Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Дон Ригобертове бележнице

 

Ми немамо разумевање за концептуални карактер. Ви сте направили овај лепи нацрт моје куће и моје библиотеке полазећи од претпоставке – врло распрострањене, нажалост – да су у једном дому важне особе, а не предмети. Не критикујем вас што сте прихватили тај критеријум, преко потребан за човека вашега звања који не одбија да уважи муштеријино мишљење. Али моја концепција будућег дома потпуно је супротна. Односно: у овом малом изграђеном простору, који ћу звати својим светом и којим ће владати моји хирови, предност ће имати моје књиге, слике и графике; ми особе, бићемо грађани другога реда. Ове четири хиљаде свезака и стотину платана и графика оно су што мора да чини праисконски разлог за нацрт за који сам вас задужио. Ви ћете подредити пријатност, сигурност и удобност људи овим предметима.

Неопходан детаљ је димњак, који мора имати могућност да се, према мојој вољи, претвори у крематоријумску пећ за књиге и вишак графика. Због тога мора бити смештен врло близу полица и надохват моје столице, јер ми се свиђа да се играм инквизитора књижевних и уметничких несрећа седећи, а не стојећи. Објаснићу вам. Четири хиљаде свезака и стотину графика које поседујем непроменљиве су бројке. Никада их нећу имати више, како бих избегао преобиље и неред, али они никада неће бити исти, јер ће се непрестано обнављати, све до моје смрти. То значи да за сваку књигу коју додајем својој библиотеци уклањам неку другу, а свака слика – литографија, дрворез, ксилографија, цртеж, резбарија, миксографија, уље, акварел итд. – коју укључујем у своју збирку, замењује најнеомиљенију од свих. Нећу крити од вас да је одабир жртве мучан и, каткад, срцепарајућ, хамлетовско двоумљење које ме мучи данима, недељама, и које се потом обнавља у мојим ноћним морама. У почетку сам поклањао књиге и жртвоване графике јавним библиотекама и музејима. Сада их палим, одатле уклања димњака. Одлучио сам се за ту драстичну формулу, која отклања тескобу што морам да изаберем жртву уз љути осећај да чиним културно светогрђе, етичку трансгресију, онога дана, боље речено ноћи, кад сам – одлучивши да надоместим прекрасним Сислеом, надахнутим морем у Паракасу, репродукцију вишебојне конзерве Sampbell супе Ендија Ворхола – схватио како је глупо да кажњавам туђе очи делом за које сам проценио да је недостојно мојих. Тада сам је бацио у ватру. Гледајући како се пржи тај папир, окусио сам мутну грижу савести, признајем. Сад ми се то не догађа. Послао сам десетак романтичарских и индијанских песника у пламен и не мањи број скулптура, концептуалних, апстрактних, неформалистичких, пејзажних, портретних и светачких, како бих сачувао numerus clausus своје библиотеке и пинакотеке, без бола, него, штавише, под стимулативним утиском како проучавам критику књижевности и уметности како би то требало учинити: на радикалан, неповратан и сагорив начин. Додајем, да довршим с овим одломком, како ме та разбибрига забавља, али нипошто не делује као афродизијак па је стога сматрам ограничавајућом и слабом, сасвим духовном разбибригом која се не одражава на телу.

Надам се да нећете схватити ово што сте управо прочитали – надмоћ коју приписујем сликама и књигама над двоношцима од крви и меса – као хумористичку побуду или циничну позу. Није то, него већ уврежено уверење, последица тешких , али и врло пријатних искустава. Није ми било лако да дођем до начела које противречи старим традицијама – назовимо их хуманистичким са смешком на уснама – антропоцентричним филозофијама и религијама којима је непојмљиво да стварно људско биће, склоп од пропадајуће крви и меса, буде сматрано мање достојним занимања и поштовања од онога које је измишљено, које се појављује (или, рецимо, одражава, ако се тако пријатније осећате) у уметничким и литерарним сликама. Поштедећу вас појединости ове приче и прелазим на закључак до којега сам дошао и који сад обзнањујем не црвенећи се.

Није свет самопокретних грубијана, чији смо ви и ја део, оно што ме занима, оно због чега уживам и патим, већ ово мноштво бића покретаних маштом, жељом и уметничким умећем, присутних на сликама, графикама, у књигама које сам успео да прикупим дугогодишњом стрпљивошћу и љубављу. Кућа коју ћу изградити на Баранку, она коју ви треба да нацртате преправљајући пројекат од почетка до краја, више је намењена њима него мени или мојој новој супрузи или мом синчићу. Тројство које чини моја породица, без намере да богохулим, у служби је тих предмета, а ви то такође треба да будете кад се, пошто прочитате ове ретке, нагнете над сто за цртање како бисте исправили оно што је лоше урађено.

Ово што сам управо написао дословна је истина, не загонетна метафора. Градим ову кућу да бих патио и забављао се с њима, због њих и за њих. Потрудите се да ме опонашате током ограниченог периода у којем ћете за мене радити.

А сада, цртајте.

У речницима страних речи може се прочитати да је библиотека грчког порекла и да је сложена од две речи: biblion – књига и theke – ковчег, преградак, ормар. То је, дакле, дословно: ормар за књиге, или, у слободнијем преводу, складиште књига. Сама реч biblion (књига) настала је према имену феничког града Библоса, одакле су стари Грци набављали листове папируса, по којима су онда писали и слагали их (тачније: савијали) у књиге – библосе.

Историја библиотеке и библиотекарства веома је дуга. Та је установа много старија и од саме речи библиотека. Археолози су средином 19. века открили остатке збирки глинених плочица исписаних клинастим писмом, старе четири, па чак и пет хиљада година. Касније, у 5. и 4. веку пре нове ере, у Грчкој су биле познате велике приватне (кућне) библиотеке појединих књижевника и филозофа, као што су били Еурипид, Аристотел и други.

Највећа јавна библиотека у старом веку била је чувена Александријска библиотека. Основана у 3. веку пре нове ере. Она је два века касније имала око 700.000 свитака и преко 42.000 преписа на различитим језицима.

Друга по величини била је у то време Пергамска библиотека са преко 200.000 свитака (папируса). У наше време у библиотекама се не чувају ни глинене плочице ни папируси из Библоса, него укоричене књиге, часописи, новине и друге штампане ствари (плакати и сл.). У великим библиотекама садржаји књига преносе се данас на микрофилмове, па се хиљаде дебелих томова могу сместити у нешто већу кутију, или на неколико компјутерских дискова.

Тако, ето, писане људске поруке мењају свој облик и начин преношења, а реч библиотека, којом се означава место где се оне чувају и користе, вековима траје, преносећи тако славу древнога града Библоса и старих грчких љубитеља и сакупљача књига.

poreklo-reci-biblioteka

Милан Шипка, Приче о речима

Народна библиотека Србије и Градска организација слепих Београда 9. децембра организују низ програма којим ће обележити Међународни дан особа са инвалидитетом.

Целокупна манифестација одиграва се у Народној библиотеци Србије и отпочеће у подне, трибином „Библиотека за све – аудио-књига данас”, на којој ће говорити мр Весна Александровић, Драгиша Дробњак, Јагош Ђуретић, Недељка Ложајић и Душица Мурић.

За слепе и слабовиде учеснике биће организовано такмичење у читању на Брајевом писму и у раду на рачунару, а поводом стогодишњице рођења Бранка Ћопића, биће уприличена серија читања одломака из књижевних дела овога писца на Брајевом писму.

biblioteka-za-sve

Поменутим програмима скреће се пажња на неке од проблема особа са инвалидитетом, као што су читање и приступ информацијама. Особе са тешкоћама у читању често се суочавају са недостатком приступачне литературе. Иако се чине напори да се свим грађанима омогући равноправан приступ информацијама и публикацијама, то још увек не задовољавава особе које имају потешкоће у читању. Важно је стога унапредити овај сегмент будући да читање и приступ информацијама значајно могу да допринесу успешном образовању, запошљавању и социјалној укључености особа са инвалидитетом.

Обележавање Међународног дана особа са инвалидитетом отпочело је 1992. године када је Генерална скупштина Уједињених нација усвојила резолуцију којом се све земље позивају да 3. децембра обележе овај дан са циљем да се свим људима омогуће једнака права и равноправно учешће у свим областима људског деловања.

Програм

–  12 сати, Амфитеатар – Трибина „Библиотека за све – аудио-књига данас”.

Учествују: мр Весна Александровић (Народна библиотека Србије), Драгиша Дробњак (Савез слепих Србије), Јагош Ђуретић (Албатрос плус), Недељка Ложајић (Народна библиотека Србије) и Душица Мурић (Народна библиотека Ужице).

–  13 сати, Атријум – „Бранко Ћопић и данас међу нама” – поводом стогодишњице рођења Бранка Ћопића, биће уприличена серија читања одломака из књижевних дела овога писца на Брајевом писму. Програм води Слободанка Матић.

–  14 сати, сала 105 и Читаоница за слепе и слабовиде – Такмичење слепих и слабовидих ученика и одраслих у читању на Брајевом писму и у раду на рачунару.

16 сати – Свечана додела награда најуспешнијим такмичарима.

У понедељак, 23. новембра 2015. у 12 сати у Вуковој сали Библиотеке града Београда одржаће се конференција за штампу поводом представљања пројекта намењеног популарисању читања код деце основношколског узраста ЧИТАМ, ПА ШТА.

На конференцији ће говорити Јасмина Нинков, директорка Библиотеке града Београда, Александра Вићентијевић, начелница библиотека „Доситеј Обрадовић” и „Исидора Секулић” и Виолета Ђорђевић, библиотекарка.

У сврху реализовања пројекта  „Читам, па шта” направљен је сајт, који ће бити представљен, и набављени су наслови оних књига које је неопходно да деца, да би учествовала у акцији, прочитају. Писани и сликани радови на тему одређене књиге биће постављани на сајт, а независна комисија, коју ће чинити стручни жири Библиотеке града Београда, вредноваће радове и тиме рангирати децу да се пласирају на виши ниво такмичења. Читава акција реализоваће се учешћем библиотека из мреже Библиотеке града Београда, Дечјег одељења Библиотеке града Београда и библиотекара основних школа на територији Београда.

Пројекат реализује Библиотека града Београда, уз подршку Министарства културе Републике Србије.