Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Моја давнашња жеља, ваљда још од времена када се Милош Црњански вратио из Лондона у Београд да га лично упознам и упитам о нечему што ме је живо занимало, а што је произилазило из његове литературе, нарочито оне предратне, годинама није могла да се оствари из разлога који ми је био добро познат и због чега нисам желео да будем упоран у својој жељи. Било ми је познато, наиме, да Милош Црњански није трпео психијатре и психологе, негде из дубине душе, одавно. Не желим да улазим, управо зато што сам преко тридесет година радио као психијатар са људима најразличитијег конституционалног састава, разних професија и година старости, мишљења и различитих идеја, у могуће разлоге овој одбојности Црњанског према „детективском” послу психијатара. И када сам га, најзад, упознао, нисам покушавао да „психијатријски” продрем у тамне дубине психе једног великог писца, јер ми то и није била никад намера. У ствари, мојих неколико сусрета са Милошем Црњанским, непуних годину дана пре његове смрти, могао бих мирно назвати неуспелим.

(…)

Када сам упознао Милоша Црњанског у 1977. години, неколико месеци пре његове смрти, изгледао је стар, уморан и физички јако слаб. При првом сусрету није било могуће водити било какав разговор дуже од неколико минута. Милош је прелазио с теме на тему, не увек повезано, каткад чак збркано и неразумљиво. А онда постепено, као да смо се боље навикли један на другог. Уочавао сам, најпре, сукоб са женом за коју каже да му „господари”, наређује и показује „власт”. Када га ја у шали подсећам да је он вероватно током целог брака, који траје већ педесет шест година, био онај који је наређивао и владао, и да је сада ред да се улоге мало промене, он се смеши и потврђује. Највише се спори са женом око исхране. Уколико више његова жена, иначе његова исписница, тражи од њега да једе, показујући сама пример доброг апетита, утолико се Милош више опире и једе мање. Док је жена изашла за тренутак у другу собу, Милош ми рече: „Она не разуме да се у овим годинама мало једе и то што се поједе буде довољно. Имам жељу да лагано једем и уживам ако ми се допадне. То је, додуше, сада тешко, али моја жена једе брзо и тера и мене да тако једем, и то у мени изазива одвратност”. Вида не разуме, по Милошевом мишљењу, ни друге ствари. Тако, на пример, када се он загледа у шаре на меблу којим су покривене фотеље у стану и у тим шарама, у цвећу, види главе које се према њему окрећу и цере, она њега сматра лудим „само зато што и она то не види. Одвратан ми је тај мебл, а морам да га гледам.” Кажем да тај мебл уопште није ружан, да подсећа на Рафаелове таписерије, на шта Милош примећује да никада није волео таписерије. Опет се враћа на жену и каже: „Она хоће стално да ме веже уз ствари и да будем као некад, а ја сам се променио, све више одбацујем од себе сувишно, све ми мање треба. Ето, престао сам да читам и новине, још по неки часопис или књига, али очи ми попуштају, то је сигурно од много читања у току живота.”

Имам утисак извесне пустоши код Црњанског, не само органске природе услед напредовале артериосклерозе, већ душевне пустоши. Не изгледа да је задовољан својим животом и оним што је створио. Као да сумња у свој идентитет, пре свега онај национални: „Све је почело са повратком из Лондона у Београд. Па, какав сам ја Србин, мешавина сам, одвратни су ми подједнако Срби, Енглези И Немци. Бесмислено је истраживати нечије порекло, па сви смо велике мешавине. Нема Србина, него има православних, католика и тако даље. Вера је важнија од нације.”
О вери и религији, ипак, или не жели, или не уме да разговара. Сваки мој покушај да наведем разговор на ту тему, узалудан је, једноставно пређе преко питања и почне нешто друго да прича: „Сада сам у Београду, а могао бих становати и у Паризу, чак са већим задовољством”. Када сам га упитао да ли постоји нација која му није одвратна, одговорио је без размишљања: „Руси”. Зашто, заинтересовао сам се. „Зато што умеју животињски да једу, да се истински радују, да буду једноставни и прости. Обишао сам свет и уморио се од путовања. Некад сам терао моју жену да слушамо велику музику, сада бих најрадије слушао просту народну грчку и македонску музику”. Враћам се на Словене и Русе и питам га да ли верује да они имају будућност у историји. „Апсолутно”, каже беспоговорно. Одговор је садржан у претходној похвали Руса као најздравијег, најприроднијег и најједноставнијег народа.

Једном приликом, при поздрављању на растанку Црњански ми каже: „Само се немојте бавити собом, то је проклетство”. Остао је да седи у меблираној фотељи, иако је хтео да устане и испрати ме; на вратима, његова жена, час очајна, час уплашена његовим стањем како га она види, пита: „А шта да радим када он изађе у ходник куће и почне да виче: упомоћ?”. Пре неки дан дуго је плакала јер је Милош исцепао своју слику из младости коју је она нарочито волела. Пошто је ово испричала у његовом присуству, упитао сам га зашто је то урадио. Одмах је одговорио да не зна, „тако ми је дошло”, а онда мало злобно додао: „Зато што је сувише гледала у ту слику”, као да је хтео да каже: уместо мене садашњег , она хоће још да ме воли лепог из прошлости. Још је на све дошла накнадна опомена упућена мени: „Чувајте се жена!”

На моје питање да ли нешто чита, каже да због слабих очију мало чита, „једва тридесетак редова и то нешто вредно, на пример нешто из француске књижевности, због немилосрдности њихове, или из италијанске, да бх уживао, или мађарске, у којој се види развој писца из детињства на солидним основама”. Аустро-угарска Монархија је творевина Европе, и она се, према Црњанском, и поред свих својих негативности, мора ценити. Она је делимично успела у ономе по чему је римска историја била позната и моћна: кроз силу наметала је и стварну културу народима који је сами нису имали, или нису имали довољно. „Сада је све то друкчије.”

Воли да истакне и по други, трећи пут, како је био добар фудбалер у младости. Био је центар у неком клубу у Темишвару и још има живих који се сећају како је добро играо. Када ноћу добро одспава, има обичај ујутру да каже: Спавао сам као стари фудбалер. Али да би показао да није био само спортиста, него и елегантан дипломата, истиче какав је сјајан фрак носио на пријемима, „док је Андрић имао босански фрак, није могао да изиђе из те средине, иако се трудио и завидео ми је.” Осећајући, ваљда, да је претерао, да би ублажио ово што је рекао о Андрићу, додаје како је Андрић као писац увек био најбољи када се бавио босанским темама. Али он сам (Андрић), као да тиме није био сасвим задовољан, већ је тежио да постане светски писац, „што му је уосталом и успело”. Кажем како у Омерпаши Латасу Андрић има симпатије за православни свет у Босни, на шта Црњански додаје: „да, али ту симпатију је показао пред крај живота. Он је, изгледа, мешавина православне мајке и католичког оца”.

„Када човек дочека оволике године, остаје му само да буде у души песимист, јер је у тами и пред тамом, а да се пред другима показује као оптимист и да друге засмејава. А смешан је и јадан стар човек. Када кроз прозор гледам како стари људи чекају на тролејбус и улазе у њега, то је да пукнеш од смеха. Нико не гледа у старе људе, нарочито у старе жене. Некада су младићи уживали да слушају старог Сократа, ваљда зато што је још било религије, а сада, нека проба неки стар човек да приђе некој групи младих на Тргу код Кнежевог споменика, биће исмејан. Не волим нигде да идем. Одржавам моје фудбалске ноге гимнастишући у соби, што бих излазио. А када изиђем, одмах неко приђе и нешто пита, о себи прича, јер је наш свет социјалан. Пробајте да му не пружите руку или не одговорите! Још је горе када шетам парком и приметим како ме неки шпијун прати, бесмислено се врти око мене и хода горе-доле.” Питам зашто га прате и какав је циљ шпијунаже. Одговор гласи: „За једне сам фашиста, за друге ројалиста, за треће комуниста”. Госпођа Црњански прекида ову врсту разговора и прича како је Милош до пре три године често и радо пешачио, одлазио у природу, нарочито словеначку. А онда је имао у љубљанском хотелу „Слон”, пре три године, јако тровање стомака од чега се није честито никад опоравио, па је од тада скоро престао да излази и физички је попустио. Милош коментарише: „Био је то покушај тровања у хотелу”.

Причамо о савременој светској књижевности и данашњим писцима. „Прошло је време великих романа. Када је такав роман у Америци доспео у џепну књигу коју је свако могао да прочита возећи се метроом на посао, био је крај и читаоцу и писцу. Сада се пише за забављање, а чита се свуда и на сваком месту. Најмање у самоћи и тишини, како је некад роман и писан и читан. Нема више ни атмосфере ни поштовања за роман. И сада се сваком чини да може да пише, па и пише”.

Иако стар и исцрпљен, Милош Црњански не прича о прошлости како смо то уобичајили да слушамо од старих људи. Тек понекад се нечег сети. „Двадесет дана био сам у Бечу 1914. године медицинар. Становао сам код мојих рођака који су имали везе са медицинским круговима и који су ме увели у клинике. Мислио сам да ћу бити лекар. Допало ми се то, а и лекар је тада био нешто сасвим друго него обичан свет који је гурао нос у чашу пива. Али, када сам видео ампутиране ноге људима, одмах сам све оставио и увидео да то није за мене.”

Приликом једне моје нове посете, када смо повели разговор о здрављу и медицини, рекао ми је: „Немам чему више да се надам, стигао сам до краја. Ничега се не бојим, још је страх остао само од моје жене. Видећете, ако дочекате, невероватно је шта се доживљава у осамдесет четвртој години, то се не може ни замислити, нити рећи, мора се доћи до тих година и онда знати. Гледам пре неки дан кроз прозор у сунце и уверено кажем себи: Дошло је пролеће. Још мало па ћу изаћи напоље”.

(…)

Часопис Књижевност, 1993, 5–6.

Фотографија: www.avantartmagazin.com

Црњански је умро намерно

Другог децембра 1977. године, на београдском гробљу, после осамдесет четири године, положен је у гроб, под именом Милош Црњански, најдаровитији писац српског језика, откад се њиме говори и пише.
Било је, од њега, горостаснијих и умнијих песника какав је био владика Раде, заокретнијих и спохалнијих какав је био сељачки горосеча Вук, духовнијих и заумнијих какав је био смерни инок Доментијан, чистијих и кликтавијих какав је био младић, првенац, његов Бранко, суштинскијих, садржајнијих и хармоничнијих какав је био његов садруг из века и света Иво Андрић, животно опојнијих и плотски продорнијих какав је био смркнути Врањанац, за завичај забринутијих и поучитељнијих какав је био старац Доситије – даровитијег од њега није било.
Све што би помиловао својом руком, све чега би се дотакао својим чаробњачким рукописом, почињало би да трепери, дише, цвета.
Откако је „витак, блед, рањен и умиљат” почео да лута животом, поезијом, снеговима и шумама Галиције, откако је почео, мазно, да негује снове своје банатске, пречанске, чарнојевићевске, беле лукове венецијанских мостова и трешње своје далеке Суматре, откако је, негде крајем Првог светског рата, „први пљунуо и опсовао”, па све док Рјепнин, кнез и обућар, није заћутао на последњој страници Романа о Лондону – све писање Милоша Црњанског било је озарено тим непоновљивим даром.
Покушао сам, једном давно, да опишем тај дар. Бележио сам речи: елегантан, чулан, мек, свилен, однегован, горак, слатко загушљиво поетичан, лелујав, прозаичан, славјаносербски, глагољив, празничан, грациозан, стидан, елегичан, уздрхтао, ломан. Узалуд! Све је то било тако, и, опет, све то није било то. Јер дар се не може описати – дар се може само препознати. Као и сви писци великог дара, и Милош Црњански се препознаје у свакој реченици. Зато је ваљда и смео, једном, да каже да се не одриче ниједног свог стиха: „Што писах, писах”.
А писао је многошта и бивао у животу многошто: ђак и студент, ратник у туђем рату, фудбалер, професор и новинар, дипломата и ципелар – а изнад свега и преко свега тога путник, одлазник и повратник, Одисеј Итачанин, несмирени селилац који на путу чезне и ламентира за Конаком, на коначишту за путовањима, сеобама, зато се кључна његова дела и зову: Итака, Суматра, Чарнојевић, Сеобе, Лондон.
Кренуо је из завичајног Баната, оног темишварског, као и његов земљак и такође велики путник и луталац, Доситеј, да свој живот и своју писанију проведе кроз Галицију и Загреб, кроз „велику селендру Кекенду”, са генералштабним капларом Проком Натураловим, кроз Беч са студентесом Идом Лотрингер, кроз Јапан и Кину са древним песницима, Париз са вереницом, Фиренцу са Арном и Стражиловом, Сербију са Крфом, Венецију са Риалтом и Славенском обалом („Какав је то Славен био на Riva dei Sciavoni?”), кроз Рим са Микеланђелом, последњу Тулу са Хиперборејцима, кроз закрвљену ратну Европу са Вуком Исаковичем, а Будим и „Нову Сербију” са његова четири синовца, кроз Лондон са обућарима, да се најзад смири, баш као и Доситеј, у својој Итаци, у своме конаку, у граду свог ламента – у Београду.
Кажу да у последњим данима, већ, више није желео да живи. Не верујем да се био уморио. Тај човек бурног живота и дела, радан и дурашан, тај спортиста, тај трагалац за свим видовима живота, та кочоперна прзница и свађалица, тај ерудита и читач, тај трудбеник неколиких хиљада однегованих страница, био је човек изузетног виталитета и чврстине. Не, није се могао уморити, није могао сустати Милош Црњански. Биће пре да се зажелео мало тишине, како је давно предсказао у свом величанственом Стражилову:

Тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.

Сигуран сам да се пред вратима смрти није уплашио. Биће да је то за њега, великог путника, била само још једна, последња сеоба. Тако се, уосталом, и окончава његово најзнатније дело и најбољи европски роман о епоси рококоа: „Има Сеоба. Смрти нема!” Зато сам у поднаслову ових редака и написао речи: „Последња Чарнојевићева сеоба”.
А, за наслов „Милош”, молим да не будем оптужен за фамилијаризам, претенциозност и неукус. Просто ми се причуло, из скоре будућности, да ће то бити његово право, једино и довољно име. Јер ми смо, ваљда, једини народ на свету који своје велике писце, оне које заувек прими и сврста у своје, крсти само по имену: Сава, Теодосије, Вук, прота Матеја, Доситеј, владика Раде, Бранко, Змај, Јова, Лаза (он је чак и Шекспира звао „Вили”), Ђура, Јаша, Војислав, Бора.
А да је Милошу Црњанском, тамо, међу њима, место, одавно већ не сумњам.
1977.

Борислав Михајловић, Портрети, Нолит, Београд, 1988.

Фотографија: www.avantartmagazin.com

Црњански је умро намерно

Београд је леп лепотом усправног става, појавом на брду, закорачајем над водама.

crnjanskiУ промењивој лепоти једне вароши може се наћи у животу, бар толико истог доживљаја, жалости и уживања и можда још више разлога за тужне или светле мисли, колико и у лепоти живог и вољеног бића. И та лепота мртвих ствари, узвишица, мостова, зграда, улица има своју двојаку лепоту, спољну и унутрашњу, која је исто тако и телесна и душевна. Спољна лепота је, као и телесна, предодређена. Ње нема где варош нема профила – реку која кроз њу протиче, море на чијој је обали сазидана – мостови, високе терасе итд. Спољну лепоту Њујорка осетиће и најбеднији створ, видевши је, ма само на филму. Спољну лепоту Париза, као и Лондона, чине мостови, авеније, велики објекти, али коме није позната и унутрашња лепота Париза, пролећна и јесења, раног пролећа и ране јесени, онај плави одблесак калдрме, шаренило ствари воћа и цвећа, удобност живота и у најзабаченијем куту вароши? Лепота Рима, која је позната, сва је у грандиозним профилима, али зар тај вечни град нема још дубљу, а свакако ближу лепоту, унутрашњу: својих вртова и фонтана? Берлин, с једном грубом лепотом великих, спољних ефеката, има једну много значајнију лепоту унутрашњости, садржаја својих делова огромне, модерне живости, челика, кретања, стакла, вртлоге.
Спољна лепота Београда, врло велика, није истицана довољно, али је позната већ столећима. Варош са високим профилом, Београд је леп лепотом усправног става, појавом на брду, закорачајем над водама. прилазећи му, ма с које стране, угледа се профил моћан и оштар, који ће кроз две-три десетине година бити, свакако, незабораван. Фабрички део на Дунаву, ако израсте над панчевачким мостом, утицаће на путника, непосредно, дижући се, из дугих и широких пејсажа. Позната је и упадљива изразитост високо постављеног профила београдског, гледаног с јужне стране. Варош је ту сасвим нова, у њеном садржају нема ничега старинског; иако је нови, сиромашни тај крај јасан је прелаз села у варошке облике. Београд је ту тако млад и свеж, као да је изненада издигнут из земље.

С брда, над Кошутњаком, он је још лепши. Американског профила, с великим објектима који се оцртавају на дубоким и бескрајним небесима, он је отишао, удаљио се, журећи, хитајући, измичући пред осталом земљом. Кад му се прилази са севера, пред земунским мостом утисак који његова спољна лепота оставља, пун је. Сва његова силовитост, журба и снага ту видна је. А оно што тој слици даје нарочиту драж, то је оријентални мир пејсажа, у ком се та силовитост одиграва. Још неколико година радова на аеродромима бежанијским, на пристаништима Чукарице, пред железничком станицом и улазак тај, са сликом вароши у висини биће ванредан.Посматран са вода пак Дунава, још да је Саборна Црква византијског, рашког, облика (најболнија тачка архитектонског профила Београда) – варош би била, по спољној лепоти, извесно, једна од најлепших у Европи.

Тражећи, међутим, унутрашњу лепоту Београда добија се утисак збрке, понегде врло непријатне за око. У журби послератној, у штедњи, унутрашња, архитектонска лепота вароши, још је неизразита. Стари Београд, који је имао своју пријатну форму улица (предратна Крунска), па своју сликовитост сокака (у Скадарлији и Палилули), своје мирне облике што су пристајали уз плаветнило источњачког неба, топла и дуга лета и јесени, као что је имао и своју нарочиту атмосферу и своје варошке типове, нестао је. Нестао је у новој послератној вароши огромног полета. Београд Кнежевине, Београд турских ратова, имао је свој лик; у данашњем Београду, ми присуствујемо тек помаљању новог лица вароши из магле.

Под снегом, Скадарлија сад, нема више чар завејане, старе турске вароши али сваког ће изненадити лепота која је све изразитија, што време више одмиче, нпр. Милошевог конака, крај Патријаршије, у једном завејаном вечеру. И у Топчидеру, дворац има те паметне и разборите, архитектонске облике, једне сталне удобности одељености иод улице и повученог господарства. Неочекиван је, исто тако дубок утисак, који, у овим божићним, зимским вечерима остаје и од других, предратних крајева Београда, изгубљеног у великој модерној вароши што се сад зида. Каква тишина и лепота скромна, нпр. Вазнесењске Цркве! Њена мирна, православна кубета, њена завејане јеле, цео њен облик манастирске скривености, а светиње.

Нестао је предратни Мањеж, нема предратних вечери око Позоришта и у Позоришту, друге су сенке на снегу тркалишта Кола јахача, железничке станице, Славије, Универзитета итд. Сасвим друге, него што беху пре двадесет година, у овакве зимске вечери. Из аутомобила, кроз замагљене прозоре, уз звекат ланаца на точку, види се сад како промичу велике слике нових зграда, широких, огромних контура. Вечни су само видици Калемегдана. Кад се по њему пође, враћају се два утиска сваке зиме. Да снег буди сећања, код сваког, на детињство, а да сада раскопани јаркови у парку сећају на ровове из рата, завејане заклоне и прихватнице. За тренутак, живот Кнез-Михаилове улице заборавља се. Зима је стишала варош. лађе под њом, пристаниште под снегом, стоје у неком стишаном животу, скоро мртвилу, у коме су покрети ретки.

beograd-sneg

Олупане лађеизвучене су у песак. Бачене, као и прошлост. Бежанијске Косе су осунчане. Према Авали снежно небо, али кроз које се помаљају плаветнила и осећају планине. Исте боје, као и снежна небеса, изнад вароши, лебди дим. Све је у боји сивој, пепела, вечерњег сутона; и снег. Вране лебде по ветру, тихим летом. Ветар их баца, међу звуке сирена, машина, над сивим, набораним водама, боје прљавог снега, у небо над шумама, иза Чукарице велика раван, под Калемегданом, пуста, снежна, чини да се небеса чине још огромнија. У њима се догађају игре великих светлости.

Тек кад се са тераса наднесе над опкопима и бедемима, види се сва ширина старе тврђаве над којом је дигнут, високо, Победник. Доле, на води, мали пароброд бори се с таласима и ветром. Његови прозори и клупе начичкани људима (људи: сиромаштва, патње, преваре, јадиковања,неизвесности, таштине, заседе, одласци кући, самоубистава, болести, стомаци) тако су малени са далека. кроз нове, камене ограде шеталишта и тераса, с фењерима и степеницама, по угледу на дубровачки посат, душе ледена кошава. Врбаци смрзнути имају боју крзна медведа. Све те равни, доле, обукле су зимске боје шума и звери. У даљини само све се завршава плавим дном.

Вече је, и дан у боји леда, у боји очију северних народа. снег на Небојши кули, на бедемима ствара тишину изнад разливених вода што се под Београдом чине као море.То је величанствена, прецизна, спољашња лепота Београда, под зимским сутоном.

Унутрашња, међутим, садржајнија, јавља се после, кад аутомобил опет наставља своје лутање. Није више у тихим улицама, у породичним формама, у зградама задужбина. Кроз замагљено стакло, указују се сенке великих зграда, у центру затим дуга права улица под снегом, велике контуре, огромни факултет технике, после неколико минута читаво брдо болница, института, па онда вавилонске сенке зграда нових министарстава, ђенералштаба итд.

Нова лепота Београда помаља се, дакле, ту. У профилу, тврдом и тешком, од великих, камених блокова у висини, спратови зидина исто као брда ћуте под снегом али гледају, у зимско вече, пламним очима својих осветљених прозора, што се виде, кроз таму и онда кад се пред нама појављује, далеко, велика и вечна сен Авале и зимске ноћи, у снегу.

1930.

Извор: novipolis.rs

„Сетивши се да треба да честитам људима Ускрс, сетио сам се да то учиним пре свега и Вама, али сам се сетио и то да сте католик и да сам задоцнио. Извините ме, непријатно ми је и жао. Уосталом Христос је исти, а ја, и без ироније Слободанове, искрено верујем да сте Ви међу нама ни Србин ни Хрват, него обоје, па примите ускршњу честитку и задоцнелу од старог друга.
… Ја са здрављем никако да будем потпуно добар. Сад шта могу. Ових дана одлазим у иностранство. Пошто је званична тајна, не могу да Вам кажем куда. Кад се будем вратио, изненадићете се. На путу сећаћу се Вас.
Давно ми нисте писали и радовало би ме кад би једног дана то надокнадили. Много Вас дакле и срдачно поздрављамо и желимо Вам све добро. Увек је пред Ускрс невесело.”

Извор: Радован Поповић, Жудња за фраком, 2011.

Андрић, прес-конференција након вести о додели Нобелове награде>>

Милош Црњански и Милорад Павић умрли су 30. новембра: Црњански 1977, Павић 2009. године.

 

Свако сећање доноси буђење и свако буђење доноси једно сећање. Ако сте довољно брзи можда ћете га ухватити.

Са тим мислима пробудио се Милош Црњански тог дана. Госпа Вида била му је спремила влашки хлеб печен у саксији, али Црњански је био стар и узео је за доручак само један залогај тог хлеба; готово све што је волео да једе било му је одавно забрањено. Сада је већ дуго било много више обеда описаних у његовим књигама но што је њему преостало да окуша. Осећао је да су његове кости изношене и да потичу од неког другог човека, па ипак, као талас који је прешао хиљаду миља носећи своје име да га шапне обали, тако су из његове младости изгубљене у пучинама тишине до њега још увек допирале глади и шапутале своја имена, јер он им је био обала.

У подне сишао је на улицу; падао је уморни снег, путник с далеког неба. Црњански је носио у руци две новчанице и осећао се незаштићен као да сав свет зна шта ће да купи ако се види тај новац стиснут у шаку.

Код „Орача” сео је у излог и наручио пасуљ са кобасицом, порцију ћевапчића с луком и чашу вина. Седео је над донетим ручком и гледао. Гледао је кроз време, кроз овај дан у нешто друго иза тог дана, из петка у суботу назирући можда и крајичак недеље. И сећао се да свакој оствареној љубави треба жртвовати две неостварене, јер тада она остварена вреди колико три друге.

Тада му је поглед пао на зделу с пасуљем. Лежала је пред њиме и димила се. Тако је седео и најпре гледао у пасуљ. И мислио како сада свој посао списатеља може да осмотри са обе стране огледала. Поезија је врхунац ћутања — знао је у том тренутку Црњански — али проза је плод земље. Ако човек дуго прича приче, као што је он чинио целога живота, онда пре или после схвати да те приче од којих сваку понавља себи или другима више пута и у више наврата, да те приче као и други плодови земље током времена бивају у оном ко их прича најпре зелене, потом током причања сазру и касније сагњију и нису више за употребу. Од тога у ком часу их узабере онај ко прича, док су зелене, кад су зреле, или пошто сагњију, зависи укус и вредност тих прича. И све дотле, приче личе на остале плодове земље…

А потом? Потом се Црњански опростио од тањира с пасуљем што се дими и подигао главу. Посматрао је један часак конобарицу како броји новац за столом у углу. Бројала је на напоље и на унутра, не прекидајући шапутање, усисавајући најпре бројке, а потом их издишући.

Али, постоји још нешто — мислио је Црњански даље прелазећи очима сада већ на тањир са ћевапчићима и црним луком. И дрво сазрева, а не само плод што на дрвету роди. А младост дрвета не мора се подударати са младошћу његовог плода. Поред старости приче, постоји, дакле, и старост онога ко причу прича. И укус плода зависи од обе старости.

Млади приповедач по природи ствари жели да исприча причу што пре, док је још зелена. И ту греши и квари јој укус. Зато млади приповедач треба да учини оно што му најмање лежи, да савлада своју младост и да плод не откине пре но што сазри, него да га пусти нек малко презре пре но што га узабере и понуди за јело. Тако ће његова младост, с једне стране, и презрелост плода, с друге, кисело и преслатко, довести у равнотежу сокове и дати савршен укус.

И обрнуто — мислио је Црњански тог дана седећи код „Орача” у завејаном излогу. И обрнуто, стари приповедач треба увек нешто раније да узабере причу док је она још помало незрела и накисела. Тако ће и он учинити нешто против своје природе, која се плаши опорости и тежи да плоду омогући потпуно сазревање јер је кроз дуге године навикла да чекање доноси корист. Али, управо тим преурањеним откидањем зеленог плода са остареле гране пре но што упадне у рутинско сазревање, доћи ће у равнотежу ствари и биће наравњен неки свемирски рачун. Тако се наравњује мера — мислио је Црњански тог дана – и тако се прелази са јела на пиће.

И окренуо се чаши која је стајала на столу између нетакнутих тањира с јелом. Положај тих предмета на свом столу и њихове међусобне односе доживео је као констелације небеских тела. Треба их сада само покренути — мислио је гледајући у чашу — и пратити њихове путање.

Јер — закључивао је Црњански даље — све ово досада је била прича о књижевности. Свет сам непрекидно посматрао и кушао да бих то искуство ставио у службу писања. И ово што је изнето над тањирима јела — све су закључци о књижевности. Међутим, сада је куцнуо час истине. Време је да се окрену ствари и да књижевност, за коју сам радио целог живота, поради сада бар на тренутак за мој живот… Сећао се при том како је у Алпима видео бели дуги конац како виси у провалији прикачен врхом за стену, а ветар га њише и лелуја. Одмах је, још оног дана, знао да то, наравно, није никакав бели конац, него танушни водопад. Али сада после толико година знао је још нешто. Знао је да ни оно што је „конац” лелујало и њихало није било ветар. Било је то нешто друго. Као нешто друго хтео је сада да види и књижевност.

– Заменимо, дакле — закључивао је Црњански на крају — заменимо причу животом. И изведимо исте процене. Ја сам стар — настављао је гледајући у своју чашу вина — ја сам стар и плод који ми се сада указује: мој живот, ваља узабрати мало раније, нешто пре но што је сасвим сазрео. Тако ће моја старост и прерано убирање плода, који сада више није прича, него је живот и то мој живот, доћи у равнотежу, наравнаће се она рачуница. Истина, биће мало опорости у томе нешто раније узабраном плоду, али зар нисам целог живота учио да се треба борити против своје природе да би се добио прави и најбоље подешен укус.

И тада је позвао конобаре, платио нетакнути ручак и отишао кући. Црњански је умро намерно. Престао је да једе и пије и његов се живот откинуо са стабла нешто раније но што је било неопходно. Кажу да је умро љут као рис, уверен да је ипак закаснио.

Есеј преузет из књиге Милорада Павића Роман као држава и други огледи, Плато, Београд, 2005.

Како је Црњански Андрићу честитао Ускрс?