Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Već se decenijama meri trajanje muka naših ’jezičkih vlasti’, novinara i govorničkog plebsa oko izgovora reči kao što su vodoprivreda, televizija, parlament, Australija, samozaštita, asistent, poljoprivreda, Alesandra, Faludža, incident. Među onima koji su odlučili da treba da propišu kako se ove reči izgovaraju prevladava stav da se mora govoriti vodOprivreda, telEvizija, parlAment. Novinari javnog servisa i još ponekog medija se trude da se tome stavu povinuju. Drugi novinari i svi mi koji one prve slušamo, proživljavamo raspoloženja od napada besa do tuge i apatije. Svi mi, od jezičkih zakonopisaca preko novinara obeju vrsta do običnih korisnika jezika u svim ostalim situacijama govorimo vodoprIvreda, televIzija, parlamEnt (ovde će neki autoritet srpske akcentologije reći: nije, ja se i sebi obraćam sa ’asIstente’).

Dobronamerni posmatrač se prirodno pita: zašto uopšte ikad vodOprivreda, telEvizija, parlAment? Da li to čini jezik boljim sredstvom razmišljanja, komunikacije i čuvanja ideja? Da li neka jezička zajednica – prirodni govor nekog područja, ili prirodni govor neke društvene grupacije – reči navedenog tipa izgovara na takav način? Ne.

Razlog za nametanje ovih suludih obrazaca izgovora leži u pogrešnom razumevanju predmeta sopstvenog istraživanja. Ovi lingvisti (izvinjavam se svim stvarnim lingvistima) smatraju da je jezik skup pravila o tome gde se piše veliko slovo, gde se pomera akcenat, gde se mora reći s obzirom a ne obzirom, i da se jezik tako i uči: pamte se i primenjuju jednostavna pravila navedenog tipa. I pošto standardni jezik, usled upliva jezičkog inženjeringa prilikom odlučivanja šta jeste a šta nije deo standarda, predstavlja jednu vrstu veštačkog jezika, oni onda veruju da je standardni jezik skup onih pravila koja su oni sami propisali. Od prirodnog jezika, njega razlikuje viši stepen pravilnosti: prirodni jezik ume da odstupi od pravila, ali standard ne bi smeo.

Ovakva su pravila previše gruba, na preterano konkretnom nivou da bi se njima u potpunosti opisao jezik. Kada bi standardni jezik bio zasnovan samo na pavilima propisanim u literaturi, ni dvadeseti deo rečenica koje danas izgovaramo govoreći standardnim srpskim ne bismo mogli da sklopimo jer ne bismo imali dovoljno informacija. Na primer, nijedan priručnik o standardnom jeziku ne propisuje da kada koordiniramo dve jedninske imenice ženskog roda, glagol se slaže u ženskom rodu, a sa dve srednjeg roda u muškom: knjiga i olovka su prodate, pismo i penkalo su prodati (ne može pismo i penkalo su prodata). Tipova ovakvih situacija gde izbor donosimo ne na osnovu priručnika već na osnovu jezičkog osećaja je na hiljade. Nijedan jezik, pogotovu ne standardni, nije moguće u potpunosti opisati, još manje propisati. Kad se standard ne bi izvodio iz nekog živog dijalekta, on bi ostao nepotpun, i samim tim neupotrebljiv. Naši preskriptivni lingvisti ovoga nisu svesni.

Takođe, suprotno shvatanju naših lingvista, nauka se ne bavi propisivanjem, pa čak ni opisivanjem pravila. Nauka se bavi prepoznavanjem pravilnosti u svetu oko nas, i pitanjem zašto svet odlikuju baš te pravilnosti a ne neke druge. Kada nauka uoči pravilnost, a onda se susretne sa odstupanjima od te pravinosti, ona pokušava da sazna da li je pravilnost bila loše prepoznata, ili su odstupanja rezultat nekog dodatnog faktora koji prethodno nije uziman u obzir. U oba slučaja, nauka zamenjuje staru formulaciju pravilnosti novom.

Jedna od pravilnosti uočenih kod jednog broja dijalekata našeg jezika jeste da silazni akcenti (kao u Zorka i u kuća) kod najvećeg broja reči ne mogu stajati van prvog sloga u reči. Ova pravilnost rekonstruisana je kao rezultat promene koja je zahvatila ranije stanje. U ranijem stanju, naš jezik je imao samo dva silazna akcenta, i oni su se nalazili bilo gde u reči. Opšte stanje je bilo da se govorilo junAAk i svedOk. Onda se dogodila promena (o čijem uzroku još ne znamo dovoljno), koja je sve akcente koji su se mogli pomeriti pomerila za jedno mesto ka početku reči, i pritom ih pretvorila u uzlazne: jUnaak, svEdok. Tako smo od dva dobili četiri akcenta, dugi i kratki silazni i dugi i kratki uzlazni (mogu se ilustrovati imenima: Zorka, Stana, Milan i Miloš). Silazni su ostali samo tamo gde akcenti starog stanja nisu mogli da se pomere: onde gde su bili na prvom slogu.

Zakonopisci našeg jezika su ovo pretvorili u pravilo: silazni akcenti ne smeju da se izgovaraju van prvog sloga. Kada ih tamo nađeš, ti ih pomeri jedno mesto ka početku i pretvori u uzlazne. U rečima vodoprIvreda, televIzija, parlamEnt, svi mi izgovaramo silazne akcente van prvog sloga. Zakonopisci tu od nas očekuju da ih prevučemo ulevo i vozdvignemo u vodOprivreda, telEvizija, parlAment.

Postavljaju se sledeća dva pitanja.
Ako je jezik zaista pomerio sve akcente jedno mesto ulevo, kako to da ipak svi izgovaramo vodoprIvreda, televIzija, parlamEnt – zašto se i oni nisu pomerili?
Ako svi ipak izgovaramo vodoprIvreda, televIzija, parlamEnt, kako zakonopisci našeg jezika sebi objašnjavaju odluku da standardni jezik modeluju prema pavilu koje je previše jednostavno da obuhvati jeziču realnost?

Odgovor na prvo pitanje je da postoje dodatni faktori, i da oni određuju domene koje pomeranje akcenata nije pogodilo ili ih bar ne pogađa direktno i bez odlaganja. Te domene čine na primer neke reči koje su pozajmljene sa silaznim akcentom van prvog sloga (parlamEnt), ili neki tipovi složnica kod kojih drugi član, kao upravni element, ima silazni akcenat na prvom slogu (vodo_prIvreda). Ovaj tekst nije mesto za ozbiljniju naučnu analizu, odnosno za odgovor na pitanje zašto baš ove reči. Važno je da postoje dodatni faktori koji ograničavaju prvobitno uočenu pravilnost.

Svoje tvrdo držanje pravila i tamo gde ono ne odgovara pravilnostima uočenim u jezičkoj stvarnosti naši jezički autoriteti objašnjavaju na dva načina. Jedan je da njihovo pravilo ustvari odgovara pravilnosti, samo govornici jezika od nje odstupaju. Drugi je da je standard ionako veštački jezik pa može da istrpi i pravilo koje pojednostavljuje stvari, i kada to pravilo ne odgovara jezičkoj stvarnosti.

Prvo objašnjenje je besmislica. Analogija je recimo da je Ajnštajn rekao: merenja u fizici ne odgovaraju Njutnovim zakonima, ali to mora biti zato što priroda odstupa od svojih zakona, i stoga ćemo se držati Njutnovih zakona, ljuteći se na prirodu što ih se ona ne drži. Budući naučnik, Ajnštajn je potražio složenije, a jošuvek elegantne zakone kojima je obuhvatio preciznije izmerenu stvarnost. Slično tome, jedini uvid lingvistike u ono što jezik jeste dolazi od onoga što govornici jezika produkuju, i kako jezičke izraze ocenjuju. Ako govornici produkuju vodoprIvreda, televIzija, parlamEnt, a varijante vodOprivreda, telEvizija, parlAment ocenjuju kao neprirodne, onda je to stvarnost a ne odstupanje govornika od nje.

Drugo objašnjenje pruža prostor za debatu. Jednostavnije pravilo je lakše za učenje. Ako želimo da i govornici koji kod kuće usvajaju dijalekte udaljene od standarda mogu da nauče standard, možda ćemo im pomoći jednostavnijim pravilima. Ovo intuitivno prihvatljivo objašnjenje, nažalost se u realnosti pokazuje kao pogrešno. Osim što sam već pomenuo da jezik nije moguće opisati, pa ni veštački izgraditi, skupom grubih pravila ovog tipa, praktična je činjenica da ni Leskovčaninu, ni Piroćancu, ni Nišliji, ni Kruševljaninu nije lakše da nauči da kaže vodOprivreda, telEvizija, parlAment nego vodoprIvreda, televIzija, parlamEnt, bilo da ostale reči izgovara kako standard očekuje, bilo da to ne čini.

Postoji još jedan važan koren ovog naopakog pristupa. Srpska lingvistika, kao i lingvistike drugih bivših jugoslovenskih republika, ekstremno je, čak za jednu nauku bolesno hijerarhijski ustrojen sistem, nalik sistemu crkve. Reči ’svetih otaca’ Karadžića, Daničića, Belića, Stevanovića, Ivića prihvataju se kao dogma, i svako makar delimično neslaganje sa njima uzima se kao težak prekršaj koji zajednica ume strogo da kazni. Pritom, naučnici čiji položaj i uticaj su rezultat poltronske eksploatacije hijerarhije, a ne naučnih kapaciteta, vrlo često njihove stavove nekompetentno interpretiraju. I najveća glupost može se dobro prodati ako se pripiše jednom od ovih zaista velikih imena naše nauke o jeziku. U svakom slučaju, reči i stavovi navedenih autoriteta nedvosmisleno su nadređeni svakoj realnosti ponašanja govornika jezika. Ako je Daničić rekao da su se silazni akcenti van prvog sloga povukli jedno mesto napred i postali uzlazni, onda svaki govornik koji kaže vodoprIvreda, televIzija, parlamEnt, ujedno govori i protiv (inae pogrešnog interpretiranja) Daničića, i zajednica to mora da spreči.

Ovakvih problema ne bi bilo kada bi naša lingvistička zajednica smogla snage da shvati da je standardni jezik utoliko bolji, ukoliko ima manje veštačkih elemenata. Pogotovu veštačkih pravila. Drugim rečima, on je utoliko bolji ukoliko se više zasniva na živom jeziku. Standardizacija treba da se svede na prepoznavanje i opisivanje onoga jezika koji se sam uspostavlja prilikom komunikacije govornika različitih dijalekata. Veštačko u njemu može eventualno da bude biranje nekih varijanata kao standardnih, i obeležavanje drugih kao nestandardnih, tamo gde za istu gramatičku strukturu ili isti pojam postoji više načina realizacije. Ako neko kaže ’stajala je u izlog’, a neko drugi ’stajala je u izlogu’, lingvist može da veštački prelomi da samo druga opcija bude deo standarda. Ali same opcije moraju doći iz živog jezika. Reči vodOprivreda, telEvizija, parlAment ne dolaze iz živog jezika, a njihova upotreba nema ni validnog ’veštačkog’ lingvističkog opravdanja. I zato nam toliko smetaju.

Autor: Boban Arsenijević

Od istog autora pročitajte i O pozajmljenicama.

Izvor: inform-al.blogspot.rs

Izolovane tribalne zajednice su po pravilu vrlo male zajednice, do nekoliko hiljada ljudi. Njihova brojnost je uvek ograničena prirodnim okruženjem, ponekad i kulturom koja se u takvom okruženju razvije: žive na ostrvu koje može da nahrani ograničen broj ljudi (poput Sentinelaca), ili imaju kulturu jakih tabua, koja ograničava rast zajednice i kontakt sa drugim kulturama (poput naroda Xinga ili Piraha). U uslovima ograničene brojnosti, incest, kao i uzak opseg genetske varijacije, postaju neminovnost, čime se vraćamo na početnu tezu o neminovnoj incestoidnosti puritanizma.

Tuđe reči: uzmi sve što ti život pruža.

Puritanizam je incestoidan.

drustvo-mrtvojezicaraBraniti u svom jeziku upotrebu pozajmljenica, reči uzetih iz drugih jezika, isto je što i odrediti svojoj sestri da može imati decu isključivo sa vama. Istina, u našem jeziku i postoji izreka da brat sestri najbolje smesti, ali volim da mislim da se i ta izreka ne odnosi na imanje potomstva, već samo na epizodu zadovoljstva.

Praksa stvaranja potomstva isključivo u uskom krugu najbližih rođaka lišava zajednicu brojnih oruđa u borbi za opstanak. Ograničen broj genetskih kombinacija vodi ograničenom broju kombinacija fizičkih i fizioloških osobina, što za posledicu ima manju spremnost za suočavanje sa spoljnjim svetom, od mehaničkog rada do reakcije na parazite, bakterije i viruse. Analogija sa jezikom i kulturom je potpuna. Slično je i sa jezikom: jezik bez leksičke razmene sa drugim jezicima ograničen je na leksički fond nastao u jednom kulturnom kontekstu, koji na nove okolnosti može jedino da odgovori rogobatnim složenicama, ponekad ni njima.

Jezičke pozajmljenice po pravilu su kulturne pozajmljenice. Neki predmet, koncept, tehnologija, usvaja se od druge zajednice zajedno sa svojim imenom, ponekad i sa čitavim skupom reči koje se za nju vezuju. Na primer, kada jedna zajednica od druge usvoji tehnologiju plovidbe, ona usvoji ne samo reč za plovidbu, nego i za delove broda, tehnike njegove izrade, sredstva koja se koriste u izradi broda i njegovom upravljanju, tipove događaja i procedura sa kojima se tokom plovidbe srećemo. Kada usvoji tehnologiju kompjutera, onda usvoji i po jedan ili više termina za hard disk (hard drajv), za softver (program), monitor (ekran), resetovanje (butovanje)…

Protivnici upotrebe jezičkih pozajmljenica obično ne ekspliciraju svoj stav po pitanju kulturnih i tehnoloških pozajmljenica. U slučaju da nemaju ništa protiv toga da koristimo softver, već samo protiv reči kojom ga zovemo, oni zagovaraju praksu koja bi značajno usporila osvajanje novih tehnoloških sadržaja. Pozajmljenice omogućuju direktno i brzo preuzimanje tehnologije. Svako drugo rešenje vodi usporavanju i razvijanju otpora prema usvajanju. Još ozbiljniji problem je to da su i same jezičke pozajmljenice, sama pozajmljena reč, gramatička struktura, gramatičko obeležje, zapravo svojom prirodom i kulturne pozajmljenice, i tehnološke pozajmljenice. Onaj ko se protivi upotrebi pozajmljenica zapravo se neminovno protivi kulturnom i tehnološkom transferu.

Protivnci svih vrsta transfera među zajednicama i kulturama suočavaju se sa mnogo većim skupom problema, od kojih su meni ovde zanimljiva dva. Jedan je bazični problem sa definisanjem i odvajanjem svoje zajednice. Koja je to zajednica o kojoj je reč, i kako je odvojiti od drugih (jer svaki kontakt vodi razmeni)? U slučaju Srbije, da li su to svi Srbi svuda (I oni u Čikagu? Kako njih izolovatii?), da li je to srpska etnička zajednica u Srbiji, da li su to svi građani Srbije? Svaka verzija ima svoje probleme, od toga kako izolovati jednu grupu ljudi koja živi izmešano sa drugima, do toga kako primorati sve njene članove da prihvate vašu (pogubnu) ideju. Na praktičnom planu, ovaj stav ima još veći problem u tome da pod postojećim okolnostima uspešno sprovođenje takve izolacije vodi i potpunom nestanku zajednice, usled nemogućnosti da se takmiči sa drugim zajednicama.

Ali uzmimo da nijedan od ovih problema ne postoji. Uzmimo da postoji zajednica čistih Srba, sa svim kulturnim, ideološkim i geopolitičkim uslovima da se uspešno i potpuno očisti od svih ikad usvojenih kulturnih pozajmljenica i izoluje od drugih zajednica. Kakav bismo rezultat dobili? Rezultat bi bio jedno od onih plemena koja žive u Amazoniji ili na nekom pacifičkom ostrvu, koja hiljadama godina nisu imala kontakt sa drugim ljudima, i žive u skladu sa prirodom. Iskreno, ovo ne zvuči nimalo loše: direktna razmena sa prirodom, solidarnost, nepoznavanje pojmova kao što su siromaštvo, nacionalizam, zagađenje. Kraći životni vek, više muke oko opstanka, čak i mogućnost da nam nametnuti kontakt donese fatalne epidemije ili da nas neko lovi i odvodi kao roblje, cena su koju bih rado platio za život izvan korporativnog kapitalizma.

Izolovane tribalne zajednice su po pravilu vrlo male zajednice, do nekoliko hiljada ljudi. Njihova brojnost je uvek ograničena prirodnim okruženjem, ponekad i kulturom koja se u takvom okruženju razvije: žive na ostrvu koje može da nahrani ograničen broj ljudi (poput Sentinelaca), ili imaju kulturu jakih tabua, koja ograničava rast zajednice i kontakt sa drugim kulturama (poput naroda Xinga ili Piraha). U uslovima ograničene brojnosti, incest, kao i uzak opseg genetske varijacije, postaju neminovnost, čime se vraćamo na početnu tezu o neminovnoj incestoidnosti puritanizma.

Pozajmljenice čuvaju jezik, bez njih bi mogao nestati.

Paradoks jezičkog nacionalizma i puritanizma je u tome da on ne teži ovakvom rezultatu na planu kulture, već potpuno suprotnom. Jezički nacionalizam i puritanizam želi jezik koji isključivo rečima proverenog porekla može da odgovori zahtevima samog fronta tehnološkog razvoja. On želi da u čistoj formi pobedi u utakmici naroda. On želi hiljade Tesla i Pupina, ali u državi jednog naroda i samo čistim rečima njegovog jezika. I kad kažem ’paradoks’, naravno, samo izbegavam da napišem ’glupost’.

Zamislimo jezik koji uspešno usvaja tehnološka dostignuća bez usvajanja reči koje uz njih idu. Jezik koji za svaki termin u domenu usvojene tehnologije pronalazi svoju reč. I gde to nalaženje svoje, čiste reči ne usporava tehnološku razmenu. Kako bi taj jezik izgledao? Najpre se moramo upoznati sa nekim univerzalnim osobinama jezika, osobinama koje pokazuju svi jezici poznati nauci.

Jedna od univerzalnih osobina jezika jeste proces gramatikalizacije. Svi jezici sveta podležu ovom procesu. Gramatikalizacija se odnosi na težnju punoznačnih reči jednog jezika – reči koje označavaju konkretne pojmove (imenica, glagola, prideva, priloga) da gube svoje pojmovno značenje i svode se na funkcionalne reči – reči koje pre svega služe gramatičkoj svrsi (predloge, pomoćne glagole, zamenice, funkcionalne partikule). Na primer, u našem jeziku je u toku prelazak konstrukcije ’u vezi’, gde imenica ’veza’ traži dopunu sa predlogom ’sa’ (’u vezi sa tim’) u predlog ’uvezi’ koji traži dopunu u genitivu (’uvezi toga’). Opšti efekat ovog procesa je umanjenje fonda punoznačnih reči jednog jezika.

U isto vreme, svaka zajednica se neprestano menja, i neki predmeti i pojmovi nestaju iz njene stvarnosti. Sa njihovim nestajanjem, nestaju i reči koje su za njih korišćene. Najpre postaju arhaične, a zatim se zaboravljaju i potpuno gube. I ovo je prirodni proces u jeziku, i to sa istim efektom kao i gramatikalizacija: on neprestano umanjuje leksički fond jednog jezika.

Deo promena kroz koje zajednica prolazi jeste i usvajanje novih tehnoloških i drugih kulturnih sadržaja, i potrebne su joj nove punoznačne reči da ih označi. Dakle, dok sa jedne strane život zajednice neprestano od jezika traži nove reči, on sam, usled svog unutrašnjeg ustrojstva i društvenih i kulturnih procesa, konstantno istanjuje svoj leksički fond. Jedno se rešenje očigledno nameće: kombinujmo morfeme koje prežive, gradimo nove reči slaganjem postojećih morfema svog jezika.

Ovo je rešenje za kojim poseže većina purističkih lingvističkih etablišmenta. Tako su nastali zrakomlati, tjelospojke, kostolomi, pa i novogovori i novozbori. Ali, ovo rešenje nije dovoljno dobro, jer ono stvara isključivo nove reči koje se sastoje iz dva ili više elemenata, ali ne stvara nove elemente. Ono ne rešava problem osipanja vokabulara na planu prostih elemenata. Ujedno, ono značajno povećava prosečnu dužinu reči u jeziku, još drastičnije prosečne rečenice. Jezik se dovodi u situaciju da probije prag ekonomičnosti upotrebe, što može voditi i nestanku. Naravno, neke nove složene reči, obično one koje se češće koriste, u procesu jezičke promene će se ’fonološki pohabati’ i postati proste. Ali ovaj proces traje predugo da bi obezbedio potrebnu brzinu obnovljivosti leksičkog fonda u uslovima ubrzanja društvenih promena i razmena koje odlikuje poslednjih nekoliko milenijuma postojanja čovečanstva.

Rešenje dolazi iz samog problema: ubrzane promene i razmene zasnivaju se na intenzivnom kontaktu, a on omogućuje i intenzivno pozajmljivanje leksičkog materijala. Ovo je zapažanje od koga smo i krenuli: leksička razmena je slepi putnik tehnološke razmene. Ali sada je vidimo iz drugog ugla: ona spašava jezik od gubitka koraka sa promenom u kulturi i društvu. Pozajmljenice se usvajaju kao proste reči, jer i kada to nisu, njihovi elementi nisu elementi ciljnog jezika. Jezik-pozajmljivač ih prepoznaje kao proste. Zato one direktno proširuju fond njegovih elementarnih leksičkih jedinica. Zahvaljujući pozajmljenicama, i jezici malih zajednica i kultura opstaju uprkos pritisku onih većih. Jezik opstaje kroz svoju gramatiku, kroz svoje funkcionalne reči, a punoznačne su mu reči potrošna roba. Dok god reč kompjuter menjamo po padežima, i koristimo je npr. uz novogramatikalizovani domaći predlog ’pomoću’ mi ne ugrožavamo svoj jezik uzimajući je. Naprotiv – spašavamo ga.

Još neke zablude

Puritanci većinom protestuju protiv novijih pozajmljenica, neposredno pošto su pozajmljene. Oni nastupaju pod pretpostavkom da ono što nije pozajmljeno poslednjih godina čini autentični leksički fond datog jezika. Kada pogledamo u leksički fond našeg jezika, vidimo slojeve pozajmljenica: danas se gradi engleski sloj, prethodno je nastao nemački, pre njega francuski, pre toga rusk(oslovensk)i, pre toga turski, pre njega grčki… Na kraju čeka otvoreno pitanje nastanka indoevropkog leksičkog korpusa, koji se verovatno dobrim delom takođe rodio u razmeni među plemenima koja su činila prvobitni indoevropski blok. Leksički fond našeg jezika u aktivnoj upotrebi nema više od jedne trećine nepozajmljenih punoznačnih morfema, računajući da u njih spadaju i ranoindoevropski koreni.

Zapravo, da jezik nema sklonost leksičkom pozajmljivanju, pitanje je da li bi se ikad on sam, a time i čovekov kognitivni aparat, razvili do nivoa homo sapiensa. Vrlo je moguće da bez pritiska novopozajmljenih reči u nekom periodu pre sto hiljada godina naš leksikon ne bi dosegao razmere koje ima, i da time naš memorijski aparat, kao ni mehanizam pretraživanja i procesiranja ne bi uznapredovali dalje od nivoa koji prepoznajemo kod životinja sa bazičnim sistemima komunikacije.

Umereni puritanci su protiv pozajmljivanja samo kada naš jezik već ima reč za neki pojam. Razlog kojim se vode je da tada pozajmljena reč ne popunjava nikakvu prazninu. Ovo gledište zanemaruje da je sinonimija još jedna pojava koja karakteriše sve poznate jezike. Sinonimija ima svoju svrhu u jeziku – od markiranja registara (razgovaramo li sa prodavcem na pijaci ili sa voditeljom Dnevnika) do izdvajanja tananih razlika u značenju (sinonimne reči međusobno nikad nisu potpuno ekvivalentne). Jeziku je ponekad potreban sinonim. Pozajmljivanje nikada nije bez potrebe. Ponekad ta potreba oslikava negativnu društvenu pojavu (npr. kada se strana reč koristi kao refleks kompleksa niže vrednosti u odnosu na kulturu iz koje dolazi), ali i tada cilj reakcije ne treba da budu strane reči već sam kompleks niže vrednosti.

Jedan od razloga za proganjanje pozajmljenica je i strah da bi one mogle da promene gramatički sistem našeg jezika. Ne postoji nijedan dobar razlog da se promena gramatičkog sistema jednog jezika posmatra kao nešto negativno. U pitanju je još jedna, možda i najdublja, univerzalna osobina jezika: da je konstantno u promeni. On se menja nezavisno od toga pozajmljuju li se ili ne strane reči. Ako i postji dovoljno jako sredstvo da zaustavi promenu u jeziku, kao što je to sakralizacija, sa prestankom menjanja jezik će prestati i da živi – o tome jasno govori sudbina latinskog jezika. Identitet jezika, ukoliko je u pitanju autentična vrednost, zagarantovan je kontinualnošću njegove promene, i nije ugrožen time da promenu delimično usmerava i materijal drugog jezika.

Ako pozajmljena reč inficira naš jezik tuđim identitetom, ukoliko ugrožava izvornost i čistotu identiteta nas samih kao govornika jezika, zašto onda srpski nacionalisti ne likuju nad time da su druge etničke zajednice prigrlile isti jezik i nazvale ga svojim imenima? Zašto se, naprotiv, ljute, i traže da Hrvati za standard uzmu kajkavski ili čakavski? Zato što kod ideologije logika ne igra nikakvu ulogu – ona se lomi i prilagođava ideološkom cilju. Zato jezičkom puritanizmu i nacionalizmu i ne smeta što pati od materijalnih grešaka i logičkih nekoherentnosti. Jezik tu nije ni predmet ni cilj, on je samo sredstvo za formulisanje nejezičkih stavova i za realizovanje nejezičkih ciljeva.

Autor: Boban Arsenijević

Izvor: blog.b92.net

Jezičke nedoumice

Prethodni tekstovi na temu standarda, preskripcije i normativizma su bili relativno apstraktni, i bavili su se ideologijom i principima standardizovanja među srbistima i traženjem uzroka za takvo stanje. Ovde bih se okrenuo konkretnim pitanjima, konkretnim takozvanim jezičkim nedoumicama, i ponudio rešenja na opštem planu, kao i konkretno za jedan broj takvih nedoumica, sa namerom da tako heuristički pojasnim svoje poglede na ove probleme.

Najpre ću vrlo kratko razmotriti osnovne mehanizme nastanka jezičkih nedoumica, kao i osnovne mehanizme koje bi trebalo slediti u standardizaciji, te i osnovne mehanizme koje bi bilo dobro razvijati kod govornika jezika kako bi takav standard lako učili i efikasno upotrebljavali. Nakon toga ću navesti tipične primere pogrešne ili nepotrebne normativne intervencije, razotkrivajući gde je moguće karakteristične logičke i strateške pogreške koje su do takve loše standardizacije dovele.

Najpre treba postaviti pitanje postoje li uopšte jezičke nedoumice ili je to konstrukt koji je stvorila agresivno preskriptivna lingvistika. Jezičkih nedoumica nema dok nema vrednosnog raslojavanja jezika. U društvima bez viših i nižih registara, i među govornicima bez vrednosnog suda o registrima, jezičkih nedoumica nema. Jezik se tu upotrebljava kao sredstvo da se stigne do cilja, i čak i gde postoje putanje koje se tim sredstvom ne mogu preći, spontano i nesvesno se prolazi obilaznicama. Jezičke nedoumice svakako postoje u svakoj jezičkoj zajednici u kojoj postoje viši, formalni registri.

burek-koji-se-moze-poneti

Kada zbog nečeg – zbog jasnoće izražavanja (u naučnom i pravnom registru), zbog estetskog efekta (u književnom jeziku), zbog osetljivih društvenih odnosa (u administrativnoj i političkoj upotrebi) – počnemo da obraćamo pažnju na jezičke izbore, počnu i da se javljaju nedoumice. One nastaju u susretu takve osetljivosti sa nekim prirodnim pojavama u jeziku. Sa jezičkom promenom koja se trenutno odvija: kada u istom trenutku, dok teče neka promena u jeziku, dve različite forme, zasnovane na međusobno isključivim pravilima, nalaze upotrebu bilo u svim domenima jezika, bilo u komplementarnoj distribuciji na oblike, registre ili govornike. Sa lakunama: pojavama da od pojedinih jezičkih jedinica ne možemo graditi neke, inače produktivne i frekventne jezičke forme. Sa suptilnim dijalekatskim razlikama i specifičnostima, kada govornik nije siguran da li neka dijalekatska forma ima standardni legitimitet.

U takvim situacijama, govornik se suočava sa nemogućnošću da jezički oblikuje neku misao (kao u poznatom primeru gde ćemo u standardu svi lako reći Čokolada je data detetu, ali ako umesto na dete u rečenici želimo da uputimo na dva deteta, nemamo načina da to izrazimo), ili sa potrebom da izabere između alternativa (na primer, da li se kaže čaršaf ili čaršav). Neke od ovakvih situacija, normativni priručnici su obradili, i odlučili da izaberu jedno od mogućih rešenja kao ispravno, a da ostala proglase neispravnim.

Pogrešna rešenja

Osnovni princip suočenja srbističke norme sa nedoumicom je parcijalno razrešenje prema nametnutoj, često pogrešnoj logici. Parcijalno u smislu da se ne traže najširi mogući principi kojima se može obuhvatiti najveći mogući broj nedoumica, tako da govornik uči jedno pravilo mesto nekoliko stotina konkretnih parova neispravnog i ispravnog izraza. Pogrešnoj logici u smislu da se principi ne traže u samom jeziku, u logici jezika kao sistema, već u nekoj površnoj i ideološki ekstremno normativističkoj jeziku stranoj logici lingvistički neobrazovanog propisivača.

Daleko bi produktivnije bilo pitati se zašto nedoumice nastaju, prepoznavati stvarne jezičke zakone čije međusobno sukobljavanje do njih dovodi, i trenirati korisnike jezika da i oni sami prepoznaju ove zakone, da sami pepoznaju moguća rešenja, i da ih sami vagaju i biraju najbolja po svojim merilima. Za ovo je neophodna norma koja 1) ne stigmatizuje narušavanje standarda čak ni u njegovim najsuverenijim domenima upotrebe, i čak i kada to narušavanje počne da postaje pravilo a ne izuzetak, i 2) koja se vodi principom da je u velikom broju slučajeva prihvatljiv veći broj rešenja, i da kada se pojavi novo rešenje i uzme maha među govornicima – to rešenje treba uvesti u normu kao novu mogućnost, a ne boriti se protiv njega u konzervativnom ropcu večito umirućeg.

Činjenica da nedoumice postoje i bez agresivnog i rigidnog normativizma ne znači da takav normativizam ne doprinosi njihovom nastanku. U nekom ovlašnom pregledu na relativno malom uzorku teksta, čini se da tek svaka dvadeseta jezička nedoumica dolazi od prirode jezika, dok ostale imaju koren u normativističkom pritisku.

Na primer, govornicima nekih bosanskih dijalekata dešava se da reč sako izgovaraju i pišu sakao. Razlog je što isti ti govornici participe pevao, plivao, gledao izgovaraju pevo, plivo, gledo, sa dugim krajnjim vokalom o. Od ranog detinjstva, u tom izgovoru se susreću sa normativnim pritiskom da se umesto dugog o na kaju reči izgovara ao. U njihovom umu razvija se filter kroz koji prolazi sav materijal koji njihova gramatika generiše, i u kome se pre izgovora ili pisanja svako dugo o na kraju reči zamenjuje sa ao. Kako je o na kraju reči sako dugo, to ga filter menja sa ao, te oni izgovaraju sakao.

Ova pojava, koju lingvistika naziva hiperkorekcija, razlog je ogromnom broju jezičkih grešaka, verovatno jedinih oblika jezičkog ponašanja kod govornika bez jezičkih nedostataka koji se mogu smatrati greškom. Hiperkorekcija je i kad govornik torlačkog ili staroštokavskog dijalekta kaže Stigao sam na stanici – on zna da često „greši” kada uz predlog i upotrebi akuzativ (dakle, kada u skladu sa svojim dijalektom, kaže Čekao sam na stanicu), pa onda i gde ne treba ovaj oblik menja lokativom. Hiperkorekcija je kada nekom nešto hvali – on uz menjanje svog pirodnog fala u standardno hvala, menja i glagol nastao pozajmicom iz nemačkog, faliti – u hvaliti. Hiperkorekcijom je nastalo i ono što se dugo vezivalo za izraz beogradski govor – govor kod koga se akcenti pomeraju ka početku reči. Od svega onoga što bi jedan normativni inspektor prepozao kao grešku u jeziku, verovatno bar petinu čine hiperkorekcije.

Jedan broj grešaka odnosi se na probleme imanentne pravopisnom sistemu. Pravila pisanja često moraju da povuku granice u poljima koja su inače kontinualna, ili da pronađu rešenja za pisanje nekih specifičnih izraza. Na primer, pisanje negacije odvojeno od glagola (Ona ga ne voli.) naspram pisanja iste takve negacije uz particip istog tog glagola (On je nevoljen.) zahteva ozbiljno eksplicitno ili implicitno poznavanje gramatike.

Na drugoj strani, nijedna strategija za pisanje 3 CD-a ćiriličnim pismom ne daje elegantan rezultat (3 cedea, 3 ce-de-a, 3 CDa – zahvaljujem se Maji Vukić na većem broju primera ovog tipa). Ovde kruti stav norme indukuje veliki broj grešaka koje to ne bi morale da budu, ako bi se norma postavila malo fleksibilnije, i bar kod nekih od ovih obrazaca prihvatila više od jedne varijante.

Ostatak bi činile veštački proizvedene greške. Greške koje to ni po čemu nisu. Jezički izrazi koji su legitimni članovi jezičkog sistema, ali ih je neko proglasio greškama. Obično ih proglašavaju greškama ljudi koji se jezikom bave bez dobrog lingvističkog obrazovanja, i koji neku svoju jednostavnu logiku pokušavaju da nametnu daleko složenijim lingvističkim pojavama. Tamo gde se jezička stvarnost ne uklopi u njihove uske okvire pojednostavljene jezičke, ili češće nejezičke logike, oni prepoznaju grešku. Kako će takvih primera biti najviše u ostatku teksta, ovde ne navodim nijedan primer.

Odjeci purizma

Puristički razlozi stoje iza normativnog progona izraza poput bureka za poneti ili Škotlanđanina. Oba izraza se odbacuju jer su načinjeni prema obrascima iz nemačkog jezika. Dodatno ih diskvalifikuje to što su rašireni među hrvatskim govornicima. Dok se umesto Škotlanđanin preporučuje kraće i elegantnije Škot, umesto bureka za poneti norma savetuje burek koji se može poneti. I ovde mislim da komentar nije potreban. Osim da strano poreklo obrasca po sebi nije smetnja upotrebi jezičkog izraza. Ako obrazac zaživi u jeziku, znači da mu je bio potreban. Ako ne zaživi, izraz ostaje izolovan, a obrazac ima idiomatski karakter, bez uticaja na gramatiku jezika. I u jednom i u drugom slučaju, jezik je bogatiji za nešto što mu je potrebno. Jer: zamislite da radite u pekari, i neko naruči burek koji se može poneti (za razliku od bureka koji se ne može poneti?).burek-koji-se-moze-poneti-2

Iz sličnih, konzervativnih razloga, norma zabranjuje upotrebu pozajmljene reči skripta kao imenice ženskog roda jednine. Dakle, ne može pišem skriptu, lakše mi je sa skiptom – ispravno je isključivo pišem skripta, lakše mi je sa skriptima. Razlog je što je u vreme pozajmljivanja imenica zaista primljena kao pluralia tantum po obrascu srednjeg roda množine. U međuvemenu, ona se usled frekventne upotrebe među studentskom populacijom potpuno prilagodila našoj morfologiji i prešla u neutralniji oblik, koji pritom odgovara njenoj semantici: postala je imenica ženskog roda, sa jedninskim i množinskim oblicima. To studentu omogućuje da razlikuje između jedne skripte i nekoliko skripti, nešto što sa prvobitnom, isključivo pluralnom imenicom nije bilo moguće. Mistička svest o tome da je promena u jeziku kvarenje sprečava normativiste da se pomire sa ovom činjenicom.

Purizam ne mora imati perspektivu sopstvenog jezika. Takav je slučaj sa parovima Ćezare ili Čezare, Čelzi ili Čelsi, čaršav ili čaršaf. Čest je slučaj da pozajmljena reč izvesno vreme ne može da smiri dušu u drugom životu koji dobije u novom jeziku. Kako će biti prihvaćena zavisi od toga kako je izgovarana i kako je zvučala uhu (ili uvu) pozajmioca u vreme kada je prihvaćena, od toga kako se izgovara i zvuči danas, i od brojnih drugih fonoloških i leksičkih principa. Novija normativna literatura zahteva da se govori i piše isključivo Čezare, kapučino i bočanje. Ne vidim razlog da ako je izgovor Ćezare, kapućino, boćanje opšteprihvaćen među govornicima nasilnom intervencijom namećemo izmenu koja se verovatno neće ni primiti, ali će na duži period proizvesti ogroman broj grešaka (svaki napisani ili izgovoreni kapućino postaje greška), a pošto većina govornika ni ne zna za svaku reč sa glasom ć je li italijanskog porekla ili nije – dodatno i značajan broj grešaka usled hiperkorekcije.

Najzad, ako neko drugi kaže ili napiše Čezare – ne vidim da je jezik ugrožen mogućnošću dvojakog izgovora i pisanja italijanizama. Dvojako pisanje i izgovor ne smetaju kod reči uvo/uho početkom istog ovog pasusa. Zašto onda smeta da se može govoriti i pisati i Čelsi i Čelzi, i čaršaf i čaršav.

Ko ne voli varijaciju, neka se odluči koju će verziju on u svom jeziku upotrebljavati, a kome ne smeta može u istoj rečenici gledati Čelsi i navijati protiv Čelzija, svet se neće raspasti uprkos jezi koju svi mi ispranih mozgova osetimo pri pomisli na dekriminalizaciju takozvane intra-govorničke varijacije. Naravno, trebamo imati poverenja jedni u druge da se takve stvari realno neće dešavati bez ozbiljnih razloga.

Car je go: logika gluposti i neznanja

Dobar indikator nestabilnih polja u jeziku, domena na ivici promene, ili onih koje je promena već zahvatila, jeste proces usvajanja jezika kod dece. Često kod dece prepoznajemo obrasce koji nisu deo naše gramatike, i koje doživljavamo kao greške. Nekad su ovo samo faze koje se neminovno prolaze na putu do usvajanja odrasle gramatike. Ali često su u pitanju domeni jezika gde manji broj izuzetaka u frekventnoj upotrebi narušava jednostavnost i naučivost sistema. Izuzetke učimo napamet, produktivne izraze svaki put iznova gradimo od komponenti. Govornici, pogotovu deca, teže da se izuzetaka oslobode, odnosno da ih vrate u sistem gde se izvode istim obrascima kao njima srodni izrazi. Tako, dok norma odbacuje komparative tipa višlji i strožiji u korist izuzetaka viši i stroži, deca i govornici bez normativnog drila uglavnom ostaju pošteđeni ovog pritiska, i često izgovaraju višlji i strožiji.

Slično je sa glagolom protest(v)ovati. Norma propisuje upotrebu bez glasa v. Objašnjenje je da se kaže protest, a ne protestv, pa je time i glagol bez ovog sonanta. Evo odličnog primera kako plitka logika lingviste ume da siluje jezik ne prepoznajući njegove stvarne zakone. Dovoljan je primer fonološki ekvivalentne imenice napast (dva sloga, završetak na -ast), od koje se gradi glagol napastvovati, nikako napastovati, iako v ima isti status u oba navedena primera.

Slično je i sa imenicom razočarenje. Iz gramatički motivisanih razloga o kojima je pisano u literaturi, govornici teže da u nekim značenjima glagolsku imenicu od glagola razočarati grade sa vokalom -e mesto vokala -a. Norma ovo ne prepoznaje, već primenjuje plitku logiku da je osnova razočara-, i da imenica mora biti samo razočaranje. Uprkos normativnom pritisku, i uprkos svom odstupanju od bazičnog produktivnog obrsaca, oblik razočarenje daleko je frekventniji u upotrebi od varijante sa a (i niko se ne pita zašto, već nastavlja da osporava). I ovde, jezik ne bi izgubio ništa ako bi se u situacijama ovog tipa dozvolili dubletni oblici. Naprotiv.

Standardna gramatika propisuje isključivo upotrebu kvantifikatora sve, nikako svo, kada se upotrebljava uz imenice sa masenim značenjem. Dakle, ne svo vreme, samo sve vreme, ne svo zlo nego samo sve zlo, ne svo sivilo, nego samo sve sivilo. Objašnjenje je da je u staroslovenskom ekvivalent ovog izraza glasio vse, gde je s bilo meko, i nije trpelo uz sebe vokal o. To što danas, osim ako se podvrgnu temeljnom autogenom treningu, svi govornici izgovaraju svo nije nikakav argument u poređenju sa pravilom koje je važilo u nekom drugom jeziku, u neko drugo vreme.

Slično je sa rečima poput, za aktuelni srpski standard jedino prihvatljivog srednjovekovni, i većini govornika prirodnijeg srednjevekovni. Tako norma dozvoljava samo srednjoistočni, a zabranjuje srednjeistočni, samo srednjotehnička, nikako srednjetehnička. Razlog koji norma navodi je da srednje u ovim primerima ne znači meru između visoko i nisko, koji u sličnim složenicama imaju vokal o (niskokalorični, srednjekalorični, visokokalorični), te valjda da bi se razlikovalo značenje komponente srednje njoj treba nametnuti drugi vokal. Ovakvo maštovito pravilo nameće govorniku budnost i praćenje neće li se u nizu njegovog govora pojaviti reč koja sadrži srednje, i onda dodatno promišljanje o tome je li upotrebljeno u značenju mere ili nekom drugom značenju, i time je pokazuje svoju veštačku, nejezičku prirodu.

Ostaje nejasno zašto je normativisti bilo neprihvatljivo mnogo očiglednije pravilo: ovi pridevi u sve složenice ulaze u svom obliku za srednji rod: visoko, nisko i srednje. Upotreba oblika srednjo je štetnija za naučivost standarda nego, recimo, upotreba oblika visoke i niske, jer ova dva oblika postoje u paradigmi prideva (genitiv jednine i nominativ i akuzativ množine u ženskom rodu). Drugim rečima, srednjoistočni je našem umu neprirodnije i teže za prihvatanje nego niskekalorično ili visokerizično.

Za kraj, normativisti ponekad odluče da opovrgnu ili ignorišu neke od osnovnih osobina jezičkog znaka. Tako se za priloge poput dosta, ili puno kaže kako nije pravilno reći puno ti hvala ili dosta mi je važno da završim ovaj posao, jer puno ima značenje suprotnog od praznog, dosta suprotno od ko zna čega (treba još?), te se ne mogu koristiti za veliku količinu. Ovde je primenjena logika da jedna reč sme imati samo jedno značenje, o čijoj besmislenosti ne bih trošio reči, samo bih uputio na baš dosta literature koja se puno bavi pomovima polisemije i homonimije. I na fine stilističke razlike između parova izraza tipa Na proslavi se dosta plesalo i Na proslavi se mnogo plesalo (u potonjem slučaju moguća je interpretacija da je plesanja bilo previše), odnosno rogobatnog Na proslavi se plesalo u velikoj meri.

Standard tako umesto skupa minimalnih intervencija u poljima koje smo na početku teksta prepoznali kao polja stvarnih jezičkih nedoumica, zasnovanih na logici jezičkog sistema i usmerenih ka funkcionalnosti, postaje palimpsest proizvoljnih i svake logike ili cilja oslobođenih rezbarija, komplikovanih ornamenata bez mnogo estetske vrednosti, koji umesto da nedoumice razrešavaju, zapravo stvaraju ogroman broj veštačkih nedoumica, i koji standardni jezik čine nekoherentnim, nemogućim za učenje, i nefunkcionalnim u upotrebi. Agresivni pritisak na korisnike jezika da ovakav standard koriste, i to ne samo u uobičajenim domenima upotrebe standarda, već i tamo gde standard nema šta da traži, stvara kod korisnika jezika osećaj nesigurnosti, čini ih lošim govornicima i kvariteljima sopstvenog jezika, i tera ih u hiperkorekciju, sa kojom rađa povratnu spregu.

Ljudski je grešiti

U tekstu koji pišem sa Markom Simonovićem, iz sasvim drugačijih razloga, citiramo sledeći pasaž iz Normatvne gramatike srpskog jezika Predraga Pipera i Ivana Klajna:

Za postizanje ciljeva primenjene normativne lingvistike bitno je višekratno naglašavati da od stabilnosti književnojezičke norme u dobroj meri zavisi stabilnost književnog jezika, kao što od stabilnosti književnog jezika dosta zavisi stabilnost nacionalne kulture, i kao što u krajnjoj liniji od stabilnosti nacionalne kulture dosta zavisi ukupna društvena stabilnost u nekom društvu.

Svaki inspektor jezičke ispravnosti koji pročita ovaj pasaž, ako za trenutak zaboravi ko su mu autori, primetiće upotrebu priloga dosta na način koji je osporen logikom ljutog normativiste, o kojoj govori kraj prethodne sekcije. Ovde su, naravno, u pravu Piper i Klajn govornici, a ne Piper i Klajn normativisti. Pasaž nosi i jednu stilsku nesavršenost: nespretno je reći društvena stabilnost u nekom društvu. Poenta ove sekcije nije kritika – poenta je upadljiva težnja najstrožih zilota jezičkog normativizma da uprkos ogromnoj pažnji ka jezičkoj ispravnosti čine ono što sami pogrešno vide kao jezičke greške.

burek-koji-se-moze-poneti-3

Mudre glave i mudro standardizovanje

Komentari korisnika na društvenim mrežama i čitalaca u elektronskim medijima upućuju na sliku koju ima obični korisnik jezika, i prema kojoj normativna pravila određuju ljudi sa dobrim obrazovanjem i velikim iskustvom u lingvistici. U jednom komentaru kaže se da su ta pravila nekad osmislile neke mudre glave i da zato mi danas treba da ih se držimo. Nažalost, ta slika je daleko od stvarnosti našeg jezika. Većina normativnih pravila zasniva se na lošem poznavanju lingvistike, pogrešnom razumevanju jezika, logički nekonzistentnim modelima, i nesumnjivo spadaju u ono što jednostavno nazivamo ljudska glupost. Ta glupost je tolika da je se često ni njeni tvorci ne drže. I ta glupost ima visoku cenu koja se plaća ogromnim količnama vremena i energije koje ljudi potroše da koliko-toliko ovladaju besmislenim pravilima, i koje se u nastavi ulože u učenje nepotrebnog i nenaučivog.

Ovo vreme i energija koštaju i novca, ali i zauzimaju mesto korisnim znanjima i aktivnostima za koje bi se mogli upotrebiti. Cena je i stalni osećaj govornika da su u opasnosti da nešto pogreše, da rizikuju da pokvare jezik. Kod govornika koji usled slabijih kognitivnih kapaciteta u određenim uskim domenima, slabijeg obazovanja i socijalnog statusa ili mesta življenja nisu u mogućnosti da standardom vladaju na istom nivou kao oni privilegovani, cena je i značajno veća, jer povlači ozbiljnu društvenu, ekonomsku, obrazovnu i drugu diskriminaciju.

A sada mantra. Principe normiranja moramo menjati. Moramo ih činiti fleksibilnijim: tamo gde se za standardnu upotrebu nadmeće više oblika ili obrazaca koji žive u pojedinim kodovima, za odstranjivanjem iz standarda nekog od tih oblika treba posegnuti samo kada imamo izuzetno jake razloge za to. Upotrebu standarda moramo osloboditi vrednosnog aspekta, pogotovu u smislu stigmatizacije nestandardnog. Prisustvo nestandardnih jezičkih izraza je mera neuspeha standardizacije jezika, i poziv da pokušamo da je dodatno optimizujemo. Ono je i znak da postoje populacije koje su kolateralna šteta standardizacije. Tu štetu treba ublažiti, umesto što se pooštrava osudom i veličanjem onih koje postojanje standarda privileguje.

Izvor: inform-al.blogspot.fi