Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Bora Stanković je na scenu srpske književnosti došao iz jednog kraja naše zemlje, pre njega gotovo nepoznatog, gde se račvaju staze bliskog Istoka i staze našeg balkanskog Zapada. Prva i osnovna biografska činjenica ovog pisca svakako je Vranje. Stanković je neposredni i lični nosilac priče koja, na prvi pogled se čini, ne ide dalje od Vranja – kao da za njega drugi svet ni ne postoji. Ovo malo mesto na jugu Srbije dalo je piscu prototipove za sve značajnije likove, karaktere, slike iz života, nametnulo mu ambijent, govor, atmosferu… Vranje, podjednako biografski i književni zavičaj ovog pisca, postalo je ognjište za stvaranje velike poeme o čoveku i svetu. Od rodnog kraja pisac je stvorio čudotvorni izvor poezije.

Međutim, ako zavirimo u piščevu biografiju, uvidećemo da je to balkansko u životu starog Vranja Bora Stanković više dočarao nego što je mogao upoznati i neposredno osmotriti. On sam ga je vrlo malo mogao iskusiti, jer se svet njegovog zavičaja već počeo gubiti u periodu koji je nastupio oslobođenjem Vranja od Turaka, dakle, malo ranije nego što se pisac bio rodio.

Idila starog Vranja polako se gubila još za života Bore Stankovića. Možda ova istorijska činjenica ne bi u tolikoj meri uticala na Stankovićevu poetsku hroniku da je izazvala samo promene u državno-nacionalnom pogledu; međutim pogodila je i ekonomsko-socijalnu sferu. U to vreme događa se jedan od najvećih društvenih preokreta ovog podneblja: na ruševinama stare ekonomske moći uspostavlja se nova , koju nose nove društvene snage. Zatvaranjem granice prema Turskoj, Vranjanci gube ogroman trgovački prostor i bivaju ekonomski znatno oštećeni. Po oslobođenju od Turaka, u Vranju dolazi do neminovnog propadanja feudalnih hadžijskih gospodstava, kao i do smenjivanja novih društvenih snaga. Čorbadžije, do tada moćne i bogate, gube uticaj i visok položaj, rasprodaju imanja i druga dobra, a iz pozadine nadiru seljaci, koji se naglo bogate i dobijaju ogromno preimućstvo u odnosu na do tada u ekonomskom pogledu superiorne čorbadžije. Dakle, na jednoj strani su propadanje i poraz starih hadžijskih domova, a na drugoj je trijumfalni osvajački pohod seljaka. Seljaci postaju gazde, a gazde postaju sluge. Ovaj istorijski period starog Vranja Bora Stanković će ugraditi u osnov svojih glavnih književnih ostvarenja, kao socijalnu i psihološku pozadinu.

15 anegdota koje niste znali o Bori Stankoviću>>

Celo njegovo stvaralaštvo prožeto je uspomenama na stare dane, na detinjstvo, mladost, na nepresušnu težnju da život u onom Vranju sačuva od zaborava. „Borisav Stanković je osetio tu neodgovorenu poeziju prošloga i kroz nju ga zavoleo sa strašću, ljubavlju koja je prerasla u pravi kult” (Milan Bogdanović).

Međutim, pisac ide dalje od zavičajnog društvenog tla, dalje od prostora i vremena koji su opisani u njegovim delima, duboko zalazeći u psihologiju razvlašćenih, koji pod teretom poraza i gubitka svih materijalnih vrednosti gube i svoj ljudski lik.

Otkrivši srpskoj čitalačkoj publici takav jedan stari, pod uticajem dolaska novih vremena zaboravljeni svet, pisac je, u stvari, otkrio jedan potpuno novi moralni kontinent. Bora kao da nije znao za drugi moral, nego za konvencionalni moral. Pritom, Bora nije prikazao celo svoje Vranje, sa svim stranama života koji se u njemu svakodnevno odvijao. „Nema u tim pričama ni vranjanskog profesora, ni učitelja, ni popa, ni birokrate; jer inače ne bi to više bili Vranjanci, nego došljaci i stranci, i skoro tuđinci za ovaj istočnjački grad” (Jovan Dučić). Ceo ovaj svet kao da je nestvaran, današnjem čitaocu nepojmljiv, neverovatan. Jovan Dučić piše: „Postoji li odista kakav grad Vranje, onakav kakvog ga je on opisivao, ili je to neka izmišljena tvrđava u kojoj živi samo njen pesnik sa svojim utvarama? (…) Njegov grad Vranje izgleda ponekad, po tom izvanrednom stanju njegovog ljudstva, kao neko ostrvo, koje nema ničeg drugog ni pred sobom ni za sobom, nego koje stoji odvojeno od ostalog sveta, zatvoreno i nepristupačno.”

Da je sve što je u vezi sa životom u Vranju opisano zaista postojalo može se zaključiti po ponašanju i po sudbinama gotovo svih Stankovićevih likova. Njihovo delovanje, skoro bez izuzetka, u mnogome zavisi od mnogobrojnih kolektivnih zabrana i ograničenja, odnosno od njihove sposobnosti – bolje rečeno nesposobnosti – da u skladu sa tim i takvim zabranama što je moguće više usaglase svoje emocionalne pobude i čulne nagone. Porodični propisi i narodni običaji u ovoj maloj palanačkoj sredini okovali su njene žitelje i učinili ih robovima hiljadama obzira, koji su, svakako, u ogromnoj suprotnosti sa njihovim prirodnim instiktima i zdravom krvi.

U takvoj jednoj sredini u kojoj se sve zna, a ništa ne sme, u kojoj se greške pamte decenijama, a grehovi prenose kao deo amaneta i ispaštaju stolećima, nema mesta slobodnoj volji. Svaki potez vođen je nepisanim ali dobro znanim sveprisutnim i svevidećim zakonom, koji mnogo češće osuđuje, no što prašta: Šta će svet da kaže?! Ova sentenca, misao, pitanje, geslo ili zakon, kako god da nazovemo ovu rečenicu, ona sa sobom nosi težinu i bojazan, koja je neuporedivo veća čak i od ljubavi prema svojim najbližima. Tako, što su propisi stroži i rigorozniji, što je kultura zatvorenija, sve je više neostvarenih, nesrećnih i od sredine kažnjenih ličnosti; a u delu Bore Stankovića ih je svakako mnogo.

Svaka kultura, u manjoj ili većoj meri, stavlja izvesna ograničenja i zabrane na čovekove prirodne nagone, pa se prirodno čovekovo ponašanje menja u ponašanje koje je regulisano kolektivnim pogodbama. Stankovićevi ljudi dolaze iz oblasti najstrožih oblika palanačkog porodičnog morala. Surovo društvo tako nameće čoveku navike koje su nepomirljive sa njegovim zdravim razumom, sa njegovom ličnošću, koja teži da bude slobodna i svoja.

Čitavo Stankovićevo delo ispunjeno je stalno prisutnom žudnjom ljudskog bića za ličnom slobodom i srećom, koja se, nažalost, ne ostvaruje. U ovoj neprekidnoj potrazi na svetlost dana izbija istina o patrijarhatu, u kome „mlada ljudska bića prosanjaju ličnu sreću ranjena srca izbolovane i brzo usahle mladosti” (Jovan Dučić). Tako patrijarhat postaje tamnica za čovekovu ličnost koja nastoji da postane (ostane) slobodna. U njemu ostaju zarobljene sve čovekove žudnje bez bilo kakvog i najmanjeg izgleda da će možda biti oslobođene. „Zakopana ljubav, proćerdani život i večita tuga za nečim lajtmotiv je povestima ličnih života u Stankovićevim književnim delima. Ljudska bića nose u njima ožiljke u srcu od okova patrijarhata. Patrijarhat sa svojim moralnim tabuima i tablicama nosi srednji vek u sebi” (Jovan Dučić).

Sa druge strane, patrijarhat u književnom delu Bore Stankovića nije samo mračna i surova strana jednog društvenog uređenja i kulture; on ima i svoju poetičnu stranu. Ljubav, mladost i lepota obitavaju u centru Borinog sveta. Baš zato što je svako i najmanje oglušavanje o strogo propisane moralne norme u takvom jednom društvenom uređenju neosporno povlačilo za sobom i nerazumevanje, kritiku, pa čak i kaznu, samo prepuštanje lepotama zabranjenog (ma koliko kratko trajalo), dobijalo je više na snazi i lepoti.

Gotovo u svim književnim ostvarenjima Bore Stankovića prepliću se eros i etos, vodeći nepresušnu bitku. Na jednoj strani je mladost, sa svim što ona podrazumeva i traži od života, a na drugoj je sve ono što joj isti taj život, koji mora da živi, uskraćuje i oduzima.

Borba erosa i etosa u delima Bore Stankovića>>

Autor: Danica Petrović

Slika: dreamofsummernight.deviantart.com

Doživljaj ljubavi u delima Bore Stankovića, bez obzira na to da li je reč o istinskoj ljubavi ili samo o jakoj strasti, ili i o jednom i o drugom, uvek je punokrvno istinit. Žena i ljubav prema ženi (odnosno ljubav muškarca i žene) nesumnjivo zauzimaju jedno od centralnih mesta u stvaralaštvu ovog pisca. Bilo da je posredi socijalno-ekonomska drama jednog društva, porodični udes ili tragična sudbina pojedinca, šta god da je povod ili posledica određene radnje, u prvi plan uvek izbija ljubavna priča, po pravilu – nesrećna.

U Stankovićevom Vranju, kaže Dučić, kao da se nikad ne spava, nego se ljubi i plače dan i noć, kao nekad u trubadurskoj Provansi. Čini se da je ljubav svemoguća, da može srušiti svaku, i najveću prepreku pred sobom. Ako ne ljubav, onda žena svakako najsnažnije „pomera” čoveka. Borini junaci se, iako retko delaju da bi ono što žele i ostvarili, povode za dramom i čežnjom zaljubljenog srca, zbog koje se čini da je sve izgubljeno, da propada svet.

borba-erosa-i-etosa

Analazirajući snagu uticaja ljubavi i žene na ličnost i stvaralaštvo Bore Stankovića, Jovan Dučić piše: „Ja sam dobro poznavao Borisava Stankovića. Duboko moralan lično i krajnje uzdržljiv, Stanković, moj prijatelj, govorio mi je nekad i u običnim mladićskim razgovorima tako jezivo i uplašeno o ženi, kao što se govori samo o zemljotresima i o pomorima.”

Ispratimo li od početka do samog kraja sve, pa čak i epizodne ljubavne priče opisane u delima Bore Stankovića, uvidećemo da se nijedna ne ostvaruje do kraja. Zašto je to tako?

U psihologiji čitavog sveta koji je Stanković u svojom pripovetkama, romanima i dramama oživeo preovlađuje, pre svega, strastvenost. Od strasti niko nije zaštićen, naprotiv. Čak i „božji ljudi” od nje stradaju. Ukoliko je ličnost psihološki kompleksnija, utoliko više je strast u njoj desruktivnija. Do potpune realizacije ljubavi ne dolazi, i pored snažnih emocija, jer se željena ljubav ne traži dovoljno uporno i predano; junacima nedostaju snaga i volja da se sa preprekama izbore, pa svaki unutrašnji impuls na kraju biva stavljen u drugi plan. Unutrašnje zabrane, prouzrokovane spoljašnjim, deintenziviraju i lagano uništavaju strast i želju za realizacijom ljubavi. Potencijalni ljubavnici i srećnici se za tili čas , prepušteni jednom jedinom izboru, jer bi svaki drugi predstavljao neoprostivi bunt, pretvaraju u istrošene, prazne, izgubljene i u svakom pogledu unesrćene osobe.

Jerotićev tekst, „Erotsko u delu Bore Stankovića” na vrlo zanimljiv način pokušava da da odgovor na pitanje zašto se Borine ljubavi (one iz privatnog života, kao i one predstavljene u njegovim delima) nikada ne ostvaruju. Naime, pretpostavka da je lik majke, snažnog, ali kratkog delovanja, morao biti jako utisnut u piščevom sećanju, ostavljajući u jednom delu njegove Anime idealizovan lik žene uopšte, izgleda sasvim osnovana. Sa druge strane, suprotnu polovinu piščeve Anime predstavljala je baba Zlata, energična, ambiciozna, samouverena i otresita žena, koja je Boru odnegovala usled ranog gubitka roditelja. Svakako, nije bilo nimalo jednostavno pomiriti i uskladiti u sebi ova dva suprotna lika Anime. Nedostatak snažnih muških likova u Borinom detinjstvu i preovladavanje dominantnih ženskih figura uticalo je neopozivo, kako na Borinu ličnu slabost u sukobu sa životom u Vranju, a potom i u Beogradu, tako i na delovanje njegovih književnih likova.

Snovi o ljubavi, često prisutni kao prateći deo mnogih ljubavnih priča ovog pisca, mogu se posmatrati kao neka vrsta kompenzacije za razna lišavanja, počevši od onih u ranom detinjstvu (gubitak roditelja), do onih u već zrelom dobu (nezadovoljstvo i neispunjenost u ljubavi, sukobi sa okolinom). Vladeta Jerotić primećuje: „A šta tek treba reći kao psiholog o Borinoj ženi koju je upoznao, prema Siniši Paunoviću, na maskenbalu, maskiranu u mornarsko odelo! Kad se oženio njome bilo mu je dvadeset sedam, njoj trudeset godina. I sada ne znam zašto se njome oženih. Znam da je nikad ne videh radosnu, nasmejanu. Uvek sa stisnutim usnama, kosim pogledom i tihim disanjem (iz Stankovićevog pisma koje se čuva u Narodnoj biblioteci u Beogradu)”.

Po Jerotićevom mišljenju, Borino pisanje, na neki način, predstavlja vid sublimacije erosa. Svaki uspeli lik u njegovom stvaranju lična je sublimacija silne unutrašnje čežnje i tragike neizbežnog promašaja u ljubavi. Povodom Nečiste krvi Jerotić se pita: „Zar svekar Marko u Nečistoj krvi, koji ogromnom snagom savlađuje isto tako ogromnu strast prema Sofki, ali onda sebe uništava, kao u grčkim tragedijama, nije sam pisac koji nadvladava neispunjen eros, ali i onda ne može da izbegne uništavanje sebe, iako postepeno? Zato se moramo upitati nije li u Marku – Bori bilo nekog viška strasti, godinama nagomilavane, a neiživljene strasti, koja zbog toga nije više mogla ostati samo erotska, već je postala i agresivna strast, opasna za druge (Sofku), otud i samokažnjavanje da se ne bi neko drugi uništio!”.

U životima Borinih ličnosti strast se snažno ispoljava u mnogobrojnim oblicima, počevši od onog zdravog i očekivanog zahteva čovečje krvi i mesa, preko morbidnih prohteva u incestu, svekra prema snaji, pa i oca prema ćerki. Tako se, usled sukoba onoga što jeste i onoga što „bi trebalo”, vodi nepresušna unutrašnja borba između viših čistijih pobuda i najgrubljih čulnih pobuda. Međutim, strast nikada ne trijumfuje; njoj se uvek na putu preprečuju ogromne i fatalne prepreke, koje je na kraju uguše. Tako je čitavo književno delo Bore Stankovića jedna očajna pesma nezadovoljene strasti, otpevana od strane posebno ženskih, ali i muških likova.

Priča o prošlosti, snevanje o njoj, žal za mladost, kao i druge teme sličnog usmerenja, nisu samo uslovi psiholoških i emotivnih pročišćenja u životima neostvarenih ličnosti Stankovićeve proze već i nova mogućnost književne forme. Naime, prošlost kao konrapunktna tema i vrednost omogućavala je Borisavu Stankoviću da svoje junake stavlja u potpuno nove i neočekivane egzistencijalne situacije. Ispovedajući prošlost, Bora Stanković je ostao savremen.

„Niko u srpskoj književnosti pre Borisava Stankovića nije ispoljio stvaralačku spremnost da ide do kraja u razvijanju tabu-motiva seksualnosti. Prvi je on prozreo i prezreo patrijarhalni stid pred Erosom. Prvi južnjak u srpskoj književnosti uneo je u nju, stidljivu i patrijarhalno zazorljivu, ono što se anegdotski veruje za južnjačko poreklo – jaku krv, plotsku veru, erotski naboj, strasnu potrebu za slobodom i radošću seksualnosti. Ali je uneo u nju i južnjački toplu setu što to neponovljivo erotsko bogatstvo mora u ništa da otide pred cenzurama spolja i iznutra. Svu svoju umetnost Bora Stanković je posvetio ljudskoj žudnji za ljubavlju i slobodom. Nadahnut tim idealima, on je naš savremenik, a to će ostati i budućim naraštajima.”

Uvela ruža Bore Stankovića>>

Autor: Danica Petrović

U jednoj od priča Sinbada Morepolovca iz Hiljadu i jedne noći postoji neka daleka zemlja u kojoj zajedno sa preminulim supružnikom sahranjuju i onog živog. Bora Stanković će prikazati sudbinu žene – tragičniju od one iz nekih narodnih pesama ili bajki sa tužnim krajem – sudbinu sagledanu kroz prizmu jedne patrijarhalne sredine vezane kultom ugleda: „da se sačuva ime” i „da se ne ukalja obraz”. Svako kršenje tradicionalnih obzira narušava ukorenjen ritam života i izaziva teške unutrašnje sukobe.

Psihu patrijarhalne žene Stanković odlično poznaje i duboko oseća; oseća njen intimni život, čuje njene nečujne vapaje, ponire u sakrivenu tragiku njenog bića i života i zna kakva razaranja i sukobi slamaju njenu prirodu. „Stanković zapaža psihičke i fizičke promene u njoj, slom njenog bića u tragičnom sukobu sa uslovima koje ona nije u stanju da izmeni, sa svetinjama tradicije koje se ona ne usuđuje da ukalja…” (Velibor Gligorić, Srpski realisti). Žena je robinja sredine i običaja, koja nema prava na svoju sopstvenu egzistenciju: pre udaje je očeva, kada se uda postaje suprugova, svoje ime ne dobija, kao što ne dobija ni svoju egzistenciju ni nakon smrti muža – tada postaje pokojnikova žena. U okviru takve jedne tradicije svoju tragediju živi Tašana.

Kada Tašana prvi put izađe na scenu, pred nama se pokazuje negovana žena u najboljim godinama, puna sazrele lepote. Mlada i lepa, a udovica. Nakon smrti muža, živi sahranjena u pokojnikovoj kući, između četiri zida i onih istih stvari koje su je onako nepromenjene „vezale za njega iza groba čvršće i surovije nego do groba”. Njenu bolnu situaciju niko ne razume, čega je i sama svesna, pa ne traži ničiju pomoć ili razumevanje. Naviknuta na svoju sudbinu i gotovo pomirena s njom, ona se ne žali, ne buni, tek ponekad izgovori ono tužno i drugima nejasno u potpunosti: Ne znate vi. Ostavite me, ostavite me; a onda, u povremenim trenucima razjarenosti digne glas i hoće da se, makar obraćajući se Kati, kad drugome ne može i ne sme, ljuti na svoju sudbinu: Oh! Ovo je strašno! Bud ovde, u kući, moraš da si sa pokojnicima, s grobljem, svećama, tamjanima, parastosima – noću ne smeš od straha slobodno da dišeš, a kamoli da zaspiš i odmoriš se – a ono još moraš da paziš, i da tamo, po čaršiji, po varoši, po kućama, što ko ne kaže o tebi, ne pomisli, ne čuje što. (…) Dokle ćeš i ti svi vi misliti kako ja jednako ne mogu ništa znati, ništa videti, čuti, osećati, i da vi zato možete večito da me lažete. (..) Da, samu, samu da me ostavite. A ako ne možete zbog imanja, čivluka, sveta, hadžija, da me samu sa celom kućom zatvorite, zazidajte me u neku sobu, i na njoj da nema ni vrata ni prozora. Ako morate zbog dece, što trba oni kadgod da me vide, onda otvorite dva oltara, ostavite dve rupe, pa neka me kroz njih gledaju. A ja da sam sasvim zatvorena, sasvim čvrsto ograđena, te ću bar onda biti slobodna, mirna, neću strhovati da što rđavo učinim.

I sama Tašana je svesna svoje uloge u životu, odnosno toga kako na njenu ulogu gleda društvo; ona je žena pokojnika i majka njegove dece – to je osnovna, u stvari, jedina njena uloga na ovom svetu. Godine prolaze, a kult pokojnika jak je isto onako kao i onog dana kada je sahranjen. On je sve vreme prisutan, tačnije sveprisutan, iako više nije među živima. A živ je više nego što je Tašana. Za sve to vreme, njena mladost se budi i u sebi, jer ne sme naglas, traži svoja prava, ali bez odaziva.

Za razumevanje Tašaninog duševnog stanja u neprekidnom strahu od pokojnika značajno je mesto u drami kada ona govori Mironu kako je guši i plaši stalna i vrečita pokojnikova prisutnost i grobna i mračna atmosfera koja je svuda oko nje: Umro on, odavno pokojnik, a svuda je on. (…) tu je on, tu mu oružje, tu mu soba i postelja…i sve, i njega, i mladost moju, znam sad više po groblju nego po životu…Oh, svi oni, i kad dođu, kao da su došli njega pokojnika radi, da njega vide, da njega pohode, i kao njemu mrtvom da ugode. (…) Ja za njih nisam živa. Treba da sam živa, ali samo zato što sam rodila i što čuvam ne svoju već njihovu pokojnikovu, hadžijsku decu…

Patrijarhalna sredina, veoma stroga u svojim primitivnim odnosima i okovana zakonima mnogobrojnih običaja i predrasuda, guši Stankovićeve junake. Određena ustaljena shvatanja o moralu kakav „bi trebalo” da bude nemaju milosti za ogrešenja o „kanone” ponašanja. Cela suština života individue je u kultu forme i neokaljanog ugleda. Sva čovekova delatnost treba i mora da bude usmerena tako da se „sačuva ugledno ime”, „da se ne ukalja obraz”.

Međutim, u Tašani će se javiti bunt i revolt zbog svega toga, njena strast tražiće oduška, isto onako kako će ga Sofka tražiti u svojim maštanjima, Anica u plakanju na groblju, Nuška u igri…

Ono što Tašanu čini drugačijom od ostalih žena iz Borinih dela jeste upravo taj revolt i pobuna protiv nametnutih normi življenja jedne pokojnikove žene. To je osnovna i najznačajnija razlika između Tašane i Anice (Pokojnikova žena). Primećujemo da Stanković to i u naslovima nazačuje: Pokojnikova žena (iako je Anica glavni lik, i Bora o njoj od početka govori, njeno ime saznajemo mnogo kasnije, ono je nebitno jer ona do kraja ostaje samo pokojnikova žena) i Tašana – ona koja želi da povrati svoju egzistenciju.

Ono što bih istakla jeste trenutak u kome će se Tašana osmeliti da iznese sve ono što joj leži na duši, kao i osobu kojoj će sve to reći. Naime, Tašana saznaje od svoje majke da je sveštenik Miron bio zaljubljen u nju još kada su bili jako mladi i da je zbog nje verovatno i otišao u manastir. To će u njoj probuditi žensku samouverenost i podstaknuti je da svoju dušu otvori onome koji ju je nekada voleo, znajući u dubini duše da od strane takvog čoveka neće biti pogrešno shvaćena. Njegova reč sa sobom nosi ogromni uticaj, ugled i poštovanje, tako da će joj upravo on i pomoći da skine sa svojih prozora teške i tamne zavese, koje su sprečavale da se svetlost prostre po njenom životu. Njeno ponašanje prema Mironu postaće prisnije i srdačnije, koliko zbog zahvalnosti, toliko i zbog potrebe u ženi da bude zavodljiva (posebno prema onome ko je nekada gajio jaka osećanja prema njoj).

A onda se pojavljuje Saroš – muhamedanac, prisni drug Tašaninog pokojnog muža, koji joj izjavljuje ljubav. Tašana je njega uvek posmatrala samo kao prijatelja svog muža, kao svog prijatelja, nikada sa emocijama drugačije prirode. Međutim, njegove ljubavne izjave u njoj bude ženu, ženu koja je dugo živela bez muških nežnosti.

Predaje se njegovim zagrljajima i rukama tuđe vere, zbog čega će biti najsurovije kažnjena. Svoj greh ispaštaće do kraja života: biće izolovana od sveta i doživotno će negovati umobolnog božjaka Paraputu. Iako se u njoj javlja pobuna zbog načina života koji vodi dugo nakon smrti muža, svoj greh ona će ispaštati potpuno i do kraja – negovaće Paraputu kao svoje dete. Takvo potpuno i neprikosnoveno ispaštanje možemo tumačiti na dva načina: prvi – kao buđenje na trenutak uspavanog patrijarhalnog stida od sveta, ili drugi – kao (što je verovatnije) duboko razočaranje zbog Saroševog bekstva i odlaska od nje: Pobegao, ostavio me! Daj otrov! 

Tašana je svesna da je svojim grehom potpuno zgažena i smrvljena od strane sinova, unuka, čitavog sveta, jer hronotop Borinih fabula ne dozvoljava greške, a još manje ih prašta i zaboravlja. Paraputa joj je došao kao spas od same sebe: Kad njega ne bi bilo, kad ne bih imala da se oko njega mučim, brinem, onda bih ovako sama, morala mnogo da mislim. (…) Kada bih mislila, morala bih da poludim.

U antičkim tragedijama kazna za greh bila je smrt: Klitemnestru ubija sin, Antigona se besi, Fedra se sama guši, kao i Jokasta… Svirepost Tašanine kazne mnogo je veća od antičkih.

pokonikove-zene-2

Ono što u Tašani ne osećamo, a što je u Pokojnikovoj ženi najdominantnije, to je ropska psihologija patrijarhalne žene. „U pripoveci Pokojnikova žena zavet vernosti umrlom mužu polipski je ugrabio psihu žene. Upio se u njenu krv mitski, postao njen sujeverni fantom i fetiš” (Velibor Gligorić, Srpski realisti). Ovo je priča o jednoj vranjskoj udovici, koja već godinama unazad oplakuje svog muža, kojeg nije ni volela. I pored toga što prema pokojniku nikada nije osećala toplu naklonost i pravu ljubav, udovica u pripoveci Pokojnikova žena lično je vezana za pokojnika, čak i više nego što je bila dok je bio živ: Toliko mu je već izlazila, a i sada izlazi na grob, da ga je kao živoga gotov zaboravila i pamti ga samo po grobu. Običaj se morao poštovati. Varoški običaj, to je nešto mnogo više nego i sam život kakvog ovakvog jadnog i malog čovečjeg stvorenja.

Svaki njen povratak sa groblja bio je praćen brzim hodom, podstaknutim strahom od ljudi i širine puta koji sa sobom uvek nosi neko potencijalno iskušenje. Oslobodila bi se tek kada bi ušla u svoju, dobro poznatu ulicu, da bi se potpuno slobodnom osetila tek kada uđe u svoju sobu i zatvori vrata za sobom. Jedino se u zatvorenom prostoru osećala sigurno. Oseća se kao da je muževljevom smrću i ona svršila svoje, a suze kojima zaliva njegov grob u stvari su suze za njenim životom, pa bi joj taj plač na groblju bivao kao melem na otvorenu ranu, davao joj neke naslade i unosio u nju života, vatre.

Novica Petković primećuje kako mnogi Stankovićevi likovi, posebno ženski, imaju neku vrstu straha od otvorenog prostora. Naime, sve što je lično i prisno biva okrenuto ka unutra, sakriveno od očiju spoljašnjeg sveta. „Stoga tek u kući, kad osete da su sigurno, kućom, kapijom ograđeni, zatvoreni, Stankovićevi likovi, pre svega ženski, mogu opustiti svoje telo, smeju se slobodno kretati. (…) Oslobađanje tela u zatvorenom prostoru, puštanje na volju svome čulno-čuvstvenom životu među bliskim ljudima u porodično-rodbinskom krugu, oponirano je s izvesnim, čas jačim, čas slabijim, strahom od otvorenog prostora” (Novica Petković, Sofkin silazak).

Pokojnik je, dakle, i nakon smrti imao potpuno pravo nad svojom ženom. Smrt je, izgleda, važnija od njihovog pređašnjeg zajedničkog života. U ovoj mladoj ženi uvela je ljubav, ali je uveo i njen ljudski lik. Sve ono što je vredno i dragoceno u ženi izloženo je surovoj i despotskoj samovolji muškarca, a onda i sredine.

Žene u delima Bore Stankovića, u odnosu prema svetu, mogu da žive slobodno jedino kada nisu svoje. Takav je slučaj i sa Anicom. Do udaje, niko joj nije znao ime, ona nije bila Anica, već sestra na Ribinčiki; udajom postaje njegova – muževljeva, a samim tim i slobodna, jer od tada je mogla slobodno da gleda u svakoga, a ako bi ko pomislio loše o njoj, to je se nije ticalo, jer se nije odnosilo na nju, već na njenog muža. Zato se ona, iz zahvalnosti i strahopoštovanja trudi da održi uspomenu na njega i da mu i kao pokojniku ugodi.

Bora Stanković vrlo duboko zalazi u psihu žene, vrši prodor u podsvest stanja utamničene žene u patrijarhatu. Kad jednom dobije priliku da posle toliko vremena tamnovanja oseti sreću i ljubav sa Itom, koga je još od ranije volela, ona, na opšte iznenađenje i nerazumevanje drugih, prihvata Nedeljka, udovca sa decom, kojeg gotovo da nije ni poznavala. Osećala je da nije dovoljno „čista” za nešto tako idealno kao što bi, posle tolike patnje, bio život s Itom. Između njih bi se odmah isprečio pokojnok: A sada ona sama Anica nije više ono: pređašnja Anica, već žena, a on , Ita, još je Ita… I tako, dok se za Nedeljka nije udala i otišla iz pokojnikove kuće, žene su oko nje svake noći sedele i čuvale je od nekoga.

Autor: Danica Petrović

Borisav Stanković, „po vranjanski prozvan Biza, ili Bora Zlatin, siroče bez oca i majke, rođen je u Donju malu, kraj Kuso blato” (O Bori Stankoviću, Dela Borisava Stankovića, priredio Ž. Stojković) 1876. godine, od oca Stojana i majke Vaske. Deda po ocu, koji je došao sa sela, bio je obućar u Vranju, oženjen Zlatom, iz nekad ugledne trgovačke porodice Jovčića. Posle Ilijine smrti, Zlata se preudala, ali joj je i drugi muž, trgovac, ubrzo umro. Od nasleđa je podigla kuću i dala sina na očev zanat. Stojan, obućar u Gornjoj mahali, bio je i čuveni pevač. Bori Stankoviću je bilo svega pet godina (1881) kada mu je umro otac, a nepunih sedam kada mu je umrla i majka (marta 1883). O svom detinjstvu pisac je imao običaj da govori i u nekim od svojih pripovedaka (Uvela ruža, Na ovaj svet, Tetka Zlata), a motivi iz njegovog rodnog kraja postaće veoma česti u celom njegovom stvaralaštvu.

Bora je gimnaziju završio u Nišu. Kao veoma siromašan učenik, primao je stipendiju, a materijalno su ga pomagali i sami profesori, naročito Milivoje Simić, koji je piščev rad pratio i kasnije.

Godine 1896, Stankoviću umire baba Zlata: „Poslednja duša koja postojaše za me. Poslednji kut moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja, umrla je! Ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A ona me je od mrvu mrvku odnegovala. Nje nema više” (O Bori Stankoviću, Dela Borisava Stankovića, priredio Ž. Stojković). Čuvena baba Zlata poslužiće Bori kao prototip za neke njegove likove u kasnijem stvaralaštvu.

Osmi razred gimnazije u Nišu završio je sa dobrim uspehom. Iste jeseni upisuje se na Pravni fakultet Velike škole u Beogradu – ekonomski odsek. „Nisam hteo filozofiju da učim“, kaže Bora, „jedino zbog latinskoga i grčkog jezika, koji sam veoma teško učio, kao i zbog matematike. Posle svršene škole ostao sam bez službe državne. (…) Na književnosti počeo kao đak. Prvo sa pesmama u dečje listove, a posle sa pripovetkama. U početku bez uspeha” (O Bori Stankoviću).

U Brankovom kolu (II 21, 1896) izlazi mu pesma Počuj pesmu, a prvu svoju pripovetku, Stanoja, objavljuje u Iskri, da bi u istom tom časopisu zatim objavio još dve: Đurđev dan i Prva suza, a u sarajevskoj Nadi – Tajne bolove.

Godine 1898. izlazi mu prva zbirka pripovedaka Iz starog jevanđelja, a 1900. objavljuje pripovetke Gugutka, Naš Božić, Stari dani, Naza. Ove godine (1900) objavljuje i Nečistu krv u nastavcima (Gradina, Niš, u br. 5, 6, 7, 8), a dešava se i prvo izvođenje Koštane u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pogledajte kako je izgledala Borina Koštana.

Materijalne teškoće sve vreme prate pisca, a ubrzo biva i otpušten iz službe zbog neurednog dolaska na dužnost (praktikant Ministarstva prosvete na radu u Narodnom pozorištu), da bi dva dana kasnije bio postavljen za praktikanta Ministarstva inostranih dela.

Godine 1902. izlaze mu tri knjige: Stari dani, Božji ljudi, Koštana, a počinje da objavljuje i drugi svoj roman u nastavcima, Pevci. Naredne godine, u Kolu objavljuje i trći svoj roman (u šest nastavaka), Gazda Mladen.

Stanković se 27. januara 1902. godine oženio Angelinom Milutinović. Godinu dana kasnije, rodila se kćerka Desanka; kum na krštenju bio je Branislav Nušić. Ubrzo zatim, Bora dobija stipendiju Ministarstva prosvete i, sa platom pisara ministarstva finansija i dodatkom iz Finansijskog pregleda, odlazi u Pariz 1903. O Stankovićevom jednogodišnjem boravku u Parizu nema mnogo podataka. Tražio je da ostane još godinu dana, ali mu to ipak nije bilo odobreno, pa je, pošto mu je prethodno već bio ukinut dodatak stipendiji, vraćen natrag.

U znak protesta, Bora upućuje otvoreno pismo tadašnjem ministru spoljnih poslova, Nikoli Pašiću (preko Dnevnog lista), da bi, po povratku u Beograd, izuzetno ozlojeđen na svoje pretpostavljene, podneo ostavku i imao dosta neprilika u službi. Upućuju ga kao carinika u Mokru Goru, zatim, kao poreznika, u Niš. U takvim okolnostima Bora Stanković se pridružuje književnicima koji su se, iz sličnih razloga, osećali „suvišnima u Srbiji”.

Godine 1904. pisac dobija i drugu kćer, Stanku; ovog puta na krštenju kum je bio Janko Veselinović.

Pošto Letopis Matice srpske nije prihvatio piščevu ponudu (upućenu uredniku Milanu Saviću) da roman Nečista krv izlazi u nastavcima, a da ga pisac naknadno preštampa, kako bi došao i do para i do knjige , Bora odlučuje da sam objavi ovaj roman.

Godine 1913. Boru premeštaju u Ministarstvo prosvete i vera, na dužnost referenta crkvenog odeljenja. Rodila se i treća Stankovićeva kćer, Ružica.

Pred zgradom Pozorišta, 21. oktobra oko podne, pozlilo mu je. Prenet svojoj kući, izdahnuo je istog tog dana, pred ponoć. Umro je u svojoj pedeset i drugoj godini života. Njegovom smrću srpska književna scena izgubila je jednog od najmoćnijih predstavnika naše pripovetke. „Nesrećno je što je Borisav Stanković umro baš u trenutku kad se vraćao književnome radu” (O Bori Stankoviću).

Može se bez dvoumljenja tvrditi da je moderna srpska proza počela da živi punim životom tek u delu ovog pisca. „Sa Borisavom Stankovićem dogodio se čudan slučaj: pisac sa najviše spoljnog lokalnog obeležja, najregionalniji na prvi pogled i najuže vezan za jedan skučeni prostor, za jedan predano negovani horizont, za jedan poseban maleni svet i jedan posebno maleni život u njemu, toliko je širinom i moćnošću umetnički ostvarenoga života iz tog mikroskopskog životnog jezgra dosegao granice jedne vidovito naslućene i kroz slutnje tako vidovito pokazane naše opštosti, da je najpotpunije i najdalekosežnije otkrio neke elementarne suštine o čoveku i njegovom žiću u ovome našem balkanskom kutku” (Milan Bogdanović, predgovor Sabranim delima Borisava Stankovića). On je prvi veliki reformator srpske proze, tvorac nove književne škole, začetnik simbolističkog stila u srpskoj pripoveci.

Ipak, Boru Stankovića ne možemo svrstati u tesne i usko omeđene konkretne škole, iz razloga što se na njemu ne mogu primenjivati uobičajene klasifikacije.Iako su mu vrlo često bili bliski ruski pisci klasici, takođe i Francuzi, on je ipak uvek ostajao svoj i na svome. Već svojim prvim književnim ostvarenjima, Bora Stanković pokazuje izuzetan dar za pisanje, veliku originalnost i umetnički instikt.

Stanković ne predstavlja nikakvu formalnu prekretnicu za srpsku književnost, kao što su, recimo, Dučić i Rakić predstavljali za srpsku liriku; naprotiv, on je „stihijski mrzeo zakonodavca naše književnosti Bogdana Popovića i sve Bogdane, sve zapetaše i sve književne bakale” (Stanislav Vinaver, Bora Stanković i pusti tursko), ali je kao niko pre njega obogatio našu pripovetku dubokim i retkim psihološkim opažajima i osvežio je snažnim lirizmom.

On duboko oseća sve ono o čemu piše. Stanković je prevazišao statički i objektivizovani folklorni realizam, oslonjen na tekovine pozitivizma XIX veka, zamenivši ga svojevrsnim psihološkim subjektivizmom. Sima Pandurović zabeležio je jednu, za ovu tvrdnju značajnu, Borinu izjavu. Naime, jednom prilikom mu je neko uredništvo zatražilo jednu pripovetku, ali što je moguće pre, Bora je bio nezadovoljan, ljutio se, i tom prilikom mu je rekao: „Oni misle to je tek tako: daj mi priču, kad njima treba. Oni ne znaju da ja svaku svoju pripovetku odbolujem” (Sima Pandurović, Oni ne znaju da ja svaku svoju pripovetku odbolujem).

Dok piše, Stanković se ispoveda, i upravo po tome je ono što jeste. Među mnogim nekrolozima i člancima povodom smrti Bore Stankovića, posebno je, za potpunije shvatanje njegove poetike i njegovog načina pisanja, zanimljiv i važan napis koji je objavljen u Vremenu, na dan sahrane piščeve. U članku je zabeleženo Stankovićevo objašnjenje povodom dileme da li on opisuje ono što je sam video i doživeo, ili je sve to produkt njegove bujne imaginacije: „Jok, ne izmišljam, ama odnekud pamtim, sve sam to slušao, a jesam nešto baš i video. Još kad sam bio sasvim mali, kad mi je najslađe bilo da sedim materi u krilu, slušao sam razgovore koji su preda mnom, kao detetom koje ništa ne razume vodile komšike i rođake moje matere s njom, pri kafi. Zbilja, nisam onda, ništa razumevao, ali sam nekako pamtio, i najsitnije sitnice. A i video sam štošta. Vodila me mati, još kao dete, na muško u amam, i inače svuda sa sobom na porodične sedeljke, slave, svadbe. Otac mi rano umro, pa smo bili sami, i sve jedno drugom do ušiju. (…) A i omatoreo sam pre druge dece. Posle sam još sretao mnoge od onih starih, već sasvim stare, i oživljavao ih, podmlađivao, po pričama o njima, koje su mi, mesto da ih zaboravljam, postajale sve jasnije, i sa sve više sitnica, detalja” (O Bori Stankoviću).

Borino detinjstvo, mladost, ono što je sam doživeo ili ono što je čuo i video ostavili su, nesumnjivo, veliki trag u celokupnom njegovom kasnijem stvaralaštvu, što, naravno, ne znači da je ova autobiografska komponenta presudna i po značaju primarna za njegov rad. Bogata imaginacija piščeva uspešno je preoblikovala ono iskustveno i uobličila ga u pravu umetnost. Činjenica je da Bora nikada zapravo nije „izašao” iz svoga rodnog kraja; čak i kada je to jedanput pokušao, želeći da inspiraciju za svoja dela nađe i van Vranja, ispostavilo se da Beograd nije u tolikoj i takvoj meri pogodovao piščevom senzibilitetu, kakav je slučaj bio ranije sa Vranjem. Zato mu se Bora stalno vraćao, tražeći u tom malom provincijskom mestu one „večne istine”.

Na primerima pojedinačnih (u velikom broju istinitih) ljudskih subina, u kontekstu tadšnje kulture i društvenog ustrojstva, pokazivao je čoveka uopšte, sa svim njegovim vrlinama, slabostima, mogućnostima, željama i nadama.

U vezi sa stvaralaštvom ovog pisca postoji jedna zabluda, koja se odnosi na njegovu vezanost za kraj u kome je rođen i u kome je odrastao. Većina će reći da je Bora Stanković Vranjanac u svojim knjigama, i da je to presudno za razumevanje i vrednovanje njegovog stvaralaštva. Proza Stankovićeva nije u tolikoj meri lokalno obojena, kako to vrlo često vole da naglašavaju mnogi interpretatori i kritičari njegovog dela. Naprotiv, ona je utoliko više opšta i mnogoznačna jer je, krenuvši od starog Vranja i svega onoga što je život u tom i takvom Vranju podrazumevao, daleko prevazišla pojedinačno i lokalno. Motivi Borinih ostvarenja rađaju se u Vranju, ali ne završavaju na tako uskim granicama.

Autor: Danica Petrović

15 anegdota koje niste znali o Bori Stankoviću>>

Fotografija: srpskaenciklopedija.org

Doživljaj ljubavi u delu Bore Stankovića, bez obzira da li se radi o jakim emocijama ili samo o jakoj strasti, uvek je potpuno istinit. Žena i ljubav prema ženi (odnosno, ljubav muškarca i žene) zauzimaju jedno od cenralnih mesta u stvaralaštvu ovog pisca. Bilo da je u pitanju socijalno-ekonomska drama jednog društva, porodični udes ili tragični život pojedinca, uvek je u prvom planu ljubavna priča koja je, po pravilu, nesrećna.

Dok je bio đak vranjske gimnazije, Bora Stanković je zavoleo devojku iz svog susedstva, Pasu Zografovu. Međutim, mladalačka ljubav bila je prekinuta njegovim odlaskom na dalje školovanje u Niš, a potom i u Beograd. Ova ljubav je postala Borino trajno osećanje koje je prisutno u mnogim njegovim pripovetkama sa motivom neostvarene ljubavi.

uvela-ruza-bora-stankovic

Imena glavnih likova izmenjena su u odnosu na one iz stvarnosti: narator priče, odnosno glavni junak pripovetke, postao je Kosta, a Pasa je dobila ime Stana. Takođe, piščeva baba Zlata poslužila je kao prototip za izgradnju lika Kostine babe, sa kojom junak uspostavlja vrlo sličan odnos onome koji je Bora Stanković imao sa svojom baba Zlatom. Kostina staramajka zadržala je mnoge od ključnih psiholoških karakteristika koje je imala i baba Zlata, što će se pokazati kao veoma bitno za dalje razrešavanje radnje i glavnog odnosa među likovima u njoj. Pored pomenutih, pojavljuje se još Stanina majka Marija i momak za koga na kraju udaju Mariju – Nikola, kao i nekoliko starijih žena, koje čuvaju bolesnu Kostinu babu.

Unutrašnje emotivne, psihičke i moralne karakteristike književnih junaka osnovni su predmet poščevog psihološkog posmatranja. Emotivni odnosi između Koste i Stane nisu u prvom planu pripovedanja. U prvom planu jeste potraga za uzrocima neostvarivanja njihove ljubavi i samooptuživanje zbog toga.

Sama fabula pripovetke vrlo je jednostavana i nerazvijena. Glavni junak i njegova baba, koju naziva staramajkom, žive u susedstvu i prijateljstvu sa devojkom Stanom i njenom majkom Marijom. Kostina staramajka jedini smisao svog života vidi upravo u svom unuku. Ona se nada da će on povratiti izgubljenu porodičnu moć i slavu njegovih predaka. U međuvremenu, između Koste i Stane razvija se iskrena mladalačka ljubav. Ipak, od samog početka Kosta zna da bi njihova ljubav predstavljala veliku prepreku njegovom školovanju, a samim tim i istaknutom mestu u društvu. Kostino potiskivanje ljubavnih osećanja motivisano je time što je on potpuno svestan svog visokog porekla, ali i majčinim ogromnim pouzdanjem u njegovu budućnost i uspeh. Pod pritiskom velikih očekivanja staramajke, Kosta se plaši i rasturanja starog porodičnog ugleda. Međutim, kako je vreme prolazilo, Kosta je shvatao da je time što nije ostvario ljubav sa Stanom, zauvek izgubio našto najčistije što je u životu imao.

Iz takvog jednog emotivnog i psihološkog ugla, on započinje da se tužno priseća prošlosti, shvatajući da je neostvarena lična sreća jedini pravi čovekov udes u svetu. Prisećanje na san koji se neprestano javlja („Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više.”) i vraćanje prošlosti kroz san predstavljaju piščevo sredstvo kojim upoređuje prošlost i sadašnjost. Naime, glavni junak nije umeo u pravom trenutku, onda kada još nije bilo kasno, da proceni vrednost i lepotu onoga što je imao – ljubav prema Stani. To je i uslovilo njegovu, ali i njenu nesrećnu sadašnjost.

Dok na njega deluje moralni princip, Kosta osuđuje svoje postupke, govori sam sebi kako je ono što radi nečasno, neispravno i za osudu; međutim, kad prevagne emotivni princip, on mu se u potpunosti prepušta. Znao je da neće naći verniju ljubav od njene. Međutim, staramajka koja ga neprestano podseća na njegove pretke i njihovu slavu, stalno mu je pred očima. Ona, kao pripadnica patrijarhalne društvene sredine, po svaku cenu, ne birajući sredstva, želi da povrati stari porodični ugled. Svojim pričama o nekadašnjem sjaju i bogatstvu njihove porodice ona opominje Kostu da je njegova ljubav prema Stani nemoguća.

Ipak, moralni princip nije jedini razlog za neostvarenu ljubav u ovoj Borinoj pripoveci. Veliku prepreku ispoljavanju ljubavi prema devojci Stani predstavlja i nova, i njemu još uvek nepoznata urbana kultura, čije prve nedostatke, ali i vrednosti on tek upoznaje. Upravo ta razapetost između starog i novog postaje jedan od glavnih uzročnika nesreće glavnog junaka Uvele ruže. Kosta se priklanja babinoj želji da povrati nekadašnju porodičnu moć, ali istovremeno sam sebi dokazuje da je moguće da se pobegne od osećanja. Novo osećanje života i potreba za slobodom modernog čoveka kao da je nagovešteno ovim činom Borinog junaka. Međutim, ovakav njegov postupak samo na prvi pogled deluje kao moderan i moguć, ali se na kraju pokazuje kao potpuno neostvariv, jer je očigledno koliko glavni junak pati.

Sa druge strane, Stana u početku ne vidi nikakve klasne razlike koje bi bile prepreka njihovoj ljubavi, pa naivno sanja o zajedničkoj sreći. Ona misli da je jedini razlog što njih dvoje još uvek nisu venčani Kostina nezavršena škola. Međutim, vremenom joj postaje jasno da njene mladalačke nade uopšte nisu realne. Kada u poslednjoj sceni Uvele ruže Kosta dolazi da još jednom vidi svoju babu na samrti, Stana je već sasvim „uvela”.

„Na tebi beše pocepan mintan i jedno veliko parče otkinuto od lakta visaše ti; kroz šamiju provirivaše tvoja kosa, zanemarena. Bila si u prljavoj košulji, iskrpljenim šalvarama, iz kojih virahu tvoja, od silna rada razvijena, pljosnata stopala s ispucalim prstima.” Ona je sada potpuno pomirena sa tragičnom sudbinom koja ju je snašla. Njen odnos prema svetu određen je patrijarhalnim pogledom na život, a njena tragedija je tragedija ličnosti koja se žrtvuje u ime kolektiva.

Gazda Markova nečista krv >>

15 anegdota koje niste znali o Bori Stankoviću>>

Autor: Dušica Čukić

 

1. Bora Stanković je pisao poeziju.

Bora Zlatin, kako su ga po očevoj majci u školi zvali, je svoju književnu karijeru započeo pisanjem poezije. Bio je gord na svoju poeziju i verovao je da će postići mnogo na tom polju književnosti. Onda je izašla beleška u „Bosanskoj Vili” u Sarajevu 1894. godine, koja glasi: „Dživo u B. i Borko u V. Slabačko je u obojice jeda bude što i bolje! Međutim, pesama imamo na tovare, baš kao što ima i pjesnika na sve strane, samo je mnogo zvanih a malo izabranih”. Posle objavljivanja ove obeshrabrujuće i razočaravajuće beleške, Borisav se zarekao da nikada više neće napisati jednoga stiha. Izgleda da je i održao reč.

2. Drugo je to, drugo, ljubav hoću.

Kada je imao 28 godina, Borisav se oženio na jedan boemski, romantičan način, naime sasvim slučajno, mada je on kao sujeveran čovek duboko verovao da je ta slučajnost bila njegova sudbina. Svoju ženu ugledao je prvi put na jednoj fotografiji u nekom fotografskom izlogu na Terazijama. Bila je odevena kao „maska”, u mornarsko odelo – za maskembal koji se tih dana pripremao u Beogradu. Mada je u to vreme bio na vrhuncu svoje književne slave, Bora je tih dana bio neobično mrzovoljan. Izbegavao je društvo. Međutim kada je tog dana spazio lik mladog „mornara”, zainteresovao se za nepoznatu devojku, rekao je to svojim najbližim drugovima, ali na tome bi ostalo da ga istog dana, uveče, baš ti drugovi nisu pozvali na maskembal. Posle dužeg opiranja on je najzad pristao ali pod uslovom: „Samo da nagvirnemo, pa odmah posle da idemo u Skadarliju na vino”. Prva ličnost koja je srela na ulazu Boru i njegovo društvo bila je devojka „mornar”. Ista onakva „kao da je izašla sad iz fotografije”, kako je to posle Bora govorio. Videvši je, zbunili su se svi, a najviše sujeverni Bora. On je skoro hteo da pobegne, toliko nije znao šta treba da radi. Devojka je, izgleda, to primetila, „osmehnula se blago na njega, ponudila mu da ga odvede do garderobe, i on se pribrao i krenuo za njom, kao omajan . . . I posle toga, cele večeri nije se odvajao od nje. . . I do smrti je ostao pokraj nje!” Jer samo nekoliko nedelja posle te večeri, ona mu je postala žena sa kojom će posle izroditi decu i provesti ceo svoj vek. Bora se često prvo njoj obraćao za sud, kada bi nešto novo napisao. Gospa Angelina čuvala je do smrti, kao najveću amajliju, poslednju nedopušenu Borinu cigaretu, što govori o večnoj zaljubljenosti u svog muža.

3. Prototip Mitka

Najizrazitija ličnost Borine „Koštane”, Mitke, izašao je odavno iz svog dela i hoda među nama. Mitke koji je rođen i koji je živeo u Vranju, za sobom je ostavio uzbudljivu legendu. Prezivao po rodonačelniku svoje familije „Crnom Staji” – Stajić, sem prezimena od njega potiče i bogatstvo ove porodice. Crni Staja rodom iz Pčinje u mladosti je bio puki siromah sa imovinom koja se sastojala od „dve kokoške, jednog magareta, jedne kalenice, dve kašike i jednog grneta”, preko noći postao je najbogatiji čovek u Vranju. To se desilo posle arnautske bune protiv Husejin – paše, čije je blago igrom slučaja došlo sirotom Staji.

Mitke je bio krupan, stasit i lep čovek, divna pogleda, živih pokreta i sigurna hoda. Nosio je fes s kićankom, lepo se oblačio. Za pojasom je imao jatagan i revolver, o vratu fišeklije sa barutom. Bio je vrlo darežljiv. Po zanimanju bio je mutavdžija (tkač pokrovaca i zobnica od kozje kostreti). Znao je nekoliko balkanskih jezika. Bio je radan, njegove njive vazda su bile prve uzorane, vinogradi prvi obrani. Propio se tek kada se oženio. U piću je mogao da bude strašan, mada je trezan bio nasmejan, dobar i vedar čovek. Često je lumpovao s Ciganima i davao im je bogate napojnice, naročito Koštani.

Mitkova tragedija je bila večita nesloga sa ženom. Oženio se po želji starijih, protiv svog srca, i od prvih dana je počeo da se sukobljava sa njom. Godinama nisu ni jeli zajedno, mada su izrodili decu. Vremenom se sasvim odao piću, pa je poslednjih godina života počeo da se napija i kad je sam. Opijajući se sve češće, sukobljavao se i fizički sa ženom.

Tako jedne blage letnje večeri, 4. avgusta 1894. godine, tek što se varoš bila smirila od dnevnog rada i počele se paliti lame po domovima i fenjeri po ulicama, razlegao se iz Mitkove kuće neuobičajeno oštar ženski vrisak. Pošto su ljudi pojurili ka Mitkovoj kući, susedi su vikali „Ubi Mitke Sofku i kćer”. Vikali su, ali niko nije smeo da uđe ni u dvorište, a kamoli u kuću. Za to vreme Sofka je i dalje kukala, bežeći sa svojom ćerkom Savom, ispred razjarenog muža koji ju je već bio zakačio nekoliko puta nožem. Uskoro je stigla i policija koja je pokušala da uđe u kuću, ali je ulaz bio zaključan. Policija je pozvala Mitka da otvori, umesto toga Mitke je ispalio iz svog starinskog pištolja, tane je udarilo u Daneta šnajdera, svi su povikali „Dane šnajder pogina”, čim je čuo da je ubio prijatelja i nevinog čoveka, ispalio je i drugi metak ovog puta sebi u grudi, pošto je „vlast” nasilno otvorila vrata on je već bio mrtav. Sofka i Danče ostali su u životu.

4. Susret s Pasom

Pasa iz „Uvele ruže”, ličnost koju je Borisav unosio u nekolike svoje priče, često i pod pravim imenom, i koja je, izgleda, celoga veka bila njegova neizlečiva rana, bila je Borina prva susetka. Pasa ga je prekorevala što ju je metnuo u novine i knjige, jer ju je, kako je kazala, zadirkivala čaršija. Iz razgovora Pase i Siniše Paunovića, autora knjige „Pisci izbliza” saznajemo nešto više o detinjstvu Bore Stankovića:

– Kakav beše Bora, baba Paso?

– Biza li, Bora li? Mi besmo samo dobri susedi… Metno me u knjige… Kad beše mlad, beše velika kožderina…šaljivčina po vranjski. Obuče prevrnutu babinu škorteljku, pa zaređa od kuće do kuće po maalu, s pljoskom vode u ruci zakićenim cvećem; hoće, veli, da udaje babu, pa nas zove u svatove. Ili tek uzme nečije papuče pa s njima u potok, veli da ih očisti, a one pune vode.

Jedan Borin školski drug, koji nije nastavio višu gimnaziju, a koji tu, preko puta staričine kuće, i danas živi, kaže:

– Brani se Pasa, ali mi svi znamo da je Biza voleo nju, no on posle ode u Beograd, a ona se udade za drugoga. A Pasa beše mnogo, mnogo lepa, i dobra i vredna, čista i pametna devojka.

5. Kako je Bora pisao?

Bora nije imao određeno vreme za rad na nekom delu, već je stvaro po naletu emocija. Imao je svoju sobu u kojoj je radio i gde je mogao biti potpuno sam. U trenucima kada bi razmišljao o onome o čemu je radio, znao se tako zaneti da nije ni čuo ni video nikoga oko sebe. Jednoga dana u prisustvu rođaka, pola u šali, pola u zbilji rekao je: „Blaženi nišči, duhom!… a meni vri u glavi…” I uhvativši se za čelo, skočio je s postelje, otišao pravo u svoju sobicu za rad, zatvorio se, i kao nikad dotle, ostao tamo vrlo dugo, cela tri dana. Tada je stvorio prvu verziju „Nečiste krvi”. Bora je inače pisao parče po parče. Beležio je misli na raznim hartijicama, rečenice, čak i čitave pasuse. Pa onda, kada bi ga uhvatila stolica, kad bi mu se „oznojile ruke”, kako je sam govorio, vraćao bi se poslu i povezivao bi ga u celinu. Stanković nikada nije govorio o svom stvaranju, kao ni o svojim namerama šta misli da piše. Samo kada već napiše, imao je običaj da kaže da su mu se opet „oznojile ruke”. Pišući, pio je kafu za kafom i mnogo pušio, što je, uostalom ,činio i kada nije pisao. Puno je prerađivao, „Nečista krv” je pisana u mnogo verzija.

6. Izgoreli autografi

Poslednja, osma knjiga „Sabranih dela” objavljena je skoro četiri godine posle njegove smrti, 1930. Autografi objavljenih i neobjavljenih dela, posle izlaska osme knjige, vraćeni su piščevoj porodici. Oni su brižljivo čuvani u porodici, sve do Drugog svetskog rata i okupacije, kada su, u toku dva velika bombardovanja Beograda, stradali svi do jednoga. Kasnije je nađen rukopis Borine „Tašane”, kao i pokušaj dramatizacije „Nečiste krvi”, na kojima se vidi da je Bora mešao latinicu sa ćirilicom.

7. Bombardovanje Beograda

Kada je završio „Nečistu krv”, odlučio je da je sam izda; od novca koji je zaradio kupio je jednu gotovu, staru kućicu koju je vremenom prepravljao, doziđivao i udešavao, trudeći se da bude „po vranjanski”. Imao je prostu baštu, zasađenu gusto vinovu lozu donesenu iz Vranja, koja se pružala od ulaza sa ulice do verande u dnu kuće kao kakav tunel. Prvi put je stradala za vreme Velikog rata, i tada je uništeno samo pokućstvo, dok je zgrada ostala čitava, od nameštaja ostao mu je domaći klavir njegove dece i jedno staro porodično kandilo, doneseno iz Vranja, knjige iz Borine biblioteke su mahom bile uništene. Tada je propalo puno neobjavljenih rukopisa Bore Stankovića. Drugi put je stradala u bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. godine, a treći o Uskrsu 1941. godine u vreme savezničkog bombardovanja Beograda. Kuća u kojoj se Bora rodio postoji još uvek u Vranju. Mnogi spomenici kulture su stradali za vreme ratova, mnogi iz neznanja ili od zuba vremena. Kuća u kojoj je živeo Bora i u kojoj je umro 1927. godine u Beogradu više ne postoji, a nije sačuvan nijedan njen potpun snimak.

8. Vranjska gimnazija

Gimnazija u Vranju bila je poznata kao jedna od najboljih škola u zemlji i zvana je Akademija – zato što je imala najbolje profesore. Ti profesori su, doduše, dolazili u Vranje više po kazni, kao politički progonjenici, ali su zato i većina bili cvet tadašnjeg našeg prosvetnog nastavničkog kadra. Bori su predavali Svetislav Simić, Jaša Prodanović, Ljuba Davidović. U nekoliko navrata Bora je želeo da napusti gimnaziju zbog svog siromaštva, a profesor Milivoje Simić ga je kao siromašnog đaka prihvatio i brinuo o njemu kao o svom detetu.

9. Sećanje drugova

Neku vrstu đačke ljubomore, rođene sigurno u najmlađim danima, nekada ni godine ne mogu ukloniti. U sećanju svoji drugova, Bora je ostao upamćen po svom siromaštvu, nemaru tokom školovanja, i po svojoj baba Zlati koju je usmenim pričama poetizirao i predstavljao je kao bogatu, dok je ona bila puka sirotica. Bora i njegovi prijatelji su rano počeli da piju, jer, kako se govorilo, kod imućnijih Vranjanaca je bilo više vina u podrumu nego vode kod sirotinje. Prijatelj je bio sa sinovacem Mitka Stajića, po kome je nastao Mitke iz „Koštane”. Dimitrije Hadži Mikić, književnik, upoznao je Boru zahvaljujući jednoj tuči kamenicama, tuče su uglavnom nastajale zbog staleške razlike, iako je Bora u ovom „ratu, razbio glavu” Dimitriju, to ih nije sprečilo da kasnije postanu bliski prijatelji. Bora je, inače, bio vrlo ponosan čovek. Iako je bio puki siromah, na svoju siromaštinu nikada nije žalio. Nikada ni od koga nije hteo primiti nešto nezasluženo.

10. Svedočenje Borinog Diše

Dimitrije Stevanović Diša, jedan od najbližih Borinih prijatelja, bio je šef administracije „Politike” i jedan od njenih osnivača. Posle jedne pijanke, Bora je došao, veli Diša, kući, i gonio svoju ženu da mu igra čočečke igre gola. Žena se naravno nije svukla, ali da ga ne bi ljutila, odigrala je neku igru, i on se umirio. Sećajući se toga, Bora je sutradan došao u kafanu veoma skrušen. Kad ga je ponovo uhatilo piće, svima okolo se jadao, a Diši rekao „Znaš Dišo, sramota me da pogledam onu moju Ginu u oči. Ona sirotica ima sitnu decu, radi po ceo dan i u kući i za mašinom, kao rob, a meni matorom keši, palo na um da mi ona tako umorna igra čoček . . . i to gola! . . . bre, bre kakav sam zulum napravija!” Jednom je opet posle neke velike pijanke u Zemunu, upao na neki skup bogomoljaca – priča dalje Diša – i misleći da je to slava, tražio je da ga posluže, da pije. Ne poznajući ga, uvereni da je to neki provokator, bogomoljci se obore na njega, uhvate za grudi i počnu da ga tuku. Jedva smo ga oteli. Bora je posle toga uvek mahao glavom kad god bi pored nas minuo koji bradonja. Mrzeo je da vidi čupavce i na slici. Svakog bradatog čoveka vezivao je u pijanstvu za te bogomoljce.

11. Koštana

Koštana je postojala i odista je u me’anama ispunjenim žudnjom i duvanskim dimom, krajem 19. i početkom 20. veka dovodila „sve što je nosilo čakšire” do ludila! Javna je tajna da su zbog ove „žive vatre” lokalne gazde i čorbadžije rasprodavale imanja, ostavljale „ženčad i nejaka čeda”… Pred njom su i najhladniji „padali u sevdah”, a nije mali broj onih koje je odvela pravo u propast… Dva su objašnjenja zbog čega je Malika nazvana Koštanom… Prema jednom, ime joj je došlo od „krupnih očiju kao u košute”, a prema drugom od naziva drveta i ploda kestena, kojim je obrasla čitava Vranjska banja, a koji se u ovom kraju naziva – koštan! Vazda željna slobode, pevačica i igračica Malika Eminović imala je poput svih drugih lepotica sve, samo ne – lagodan život! Rođena Vranjanka od malih nogu svirala je i pevala sa ocem i bratom po kafanama i privatnim slavljima. Naposletku se udala za Maksuta Rašitovića, s kojim je dobila sinove Isu i Ćerima. Sa njima, u naselju Burdinci živele su i Maksutove dve ćerke iz njegovog prvog braka, koje je Koštana pazila kao svoju decu. Prema svedočanstvu lokalnih meštana „samo im u kafanu nije dala da idu”, a sa Borom Stankovićem srela se gde drugo do – u me’ani, i to kad je Bora bio gimnazijalac. Priča se da je samo hteo da se uveri u njenu lepotu, i da s Malikom nije progovorio ni reč… Nešto kasnije nastala je drama nazvana po ovoj lepotici. Malo je poznato da je Koštana 1926. godine, po nagovoru advokata, tužila Boru Stankovića i to kada je poznati pozorišni komad uveliko bio izvođen na pozorišnim scenama širom Srbije. U tužbi je tražila deo autorskog honorara… Malika je bila nepismena, ali ju je jedan advokat nagovorio da ima pravo na deo honorara. Mediji su bili na strani Bore Stankovića, a Koštana je izgubila spor. Ova lepotica umrla je u 73. godini u rodnoj Vranjskoj banji. Sahrani je prisustvovalo nekoliko stotina njenih obožavalaca, a besmrtna je ostala zahvaljujući Bori i njegovoj čuvenoj drami – jednom od najčešće igranih i najradije gledanih komada u srpskim pozorištima.

12. Nečista ljubav?

Dragoljub Vlatković u knjizi „Čitanka tajni” piše i o prvoj ljubavi Bore Stankovića. On tvrdi da je ova ljubav ostala tajna jer je bila „nečista”, „rodoskrvna”. Naime, pisac koji je opevao Vranje i jug Srbije, bio je zaljubljen u svoju ujnu Nušu. Ta „incestuozna ljubav je bila polazna tačka mnogih njegovih dela, a sama Nuša se javlja kao junakinja njegovih pripovedaka i romana”. „Stankovićeva ujna Nuša bila je živa i temperamentna žena. Svojom senzualnošću i senzibilnošću zračila je oko sebe”, piše Vlatković. O ovoj Borinoj tajnoj ljubavi svedočenja su ostavili Petar Milenković, njegov prijatelj iz tog vremena, i jedna zaboravljena književnica iz Vranja, Vuka Pop-Mladenova, koja je velikog pisca lično poznavala.

13. Konzervativan

Zora Živadinović Davidović, unuka Bore Stankovića svedoči o njegovoj konzervativnosti. Najmlađa kći Ružica je jedina završila studije, ali pre svega zahvaljujući činjenici da je studirala posle očeve smrti. Zorina majka Desanka je počela da studira, ali ovde saznajemo koliko je Bora Stanković bio tipičan muškarac onog doba: „Kad je deda to saznao, ukinuo joj to pravo, jer za njega, žena je bila za kuću, brak i decu. Suprotstavila mu se mamina mlađa sestra, tetka Cana, koja je tada bila u sedmom razredu gimnazije, rekavši: Ako ne dozvolite da Desa studira, ja izlazim iz gimnazije. Njegov odgovor je bio: Izađi!”

14. Pod okupacijom

Dnevnik Bore Stanković „Pod okupacijom” nije trebalo da bude objavljen u takvom obliku, kaže naša sagovornica Zora Živadinović Davidović , jer je to bila sirova građa nečega što je on beležio: „To su bile zapisane njegove muke koje su ga sačekale kada je došao iz zarobljeništva. Najpre, nije prepoznao svoju ženu i decu, koje su bile toliko izgladnele. U šoku je pitao: Gino, jesi li išla kod ovoga da ti pomogne, jesi li išla kod onoga da ti pomogne? A ona je odgovarala: Jesam, i niko ništa. I posle svega, njega je neko okrivio da je sarađivao sa okupatorom, a on je, s mukom, davao iste tekstove i menjao naslove. Ti koji su ga osuđivali, oni su se za vreme tog istog rata dobro snašli. Bakin rođeni brat prota Milan Milutinović je obožavao svog zeta, i da bi pomogao svojoj sestri i deci, pokupio je sve što je moglo da se sakupi od dedine zaostavštine posle njegove smrti, i dao da se štampa. Tako je taj dnevnik i otišao u štampu pod naslovom „Pod okupacijom”, i izašla su samo dva njegova izdanja. Jer, to zaista nije bilo literarno delo za štampu.”

15. Tragičan kraj

Bora Stanković je umro nesrećan; tačnije, ogorčen. O stanju njegovog duha pred smrt možda najbolje govori rečenica koju je izgovorio Ivi Andriću, a koju je ovaj zapisao:
„Čuvaj se, Ivo! Osetili su lopovi da imaš talenta. Omrznuće tebe kao i mene. Podmetnuće ti nešto što će te izbaciti iz službe i strpati u zatvor, u aps!”
Priča o njegovoj sahrani koju nam predočava njegova unuka Zora:
„Kada je deda umro, došli su kod bake da joj kažu kako je na gradskom nivou odlučeno da bude sahranjen po prvoj kategoriji, kako se to tada zvalo. Baka je kazala da nema ništa protiv, ali je upozorila da ne zna može li ona to da plati. Rečeno joj je da je to počasno mesto i da sve plaća grad Beograd. I sve je bilo kako je dogovoreno. Ubrzo potom se odštampaju dedine knjige, zajedno sa dnevnikom „Pod okupacijom”. Kada se ta knjiga pojavila, neki ljudi, ne bilo koji, već oni na vrhu, prepoznali su se u njoj. I baki stigne račun da plati grobno mesto i sahranu! Po tarifi prve klase. Pristali su da joj učine da plati u ratama!”

Izvor: talijaizdavastvoblog.wordpress.com

Fotografija: cirilica-beograd.rs

Krv i sperma. Erekcija i revolucija. Nekoj počna…

U svojoj spoljašnjoj manifestaciji, umetnički posmatrano, krajnje erotski decentan lik, ali, po unutrašnjoj koncepciji, možda jedan od najstrastvenijih i u erotsko-vulgarnom smislu najuzbudljivijih „sirovih” likova srpskog realizma. Volšebniku niskih strasti potreban je samo glas, kako bi u Sofki probudio transcendentalno sećanje na pakleno blaženstvo nečiste krvi. I to strasno, ludo, da se Sofki vrat, vratne žile od takvoga njegovog glasa ukočiše i sva ona poče da trne. Ukrštaj grčevitog bola starozavetnog Lota i astralne lepote ljubavnog zanosa u jednom liku učinili su da gazda Markov dodir Sofkinog ramena uđe u anale svetske literature.

Oseti kako iz one njegove ruke pojuri i čisto je preseče tako jaka vrelina, i, sa njom, tako neko čudo, nikada do tada neosećano osećanje. Na užas oseti kako joj se ispod njegove ruke odjednom, silom, protiv njene volje, poče polovina da uvija, i prsa joj, kako živa, tako uzdrhtaše i poleteše.

Majstorstvo u prikazivanju erotskog dodira, koji dovodi do prave erotske ekstaze, a ni reč o erotici. Bez nagosti, vulgarnosti, krajnje suptilno umetnički oslikana najstrastvenija scena prepoznavanja nečistih krvi. Ne samo prepoznavanja već i suštinskog poimanja ONOG njenog, i ONE Sofke od strane nečiste krvi gazda Markove.

Neočekivana intuitivnost Markovog unutrašnjeg bića, tačnije nešto „nepoznato” suprotstavlja se snazi seksualnosti u njenom ostvarenju, i ne dozvoljava „ključu” da otvori kapije Sofkinih nečistih podzelja. Potencijalno Markovo delanje, tj. ostvarenje seksualne želje kao cilj žudnje, dovelo bi do usporavanja Sofkinog napredovanja, do stagnacije i pasivnosti lične i društvene. Ostvarenje koitusa dezavuisalo bi celost njenog bića, i pretilo da ozbiljno ugrozi egzistenciju ONE, čuvene Sofke. Činom seksualnog opštenja sa gazda Markom, Sofka bi nastavila tradiciju snohačestva i permanentnog prenošenja i nasleđivanja nečiste krvi. Izgubila bi jedinstvenost i postala slična Markovoj ženi, majci . . . bila bi kao „one druge”, „sve ostale”. Tek tada bismo, u pravom smislu te reči, mogli da govorimo o Sofkinom sudbonosnom, suštinskom padu i njenoj svepripadnosti donjem, nižem, trivijalnom svetu, koji je sinonim za greh, razvrat i nemoral.

ahmed2

Istinsku legitimnost ravnopravnog člana, nove nečistokrvne zajednice, zahvaljujući Markovoj intuiciji i želji da sačuva jedinstvenost i fatalnost mita, Sofka nikada nije dobila. Sirovost spoljašnjeg Markovog bića, i neverovatna sofisticiranost njegovog unutrašnjeg bića učinili su mogućim egzistenciju mita u budućnosti, jer je Sofka samo kao takva, neokrnjena, neponovljiva, van već ustoličine tradicije snohačestva, mogla da rasplamsa, do granice nepojmljivog, nečistu krv gazda Markovu.

Bez tendencije Markovog unutrašnjeg bića da konkretizuje platonski most između unutrašnjeg njegovog i unutrašnjeg njenog, bez rušenja dvaju zidova, bez otvaranja kapije, prisustvujemo spiritualnoj erotici koja nas vodi pravo nebeskom Erosu. Tako Eros pokazuje i svoje drugo lice, moć da se transformiše negirajući čulnost i požudu, u njihovom najnižem kontekstu. Eros stupa u službu produhovljenja ljubavi, delujući tako što se iz njenog blaženstva, iz opojnog ljubavnog zanosa, pokrene neka selektivna snaga duha, koja, u ovom slučaju, za rezultat ima čist, dematerijalizovan i nikad ostvaren koitus. Stanković nam kroz neodnos, u seksualnom kontekstu, daje jednu spiritualnu i metafizičku dimenziju erotskog.

Stiče se utisak da Marko sve vreme, u kolotečini nečiste krvi, traži svoju mitsku polovinu, čije prisustvo oseća, bez mogućnosti njenog jasnog definisanja. Marko je istovremeno i izaslanik kulturno-društvenog principa koji, ne svesno, već intuitivno, pravi revolucionarni korak, distancirajući se od porodične tradicije snohačestva, i time kao kulturni poslenik uvodi red u nered koji je priroda prepustila slučaju. Onda kada je pronašao svoju Sofku (svoju mitsku polovinu), Marko žrtvuje sopstvene nagone u ime kulture, koja u njegovom primeru trijumfuje nad prirodom. Krajnje ispunjen i fasciniran Sofkinim postojanjem, istovremeno i ograničen intuicijom svog unutrašnjeg bića i svojim nad-ja, a delom i njenom kastrirajućom lepotom, poput poslednjeg očajnika, iz straha da ne nestane, i zbog nemogućnosti materijalizacije i artikulacije svojih strasti, uzvikuje:

Kapiju, bre, zatvarajte, kapiju zamandaljujte, da niko, niko… Ah! Ah!

Fizičko izolovanje Sofke – kapijom – obezbediće, bar donekle, Markovom raspamećenom biću izvesni smiraj; jer, ograđena kapijom, ONA Sofka, i njeno, za Marka, jedva pojmivo eterično postojanje, neće iščeznuti. Markovi uzdisaji nakon zatvaranja kapije (koje treba da siboliše i potpunu pripadnost Sofke jednom seljačkom svetu) ukazuju na iluzornost tog postupka, i njegovu svest o krajnje očajničkom, ali, u tim ekstatičnim trenucima, jedinim mogućim rešenjem.

Međutim, simbolički gledano, očajnički krik Markov upućen je onome koji poče, onome koji je, za razliku od Lota, sigurno imao izbora, pa je samim tim i mogao da izbegne kob nečiste krvi. Vapaj upućen prvom, pa i svim ostalim precima, kao molba, kao preklinjanje da zajedničkim snagama zatvore njegovu kapiju, prekinu tradiciju, makar i po cenu Markovog života. Šire posmatrano, potencijalno spajanje Markove nečiste krvi i Sofkine nečiste krvi imalo bi apokaliptičke razmere, jer ne bi podrazumevalo samo Sofkino suštinsko izjednačavanje sa nižim svetom već i metafizičko izjednačavanje njenih i njegovih predaka. To joj hadži-Trifun nikada ne bi oprostio.

Pored erotskog ushićenja i donekle suštinskog ispunjenja, lepota Sofke u gazda Marku budila je i izrazitu agresivnost njegovih čulnih nagona. Rasplamsala je njegov tanatos, biološki nagon koji vodi ka sopstvenoj destrukciji; a u isto vreme pomogla mu je i da eksplicitno krikne nad porodičnim prokletstvom nečiste krvi: Ah, ah psu, bre, krvniče bre, stari deda Mitre! Ah, majko, ah kurvo! Ah, otac, ah proklet. . . Ah! Zar vi, bre. . . To je upravo i trenutak Markovog javnog deklarisanja o nepripadnosti sopstvenoj zajednici. Markova fizička izolacija i odvojenost u sopstvenoj kući, ono njegovo dozidano sopče opremljeno kovčegom i katancima, koji, pre svega, imaju cilj da oslikaju jednu krajnje hermetičnu atmosferu i da nagoveste njegovo nepripadanje toj istoj kući, sibol su Markove želje za duhovnom i fizičkom separacijom.

Očigledna je podvojenost njegovog bića – unutrašnje biće željno separacije radi individualizacije, i spoljašnje biće, upotrebljivo i važno, koje nije ništa drugo do konstrukcija jednog i suviše otvorenog seljačkog sveta. Otvorenost i tarnsparentnost delanja tog seljačkog sveta bili su osnovni obrazac kulture življenja. Kulturološki gledano, stalna potreba za spoljašnjom manifestacijom rada i života, njihova odvojenost od kuća, rastureni sa stokom po planinama, pašnjacima, zatim međusobna dostupnost, jeste odlika otvorene, ali i krajnje primitivne svesti. Međutim, pored fizičke otvorenosti, mnogo važnija je spoljašnja manifestacija njihovog skrivenog delanja. Svi, iz celog sela, kao da su od jednog oca, matere, od jedne kuće, a ne iz čitavog kraja.

ahmed3Surovim poigravanjem sa vremenom, prikazivanjem onog arhetipskog, rudimentarnog, paganskog, Stanković nas vraća na sam početak i na jedinstven način pokazuje koliko je, u stvari, došlo do suštinske emancipacije od vremena početnih, u kojima se, bez čovekove svesti o grehu, moralnim normama, stupalo u telesne blizine iz najpraktičnijih mogućih razloga. Kako svi oni, seljaci, da bi što više radne snage imli, ženili svoje sinove još kao decu, uzimali za njih odrasle devojke, već dosta u godinama, sposobne za svaki rad. I to se radi oduvek, s kolena na koleno. Niko to nije smatrao za uvredu, greh; ni docnije, kad sinovi porastu. Ništa to nije. Imaće i oni, sinovi, kad, imaće i oni svoje snaje. . . Da ironija bude veća, isti ti seljaci gradili su i nametali moralne norme, postavljali pravila funkcionisanja patrijarhalne zajednice, izgrađivali religioznu svest, i sami nesvesni da time postavljaju čvrst zid i okreću leđa vremenima prošlim. U svojoj beslovesnosti, taj seljčki svet zaboravlja da samo jedan trenutak može dovesti u pitanje hiljade i hiljade godina emancipacije; Markovi seljaci, bez prave svesti o tome, jednim korakom izmeštaju sebe i vraćaju se na nultu tačku, kada se ne zna ni staro, ni mlado, žena, snaja, strina, ili kakav rod, postajući kolektivno muško i kolektivno žensko. Oni, zapravo, svedoče o neprekidnoj čovekovoj potrebi da se, zarad arhetipskog sećanja na slobodu, strmoglavi još dublje u samo blato, zaroni u prljavštinu, ne bi li iskopao i okusio đubre bez razmišljanja o mogućim konsekvencama tog zaronjenja, i bez potrebe za estetskim ispunjenjem svoga bića.

Međutim, ono što suštinski odvaja gazda Marka od takvog sveta, kome on, fakat, pripada jeste razarajuće razmišljanje i postojanje svesti o kobnosti takve jedne potrebe. Svest o retardacionoj ulozi mehanizma nečiste krvi u daljem procesu evolucije tog sveta ne dozvoljava Marku da i suštinski pripada svojoj zajednici. Pored toga, Marko, za razliku od svojih seljaka, ima prefinjen osećaj za lepo i privilegiju da spozna da se do estetskog ne dolazi nadraživanjem najnižih prostora. Karnevalska erotoika, pregršt osećanja, emocija, razmišljanja i strasti, raspaljene pićem, i sve to na jednom prostoru, za relativno kratko vreme izazvalo je u Marku takvu konfuziju koja onemogućava ma kakvo delanje, kao i fuziju libidonoznog i agresivnog nagona. Raspamećenost Markovog bića kulminiše u trenutku kad nožem ranjava svog alata, ne bi li tim činom simbolično pokušao da uništi ono animalno, svestan da je i taj atak, opet, očajnički i iluzoran postupak jednog nikad shvaćenog revolucionara.

Da apsurdnost bude veća, uloga velikog bata Marka (bata Marko, šire gledano, može se shvatiti i kao aluzija na incest), koja mu je nametnuta od strane neorganizovanog i, stiče se utisak, izopštenog sveta, obavezala je Marka na čuvanje i zaštitu sveta kome on suštinski nije pripadao. Tragičnost takvog jednog sveta plemenske svesti ogleda se i u njihovoj epskoj potrebi za stvaranjem vođe, idola, zaštitnika, čijom smrću i nestankom postaju kao neki siročići ostavljeni svakome, celom svetu, na milost i nemilost. Ne posedujući svest, čime se do granice paradoksalnog ironizuje njihova tragičnost, da oni suštinski nikada nisu imali, u pravom smislu te reči, epskog vođu i zaštitnika. Kako bi ih poštedeo krajnje destruktivnog saznanja, Stanković ih ostavlja u neznanju, oduzimajući im dimenziju dubljeg spoznanja Markovog čina kidanja zavoja.

Markovo kidanje zavoja možemo tumačiti na dva načina – kao čin žrtvovanja, i čin pročišćenja. Dopuštanjem da se rana otvori i krv bljune, Marko, šire gledano, prinosi sebe kao žrtvu precima protiv čijeg poretka se pobunio, a sa druge strane, on se oslobađa nečiste krvi, puštajući je da bljune, i na taj način se, između ostalog, bukvalno odriče sveta kome pripada. Pre prelaska u jedan novi prostor, pre definitivnog zatvaranja kapije, Marko, u širem kontekstu gledano, sam sebi biva exsekutor testamenti u cilju egzorcizma nečiste krvi.

Svi smo mi pomnogo Sofka, pomnogo Marko. U svima nama jeste ono arhetipsko sećanje i potreba za slobodom, ona mnogovekovna nečista; nečista krv i potreba zaronjenja u istu, ona svest iskonstruisana od strane patrijarhata i žrtva prineta njemu, ona sirova vulgarnost i suptilna erotika, onaj incest, ono dete Jusufovo, ono stanje greha i svest o njemu, ona epska potreba za vođom i slepa pokornost istom, ono neznanje o nepripadnosti vođe, ona otvorenost, ono hadžijsko, ono seljačko, ona separacija, ono otvaranje kapije bez želje da porušimo zid, ono piće, one puške, oni hanovi. . . ona krv i potreba da je pustimo da bljune – sve ovo, između ostalog, jeste deo našeg nacionalnog identiteta.

Autor: Dušan Blagojević