ne)zahvalno je za onoga koji diskutuje, jer se izlaže opasnosti da bude „rastrgnut” od strane onih koji pokazuju ma kakav interes za raspravu. Najopasnije je stanovište „zdravomislećih” ljudi koji za apsolutni atribut uzimaju razum kao jedino merilo osmatranja i doživljaja. Iz perspektive „zdravomislećih”, starozavetni Jov, koji, smožden i ništavan u pepelu, pokušava da razotkrije tajnu Boga i opšteg ustrojstva kosmosa, krajnje je groteskna figura. Gledište poklonika Racia i njihov skučeni duh osiromašen za „iskustvo Svetog” mogu da preplaše, kao što i Jovovi prijatelji pokušavaju da preplaše i obeshrabre Jova u njegovom nastojanju da potraži Boga. Bogoiskatelj Jov zna da ne sme ustuknuti pred ideolozima kojima do istine i nije stalo, i da samo istrajnom borbom on može shvatiti suštinu stvarnosti koja je sadržana u pojmu života.

Teološki posmatrano, čovek (Jov) je slobodno biće koje može da bira između dobra i zla, između istine i ideologije. Jov bira Istinu, ili put ka Istini i Dobru; Istini koja se konstituiše spoznanjem. Ničeovskim rečnikom kazano, Jov se natčovečanski bori da prevaziđe datost ne bi li se vazneo nad psihologijom i filozofijom starozavetnog čoveka, i u tom agonu on aktuelizuje i fundira iskonska pitanja: pitanje patnje i odnosa sveta i čoveka, bića i saznanja, objekta i subjekta, odnosno pitanje objektivne i subjektivne stvarnosti i postojanja. Kažem aktuelizuje i fundira, jer je „Knjiga o Jovu” pravedniku iz Uza (nastala između 6. i 3. veka pre nove ere) imala prauzore u sumerskoj i vavilonskoj književnosti. U grčkoj literaturi, takođe, nailazimo na slične motive o Prometeju, Edipu i Heraklu.

„Knjiga o Jovu” relativizuje pitanje pravednosti; zapravo, otvara ono večito pitanje – zbog čega pravednik trpi, ako nije zgrešio? Može li se dati drugačiji odgovor nego da je Bog, kao izvor i merilo pravednosti, odgovoran za sve patnje i stradanja? Ako je Bog merilo pravednosti i njen izvor, zar nije potpuno pozvan i da odgovara za kažnjavanje pravednih? U „Knjizi o Jovu”, smatra Zvonimir Kostić, konstatuje se nepravda i nezakonje, ali se ne optužuje Bog kao njihov uzročnik. K. G. Jung je, pak, mišljenja da Jov ne može da porekne da se nalazi nasuprot Bogu koji ne mari ni za kakav moralni sud, i koji u odnosu na sebe ne priznaje nikakvu obavezujuću etiku. Jov je suprotstavljen Bogu kojem je više stalo do moći nego do pravednosti. Tako u psihološkoj raspravi „Odgovor na Jova” Jung kaže: „Veličina Jovova zacelo je u tome što on, suočen sa poteškoćama, ne biva pokoleban u jedinstvo Boga, već jasno vidi da se Bog nalazi u protivrečnosti sa samim sobom, i to u tako totalnoj protivrečnosti da je Jov siguran da će u Bogu naći branioca i zastupnika protiv Boga.” Jov mora sebi da prizna da mu niko drugi ne nanosi nepravdu i da niko drugi ne vrši nasilje nad njim do upravo Jahve. Teško je razumeti da pravednost Boga jeste, u neku ruku, automatska, stroga i neumitna, bar na osnovu onoga kako nam svedoče Petoknjižje i knjige proročke.

Problem kojim se „Knjiga o Jovu” bavi srećemo još u proročkim knjigama. Reč je o odgovornosti, patnji i krivici. U Mojsijevom Petoknjižju to pitanje rešeno je na jedinstven način, koncepcijom o zajedničkoj odgovornosti. Za greh očeva kaznu snose pokolenja, čak i kada nisu ni za šta kriva. U procesu dozrevanja etičkog monoteizma taj fatalizam postao je neodrživ, jer je zajednička odgovornost bila protivrečna pojmu Božje pravednosti. Proroci Jeremija i Jezekilj prorokovali su da je svaki čovek za svoje postupke lično odgovoran pred Bogom, i, samim tim, istupili su protiv oveštale teze Petoknjižja. Bio je to revolucionarni korak i predstavljao je ogroman napredak u religioznom mišljenju. Međutim, determinisanjem odgovornosti veliki čovekov problem se ne rešava, pre postaje zapleteniji. Jer, ako svaki čovek za svoje postupke lično odgovara, zašto trpe pravedni i bogobojažljivi, pita se Jov, koji, kao i svi revolucionarni duhovi, postavlja pitanje pre vremena. (Čoveku je, smatra Lav Šestov, teško da čeka. On je tako ustrojen da mu sadašnjost uvek izgleda značajnija i pouzdanija od budućnosti. Čovek je biće koje se nalazi u vlasti trenutka.) Podsetimo se da je hrišćanski odgovor na Jovovo pitanje, teološki razrađen na egzistencijalnom planu mnogo kasnije. Ovozemaljske patnje pravednika, u hrišćanstvu, biće iskupljene u onozemaljskom Hristovom carstvu.

knjiga-o-jovu-2

Međutim, starozavetna nauka o „naplaćivanju” za dobra, odnosno za zla dela, nije prelazila granice ovozemaljskoga života. Prekogrobni život za Jevreje bio je boravak u Šeolu (podzemlju), gde nema ni radosti ni spoznanja ni delovanja ni nade. „Onamo” se nije mogla smestiti nagrada za dobra dela u ovozemaljskom životu. Uveravajući se sve više da je ljudska ideja Božje pravde veoma slaba i klimava (što se u svakom dobu čovek može uveriti, verovao ili ne u Jehovu, da u većini slučajeva u svetu pravednici stradaju i pate, a opaki i nasilnici svih vrsta uživaju), Jevreji su se i sami morali prikloniti pretpostavci o životu posle smrti, smatra Vladeta Jerotić. Ovo „morali” V. Jerotića treba shvatiti u kontekstu neodrživosti jevrejskog „materijalističkog koncepta”, koji je, mnogo puta poklekao pred iskustvom istorije.

Jovova tragedija počinje na nebu, njegovi su problemi tamo inicirani, a njihova materijalizacija je (poput materijalizacije blagodeti) eksplicirana na zemlji. Pronicljiv Satana kao čovekomrzac, poznajući odlično čovekovu prirodu, „nagovara” Gospoda da iskuša Jova, „dobra i pravedna čoveka”, u čiju pravednost, bez ostatka, veruje i sam Gospod.

Stradanje i patnje starozavetnog Jova već vekovima izazivaju polemiku i jesu kamen spoticanja teološke i humanističke misli.
Sa filozofskog aspekta percipirana „Knjiga o Jovu” problematizuje jedno od najbitnijh pitanja čovekove egzistencije – pitanje bezrazložne patnje čovekove. S tim u vezi, „Knjiga” se bavi najuniverzalnijim problemom koji je prisutan i u savremenom društvu. U tom kontekstu jedno od mogućih viđenja Jova jeste i posmatranje Jova kao savremene figure. Za razliku od modernih junaka egzistencijalističke filozofije i književnosti, koji, kao i junaci apsurda, zauzimaju „pasivan” odnos prem svetu, starozavetni Jov svom silinom svoga duha pokušava da nađe smisao. Samim tim što ideja o smislu postoji, neutralizuje se maksima apsurda da smisla nema. U tome je zapravo zamka filozofije apsurda, koja izdvaja apsurdnu stranu stvarnosti, kao što čini i „Knjiga o Jovu”, ali ne odriče smisao, već traga za njim. Spremnost Jova da relativizuje utvrđene istine i postavlja pitanja čini Jova modernim junakom.

Psihološki, tj. psihoanalitički posmatrano, „Knjiga o Jovu” jeste parabola o čovekovom spoznanju sebe. Ona svedoči o neophodnosti Jova da se, pre svega, kao individua izdvoji iz kolektiva – kolektivne religije i plemenske svesti, a potom da od individue sazre u ličnost koja na putu oboženja prihvata sve konsekvence sopstvenog ponašanja. Jov tek kao ličnost može da odbaci imperativni model i započne dijalog (bogoopštenje) sa Ličnošću, a suština bogoopštenja je u približavanju obraza Praobrazu. Prvobitno blagostanje Jovovo, o kojem čitamo na samom početku „Knjige o Jovu”, simbol je njegove „infantilnosti”; da bi sazreo, on mora da bude iskušan i time inspirisan na pobunu koja mu omogućava da odbaci zapovest kao čest oblik komunikacije sa „decom”.

Jov treba da potraži objašnjenje za svoje patnje, da zaiska dijalog sa Bogom, jer je vreme za objašnjenje i dijalog došlo – to je gotovo arhetipski obrazac sazrevanja svih ljudi. Iako posrće od straha i neizvesnosti (uostalom kao i sva deca), Jov se mora probuditi iz anonimnosti i prosečnosti ne bi li postao slobodan duh, iznad kolektiva, iznad obzira, oslobođen „svih datosti” – odreći se svega radi jednog i dobiti sve. (I tako očišćen od svega zemaljskog, materijalnog, Jov se spaja sa Apsolutom i biva nagrađen. Čitalac se, zapravo, susreće sa bitisanjem ispražnjenim od svega, osim od eshatološkog iščekivanja. Ovakav zaključak ostavlja prostor za viđenje Jova kao religioznog fanatika uverenog u postojanje Božjeg plana i imperativa bezuslovne ljubavi prema daljini koja zahteva od Jova da se transformiše u „emocionalnog invalida” i „socijalnu nakazu”, kojoj nije potrebno ništa – ni porodica, ni društvo – ništa osim Božje ljubavi. Iz ovakvog čitanja proizlazi da je „Knjiga o Jovu” knjiga u slavu podaništva, apsolutne odanosti i autodestruktivnog fanatizma. Naravno, ovo je samo jedno od mogućih čitanja. Ovakvom čitanju, svakako, može se suprotstaviti ideja po kojoj je suština „Knjige o Jovu” u ostvarenoj slobodi, u tome što je Jov slobodnom voljom odabrao svoj put).

Spoznavši sebe, svoje svesno i nesvesno biće, Jov će moći da spozna Boga. „Knjiga o Jovu”, bez sumnje, može biti i priča o međusobnom spoznanju čoveka i Boga – važna etapa religiozne istorije.

„Knjiga o Jovu”, takođe, eksplicira jedan savremen sociološki fenomen. To je fenomen uskogrudosti društva, nespremnog da prihvati pojedinca koji na bilo kakav način odstupa od unapred utvrđenih obrazaca ponašanja. Isto tako, ova starozavetna „Knjiga” govori o nemogućnosti čoveka da se pouzda čak i u najbliže. Ostavljenost i napuštenost Jova od svih na najbolji način artikuliše modernog čoveka 21. veka, koji tavori svoje dane sa užasnim osećanjem usamljenosti.

„Nešto u Jova podseća na izvesnu savremenu dekadenciju pravde”, smatra Rene Žirar (René Girard). Tako on navodi da svugde gde ideologija utiče na zakonito i pravno, „sudske parodije” se množe i izazivaju ponašanja slična ponašanju trojice inkvizitora uz uzglavlje Jovovo. Upravo tako, „Knjiga o Jovu” na implicitan način sugeriše problem totalitarne ideologije; par excellence problem savremenog društva, a najvernije sluge totalitarizma, bez kojih nijedan totalitarni režim ne bi mogao postojati, jesu Jovovi „prijatelji”. Zahtev za pokornom i saglasnom žrtvom karakteriše savremeni totalitarizam, isto kao i izvesne religiozne i parareligiozne oblike primitivnog sveta. Rene Žirar dodaje: „Ljudske žrtve su uvek predstavljene kao do krajnosti saglasne sa sopstvenim stradanjem, potpuno uverene u njegovu nužnost. To je gledište progonitelja, koji sadašnji neoprimitivizam nije u stanju da kritikuje.”

Religijski aspekt ove „Knjige” nedvosmisleno ukazuje na veoma značajan momenat u razvoju religiozne misli uopšte. „Knjiga o Jovu” raskida sa dogmatskim doživljajem Boga koji pretpostavlja „slepu pokornost” i u potpunosti isključuje racionalnost. Jovovo iskanje dijaloga, čini se, od suštinske je važnosti za sam doživljaj vere i čovekov odnos prema njoj, jer ga upravo dijalog, mogućnost dijaloga, čini većim i moćnijim nego što u stvarnosti jeste. Teološki posmatrano, „Knjiga o Jovu” uvodi i ideju o iskušenju čoveka, odnosno kušanju ljubavi. Iskušenje nije hir Gospodnji, već promisao Njegova, koja čoveka pokreće iz stanja pasivnosti i doprinosi njegovoj misaonoj nadgradnji i kvalitativnom čovekovom ojačanju u estetskom, etičkom i moralnom kontekstu.

knjiga-o-jovu-1

Postavlja se pitanje, posle svih stradanja, je li šta ljudsko ostalo u Jovu? Nakon svih tragedija i ispaštanja njegove napaćene duše – ostala je ljubav. Jovu je lako voleti Gospoda u radosti i blagostanju, ali je teško voleti kad ga napadnu patnje. Zapravo, „Knjiga o Jovu” simbolično promoviše ideju bezuslovne i bezinteresne ljubavi – jer Jov ne prestaje da voli Boga, iako sumnja u Njegovu pravednost. Jov je medijum, poprište bitke, koja ima cilj da dokaže postojanje bezuslovne ljubavi; bitke koja se vodi između Satane, koji optužuje Jova pred Bogom da ljubav Jovova nije bezrazložna, i Boga, Jovovog branitelja i jedinog svedoka Jovove pravednosti. Jov je pobunjenik i večiti poklonik ljubavi i, kao takav, ostaće veran Bogu i u najtežim iskušenjima. (Lešek Kolakovski /Leszek Kolakowski/ u članku „Jov ili antinomija vrline” je, pak, mišljenja da Jov, ostajući veran Bogu i u trenucima teških mučenja, čini u stvari zlo, iako želi da čini dobro. Drugim rečima, vernost je, kao religiozna osobina, dvosmislena i dvoznačna. „Vernost je vrlina unutrašnje suprotna, jer ako biva negovana u nadi na korist, prestaje da bude vrlinom, a negovana radi nje same često predstavlja mirenje sa zlom, te prema tome, takođe, prestaje da bude vrlinom.” Bog, smatra Kolakovski, postupa veoma mudro množeći ljudske nesreće posredstvom kojih postiže moralne pobede; jer kad bi ljudi bili srećni, Satana bi imao uspehe, ali Bog ne bi imao nikakve).

Jovovo stradanje je po mišljenju hrišćanskih egzegeta anticipacija Hristovog stradanja. Kod hrišćanskih teologa, srećemo i tumačenja na osnovu kojih se izvode zakljuci da starozavetni Jov proročki sluti Hrista, posrednika između palog čovečanstva i Boga. Čini mi se, pak, značajnijom paralela Jova i Hrista u kontekstu totalitarnih uređenja čije su, nesumnjivo, žrtve bili i Jov i Hrist. Naime, Jov je žrtva starozavetnog totalitarizma (Boga dželata, progonitelja, koji kasnije postaje Bog iskupitelj, tj. Bog žrtve), dok je Hrist žrtva ideološkog i političkog totalitarizma koji godinama praktikuju razni ideolozi represije. Nit koja nesumnjivo povezuje Hrista i Jova jeste patnja, jer je ona jedini način da dođe do pomirenja čoveka i Boga. Stradanjem i patnjama Hristovim, Bog Otac, posredstvom Sina, izjednačava se u patnji sa čovekom. „Kao što čovek pati zbog Boga, tako i Bog mora da pati zbog čoveka. Drugačije među njima ne može biti pomirenja”, smatra Jung.

Sergej Bulgakov, u svojoj knjizi Sofiologija smrti, iznosi gotovo identično mišljenje o neophodnosti patnje koja će Boga približiti čoveku. I Bulgakov i Jung su saglasni da se patnja Božja ostvaruje posredstvom Hrista, kroz opštu silu kenozisa Božanstva. „Tako je Hristos”, objašnjava Bulgakov, „sišao ljudima u telesnoj ljušturi i radi ljubavi prema ljudima prihvatio mučenje i smrt. U toj činjenici izrasla je ideja samounieža Sina Božjeg. Bogoovaplođenje je izvršeno sa ciljem da pomogne da čovek, budući pravednik, kroz stradanje na zemlji zadobije veliko proslavljenje na onom svetu, kod Boga.” Razlika između Jungovog i Bulgakovljevog mišljenja u tome je što Jung dodaje da Bog ne čini ništa drugo, već u liku svojega sina spasava čovečanstvo pred samim sobom.

Književnoumetničkim merilima ocenjivano „Knjiga o Jovu” jedno je od najkompleksnijih štiva celokupne svetske književnosti. Žanrovski izuzetno složena – istovremeno drama, poema, fantastična priča, tragedija, drama apsurda. (Žanrovska složenost, naravno, nije bila, niti je mogla biti unapred osmišljena od strane autora, već je uočena, ili učitana od strane savremenih tumača.) „Knjigu” odlikuje lapidarnost izraza i bogatstvo umetničkih slika među kojima svakako dominiraju užasne scene Jovove patnje i stradanja kojima su suprotstavljene veličanstvene lepote prirode. Iz ovog ugla posmatrano, Jov, Bog, njegova žena i prijatelji nisu religiozni i istorijski likovi, već književni junaci čiju motivisanost treba istražiti, a karakteristike i lične interese objasniti.

Svi pomenuti aspekti neophodni su kako bi se celovito sagledao problem kojim se „Knjiga o Jovu” bavi. Naravno, ovi aspekti mogu se međusobno dopunjavati i isključivati, ali od suštinske važnosti je kroz njihovu prizmu propustiti ovo starozavetno delo, jer tek tada možemo sagledati sve bogatsvo i slojevitost parabole o patnji, pravdi, izdržljivosti, oholosti, usamljenosti, a nadasve o Ljubavi koja Jovov najdublji intimni svet povezuje sa „nečim” što je telesnim očima nevidljivo.

Ideja ovoga teksta nije bila da artikuliše jednu večnu i univerzalnu istinu, niti da ponudi jedan konačan odgovor. Ideja teksta „skrivena” je u pitanjima, kao što je i sama suština „Knjige o Jovu” sadržana u pitanjima. Pitanje determiniše čovekovo biće, tačnije sposobnost i veština postavljanja pitanja, daju sadržinu i smisao čovekovom bivstvovanju. Bez pitanja, čovek nalikuje Jovovim prijateljima, „kvarljivim tvarima”, neslovesnim egzistencijama. Trenutak kada se pita, jeste „čas rođenja Svetlosti”, jer svako pitanje jeste potvrda čovekovog misaonog bića koje vaznosi čoveka van njegovih granica, o čemu valjano svedoče i reči Justina Popovića u knjizi O duhu vremena: „Nema tvari pred kojom se čovek nije savio u znak pitanja. Nema pitanja koje nije povuklo čoveka u svoju beskonačnost. Jer svako pitanje izvodi čoveka van granice čovečjeg, čini ga transčovečjim, transsubjektivnim, skopčava ga s prirodom ispitivanog objekta, i potapa ga u beskonačnost. Za pitanjem niče pitanje; i nigde kraja pitanjima, i nigde konca odgovorima. Ako ni po čemu drugom, ono po pitanjima, po problemima čovek je beskonačan. No, i čulo koje pita, i duh koji pita, nisu li beskonačni kada mogu poroditi beskonačna pitanja?”

Retki su, međutim, pojedinci koji pitanja postavljaju. Jov je pre više hiljada godina postavio pitanje za čijim odgovorom još uvek tragamo. Brojna su pitanja, ali su malobrojni oni koji pitaju. Umnogome frustrirano čovečanstvo, naviknuto na formu zapovesti, još uvek čeka da smogne snage i da, poput starozavetnog Jova, postavi pitanje.

 

Slike su preuzete sa www.biblestudyoutlines.org.

Autor: Dušan Blagojević

Kako je uopšte moguće misliti da Jov nije bio u pravu onda kada je govorio: Bog dao, Bog uzeo, već onda kada je, ne slušajući nikakve argumente, besmisleno vapio i proklinjao! Uman čovek je dužan da ravnodušno podnosi oba lica fortune: sve što na svetu postoji dato je čoveku na korišćenje, a ne u svojinu, i uvek mu može biti oduzeto. (L. Šestov)

 

Silno zlo došlo je na Jova, najstrašnije bolesti srušile su se na njega, on grozno pati. Ko zapravo čini ljudima zlo? Može li se drugačije objasniti stradanje pravednika nego li tezom o nužnosti zla u svetu, ili pak tvrdnjom K. G. Junga o „antinomičnosti” samoga Boga? Ukoliko hrišćanstvo sebe smatra monoteističkom religijom, naglašava Jung, onda je neophodno da prihvati postojanje suprotnosti u jednom Bogu. Kliment Rimski, podseća V. Jerotić, uči da Bog upravlja svetom jednom desnom i jednom levom rukom. Jer, kako bismo inače shvatili ulogu Satane! U „Plaču Jeremijinom” stoji: Ne dolaze li i zla i dobra iz usta višnjega? (III, 38), a u „Očenašu” molimo se: I ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga, iz čega proizilazi da je zlo konstanta, prihvaćena, ne samo od strane psihoanalitičara i filozofa već i od strane biblijskih mudraca.

Na Nikejskom saboru 325. godine usvojen je, između ostalih, i postulat koji definiše zlo. Zlo nije samostalan i sa Dobrim ravnopravan princip, nego je podređeno Bogu koji je istovremeno oličenje Dobroga; Dobrome je zlo samo iskušenje, da bi čovek svojom slobodnom voljombirao između Dobra i Zla; stoga materijalni svet i telo nisu po sebi Zlo, nego se kroz njih javlja Zlo u vidu greha. Može li se na osnovu navedenog zaključiti da je zlo „apsorbovano” u samom pojmu Boga, koji je isto vremeno i mudrost, i istina, i dobro, i ljubav?

Sveti Avgustin u „Ispovestima” kazuje da zlo i ružno ne postoje u Božjem planu. Iskvarenost predstavlja štetu, ali se o šteti govori kada postoji umanjenje prethodnog dobra. Ako sve ono što se kvari podleže lišavanju vrednosti, onda to znači da je pre kvarenja postojala pozitivna vrednost. Kad bi se nešto u potpunosti lišavalo vrednosti, to nešto bi prestalo da postoji. Dakle, ružnoća i zlo ne mogu postojati sami po sebi, jer bi bili apsolutno ništavni.

Jov-malaLajbnic, međutim, ne pokazuje tendenciju da negira postojanje zla, već kategoriju zla čini nezavisnom od Božjeg uma, pripisujući je prirodnom nesavršenstvu samog stvorenja. „Stari su uzrok zla pripisivali materiji koju su smatrali nestvorenom i nezavisnom od Boga; ali gde treba da tražimo izvor zla mi, koji svako biće izvodimo iz Boga? (…) Treba tražiti u idealnoj prirodi tvorevine, pošto je ta priroda sadržana u večnim istinama, svojstvenim Božjem umu nezavisno od Njegove volje. Jer, treba priznati da postoji prirodno nesavršenstvo u samom stvorenju još pre greha, pošto je svako stvorenje prema samoj svojoj suštini ograničeno; odakle sledi da ono ne zna sve, da može zalutati i činiti druge greške.”

Savremeniji hrvatski teoretičar Branko Bošnjak, autor knjige Grčka filozofska kritika Biblije, sublimirajući iskustvo grčkih filozofa i mudraca i biblijsku misao, naglašava, pak, da greh, tj. zlo treba shvatiti kao stanje koje je u „cijelom čovječanstvu zatamnilo vrednote, a najjače najviću vrednotu – ljubav.”

Kako smo se uopšte našli u situaciji da opravdavamo Boga raznim filozofsko-teološkim tezama? Na ovo pitanje, isključivo konsultovanjem razuma i logike (ako uopšte ima logike) teško možemo doći do odgovora (ako uopšte ima odgovora). Zar je moguće da je „večiti uzor” Jahve istovremeno i zlo?

Ostaje da, poput Lajbnica, optimistički konstatujemo činjenično stanje i da se sa njim saglasimo da je, i pored postojanja zla, ovaj svet „najbolji od mogućih svetova”. Ili da se, poput Šopenhauera, podsmehnemo i „narugamo” Lajbincu, jer je ovo „najgori od mogućih svetova”.

Ili, da probamo problematizovati pojam zla i stradanje pravednika, tačnije da o tome razgovaramo. Postoji, naime, još jedna mogućnost – da poput J. V. Getea budemo uvereni da je zlo, odnosno Satana, deo Božjeg plana, i da ništa nije moguće bez Božje volje.

Zlo je, po mišljenju sholastičara, nikako trajna, već samo prolazna kategorija, tačnije – apsolutnoj ljubavi ne može se suprotstaviti apsolutno zlo, jer apsolutnog zla nema. Mada, nimalo bezrazložno nije pitanje K. G. Junga – ako zlo već jeste konačno, tj. nije apsolutna kategorija, zašto se Bog još uvek usteže da upotrebi silu nad Satanom, odnosno nad zlom?

Da li je, međutim, Jov sve ovo znao?

Jovova tragedija počinje na nebu, njegovi su problemi tamo inicirani, a njihova materijalizacija je (poput materijalizacije blagodeti) eksplicirana na zemlji. Satana, kao „jedan od sinova Božjih”, koji nesumnjivo poznaje slabosti čoveka i njegovu strast za materijalnim, na pitanje Boga: Jesi li vidio slugu mojega Jova? Nema onakoga čovjeka na zemlji, dobra i pravedna, koji se boji Boga i uklanja se oda zla (Jov 1, 8), odgovara: Eda li se uzalud Jov boji Boga? / Nijesi li ga ti ogradio i kuću njegovu i sve što ima svuda unaokolo? dijelo ruku njegovijeh blagoslovio si, i stoka se njegova umnožila na zemlji. / Ali pruži ruku svoju i dotakni se svega što ima, psovaće te u oči ( Jov 1, 9-10).

Čitalac treba biti obazriv svaki put kada se udaljava od istorijskog i religioznog konteksta „Knjige o Jovu”. U suprotnom, gore navedeni stihovi mogu se pročitati kao pritvoreno i smišljeno trpljenje Jovovo, nagrade radi; ili svesno prihvatanje, a samim tim i pomaganje zla od strane Jova, koristi radi – u tom slučaju se religiozna vernost ne može smatrati vrlinom.

Međutim, kako je Jov „dostojno” izdržao iskušenje, ispit, on izgovara: Go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti onamo. Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje. / Uza sve to ne sagriješi Jov, niti reče bezumlja za Boga (Jov 1, 21-22). Ne treba sumnjati da su navedene Jovove reči tendenciozno (is)korišćavane kroz vekove u svrhu manipulacije i večite (zlo)upotrebe radi očuvanja Božjeg poretka na zemlji. Tačnije, razni „apologeti” često su propovedali da bez obzira na to da li čovek prima zlo ili dobro od Boga i od „njih”, Božjih izaslanika, mora pokazati poslušnost i povinovati se volji Božjoj, tj. „instituciji božanskoj” na zemlji.

Nakon Jovove antologijske rečenice Gospod dade, Gospod uze, pronicljivi Satana ne biva zbunjen pred veličanstvenim i istovremeno zastrašujućim rečima Jovovim. Naprotiv, Satana se, sa svojim dijalektičkim lukavstvom i moći ubeđivanja, pokazuje kao dobar poznavalac psihološke iznijansiranosti čoveka i njegovog instinkta za opstanak, koji nagoni čoveka da da „sve” ne bi li sačuvao dušu. Odnosno, u ovom kontekstu život, koji je, ne zaboravimo, osnovni preduslov za sveukupno materijalno bogatstvo. Satana zna da je zdrav čovek sposoban da ponovo sagradi i kuću i imanje, a i da produži svoju vrstu.

Kožu za kožu, i sve što čovjek ima daće za dušu svoju (Jov 2, 4) – nesumnjivo, velika je istina koju Satana izriče o čoveku. Nego pruži ruku svoju, sugeriše Satana Gospodu, i dotakni se i kostiju njegovijeh i mesa njegova, psovaće te u oči (Jov 2, 5). Gospod, iako svestan činjenice da je već dovoljno upropastio Jova, jer i sam kaže: I još se drži dobrote svoje, premda si me nagovorio, te ga upropastih ni za što (Jov 2, 3), pristaje na dalje „upropašćivanje” Jova. Evo ti ga u ruke; ali mu dušu čuvaj (Jov 2, 6).
Da rezimiramo: pronicljiv Satana kao čovekomrzac, poznajući odlično čovekovu prirodu, „nagovara” Gospoda da iskuša „dobra i pravedna čoveka”, u čiju pravednost, bez ostatka, veruje i sam Gospod.

Iz navedenog se nedvosmisleno nameću sledeća pitanja: Da li je Bog nemoćan da odoli „nagovaranju” Satane? Da li je Bog pravedan? Ili je posredi hitan zahtev proviđenja da se oplemeni misao o Bogu, pita se P. Evdokimov? (Oplemeniti miso o Bogu, neosporno, pretpostavlja udaljavanje starozavetnog čoveka od osvetoljubivog i hirovitog Boga, i približavanje novozavetnom Bogu, tj. približavanje Bogu ljubavi.)

Jovovostradanje„Ortodoksni“ teolozi rado bi, stiče se utisak, stavili tačku odmah nakon prve glave „Knjige o Jovu”, i konstatovali da je Bog kušao Jova ne bi li proverio snagu i bezuslovnost njegove ljubavi, i kako je Jov, bez roptanja i pobune – što bi valjanim argumentima morali dokazati – izdržao ispit, za šta je na kraju i nagrađen. Sve ostalo, za spasenje, nije potrebno. Međutim, „Knjiga” se ne završava prvom glavom. Posmatrajući „Knjigu” u celini, vidimo da Gospod dogmatične tumače – Jovove „prijatelje” – optužuje za sagrešenje, jer su, sumnjajući u pravednost Jova, oni zapravo posumnjali i u Božju pravednost, a Jova, koji je izdržao kušanje, Gospod nagrađuje.

Dakle, ako je Satana pronicljiv i dobar poznavalac čoveka te „nagovori” Boga da iskuša Jova, otvara se pitanje šta se dešava sa pronicljivošću Boga i njegovim „sveznanjem”?

K. G. Jung iznosi krajnje zanimljivu konstataciju – ako je Bog sveznajući, on je morao da zna da će Jov kušanje izdržati, pa je samim tim stravično mučenje Jovovo moglo biti izostavljeno?!

Da li je Satanina ponuda bila „neodoljivo” privlačna, ili je Bog, hirovit i pantokrat, koji sve vreme jedan ljudski život, tj. njegov sunovrat, posmatra kao „veliku igru veka”? Odstupa li Bog od osnovnih zamisli judizma i hrišćanstva po čijim učenjima ljudski život nije minorna tvar od koje se pravi „priča narodima” (Jov 17, 6)? Čovek je mala vaseljena, mikrokosmos unutar makrokosmosa i, kao pojedinac, bitan je činilac istorije čovečanstva. Nije li Bog, zapravo, projekcija patrijarhalne svesti, koja se u svojoj moći često zaboravlja, poigravajući se sa svojom tvorevinom, i nikad ne zaboravlja svoje pravo stvoritelja, koje, po patrijarhalnoj logici, pretpostavlja i pravo uništitelja?

Jov želi da zna, a put njegovog saznanja, neminovno, vodi preko sumnje u moć i pravednost Božju. Jov je tražitelj istine. „U saznanju istine”, smatra Niče, „sve se svodi na to da li se istina poseduje ili ne poseduje, a ne na to iz kojeg motiva ili na koji način se našla”. Posumnjati u Boga, u njegovu moć, pravednost i dobrotu, iskati od njega direktno odgovore na pitanja zašto šalje zlo, patnju i nesreću, „može neko ko je Jov”.

Međutim, Jov, kao i svi revolucionarni duhovi, postavlja pitanje pre vremena. (Čoveku je, smatra L. Šestov, teško da čeka. On je tako ustrojen da mu sadašnjost uvek izgleda značajnija i pouzdanija od budućnosti. Čovek je biće koje se nalazi u vlasti trenutka.) Podsetimo se propovednikovih reči da sve ima svoje vreme (Knjiga propovjednikova 3, 1-9). Jer, kao što je poznato, hrišćanski odgovor na Jovovo pitanje, teološki je razrađen, na egzistencijalnom planu, mnogo kasnije. Možda zato i Jovov zahtev da mu, ukoliko je zgrešio, Gospod pokaže prestup i greh njegov ( Jov 13, 23), ostaje bez odgovora.

Pročitajte i – Jovove patnje, čemu? Knjiga o Jovu: mogućnosti čitanja

Autor: Dušan Blagojević

Ilustracije su preuzete sa www.wikipedia.org.