Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

На комеморацији великом писцу, 26. марта 1985. године, Матија Бећковић одржао је посмртну беседу. У њој је приказао слику једног времена и политике. Ова беседа је била и својеврстан поглед у будућност, пуних пет година пре него што ће наступити распад Југославије.

Чиним оно што сам мислио да нећу, пишем о ономе о чему се не пише, говорим баш оно што је требало избећи. Дирам у рану. Тако нешто није се нигде никада догодило. Најчитанији и најомиљенији писац, најпознатији лик, најстарије дете наше земље, најздравији син српског језика, најдужи смех Београда – Бранко Ћопић, кренуо је из куће у своју последњу шетњу.

Сви су га препознавали, ретко се ко није окренуо за њим, многи шешири су подигнути да га поздраве. Нико није знао куда се запутио. А запутио се на последње место, последњих људи који немају ништа од онога што је он имао. А они су надирали у супротном правцу: у битку за хлеб и кров над главом.

Пријатељи су знали његове последње бриге: да неће имати за кирију и за хлеб, да ће му запалити кућу, и отерати га на робију. А био је последњи који је имао разлога да брине за себе. Али је бринуо како ће преживети Николетина Бурсаћ, Јовица Јеж, Јовандека Бабић, Вук Бубало, Пепо Бандић, Станко Веселица, и толики други које је довео на свет. Бранко Ћопић није имао друге деце. Била је то брига мало тежа од оне Балзакове: за кога удајемо Евгенију Гранде?

Свет за који се осећао одговорним раздешавао се на његове очи. У њему се више није могао снаћи ни нови Штрбац, звани Николетина, ни домислити ниједан ум, ма колико се правио луд, ни спасити душа макар укривена у стотине кожуха.

У туђем свету помео се и Бранко Ћопић. У једно време које је надмудрило Давида Штрпца. Онај који је признавао да је кукавица, а написао „Јеретичку причу”, онај који је назван лажовом, који је први рекао истину. Избио је из њега страх који је морао избити. Страх, али какав? Ко на његовом месту још негде на свету страхује такве страхове. Веровао је да су му за највећу кривицу и неопростив грех узели посету Христовом гробу. Ту су га уочили и против њега се уротили органи гоњења целога света.

Једног поподнева, седећи у свом удобном стану у главној улици наше престонице, у обиљу, међу књигама и дипломама, поред своје бисте, поверио је својој жени ваљда најгору слутњу:
− Мене ће, изгледа, стрељати! Нешто раније је из писма Зији Диздаревићу провирила џелатова капуљача. „По хладној јези која им претходи” осећао је да ће „доћи по њега и одвести га незнано куд.”

Стрељање Бранка Ћопића је призор којим је крунисан наш век. Да би предухитрио смрт са косом, ноћне и дневне вампире, што су почели да се „роте у свом стијешњеном свијету” чим је завршио своју „Златну бајку о људима” сишао је на мост. Онај исти мост под којим је, кажу, непознати дечак испод Грмеча преспавао своју прву ноћ кад је стигао у Београд. Челом на бетон. Онај за кога се то никад није ни мислило. Круг се склопио и смањио: као да у међувремену није ништа било.

Смрт Јесењина и Мајаковског је потресла свет. Јавну смрт Бранка Ћопића (у по бела дана на највећем мосту у центру главног града) као да смо сакрили од себе. А он као да се склонио од онога што нас чека.

Извор: akademskikrug.rs

Фотографија: www.novosti.rs

У новом програму Фестивала ауторског филма „Храбри Балкан”, у среду, 2. децембра у Дворани културног центра премијерно jе приказан документарац „Мала моја из Босанске Крупе” редитеља Пурише Ђорђевића.

Филм је, по речима Ђорђевића, својеврсна, до сада мало позната и скривена биографија Бранка Ћопића, једног од најзначајнијих писаца, песника и сатиричара спрске књижевности.

„Мислим да је остао дуг према човеку изузетне маште, узбудљивом писцу који је у својим књигама спајао дечје снове, хумор и оштру сатиру, и да његов живот коначно треба да добије ону истиниту, још неиспричану причу. Прегледао сам дванаест његових књига, запрепашћен мотивима, текстом, даром, почев од оних које је писао за децу, преко песама које је посветио својим саборцима и јунацима из партизанских дана. На крају сам стигао до једне велике и изузетне књижевне производње, коју је започео 1945. До почетка Другого светског рата, у Политици је објавио сто двадесет шест прича, а у рат ушао као писац, не само као борац. По његовим причама снимио сам три кратка филма и један играни – Јабука”, истиче Ђорђевић.

Као јединог непосредног сведока у документарцу „Мала моја из Босанске Крупе” видећемо Момчила Срећковића, кога су Ћопић и његова жена Цица као дечака издржавали, школовали и бринули о њему. Он је и једини који данас зна праву истину о Ћопићу и он ће испричати у филму како су изгледала последња два сата у животу овог великог писца.

Извор: www.b92.net