Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

U burnom dobu Oktobarske revolucije, građanskog rata, uspostavljanja sovjetske vlasti, Staljinove epohe i strahovlade, živeo je i stvarao Mihail Afanasijevič Bulgakov (Kijev, 1891 – Moskva, 1940). Život jednog od najznačajnijih sovjetskih književnika XX veka reprezentativna je ilustacija sudbine slobodnog stvaraoca okovanog totalitarnom kontrolom diktatorskog režima, slika sukoba slobodne reči sa društveno-istorijskim trenutkom koji joj tu slobodu osporava.

Početkom 1920. godine Bulgakov je napustio lekarsku službu, sa namerom da pisanje bude njegov jedini poziv – Ništa drugo ne mogu da budem, mogu da budem jedino pisac (zapisao je nekoliko godina kasnije u svom dnevniku). Ova odluka usmeriće njegov život u pravcu neprestane borbe sa sredinom, književnom javnošću, političkom cenzurom. Odlaskom u Moskvu 1921. godine započinju njegovi napori da opstane u mučnoj svakodnevici, duboko svestan njene izobličenosti: Stanovi, porodice, nauka, posao, komfor i dobit – sve je to u gangreni. Ništa se ne pomera s mesta. Sve je progutala sovjetska adska čeljust.

Po dolasku u velegrad uništava sve svoje prethodne dramske pokušaje, napisane i izvođene u Vladikavkazu: prvu dramu Samoodbrana, drame Braća Turbini, Glinene mladoženje, Pariski komunari, Hodžini sinovi (kopija poslednje je sačuvana). I pored finansijskih teškoća, Bulgakovljev rad odvija se brzo i kontinuirano – piše priče, hronike i feljtone o savremenoj Moskvi, autobiografske Beleške na manžetnama (1922), povesti Đavolijada (1923), Kobna jaja (1924), objavljuje odlomke romana Bela garda (1924). Prve pripovetke piše u realističkom ključu, da bi potom razvio specifičan autorski stil, preoblikujući gogoljevsku tradiciju groteske, fantastike i društvene satire.

Po pojavljivanju piščevih dela u štampi, nakon uzimanja učešća u javnim diskusijama i na skupovima u književnim kružocima, postaje predmet pažnje i nadzora ne samo u krugovima književne kritike već i političke tajne službe. Razlog tome bio je njegov otvoreno kritički stav prema aktuelnoj sovjetskoj stvarnosti, zbog čega vlast u njemu vidi opasnog protivnika. Iste godine (1926.) kada više instance ne dozvoljavaju štampanje i zaplenjuju rukopis Psećeg srca, Bulgakov radi na dramatizaciji Bele garde pod nazivom Dani Turbina, koja je, nakon brojnih nametnutih izmena, izvedena u Hudožestvenom teatru, nailazeći na oštru osudu javnosti, potom i zabranu izvođenja (u istom periodu, sa velikim uspehom se izvodi po svetu).

Napadi na pisca postaju sve ozbiljniji u vreme kada počinje pripreme za rad na romanu Majstor i Margarita (1928). Godine 1929. sa pozorišnog repertoara bivaju skinute drame Purpurno ostrvo, Zojkin stan, Bekstvo. Gonjen finansijskim teškoćama, Bulgakov upućuje izjave – molbe vlastima da ga zajedno sa suprugom „proteraju” iz SSSR-a, na koje ne dobija nijedan zadovoljavajuć odgovor. Krajem godine, u stanju teške nervne depresije, uništava deo svojih rukopisa, među kojima i rukopis „romana o đavolu” – početnu verziju Majstora i Margarite. Prvi povoljan odgovor dolazi 1930. godine, posle telefonskog poziva Staljina, pisac je upućen na mesto asistenta režije u Hudožestvenom teatru. Na repertoar su vraćeni Dani Turbina, postižući nezapamćen uspeh pred publikom; ali u narednim godinama kampanja protiv Bulgakova se nastavlja. Na negativne ocene nailaze njegove dramatizacije Mrtvih duša, Rata i mira, na zabranu prikazivanja komadi Adam i Eva, Ivan Vasiljevič, Aleksandar Puškin, Život gospodina de Molijera, Batum – napisana, kao i dramatizacija Don Kihota, po prelasku Bulgakova u Boljšoj teatar na mesto libretiste i konsultanta. Nervno rastrojen i teško bolestan, poslednje godine života započinje rad na konačnoj, osmoj redakciji romana Majstor i Margarita, na kojoj radi, unoseći prepravke, sve do smrti, februara 1940.

Sergej Jermolinski, piščev prijatelj, o njemu je zapisao: „Njegove reči su poticale od najčistijih misli, a u njega se sumnjalo da širi zlonamerno neprijateljstvo. Pisao je o revoluciji, prihvatajući je s njenim bolovima i nevoljama i, kao satiričar, pisao je o nakaznom manifestacijama pomerene svakodnevice, o njenim smešnim i jezivim crtama. Pisao je o građanskom ratu i ruskoj inteligenciji, prodirući, kao njen sin u tragično rasulo i sraman kraj onih koji su se našli van domovine, ali je i dalje verovao u njenu moralnu snagu, u njenu budućnost – a govorilo se da naginje apologiji emigracije. Pisao je o sudbini umetnika što udara po licemerju i zlu (…) – a govorilo se da kleveće sovjetsku književnost.”

Neprihvatljivost Bulgakovljevih dela za javnost nije uslovila njegovo odricanje od stavova izraženih u književnim delima. On odbija da načini politički naklon u vidu pisanja ideološki podobnog pozorišnog komada ili pokajničkog pisma vladi SSSR-a, što ga je moglo spasiti javne hajke. U jednom od obraćanja vladi, i pored očigledne posustalosti i rezigniranog tona kojim izražava uverenost u svoj krah, ipak objavljuje i nepokolebljivost u borbi protiv cenzure i odbrani slobode štampe – Vatreni sam pobornik te slobode i smatram da, ako bi neki pisac naumio da dokaže kako mu ona nije potrebna, ličio bi na ribu koja javno izjavljuje da joj voda nije potrebna. Slobodu za svoju reč nije mogao pronaći u domovini, odlazak van granica Sovjetskog Saveza nije mu bio dozvoljen, napustiti pisanje značilo bi počiniti duhovno samoubistvo – Nemogućnost pisanja za mene isto je što i sahraniti me živog.

Anatemisan, neprestano suočen sa osporavanjem sopstvenog talenta, a opet ne prihvatajući socrealističku književnu dogmu, pisac je zapadao u stanja depresije, psihičkog premora i klonuća. Ipak, njegova stvaralačka energija iznova se suprotstavljala slabosti izazvanoj spoljašnjim pritiscima. Periode obuzetosti pesimizmom, kada je sebe i svoja dela smatrao beznadežnim, smenjivali su periodi ponovnog pronalaženja snage: Mogu se i moram pozvati samo na jedno: moram i imam pravo da bar za kratko vidim – svetlost.

Tokom dugog niza godina traženja i čekanja svetlosti, sve do smrti, trajao je Bulgakovljev rad na Majstoru i Margariti. Sačuvano je osam redakcija romana nastalih između 1928.i 1940.godine. Od početne zamisli romana o đavolu, preoblikujući je i dopunjujući, Bulgakov je stvorio povest o odmazdi nad zlom i niskošću koje leže u ljudima, spasonosnoj ulozi i trijumfu ljubavi nad strahom i slabošću, slobodi ličnog izbora suprotstavljenoj lažnoj, nametnutoj vlasti. Jedna od osnovnih ideja je misao o neuništivosti slobodne, istinite reči umetnika, koja dobija atribut večnosti. Sudbina romana i njegovog tvorca najbolja je potvrda ove teze.

Prema svedočenju Ljube Bjelozorske Bulgakove (piščeve druge supruge), kao stvaralački podsticaj za pisanje Majstora i Margarite autoru je poslužila kratka povest prof. Aleksandra Vasiljeviča Čajanova o boravku Satane u Moskvi i borbi glavnog junaka (po imenu Bulgakov) da dušu voljene žene izbavi iz ruku đavola. Tokom rada na delu, Bulgakov je često menjao radni naslov (Jevanđelje po Volandu, Crni mag, Kopito inženjera, Konsultant s kopitom, Crni bogoslov, On se pojavio, Dolazak, Evo i mene, itd.), da bi u šestoj redakciji rukopisa anticipacija demonskog u naslovu bila potpuno eliminisana.

Od prvih, jednostavnijih verzija romana, u kojima se likovi naslovnih junaka još uvek ne pojavljuju, autor je razvio izuzetno složenu konstrukciju dela sa fabulom koncentrisanom na dve paralelne primarne teme. Prva se bavi neobičnim događanjima u Moskvi tridesetih godina dvadesetog veka, druga govori o rimskoj Judeji u doba vlade petog prokuratora Pontija Pilata. U dimenziji moskovske stvarnosti dominantnu ulogu ima lik Volanda – satane. Bulgakov dovodi đavola i njegovu svitu u postrevolucionarnu svakodnevicu, pri čemu uloga nečastivog nije da poseje zlo među ljude, već da na videlo iznese nakaznost društva koje je objavilo smrt Boga, i u zaštitu uzme izabrane pojedince (Majstora, Margaritu), izgnane i neprilagođene deformisanom sistemu vrednosti.

Tip Bulgakovljevog satane bitno je izmenjen i daleko kompleksniji u odnosu na tradicionalnu predstavu đavola – apologete greha i revnosnog poricatelja principa dobra, mada zadržava poziciju vrhovnog predstavnika sila tame (koja, u ovom slučaju, nije negacija svetlosti, već njena protivteža). Pripovedanje o jerusalimskim događanjima s početka nove ere ima oblik romana u romanu; rukopis Majstora je literarna rekonstukcija novozavetnog mita o Isusu Hristu i Pontiju Pilatu. Svetlost je, u skladu sa tradicionalnom biblijskom simbolikom, atribut Ješue Ha-Nocrija (Isusa Hrista), te bi se moglo reći da pomenuti junaci, kao predstavnici jevanđeoske i demonološke linije romana, otelovljuju nepomirljive suprotnosti.

Međutim, Bulgakov ne pribegava konceptu zvaničnog hrišćanstva o nemilosrdnoj borbi dva principa – svetlosti i tame kao simbolima boga i đavola, već ističe njihovu suštinsku povezanost u vidu postojanja dveju različitih, ali nužno ravnopravnih strana Apsoluta.

Autor: Zorana Popović

Elementi demonizma u Majstoru i Margariti>>

Biblioteka Matice srpske priredila je elektronsku izložbu posvećenu Mihailu Afanasjeviču Bulgakovu (1891–1940), od čijeg se rođenja navršava 125 godina. Postavka se može pogledati od 22. marta do 28. aprila 2016. godine u javnom katalogu Biblioteke, a čini je izbor Bulgakovljevih dela i literature o njemu.

Autorka postavke je Ivana Grgurić, urednik Selimir Radulović.

Izložbu možete pogledati i na sajtu Biblioteke Matice srpske.

Elementi demonizma u Majstoru i Margariti>>

Fotografija: ocaisdamemoria.com

Postavljanje spomenika slavnom ruskom piscu Mihailu Bulgakovu u prestonici Rusije, nakon što je, uz negodovanje građana, bilo odloženo, odnosno zabranjeno kao znak „đavolskog posla”, konačno će biti realizovano naredne godine.

Nikolaj Golubev, direktor spomen-muzeja Mihaila Bulgakova, izjavio je da je napokon od grada dobio odobrenje da na Patrijaršijskim ribnjacima (Patriaršie prudы), u centru Moskve, postavi bronzanu skulpturu velikana ruske i svetske književnosti. (Na ovom mestu se u Majstoru i Margariti Bezdomni i Berlioz susreću sa Volandom.) Prema njegovim rečima, spomenik bi trebalo da bude završen u maju ovde godine.

Na pitanje zašto je bilo potrebno toliko vremena da Moskva dobije ovaj spomenik, Golubev je odgovorio da je piščevo ime oduvek obeleženo sujeverjem i misticizmom i da bi peticija i potpisi za izgradnju spomenika trebalo da zauvek otklone pogrešne percepcije piščevog dela kao satanističkog. „Ljudima je teško da oproste Bulgakovu što u njegovim delima zlo čine ljudi, a ne đavo.”

spomenik-bulgakovu-model
Izvor: www.theguardian.com

Slika poslerevolucionarne Moskve u Majstoru i Margariti zapravo je slika krajnje apsurdne svakodnevice u kojoj ljudi ono što im je dato i dozvoljeno preživaljavaju tromo, pasivno i ravnodušno, te čak i neverovatne pojave, koje iziskuju pomeranje sa normalne linije života, ne provociraju nikakve trzaje njihovoj svesti. Osnovno i neprikosnoveno merilo je bezuslovno poštovanje principa poslušnosti i pokornosti prema svemu onome što je kanonizovano kao istina i pravilo, a odstupanje od toga izaziva upuštanje u drugu lažnu krajnost, koja će se manifestovati kroz mržnju, potkupljivost, krađu, laž, razvrat, dostavljaštvo, prevaru. Kroz priču o dubokom čovekovom padu, koji se ogleda u krajnjoj liniji poremećenih vrednosti, da i sam Crni Đavo postaje belji od čoveka, Bulgakov u Majstoru i Margariti afirmiše ideju o mogućnosti čovekovog napretka i ozdravljenja, koja se može realizovati jedino kroz razumevanje, milosrđe, ljubav, praštanje i pomeranje sa ustaljene linije života.

Neočekivani gosti u Moskvi, „društvo, neveliko, mešovito i bezazleno”, kako ga Voland karakteriše u razgovoru sa Margaritom, objaviće borbu sa učmalom svakodnevicom, koja odbija da poveruje u čudo, a oni odabrani, koji će se prikloniti đavolu, uradiće to sa ciljem da bi upoznali čudo i izbegli zla svakodnevnog života, a ne da bi pospešili i veličali đavolju tiraniju ili učestvovali u njoj.

Struktura Majstora i Margarite podstakla je, u jednom planu, približavanje linije svakodnevice i demonološke linije u fabuli romana. Ta veza počinje u prvom poglavlju gde Voland diktira zanimljivi razgovor s Berliozom i Bezdomnim o postajanju Isusa, a završiće se u epilogu gde, uprkos okolnosti da je Volandova družina već napustila poslerevolucionarnu Moskvu, svet Kneza Tmine po inerciji produžava svoje prisustvo u rasuđivanjima svakodnevice o neobičnoj pojavi (Milivoje Jovanović, „Utopija Mihaila Bulgakova”).

majstor

U svetskoj književnosti prisutna su, uglavnom, dva načina slikanja Satane. Srednjovekovna folklorna tradicija uvodi lik Satane u niz komičnih ispoljavanja, u kome on uvek gubi bitku sa Bogom, a i sa čovekom, dok romantičarska tradicija negde u osnovi ima biblijsku priču o pobuni i padu anđela. Demonološki sistem Majstora i Margarite predstavlja dva odnosa prema tradiciji. Prvim se tradicija usvaja bukvalno, uz istovetnu semantiku detalja. Drugi je, u stvari, njeno preobražavanje do nivoa kad se već može govoriti o inovaciji sistema. Prvi tip odnosa prema tradiciji prisutan je u manjoj meri i predstavlja književnu interpetaciju srednjovekovne folklorne koncepcije demonizma, kao i interpretaciju izvora – tekstova o crnoj magiji astrologiji, ali i ovde uz povremena odstupanja i inovacije. Na tradicionalne opise pretvaranja u vešticu svakako podseća opis Margaritinog fizičkog i mentalnog preobražaja uz pomoć čudotvorne Azazelove kreme, koja će je učiniti mlađom i lepšom, zatim njen nevidljivi noćni let na metli iznad grada, scena kupanja u reci, kao i njeno kupanje u krvi. Članovi Volandove družine imaju moć čudotvornih transformacija (iz vidljivog u nevidljivo, iz jednog oblika u drugi, sa jednog mesta na drugo) i pojavljivanja na pomen njihovog imena. Demoni bivaju lišeni svojih moći sa približavanjem jutra i oglašavanjem prvih petlova (u krajnjem času Hela i Varenuha odleću iz kabineta Rimskog); međutim, sa druge strane, Voland poseduje moć da po svojoj volji produži noć demonske svečanosti i trajanje bala kod Satane. Ustaljene predstave o nečastivim silama drže do uverenja da one plaše krsta i pasa. Ipak, napuštajući u društvu Majstora i Margarite njihov stan, Azazelo preduzimačevoj kuvarici koja, okružena prosutim krompirom i lukom, želi da se krstom zaštiti od nečastivih sila, superiorno dobacuje: „Ruku ću ti odseći”.

Na odstupanje od tradicionalnih predstava ukazuju i završni prizori romana u kojima Voland Majstoru i Margariti govori o Pilatovom psu kao oličenju vernosti: „… kao što vidite, muči ga nesanica. Ona ne muči samo njega, već i njegovog vernog stražara, psa. Ako je tačno da je kukavičluk najveći porok, onda je pas možda sasvim nedužan. Jedino čega se bojao hrabri pas, bile su oluje. Ali šta ćemo, onaj ko voli, mora da deli sudbinu onoga koga voli.”

Stara koncepcija nudi uverenje da Sunce i svetlost dana oličavaju Božju volju, a tama i mesečina u njoj ostavljaju beskrajni prostor za slobodno delanje mračnih sila i oličavaju Satanu kao Kneza Tame. U duhu ovog shvatanja, snagom vere ili odsustvom iste, ljudi daju prevlast dobru, odnosno zlu. Bulgakov se zalaže za afirmisanje ideje o globalnoj ravnoteži ova dva carstva, smatrajući da su dva sveta – svet mraka i svet svetlosti – jedinstveni i neodvojivi u svojoj suprotnosti. Semantika mesečine naglašena je i time što se zbivanja odigravaju između jednog haranja sunčeve svetlosti i poslednje plime uštapa, pritom u periodu koji se podudara sa onim iz biblijske legende o Hristovom mučeništvu, smrti i vaskrsenju. Okolnost da se Volandova misionarska akcija odvija u dane Hristove fizičke bespomoćnosti u znak odmazde za nju, predstavlja mesečevu svetlost kao simbol dobra i iskupljenja, koji tradicionalna književnost nije poznavala. Svetlost meseca pratilac je junakovih susreta sa večnošću, presudnih odluka i saznanja, oslobađanja.

Demonska družina u Moskvu stiže ne bi li uvidela da li su se ljudi promenili iznutra. Postavlja se pitanje postoji li ikakva nada za ekstremno racionalistički nastrojenu, anonimnu, tromu, bezličnu i okrutnu svakodnevicu. Ovo pitanje muči i Volanda, tako da njegova misija treba da bude odgovor na pitanja o mogućnostima menjanja ljudi u duši – iznutra, na šta će sam dati odgovor nešto kasnije, za vreme seanse u pozorištu: „Oni su – ljudi kao ljudi… Vole novac, ali, to je uvek i bilo tako… Čovečanstvo voli novac, pa ma od čega da je napravljen (…) No, lakomisleni su… pa šta se tu može… i milosrđe ponekad zastruji u njihovim srcima. Obični ljudi… rečju, liče na pređašnje, samo ih je stabmeno pitanje iskvarilo…” Vinovnik akcije provere mogućnosti promene u svesti građana Moskve ovim rečima ih je upravo lišio svake nade u moguće poboljšanje.

Sa predvodnikom demonske družine upoznajemo se već u prvom poglavlju romana:
„Bio je u skupocenom sivom odelu, u inostranim cipelama iste boje kao odelo. Siva bereta bila mu je nešto nakrivljena na uvo, pod miškom je nosio štap sa crnom drškom u obliku pudličine glave. Na izgled – četrdesetak i kusur godina. Usta nekako kriva. Izbrijan glatko. Brinet. Desno oko crno, levo iz nekih razloga zeleno. Obrve crne, ali jedna viša od druge. Rečju – stranac.” Ime je dobio prema izvorima hrišćanske mitologije. Srednjovekovni pisci nemačkog jezika upotrebljavali su reč Faland u značenju varalice i nečastivog. Bulgakov Volanda situira u različite položaje, pod raznim obličjima u pogledu fizičkog izgleda i ponašanja, tako da ovog demona srećemo stalno nanovo prerušenog. Žitelji Moskve, koji su meta njegovog posmatranja, shvataju ga dvojako, u zavisnosti od situacije i svog psihološkog profila: za njih je ovaj „čudni čovek” poremećen, lud, ili je inostrani špijun koga hitno treba zatvoriti, ili je predstavnik nečiste sile.

Voland poseduje sposobnost istovremenog egzistiranja u sva tri vremenska odseka: „I na balkonu sam bio, kod Pontija Pilata, i u vrtu kad je on razgovarao s Kaifom, i na podijumu, ali samo potajno, takoreći inkognito, i zato vas molim – nikome ni reči i u najdubljoj tajnosti, psst…” Njemu je poznato da je Anuška prosula suncokretovo ulje, koje će biti razlog Berliozove smrti, da Sokov u bifeu prodaje pokvarenu ribu, da Berliozov rođak živi u Kijevu i kakve on planove ima, pogađa misli i skrivene želje svojih sagovornika; s druge strane, samouvereno baca pogled u budućnost. Voland zna sve o životu, svetu, sudbini.

Ovaj đavo nije vinovnik greha. On ne traži i ne čini zlo, već kažnjava zlo i grešne. Voland se pojavljuje u ulozi sudije grehu i grešnicima, svima onima koji su krivovernici, koji jednu stvar ispovedaju javno, pred svetom, a čine upravo drugačije, suprotno. Krivice na koje će se okomiti mač kazne Kneza Tame kreću se od preljube do izdaje. Izdaja je najstrašniji zločin, najgori greh, pa su dva najveća izdajnika ubijena – Juda i baron Majgel. Voland predstavlja napredak u odnosu na Mefista, on želi da pomogne ljudima, delujući na njih etički, navodeći ih da budu i ostanu verni svojoj prirodi. Zlo koje on kažnjava ne dolazi spolja, ono je unutra, u ljudima – oni su ti koji razmotavaju večno klupko zla. Nijedna kazna nije bez razloga. Iz sveprisutnog zla Voland treba da spase Majstora i Margaritu.

majstor3Ne želeći mešanje u zemaljske tokove i menjanje sveta, on se istinski suprotstavlja usko kanonizovanim pogledima na život, moral i veru. „Imajte u vidu da je Isus postojao”, govori Voland Berliozu i Bezdomnom, koji ne prezaju od javnog i nadmenog isticanja svog ateizma. Po njemu, u životu svakako ima dovoljno prostora i za Isusa i za Đavola. Čovekovom sudbinom, bez obzira na njegovu smrtnost ili iznenadnu smrtnost, upravlja neko drugi, a ne čovek sam. Dobro neizostavno postoji, iako se uporno gubi, nestaje, a odsustvo dobra treba kazniti. U ovakvoj filozofiji afirmisano je i uporište zla, što njen zastupnik superiorno dokazuje Levom Mateju: „Još nisi ni stigao na krov, a već si uspeo da odvališ besmislicu, i reći ću ti u čemu se ona sastoji – u tvojoj intonaciji. Izgovorio si svoje reči tako kao da ne priznaješ senke, a ni zlo takođe. A da li bi hteo da budeš dobar pa da se zamisliš nad pitanjem: Šta bi radilo tvoje dobro kad ne bi bilo zla, i kako bi izgledala Zemlja, kad bi sa nje iščezle senke? Jer senke bacaju predmeti i ljudi (…) Ti si –glup.”

Voland nije revolucionarni moralista koji želi da promeni svet takav kakav jeste; on nepristrasno posmatra sve ono što bi se i inače desilo; Njegovo mešanje u inače planirani tok pojava jeste, u stvari, ubrzavanje ili ukazivanje na to da će se nešto desiti. Ne može se promeniti ono što je bilo. Kretanje je unapred predodređeno, čovek ne upravlja svojom egzistencijom, a kao jedino rešenje da se ovaj bespomoćni stvor spase od takvog zatvorenog kretanja nameće se put ka transcedenciji. Voland je nosilac i propagator ove teorije.

„Ah, pa da, pa da! Dragi moj, otkriću vam tajnu. Ja uopšte nisam umetnik, već sam, naprosto, hteo da vidim Moskovljane u masi, a najzgodnije je bilo da se to izvede u pozorištu.” Posmatrajući ljude, on temeljno analizira pravdu, podrobno razlučivajući istinu od laži, pritom vršeći selekciju na one bezlične, anonimne, lažljive i pritvorene, koji nemaju hrabrosti niti volje za iskreno delanje, sa jedne strane, i na one slobodne, hrabre, iskrene i autentične, koji umeju da se nose sa promenama i iskoriste slobodu izbora, koja je čoveku data, sa druge strane.

Volandov kriterijum u ovom ozbiljnom poslu jeste ličnost. Prema prvoj grupi, on se ophodi ironično, nadmeno i introvertno, ne pružajući prostor za sporazum i ravnopravan dijalog, a pokušaj komuniciranja je u znaku osude i ismevanja. Velika seansa Volandove svite u Varijeteu služi razobličavanju maskiranih karaktera među građanima Moskve. Akcija demona usmerena je samo ka pospešivanju realizacije ovog procesa, jer građani, doduše nesvesno, sami sebe razotkrivaju, pokazujući šta je ispod maske koja je gotovo srasla sa licem. Dvanaesto poglavlje romana nosi naziv Crna magija i njeno demaskiranje, a u stvari nije magija ta koja će bitri demaskirana, već će biti ogoljeni i razotkriveni upravo oni koji zahtevaju negiranje čuda i racionalno objašnjenje.

U romanu su prisutna tri odnosa prema fenomenu čuda. Po shvatanjima jedne grupe, u duhu tradicionalnih shvatanja, čudo zadržava svoju mističnu i nadrealnu suštinu, pa je, s toga, delo nečastivih sila. Sa druge strane, čudne stvari su porizvod rastrojenih umova i halucinacija, pa se nisu ni dogodile i ne postoje realno u životu. Treće stanovište, koje okuplja mali broj pristalica, predstavlja čudo kao realnost podjednako ravnopravnu ovoj postojećoj realnosti; prihvata čudo kao veru u postojanje čudnog, veru u postojanje večnog i apsolutnog. Mali broj njih bezrezervno veruje da Voland zaista postoji, egzistira kao pojava iracionalnog, apsolutnog i večnog principa. Jedino što se navodno može potkrepiti dokazima jeste prisustvo nečastivih sila, a to opet ne bi trebalo da ima veze sa večnošću.

Svest građana ne prihvata tezu o ravnopravnom postojanju dobra i zla, za koju se zalaže Voland. Njegov nivo razmišljanja pristupačan je, pored Majstora i kasnije Bezdomnog, pre svega Margariti, koja veruje da je Voland realnost: „Đavo će znati šta je ovo, đavo će, veruj mi, sve da sredi (…) kako sam srećna, kako sam srećna što sam sklopila s ćim sporazum! O, đavole, đavole! (…) Veliki Voland!”. On u junakinji pronalazi sve ono čega su lišeni ostali građani Moskve: iskrenost, nesebičnost, smelost, otvorenost, ponos i snagu ljubavi koja daje smisao njenom životu. Sve to doprinosi laskavom položaju koji će uživati Margarita da, na osnovu toga što je procenjena kao ličnost u gomili bezličnih, sa Volandom stoji gotovo na ravnopravnoj nozi.
Voland koriguje Ješuinu propoved da su svi ljudi dobri, deleći ljude na zle i dobre (a u okviru toga na one obične i one neobične). Ovakva nova podela ruši iluziju o nastanku carstva istine i pravičnosti. Svojom pojavom Voland podvlači jasniju granicu između dva gorenavedena sveta, čineći razumljivijim njihove razlike. „Volandova interpretacija Ješuine filozofije je manje plemenita i iluzionistička; ona deli ljude na zle i dobre i pretpostvlja da je carstvo o kome je reč nemogućno ostvariti, budući da je u svetu povučena granica između zlih i dobrih ljudi” (Milivoje Jovanović).

Korovjev – Fagot je najuticajnija ličnost u Volandovoj sviti. Kao i njegov pretpostavljeni, Korovjev ima dvojaku funkciju: u kontaktu sa Majstorom i Margaritom, i sa svim ostalim predstavnicima moskovske svakodnevice. Ovaj „prozračni građanin čudnog izgleda”, sa džokejskim kačketom, mršavog i podrugljivog lica, u otrcanom kariranom kaputu, predstavlja se ljudima na najrazličitije načine, ali obavezno pritom ostavlja prvi utisak malog čoveka u Moskvi. U Varijeteu, Korovjev razobličava i otkriva sve prisutne: pre svega građanina Parčevskog, objavivši da se špil karata nalazi „između novčanice od tri rublja i sudskog poziva radi uplate alimentacije građanki Zeljkovoj”, preko Bengalskog kome, na njegovo naređenje, Behemot otkida glavu i kasnije opet vraća na vrat, do izazivanja masovne pomame za novcem i haljinama, da bi iza toga Arkadija Apolonoviča Semplejarova, predsednika Komisije za akustiku moskovksih pozorišta, ućutkao podsetivši ga pred suprugom gde je proveo deo prošle noći.

Korovjev je zastupnik filozofije neočekivanih, neverovatnih principa. U razgovoru koji je vodio sa Nikanorom Ivanovičem Bosim, predsednikom zajednice stanara u zgradi u Sadovoj ulici, Korovjev će reći: „Šta je to zvanično lice, ili nezvanično? Sve zavisi od toga sa koje strane se posmatra stvar, sve je to, Nikanore Ivanoviču, klimavo i uslovno. Danas nisam zvanično lice, a kad pogledaš sutra – jesam! A biva i obrnuto, i to još kako biva!”. Bilo zvanična, bilo nezvanična, Ivanovičeva ličnost i nije bila ličnost po mišljenju Korovjeva, a i Volanda. Labilnost navodnih principa Ivanoviča izaći će na videlo nešto kasnije – on završava u zatvoru zbog posedovanja strane valute, što je u Rusiji, u to vreme, bilo strogo kažnjivo.

majstor2Mačak Behemot, drugi član Volandove svite, takođe ima posebnu misiju i predstavnik je određenog filozofskog pogleda na svet. Njega prvi put u romanu susrećemo u četvrtom poglavlju: „Mačak se pokazao ne samo kao platežno sposobna, već i kao disciplinovana životinja. Samo što je kondukterka podviknula, on se povukao, sišao sa stepenika, seo na stanicu, tarući brkove novčićem.” Ovaj gospodin pije votku, viljuškom jede pečurke, za vreme masovne seanse u pozorištu uzima mere damama, prenosi obuću i tašne, preuzima ulogu vratara u damskom magazinu i sl. U pripremama za bal kod Satane pomaže u kupanju glavne junakinje, a za vreme bala izvodi štoseve sa konjakom umesto šampanjca. Stjopu Lihodejeva jednim „šic” prebacuje na Jaltu. Pored funkcije vragolana koji treba da zabavi čitaoca, ovaj mačak ipak, u skladu sa svojim ograničenim mogućnostima, obavlja određene dužnosti u okviru Volandove misije. Njemu je dodeljen zadatak da iz kovčega ukrade Berliozovu glavu. Behemot je u određenim situacijama bezobziran i nemilosrdan prema onima koji to zaslužuju, ali nije on taj koji odlučuje o kriterijumima podele, niti je u njegovoj nadležnosti da oduzme život. Njegova uloga svedena je na sprovođenje u delu izdatih naređenja, provociranje i ulivanje straha. Zanimljivo je da Behemot, iako samo mačka, od svih članova družine jedini dopušta sebi luksuz provokacije upućene, doduše ne direktno, samom Volandu, što uviđamo za vreme igranja šaha, kada traži figuru pod krevetom i na prevaru pokušava da spase partiju.

Azazelo se prvi put pojavljuje u sedmom poglavlju romana, u stanu Stjope Lihodejeva, direktno iz trokrilnog ogledala. U svom delovanju, Azazelo često biva nasilan – tuče Varenuhu u javnom toaletu, brutalno se obračunava sa Poplavskim, sveti se Anuški što je uzela Margaritinu potkovicu. O toj strani svog karaktera i sam priča Margariti za vreme njihovog prvog razgovora. On ubija Majstora i Margaritu i spaljuje njihov stan. Za sve vreme kontakta sa Margaritom, ovaj đavo iskazuje izrazite simpatije za njenu hrabrost i ponašanje u sasvim novoj i posve neočekivanoj demonskoj sredini. Što se odnosa sa Majstorom tiče, Azazelo je pun poštovanja za njegovu umetnost i njegov roman. Besan je na Mogariča, koji se nije pohvalno izrazio u vezi sa Majstorovim delom. Posebnost Azazelova u odnosu na ostale članove Volandove svite potvrđena je, između ostalog, i činjenicom da upravo njegove reči, upućene Majstoru, formulišu siže Volandove filozofije i mudrosti, a samim tim i najdragocenije misli romana, koje afirmišu autentični, stvaralački život svakog pojedinca: „Ah, molim vas… da li su to vaše reči?! Pa vaša draga vas naziva Majstorom, pa vi razmišljate, i kako onda možete biti mrtvi? Da bi čovek smatrao sebe živim, zar mu je neizostavno potrebno da sedi u suterenu, da ima na sebi košulju i bolničke gaće? To je smešno!”

Bulgakov je majstorski nadvisio uobičajeno značenje ove demonske pojave, podarivši mu izuzetno složen psihološki profil i vrlo odgovrnu funkciju u realizovanju misije u Moskvi. U trideset drugom poglavlju romana vidimo Azazela koji je bliži književnoj tradiciji od onog kakvog ga je oblikovao Bulgakov: „Mesec je izmenio i njegovo lice. Iščezao je bez traga nakazni očnjak i vrljavost se pokazala lažnom. Oba Azazelova oka bila su jednaka, pusta i crna, a lice belo i hladno. Sada je Azazelo leteo u svom pravom obličju, kao demon bezvodne pustinje, demon – ubica.”

Jevanđelje po Volandu, koje je dovelo u vezu Volanda i Majstora, obelodanjuje se kao „jevanđelje po Bulgakovu”. Time je rešeno najvažnije pitanje vezano za demonološku sliku Majstora i Margarite: zbog čega predstava o Volandu i družini odstupa od tradicionalne, zbog čega su ovi likovi čak nadmoćno simpatični u odnosu na likove predstavnika svakodnevice. Bulgakov je svoj roman pisao sa Volandovih pozicija, Volandova projekcija sudbine i situacija Majstora i Margarite je projekcija Bulgakova, koji nam svojim romanom kazuje da živeti u svakodnevici, zapravo, ne znači živeti.

Autor: Zorana Pejković

Ilustracije su preuzete sa www.masterandmargarita.