Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Don Rigobertove beležnice

 

Mi nemamo razumevanje za konceptualni karakter. Vi ste napravili ovaj lepi nacrt moje kuće i moje biblioteke polazeći od pretpostavke – vrlo rasprostranjene, nažalost – da su u jednom domu važne osobe, a ne predmeti. Ne kritikujem vas što ste prihvatili taj kriterijum, preko potreban za čoveka vašega zvanja koji ne odbija da uvaži mušterijino mišljenje. Ali moja koncepcija budućeg doma potpuno je suprotna. Odnosno: u ovom malom izgrađenom prostoru, koji ću zvati svojim svetom i kojim će vladati moji hirovi, prednost će imati moje knjige, slike i grafike; mi osobe, bićemo građani drugoga reda. Ove četiri hiljade svezaka i stotinu platana i grafika ono su što mora da čini praiskonski razlog za nacrt za koji sam vas zadužio. Vi ćete podrediti prijatnost, sigurnost i udobnost ljudi ovim predmetima.

Neophodan detalj je dimnjak, koji mora imati mogućnost da se, prema mojoj volji, pretvori u krematorijumsku peć za knjige i višak grafika. Zbog toga mora biti smešten vrlo blizu polica i nadohvat moje stolice, jer mi se sviđa da se igram inkvizitora književnih i umetničkih nesreća sedeći, a ne stojeći. Objasniću vam. Četiri hiljade svezaka i stotinu grafika koje posedujem nepromenljive su brojke. Nikada ih neću imati više, kako bih izbegao preobilje i nered, ali oni nikada neće biti isti, jer će se neprestano obnavljati, sve do moje smrti. To znači da za svaku knjigu koju dodajem svojoj biblioteci uklanjam neku drugu, a svaka slika – litografija, drvorez, ksilografija, crtež, rezbarija, miksografija, ulje, akvarel itd. – koju uključujem u svoju zbirku, zamenjuje najneomiljeniju od svih. Neću kriti od vas da je odabir žrtve mučan i, katkad, srceparajuć, hamletovsko dvoumljenje koje me muči danima, nedeljama, i koje se potom obnavlja u mojim noćnim morama. U početku sam poklanjao knjige i žrtvovane grafike javnim bibliotekama i muzejima. Sada ih palim, odatle uklanja dimnjaka. Odlučio sam se za tu drastičnu formulu, koja otklanja teskobu što moram da izaberem žrtvu uz ljuti osećaj da činim kulturno svetogrđe, etičku transgresiju, onoga dana, bolje rečeno noći, kad sam – odlučivši da nadomestim prekrasnim Sisleom, nadahnutim morem u Parakasu, reprodukciju višebojne konzerve Sampbell supe Endija Vorhola – shvatio kako je glupo da kažnjavam tuđe oči delom za koje sam procenio da je nedostojno mojih. Tada sam je bacio u vatru. Gledajući kako se prži taj papir, okusio sam mutnu grižu savesti, priznajem. Sad mi se to ne događa. Poslao sam desetak romantičarskih i indijanskih pesnika u plamen i ne manji broj skulptura, konceptualnih, apstraktnih, neformalističkih, pejzažnih, portretnih i svetačkih, kako bih sačuvao numerus clausus svoje biblioteke i pinakoteke, bez bola, nego, štaviše, pod stimulativnim utiskom kako proučavam kritiku književnosti i umetnosti kako bi to trebalo učiniti: na radikalan, nepovratan i sagoriv način. Dodajem, da dovršim s ovim odlomkom, kako me ta razbibriga zabavlja, ali nipošto ne deluje kao afrodizijak pa je stoga smatram ograničavajućom i slabom, sasvim duhovnom razbibrigom koja se ne odražava na telu.

Nadam se da nećete shvatiti ovo što ste upravo pročitali – nadmoć koju pripisujem slikama i knjigama nad dvonošcima od krvi i mesa – kao humorističku pobudu ili ciničnu pozu. Nije to, nego već uvreženo uverenje, posledica teških , ali i vrlo prijatnih iskustava. Nije mi bilo lako da dođem do načela koje protivreči starim tradicijama – nazovimo ih humanističkim sa smeškom na usnama – antropocentričnim filozofijama i religijama kojima je nepojmljivo da stvarno ljudsko biće, sklop od propadajuće krvi i mesa, bude smatrano manje dostojnim zanimanja i poštovanja od onoga koje je izmišljeno, koje se pojavljuje (ili, recimo, odražava, ako se tako prijatnije osećate) u umetničkim i literarnim slikama. Poštedeću vas pojedinosti ove priče i prelazim na zaključak do kojega sam došao i koji sad obznanjujem ne crveneći se.

Nije svet samopokretnih grubijana, čiji smo vi i ja deo, ono što me zanima, ono zbog čega uživam i patim, već ovo mnoštvo bića pokretanih maštom, željom i umetničkim umećem, prisutnih na slikama, grafikama, u knjigama koje sam uspeo da prikupim dugogodišnjom strpljivošću i ljubavlju. Kuća koju ću izgraditi na Baranku, ona koju vi treba da nacrtate prepravljajući projekat od početka do kraja, više je namenjena njima nego meni ili mojoj novoj supruzi ili mom sinčiću. Trojstvo koje čini moja porodica, bez namere da bogohulim, u službi je tih predmeta, a vi to takođe treba da budete kad se, pošto pročitate ove retke, nagnete nad sto za crtanje kako biste ispravili ono što je loše urađeno.

Ovo što sam upravo napisao doslovna je istina, ne zagonetna metafora. Gradim ovu kuću da bih patio i zabavljao se s njima, zbog njih i za njih. Potrudite se da me oponašate tokom ograničenog perioda u kojem ćete za mene raditi.

A sada, crtajte.

U rečnicima stranih reči može se pročitati da je biblioteka grčkog porekla i da je složena od dve reči: biblion – knjiga i theke – kovčeg, pregradak, ormar. To je, dakle, doslovno: ormar za knjige, ili, u slobodnijem prevodu, skladište knjiga. Sama reč biblion (knjiga) nastala je prema imenu feničkog grada Biblosa, odakle su stari Grci nabavljali listove papirusa, po kojima su onda pisali i slagali ih (tačnije: savijali) u knjige – biblose.

Istorija biblioteke i bibliotekarstva veoma je duga. Ta je ustanova mnogo starija i od same reči biblioteka. Arheolozi su sredinom 19. veka otkrili ostatke zbirki glinenih pločica ispisanih klinastim pismom, stare četiri, pa čak i pet hiljada godina. Kasnije, u 5. i 4. veku pre nove ere, u Grčkoj su bile poznate velike privatne (kućne) biblioteke pojedinih književnika i filozofa, kao što su bili Euripid, Aristotel i drugi.

Najveća javna biblioteka u starom veku bila je čuvena Aleksandrijska biblioteka. Osnovana u 3. veku pre nove ere. Ona je dva veka kasnije imala oko 700.000 svitaka i preko 42.000 prepisa na različitim jezicima.

Druga po veličini bila je u to vreme Pergamska biblioteka sa preko 200.000 svitaka (papirusa). U naše vreme u bibliotekama se ne čuvaju ni glinene pločice ni papirusi iz Biblosa, nego ukoričene knjige, časopisi, novine i druge štampane stvari (plakati i sl.). U velikim bibliotekama sadržaji knjiga prenose se danas na mikrofilmove, pa se hiljade debelih tomova mogu smestiti u nešto veću kutiju, ili na nekoliko kompjuterskih diskova.

Tako, eto, pisane ljudske poruke menjaju svoj oblik i način prenošenja, a reč biblioteka, kojom se označava mesto gde se one čuvaju i koriste, vekovima traje, prenoseći tako slavu drevnoga grada Biblosa i starih grčkih ljubitelja i sakupljača knjiga.

poreklo-reci-biblioteka

Milan Šipka, Priče o rečima

Narodna biblioteka Srbije i Gradska organizacija slepih Beograda 9. decembra organizuju niz programa kojim će obeležiti Međunarodni dan osoba sa invaliditetom.

Celokupna manifestacija odigrava se u Narodnoj biblioteci Srbije i otpočeće u podne, tribinom „Biblioteka za sve – audio-knjiga danas”, na kojoj će govoriti mr Vesna Aleksandrović, Dragiša Drobnjak, Jagoš Đuretić, Nedeljka Ložajić i Dušica Murić.

Za slepe i slabovide učesnike biće organizovano takmičenje u čitanju na Brajevom pismu i u radu na računaru, a povodom stogodišnjice rođenja Branka Ćopića, biće upriličena serija čitanja odlomaka iz književnih dela ovoga pisca na Brajevom pismu.

biblioteka-za-sve

Pomenutim programima skreće se pažnja na neke od problema osoba sa invaliditetom, kao što su čitanje i pristup informacijama. Osobe sa teškoćama u čitanju često se suočavaju sa nedostatkom pristupačne literature. Iako se čine napori da se svim građanima omogući ravnopravan pristup informacijama i publikacijama, to još uvek ne zadovoljavava osobe koje imaju poteškoće u čitanju. Važno je stoga unaprediti ovaj segment budući da čitanje i pristup informacijama značajno mogu da doprinesu uspešnom obrazovanju, zapošljavanju i socijalnoj uključenosti osoba sa invaliditetom.

Obeležavanje Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom otpočelo je 1992. godine kada je Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila rezoluciju kojom se sve zemlje pozivaju da 3. decembra obeleže ovaj dan sa ciljem da se svim ljudima omoguće jednaka prava i ravnopravno učešće u svim oblastima ljudskog delovanja.

Program

–  12 sati, Amfiteatar – Tribina „Biblioteka za sve – audio-knjiga danas”.

Učestvuju: mr Vesna Aleksandrović (Narodna biblioteka Srbije), Dragiša Drobnjak (Savez slepih Srbije), Jagoš Đuretić (Albatros plus), Nedeljka Ložajić (Narodna biblioteka Srbije) i Dušica Murić (Narodna biblioteka Užice).

–  13 sati, Atrijum – „Branko Ćopić i danas među nama” – povodom stogodišnjice rođenja Branka Ćopića, biće upriličena serija čitanja odlomaka iz književnih dela ovoga pisca na Brajevom pismu. Program vodi Slobodanka Matić.

–  14 sati, sala 105 i Čitaonica za slepe i slabovide – Takmičenje slepih i slabovidih učenika i odraslih u čitanju na Brajevom pismu i u radu na računaru.

16 sati – Svečana dodela nagrada najuspešnijim takmičarima.

U ponedeljak, 23. novembra 2015. u 12 sati u Vukovoj sali Biblioteke grada Beograda održaće se konferencija za štampu povodom predstavljanja projekta namenjenog popularisanju čitanja kod dece osnovnoškolskog uzrasta ČITAM, PA ŠTA.

Na konferenciji će govoriti Jasmina Ninkov, direktorka Biblioteke grada Beograda, Aleksandra Vićentijević, načelnica biblioteka „Dositej Obradović” i „Isidora Sekulić” i Violeta Đorđević, bibliotekarka.

U svrhu realizovanja projekta  „Čitam, pa šta” napravljen je sajt, koji će biti predstavljen, i nabavljeni su naslovi onih knjiga koje je neophodno da deca, da bi učestvovala u akciji, pročitaju. Pisani i slikani radovi na temu određene knjige biće postavljani na sajt, a nezavisna komisija, koju će činiti stručni žiri Biblioteke grada Beograda, vrednovaće radove i time rangirati decu da se plasiraju na viši nivo takmičenja. Čitava akcija realizovaće se učešćem biblioteka iz mreže Biblioteke grada Beograda, Dečjeg odeljenja Biblioteke grada Beograda i bibliotekara osnovnih škola na teritoriji Beograda.

Projekat realizuje Biblioteka grada Beograda, uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije.