Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

nusic-na-izdrzavanju-zatvorske-kazneУ другој половини, па и на измаку деветнаестог века, српско драмско стваралаштво сачињавали су, пре свега, сентименталне историјске драме, преводи, посрбе, комади са певањем, у којима је био „традиционалистички дух […] изразито присутан”, „читаво садржајно устројство прожето […] национализмом, а драматуршки израз усиљеном тенденциозношћу.” Огледајући се повремено, али без нарочитог успеха, и сам у озбиљним обрадама историјских мотива с наглашеним родољубљем – о чему говоре једночинке Кнез Иво од Семберије (1900), драмски фрагмент Данак у крви (1907), актовка Хаџи-Лоја (1908), патриотска драма Велика недеља (1925), трагедија Наход (1923), драме Кнегиња од Трибала и Томаида – Нушић је разлучио да су теме које намећу живот и свакодневица њему ближе од оних извирућих из прошлости, народних предања и књига и стога се превасходно окренуо комедиографском стваралаштву, којим је и започео своје бављење књижевношћу.

Комедиографско дело Бранислава Нушића представља успешну разраду реалистичких почетака Косте Трифковића и Милована Глишића, којима ће се, уз Нушића, почетком XX века, приклонити једним делом свог стваралаштва и Војислав Јовановић Марамбо. Поникле у Србији на Истоку, Нушићеве комедије подсмевале су се истим самовољним начелницима, среским капетанима, пандурима, које је Светозар Марковић огорчено и отворено критиковао као последице дугог робовања под Турцима, а који су у руском друштву нашли свога критичарски расположеног хроничара у Николају Васиљевичу Гогољу.

Од Скерлића до књижевних критичара наших савременика, Нушићу је често, оштро, непомирљиво, или благонаклоно, замерано што његово представљање збивања и ликова није, или је то ретко, сатирично, већ најчешће, ведро и безопасно духовито. Мада стасавајући као писац након доследних сатиричара Домановића, Стерије и Кочића, који су на њега могли више утицати – што су критичари и очекивали – Нушић је неговао смех, а сатира је, по речима Војислава Ђурића, „ретко кад прелазила значај састојка смеха”, остајући увек „у позадини, каткад сасвим повучена, али у огромном распону”. Смејући се заједно са онима који су му били предмет подсмеха, Нушић је сатиру проносио „као контрабанду покривајући је садржајима за смејање”, будући тако најбољи ученик учитеља читаве своје генерације, Николаја Васиљевича Гогоља, за кога је тај смех онај „који сав извире из светла природе човекове, извире из ње зато што се у њеном дну налази њен вечити живи извор, који чини да предмет постаје дубљи и приморава да се јарко покаже оно што би промакло без његове продорне снаге”, заправо у комаду једино „поштено, племенито лице”.

Нушић се отворено, директно, незлобиво, не скривајући се иза пренесених значења, смејао политичким приликама у обреновићевској Србији, паланачкој бескрупулозности и бирократији, хијерархијској потчињености, каријеризму неподржаном квалитетима кандидата, лењости, јавашлуку, непромишљености, незаинтересованости и баналности интересовања и радног дана државних службеника, спрези власти и полиције, женској покондирености, плиткоумности, брзоплетости и поводљивости за светом.

Janko_Veselinovic_Milovan_Glisic_Aleksandr_Sumbatov__Branislav_Nusic_Stevan_Sremac_stoje_Dragomir_Brzak_i_Janko_VeselinovicСеде: Милован Глишић, Александр Сумбатов-Yузхин, Бранислав Нушић, Стеван Сремац,
Стоје: Драгомир Брзак и Јанко Веселиновић (пре 1901. године)

Утицај Гогоља и Стеријиних милобрука на Нушића редовно су истицали књижевни историчари, док је сродност комедиографских мотива са Костом Трифковићем образложио Васо Милинчевић: „Нушић је близак Трифковићу пре свега у врсти комедије коју су обделавали, затим у мотивима, такође и у начину постизања смешног, и нарочито у сценској вештини, у грађењу заплета и интрига, у наклоности према водвиљу.” Поменуте закључке поткрепљују Трифковићеви недовршени драмски текстови Народни посланик и Писар среског начелства, сачувани у Позоришном одсеку Војвођанског музеја, на које Нушићева дела упадљиво подсећају „како у главној окосници радње, тако и у бројним детаљима.”

Евидентна блискост делимично се доводи под сумњу услед чињенице да Трифковићева комедија није приказивана, али ју је Нушић можда имао у рукама 1897, за време прославе Српског народног позоришта. Аналитички, по призорима, приступајући у поређењу Трифковићеве комедије Писар среског начелства са Нушићевим Сумњивим лицем, Васо Милинчевић подсећа и да је „првобитан наслов Сумњивог лица био Срески начелник”, исто као и на сродност заплета, расплета и врсте забуне. Стога о Нушићу Милинчевић закључује: „Као јачи таленат и темперамент, или тачније, као остварени таленат, он је Трифковићеве теме и мотиве, саобразивши их другачијој средини, подигао на виши уметнички ниво, дао им дубљи смисао и јачу друштвено политичку критику.”

Шира књижевна и позоришна публика Нушићеве литерарне првенце није могла да процењује правовремено, јер су, због политичке актуелности и ангажованости, до ње стигли са дугогодишњом задршком, већ је младог писца упознала преко Приповедака једог каплара (штампаних 1886), реалистичких слика из ратног живота, комедија Протекција (1889), Прва парница (1897) и Обичан човек (1889). Низале су се потом анегдотске Рамазанске вечери (1889), сатирична песма Два раба, због које је био и осуђен , и хумористички фељтон Листићи (1890).

Жеља да се добронамерно насмеје манама малог човека, да засмеје публику и кроз смех и поругу да је подучава изнедрила је комедије Свет (1906), Госпођа министарка (1929), Ожалошћена породица (1931), Мистер Долар (1932), Др (1936), Ујеж, Свиња (1935), Покојник (1937). Историјска догађања која су потресала Србију, а дубоко се коснула и пишчеве породице (изгубио је сина), навела су га да 1921. напише Деветсто петнаесту, занемарујући реалистички приступ и „застарело романтичарски, сентименталистички и патетично” представљајући људе и догађаје.

Бројне човекове негативне особине и друштвена зла, као што су себичност, подлост, издајство, злоба, сујета, невера, завист, предмет су смеха и критике још у почетничкој причи Живот и пратиоци му, датираној 1883. годином, разрађиване су у новинским цртицама и дневној хроници у Политици, Трибуни и Звезди, а жестоко им се подсмевао у својим комедијама, које су прву проверу доживљавале у кругу његових пријатеља.

Комедија Народни посланик, коју је Нушић написао у младичким годинама, бавећи се политиком и савременом влашћу, попут све ондашње омладине, мада је задуго, од 1883. до 1896, била потискивана по фиокама – у тренутку свога извођења, донекле измењена, није изгубила ништа од своје актуелности, животности и комедиографске привлачности. Мада су је први слушатељи (Војислав и Драгутин Илић, Владимир Јовановић и Коста Арсенијевић), у неформалном боемском амбијенту баште Илићевих срдачно примили, она је због сатиричних и шаљивих алузија на државни апарат обреновићевског режима, више пута одбијана за извођење у београдском Народном позоришту. Са политичким превирањима у Србији и јачањем опозиције, Народном посланику је пружена прилика, не само да се са позорнице насмеје изборним играма, политиканству, интриганству, малограђанском менталитету, већ и да означи „датум у нашој књижевној историји: то је први занимљив, динамично изведен политички водвиљ, први комад у серији Нушићевих комада, у којима он такозване свете политичке појаве водвиљски-бурлескно приказује.”

sumnjivo-liceДа првим Нушићевим комедијама није било суђено да се одмах потврде на сцени, показује и драмски комад Сумњиво лице, написан пет година након Народног посланика (1888), а изведен тек 35 година касније. Мотивски, Нушић се у њему није удаљио од Народног посланика, као што то није учинио ни у Протекцији (1889), доприносећи тако међу првима шаљиво-сатиричном сагледавању и благој критици политичких прилика у Србији с краја XIX века. Нушић се ту гласно насмејао тежњи постојећег аутократског полицијског режима да на изборима (који су потом узроковали Тимочку буну), неправичним дириговањем, добије послушну скупштину, чији ће посланици говорити како им они из Београда кажу. У ускомешаности паланке пред изборе, у растрчавању и значајном тапшању забринутог начелника по раменима добростојећих домаћина, у запостављању редовних обавеза поштених трговаца, којима политика постаје једина целодневна преокупација, толико прека да узрокује и занемаривање породичних дужности – Нушић се, с једне стране, смеје власти, којој су потребни такви послушници, недорасли том друштвеном задатку, а с друге стране појединцима који бивају, по диктату режима, бескрупулозно искоришћени, остајући, пак у уверењу да су они једини прави, подобни и незаменљиви чиниоци државног апарата.

Таквих је у Народном посланику не један, већ двојица: поред Јеврема, који је доминантан, ту је и Јовица. Како су то угледни и добростојећи трговци, који знају да само уложени труд доноси зараду, није им тешко да се полакоме на, из њихове перспективе, могућност лаког стицања профита, какав доносе посланичке дневнице. Па ипак, они се далеко више руководе жељом да стекну посланички углед, виши друштвени положај, са сим спољним обележјима који га прате. Јеврем је политички аналфабета, што најбоље потврђује ситуација у којој, заведен својим емоцијама, поткрепљеним незнањем, чита пред окупљеном делегацијом антидинастички говор опозиционог кандидата, игром судбине и заплета и свога зета. Осим тога, не може се похвалити ни претераним поштењем јер је лиферовао шпиритус, мада се тиме савршено уклапа у паланачки миље, у којем, судећи по изјавама Јовице и Срете, и нема моралног човека. Па ипак, народном лукавошћу, прилагодљивошћу свакој ситуацији, као нпр. када намеће потребу за сопственом кандидатуром, учењем у ходу, у шта нас уверава лака и брза употреба управо савладане речи индивидуа, трговачком логиком и здравом жељом, да никоме не науди и да сам не учествује до краја у сплеткама захуктале изборне машинерије, способношћу праштања и превагом родитељске љубави – Јеврем успева да задржи благонаклоност публике, отупљујући тако оштрицу сатире и побуђујући смех.

Заплићући радњу и уносећи све већу забуну, уз постојећу политичку активност оца породице Јеврема, Нушић паралелно развија и топла осећања двоје младих, тврдоглаве ћерке Данице и паметног младог адвоката Ивковића, који односи победу на изборима. Њих двоје, по речима Глигорића, нису доведени „на терен комике“, већ су „озбиљна лица комедије“[14], заштићена својом љубављу. Па ипак, заштићени од комике, нису и од критике. И кад се сатирична жаока од Нушића најмање очекује, он је употреби, нарушавајући савршенство Ивковићевог лика, заправо лика опозиције, јер његова изборна победа проистиче из недоречености, збуњености публике и намерног подметања говора. Ипак, власти је потребна јака агитација, заснована на ангажовању у тим пословима верзираних људи, попут Срете и Секулића, материјалиста спремних на најподлије лажи, које могу не само нарушити друштвени углед и каријеру већ и оскрнавити породичну стабилност. Наспрам власти је опозиција, која износи само истину, али убојито и правовремено, и која нема, барем нису идентификовани, такве заговорнике и хушкаче, већ само наивне подржаватеље какви су тетка Марина и заљубљена Даница. Наивне, али спремне да занемаре лепо васпитање и наруше породичну хармонију ако су им интереси угрожени.

sa-ansamblom-narodnog-pozorista-u-Skoplju-koje-je-osnovao-1912

Бранислав Нушић са ансамблом Народног позоришта у Скопљу које је основао 1912. године

Однос власти и опозиције Нушић релативизује конфронтирањем мајке, Савке, жене Јевремове, која би, слично касније госпођи министарки, да се погосподи и уздигне из своје средине, и кћерке Данице, оличења неспутане и нестрпљиве младости, која не види право родитеља на друштвене привилегије, проистекле из њихових година. Женски ликови су код Нушића важни и он их уводи у радњу сваки пут када ситуација кулминира. Мада епизодни, заузимајући у тексту свега неколико реченица, они су добро издиференцирани. Каткад о карактеру довољно говори име саме јунакиње, као што је случај са Спириницом, названом према своме мужу, који јој је, напротив, сасим подређен.

На забуни, подржаној вербалном и ситуационом комиком, заплиће се радња и у Сумњивом лицу, а разрађен је лик полицијског писара, заинтересованог само за личну корист и лојалност ономе ко више плати. Однос младих и старих, љубавна идила кћерке и апотекара, између којих се испречи очев интерес за напредовање у служби, за стицање више класе ако властима испоручи сумњиво лице, чине сличну позадину. Док је мајка у Сумњивом лицу, наспрам оне у Народном посланику, потпуно по страни од мужевљевих радних обавеза, сасвим окренута љубавним и предбрачним бригама своје кћерке Марице, њен муж Јеротије Пантић, кога кћи назива ограниченим, сав је усмерен на хватање сумњивог лица, телеграфисање министру о својим успесима, занемарујући потпуно своје породичне обавезе.

narodni-poslanikИ Јеврем и Јеротије носе комичну маску власти и новца. Али Јеротија, насупрот Јеврему, коме очинство није доведено у питање, Нушић строже кажњава и оштрије извргава критици. Административна затуцаност, полицијско самовлашће и отуђеност, предмет су Нушићевог подсмеха и поигравања. Безочност, подмитљивост, лењост, пијанство, лоповлук, нерад оличени су у писарима Вићи и Жики, практиканту Таси, а оно што Нушић није изрекао директно кроз дијалог, оставио је да учини Марица, посредно, кроз своје писмо, утолико наглашеније што је неочекивано и што износи непоштење среских службеника. А срески службеници и њихов начелник Јеротије поникли су из народа. О њиховим карактерним цртама говори Алекса Жуњић, који је и на посетницу ставио своје срамно занимање „срески шпијун”, јер пре, док је то крио, није могао ништа да дозна, а сад му сви казују један против другог. Сви ти, условно речено негативни ликови, сами се упиру да изађу из сопствене анонимности и безначајности, да макар и кроз исконструисане заслуге скрену на себе пажњу својих надређених. Такозване позитивне ликове из тог једноличја и равнодушности извлаче они амбициозни, ма били и негативни, додељујући им улогу коју су им сами наменили, па макар и улогу осумњиченог антидржавног пропагатора и рушиоца режима.

Типичности догађања доприноси и чињеница да радња и ликови ни у једној од овде анализираних комедија нису лоцирани, ни територијално, ни дијалекатски, чиме је подвучена универзалност збивања. Нова читања и нова приказивања Нушићевих текстова повремено су водили карикирању ликова и ситуација, подвлачењу водвиљског и бурлескног, потпуном удаљавању, необавезности и извитоперености основног текста, што документује Петар Волк. Осавремењивање комедија на сцени нису увек радо прихватили гледаоци навикнути на визуелну, акустичну и глумачку обраду текста каква је одговарала њиховом ранијем искуству и Нушићевом времену. Али, проблеми власти, друштвеног статуса и моћи, ситних личних интереса и ћуди представљају пулсирање живота у Нушићевим текстовима, а то им обезбеђује свевременост и ослобађа комику при сваком сусрету са гледаоцем и читаоцем, без обзира којој генерацији или друштвеном слоју припада.

Аутор: проф. др Александра Вранеш

Извор: www.avantartmagazin.com

 

Стеван Сремац је у Нишу живео од 1879. до 1892, са прекидом од две године када је био у Пироту. У гимназији је предавао српску историју. Слободно време је проводио у малим нишким кафанама Босна, Код Маргера, Касина, где није долазила крупна господа, како је он називао. Пажљиво слушајући шта говоре нишке занатлије, Сремац би кришом вадио бележницу и записивао. Касније, увече, по сећању разрађивао је њихова казивања, која ће му користити за писање најбољих дела.

sremac-zona-zamfirova

Сремчев рукопис

У Народном музеју у Нишу чувају се део рукописне заоставштине, библиотека и личне ствари, а као посебна вредност – и оригинални рукопис Зоне Замфирове. Пре тога, у бележници из 1895. записана је и скица за овај роман.

Сремац је Зону објавио тек 1903. године у Српском књижевном гласнику, у наставцима. А као роман ово Сремчево дело је први пут објављено 1907. године у издању Српске књижевне задруге.

Дуго се, чак и међу ученим људима, није знало да ли је Сремац своје најбоље дело написао на основу истинитог догађаја који се одиграо у Приштини крајем 19. века и коју је чуо од Бранислава Нушића, који је 1895. био српски конзул у Приштини, где се дружио са виђенијим Србима, а посебно са чорбаџи Замфиром Кијаметовићем, оцем тринаесторо деце, међу којима је била Јевросима, из милоште звана Зона; или на основу приче о трговцу Гаврилу Ганету Јовановић и његовој прелепој жени Зојици (Зојче), кћерки нишког чорбаџије Хаџи Смиљана Јанковића.

 

Љубав је увек прва

Кад је напунила шеснаест година, Зони није било равне по лепоти у Приштини и на далеко. Имала је румене усне и беле као сомот образе, који су се назирали кроз провидну мараму. И облачила се лепо. Носила је шалваре од свиле и бундицу од атласа, а испод ње јелек набрекао под једрим девојачким грудима. Замакла је за очи свој момчадији у овом граду, али највише Максиму, сину Косте Гапића, кујунџије. И она је њега бегенисала. Волели су се и ту су љубав казивали само погледом кад би с вечери он пролазио, а она га на капиџику очекивала.

Цела Приштина је то знала, па је и песма испевана.

Знали су то и родитељи Зонини и Максимови, и прећутно су то одобравали. Али убрзо дође до свађе чорбаџи Замфира и еснафлије Косте, у дућану овог другог. На почетку је њихов разговор био сасвим безазлен, какав може бити између пријатеља, али се све више заоштравао. На крају, пале су тешке речи. Коста поче да вређа Замфира, а овај одговори: „Зар да дам моје дете за твојега сина. Даћу гу радо за најсиромашнијег момка, али никада за твога Максима.”

После овога Зона је туговала. А Максим и туговао и смишљао освету. Са другом Заком Шкуртом извео је отимање девојке. У тадашње време девојка којој би се десило тако нешто, називана је побегуља. За њу али и за кућу из које долази то је била велика брука и срамота. Знао је то и Максим. Дуго је пуцала ова брука по Приштини.

После доласка из Приштине, једне летње вечери на Калемегдану Нушић је, у шетњи, све испричао Сремцу.

– Слушајући Нушићево причање, Сремац се одушевио и замолио пријатеља да му дозволи да обради ову причу. Једини услов који је изрекао Нушић био је да у делу не спомиње Приштину, јер је у кући чорбаџи Замфира много добрих кафа попио! Наравно, Нушић није желео да још више осрамоти свог доброг пријатеља. Сремац је на то одговорио: „Одвешћу ја твоју Зону у мој лепи Ниш. Неће је тамо ни рођени татко препознати.” Тако је настала једна од најлепших Сремчевих приповедака из старог Ниша.

После бруке и срамоте коју је породици Замфир приредио Максим, Зона је ипак имала доста просаца. Али она никог није хтела. Чорбаџи Замфир, на крају, одржа реч коју је дао у Костином дућану. Зона се удала за сиромашног и лепог младића, шнајдера Алексу Грбића.

Истина о Сремчевој Зони Замфировој никада не би била откривена да је њен брат Драгутин Кијаметовић са којим је и живела до смрти, није наговорио да открије шта јој се дешавало у Приштини, крајем прошлог века. Он је понешто знао, али му је сестра у пролеће 1952. испричала све.

Своју старост проводила је нечујно и тихо све до 1952. када је истина о Зони откривена. Исте године у Народном позоришту, за време управника Раше Плаовића, постављена је и представа Зона Замфирова. Зона је у традиционалној ношњи, са неизбежним шалварама, присуствовала премијери у другом реду. Први ред био је заузет за ондашњу политичку елиту, са Александром Ранковићем на челу.

Кујунџија Максим Гапић, код Сремца чапкун Мане, није се оженио Зоном, већ Цинцарком Затом. Убио се као старији човек пред рат. Алекса Грбић, који је у збиљи оженио Зону настрадао је приликом албанске побуне у Урошевцу 1913. Стари чорбаџи Замфир због бруке се преселио у Прокупље, где је и умро. Зона је после доста селидби на крају ипак имала лепу старост. Умрла је у 75. години, а сахрањена је на Новом гробљу.

Не знамо да ли је Сремац знао, или није, шта се десило са правим актерима његовог романа. Био је реалиста, али очигледно није волео несрећне завршетке. Ипак једну ствар није измислио, нити је морао да мења, тешко да је и могао и да је хтео – а то је лепота једне девојке, Приштевке Јевросиме зване Зона.

Зона Замфирова је умрла 1952. године и сахрањена на Новом гробљу у Београду, парцела 97. На њеном гробу и данас пише „Овде почива Зона Замфирова”.

 

Аутентична нишка прича о Зони Замфировој

По доласку у Ниш 1879. године, Стеван Сремац је упознао тада угледног велепоседника, трговца и индустријалца Гаврила Ганета Јовановића и његову прелепу жену Зојицу (Зојче), кћи нишког чорбаџије Хаџи Смиљана Јанковића. Сремац постаје велики пријатељ породице Јовановић, али се у тој породици само шапутало и о потајној наклоности професора Сремца према лепој и од њега две године старијој Зојици.

Старе Нишлије су чуле и за причу да је и сам Хаџи Смиљан „крив” што је ушао у Сремчев роман, јер му се наводно пред смрт поверио о догађају који је током 1870. и наредне године потресао његову породицу.

Актери су били његова тада седамнаестогодишња кћи Зојица (уз коју је имао само још једног сина) и од ње петнаест година старији Гаврило Гане Јовановић (1838–1902), амбициозно и стасито момче из оближњег сићевачког села Банцарева. И прича је онда даље текла.

Zojce

Зојче

Лепи и вредни Гане долази у Ниш и налази посао код газда Хаџи Смиљана Јанковића, који није знао шта има. Од прелепе куће са доксатима и великим двориштем, у Епископској улици, између Саборне цркве и и тадашње општинске школе, па до бројних винограда према Бубњу, Горици и Габровцу.
Сам Сремац касније пише да је „Мане Зону знао још као дериште, као чупе или чупенце, како су се тада називале шипарице”.

Малтене под истим кровом богатог Хаџи Смиљана (чорбаџи Замфира), стасавало је двоје младих и лепих, Зојче (Зона) и Гане (Мане). Богата породица у почетку није крила своје симпатије према вредном, наочитом и предузмиљивом сеоском момчету под својим кровом, али су те симпатије спласнуле када је букнула љубав између двоје младих.

Сматрало се да је та љубав сталешки неодржива (зар чорбаџијска керка за сиромашно селско момче?). Покушаји родитеља да одвоје Зојче од Ганета, изазвали су драматична догађања у породици Јанковић.

Остаће тајна шта се заправо догодило, онако како је Сремац то описао, или некако другачије, а што је чувано као строга породична тајна. Али важно је да су традиције порушене једном љубављу коју ништа није могло зауставити, што је симболично најављивало и неко ново време и људе после одласка Турака са ових простора.

Зојче и Гане венчали су се 1871. године. Изродили су седморо деце, од којих је родитеље наџивело четворо – Катарина (Ринка), Јован, Христина и Драгољуб. Они су пак за собом оставили дванаесторо унучади. Гаврило Јовановић је убрзо увећао Хаџи Смиљанов иметак и као Гаврило Сиљанић – Јовановић, постао виђен нишки трговац, индустријалац и добротвор. Али срећан живот Зојчета и Ганета ипак није трајао дуго. Потресена вешћу да је изгубила брата јединца, Зојче (Зона) умире 1884. године у тридесет петој години живота, непосредно по рођењу свог последњег детета Драгољуба. Гаврило се убрзо опет оженио и занимљиво је да се и друга жена, са којом је изродио још петоро деце, звала Зојица.

Извор: niskevesti.rs

Фотографије: avantartmagazin.com, medio.rs

Кроз промишљено и стилизовано поједностављење, у корелацији сликарства и књижевности, цртежи и карикатуре домаћих писаца несумњиво одишу документарном, али и уметничком вредношћу.

karikatura-disВладислав Петковић Дис, аутор: Никола Бешевић, 1917, извор: politika.rs

 

karikatura-nusic

Бранислав Нушић, аутор: Пјер Крижанић, извор: ilustrator.rs

karikatura-pekic

Борислав Пекић, аутор: Давид Левине, извор: nybooks.com

 

karikatura-ivo-andric

Иво Андрић, аутор: Петар Писметровић, извор: ilustrator.rs

karikatura-kis

Данило Киш, аутор: Давид Левине, извор: nybooks.com

Извор. sinhro.rs