Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Узгред, рећи ћу једно посебно „словце” о Словенима и словенском питању. Већ одавно хоћу да га искажем. Сада су сви код нас одједном почели да говре о могућности да се словенско питање брзо реши колико било. Пустимо машти на вољу и замислимо да је одједном све већ завршено, да су Словени напорима и крвљу Русије већ ослобођени, и штавише, да Труска империја већ не постоји, да је Балканско полуострво слобдно и живи новим животом. Наравно, тешко је до последњихх детаља предсказати у којој конкретно форми ће се испољити та слобода Словена бар у први мах, тј. хоће ли то бити некаква федерација мањих ослобођених племена (чини се да федерације неће бити још дуго, веома дуго), или ће се појавити мањи засебни поседи у виду малих држава где ће на трону бити владари позвани из разних владарских династија.

Такође се не може претпоставити хоће ли Србија најзад раширити своју територију, или ће Аустрија то спречити, колика ће бити Бугарска, шта ће бити са Херцеговином, Босном, какве односе ће мали новоослобођени словенски народи успоставити, на пример, са Румунима или чак са Грцима – константинопољским Грцима и оним другим, атинским. Хоће ли најзад све те земље и земљице бити потпуно независне, или ће бити под покровитељством и надзором „концерта европских сила” међу којима је и Русија (ја мислим да ће сами ти мали народи сви обавезно измолити да им покровитељ буде европски концерт, па макар и заједно са Русијом, али с тим да им буде покровитељ и да их штити од властљубља Русије).

Све је то немогуће прецизно и унапред рештити, и ја то и не покушавам. Па ипак, вероватно се и сада могу знати две ствари: 1. да ће брзо, а можда и не тако брзо, али да ће сва словенска племена Балканског полуострва на крају крајева неизоставно бити ослобађена од труског јарма и започеће нов, слободан и можда независан живот, и 2. …Е то друго, што ће се вероватно, и у ствари сигурно догодити, одавно сам хтео да искажем.

А друго се састоји у томе да по мом унутрашњем уверењу, и то потпуном и неодољивом, Русија неће имати и никада није ни имала такве мрзитеље, завидљивце, клеветнике, па чак и отоворене непријатеље, као што су сва та словенска племена чим их Русија ослободи, а Европа призна да су ослобођена! И нека ми нико не противречи и не оспорава ово што кажем, и нека нико не виче на мене и не говори да преувеличавам и да сам мрзитељ Словена! Напротив, ја много волим Словене, а уосталом, нећу ни да се браним јер знам да ће све управо овако бити као што говорим, и то не због некаквог наводно ниског или незахвалног карактера Словена – уопште није то разлог. У том смислу је њихов карактер исти као карактер свих осталих. Разлог је у томе што такве ствари другачије не могу ни да се дешавају у свету.

Нећу да ширим тему, али знам да ми никако не треба да тражимо од Словена захвалност и унапред треба да се припремимо за то. Они ће после ослобођења свој нови живот почети, понављам, управо тиме што ће измолити од Европе, од Енеглеске и Немачке на пример, покровитељство и гаранције њихове слободе. И мада ће у концерту европских држава бити Русија, они ће то учинити како би били заштићени управо од Русије. Обавезно ће почети од тога што ће у себи, а можда и отворено, наглас, сами себе убедити и прогласити да Русији не дугују ни најмању захвалност, него су се, напротив, приликом склапања мира једва спасили од властљубља Русије, и то захваљујући интервенцији европског концерта. Да се Европа није умешала, Русија би их отела од Турака и одмах би их прогутала, „имајући у виду ширење граница и оснивање велике Свесловенске империје путем поробљавања Словена. То ће све учинити похлепно, лукаво и варварско, велико руско племе.”

Још дуго, веома дуго они неће бити у стању да признању несебичност Русије и њено велико, свето и у свету нечувено подизање барјака најузвишеније идеје, једне од оних идеја које човеку омогућавају да живи и без којих се човечанство кочи, уколико те идеје престану да живе у њему, поостоје наказно и умире у гнојним ранама и немоћи. На пример, садашњи свенародни руски рат, рат који је подигао цео руски народ, са царем на челу, против изрода за ослобођење несрећних народности – да ли су Словени сада најзад схватили тај рат, шта мислите? Али нећу да говорим о садашњем тренутку, јер смо ми сада Словенима још увек потребни, ми њих ослобађамо. Али касније, када их ослободимо и када се они некако среде, хоће ли они признати да је тај рат велики подвиг који је учињен ради њиховог ослобођења? Пробајте да одговорите на то питање. Ма ни за шта на овом свету неће они то признати!

Напротив, приказаће као политику, а затими као научну истину тврдњу да би они, кад не би било ослбодитељке Русије током свих ових стотину година, сами одавно успели да се ослобде од Турака својим јунаштвом или помоћу Европе, која, опет, да није на свету Русије, не само што не би имала ништа против њиховог ослобођења него би их и сама ослободила. То лукаво учење вероватно постоји код њих већ сада, а касније ће се оно неминовно развити у научну и политику аксиому. Штавише, чак ће и о Турцима почети да говоре са већим поштовањем него о Русији. Можда ће читаво столеће, или још и више, они непрекидно страховати за своју слободу и бојати се властољубља Русије. Они ће се додворавати европским државама, шириће клевеете, сплетке и интриге против Русије.

О, ја не говорим о појединцима: биће људи који ће схватити шта је Русија значила, шта значи и шта ће увек значити за њих. Они ће схватити сву узвишеност и сву светост дела које је учинила Русија, и схватиће велике идеје чији ће барјак она оставити у човечанству. Али ти људи ће нарочито у почетку бити у тако јадној мањини да ће бити изложени подсмесима, мржњи и чак политичким прогонима. Ослобођеним Словенима ће бити посебно пријатно да говоре и да трубе целоме свету како су они образована племена, способна за најузвишенију европску културу, док је Русија варварска земља, мрачни северни колос, чији народ чак није исте словенске крви и да је она гонитељ и мрзитељ европске цивилизације.

Код њих ће се, наравно, од само почетка појавити уставна власт, парламенти, одговорни министри, говорници и говори. То ће их изузетно тешити и одушевљавати. Они ће бити опијени читајући у париским и лондонским новнама телеграме посвећене њима, у којима се цео свет обавештава да је најзад после дуге праламентарне буре пало министарство у Бугарској и да је састављено ново од либералне већине, те да је некакав њихов Иван Читфлик најзад пристао да прихвати функцију председника Савета министара.

Русија мора озбиљно да се припреми за то да ће сви ти ослобођени Словени у заносу похрлити у Европу и да ће се до губитка сопствене личности заразити европским формама и политичким, и социјалним, и тако треба да преживе читав и веома дуг период европеизма пре него што сагледају било шта у свом словенском значају и у својој посебној словенској мислији у човечанству.

Те земљице ће се увек међусобно свађати, увек ће једни другима завидети и једно против другога сплеткарити. Разуме се, у тренутку неке веће невоље сви ће се они неизоставно обратити Русији за помоћ. Колико год они сплеткарили, колико год нас мрзели и клеветали у Европи покушавајући да јој се допадну и уверавајући је да су заљубљени у њу, ипак ће они увек инстинктивно осећати (наравно у тренутку невоље, а не раније) да је Еворпа природни непријатељ њиховом једниству, да је то била и да ће то увек остати, а то што они постоје на овоме свету, то је наравно зато што постоји Русија која их као огроман магнет неодољиво привлачи и тиме одржава њихвоу целовитост и јединство.

Биће и таквих трентака када ће они бити у стању да готово свесно признају да би се без Русије – тог великог источног центра и велике привлачне силе – њихово јединство за трен ока растурило и распало на комадиће, и то тако да би и сама њихова националност ишчезла у европском океану као што ишчезава неколико капи воде у мору. Русија ће још дуго морати да тугује и да води бригу о томе како да их помири и уразуми, па чак можда и да истуче на њих мач, ако затреба. Наравно, сада се већ може замислити питање какву корист од тога има Русија, због чега се она стотину година борила за њих и жртвовала своју крв, своје снаге и свој новац. Није ваљда само зато да би пожњела толико мале и смешне мржње и незахвалности?

О, свакако, Русија ће ипак увек бити свесна да је центар словенског јединства управо она, да ако Словени живе слободан национални живот, то је зато што је она то хтела и то хоће, и што је она све то учинила и створила. Али какву корист ће Русија имати од таквог сазнања осим напора, непријатности и вечитих брига. Засада је тешко дати одговор на то питање и он не може бити јасан.

Пре свега, Русија, као што нам је свима познато, неће ни помислити – и то се никада не сме догодити – да прошири своју територију на рачун Словена, да их политички присаједини својој територији и да од њихових земаља направи своје губерније и томе слично. Сви Словени чак и сада сумњају да Русија има такве тежње, као што сумња и сва Европа. И сумњаће они још сто година. Али нека Бог сачува Русију од таквих тежњи, и што више потпуне политичке несебичности она испољи према Словенима, утолико ће сигурније постићи да се они уједине око ње, касније, у вековима које долазе, можда кроз сто година. И обрнуто, ако она Словенима од самог почетка пружи што је могуће више политичке слободе и огради се чак и од било каквог старатељства и надзора над њима, и ако им само соапшти да ће она увек искукати мач против оних који покушају да им узурпирају слободу и националност, Русија ће се самим тим избавити од страшних брига и обавеза да силом одржава то старатељство и политички утицај на Словене који је њима наравно мразк, а Европи увек сумњив.

Међутим, ако испољи потпуну несебичност, самим тим ће Русија и победити и привући најзад Словене. Најпре ће они у невољи хрлити ка њој, а затим ће јој се касније, у своје време, вратити и приљубити се уз њу, већ са пуним детињим поверењем. Сви ће се вратити у рођено гнездо.

О, да, наравно, и сада међу многим Русима постоје различита научна, па чак и поетска схватања. Ти Руси очекују да ће нове словенске народности, одлобођене и васкрсле у нови живот, почети од тога што ће се приљубити уз Русијиу као уз рођену мајку и ослободитељку, и да ће несумњиво у најскорије време унети много нових и још невиђених елемената у руски живот, да ће проштири словенство саме Русије и душу Русије, да ће утицати чак на руски језик, књиженост и уопште стваралаштво, да ће духовно обогатити Русију, и да ће јој указати нове хоризонте. Признајем, мени се увек чинило да је то код нас обичан научнички занос. Истина је, ипак, да ће се нешто у том смислу једног дана свакако догодити, али не у наредних стотинак година.

Засада, међутим, а можда још цео век, Русија уопште неће имати шта да узме од Словена – ни од њихових идеја, ни из њихове књижевности. Сви они још нису дорасли да нас било чему уче и страшно су далеко од тога. Напротив, цео овај век ће можда Русија морати да се бори са ограниченошћу и тврдоглавошћу Словена, са њиховим рђавим навикама, са њиховим несумњивом издајом словенства од које нису далеко. Издајом ради европских форми политичког и социјалног уређења, на које ће они халапљиво кидисати.

Када реши Словенско питање, Русија ће очигледно морати да реши и Источно питање. Још дуго неће схватити садашњи Словени шта је то Источно питање! Неће они још дуго схватити ни словенско јединство у братсву и слози. Убудуће ће свагдашњи задатак Русије бити да им то непрекидно објашњава делом и великим примером. И опет ће питати због чега Русија треба све то да ради и зашто да преузима тлику бригу. Због чега? Да би живела узвишеним животом, да би живела великим животом, да би обасјавала свет великом, несебичном и чистом идејом и да би, на крају крајева, оваплотила и створила велики и моћни организам братског савеза племена, али не политичким насиљем, не мачем, него убеђивање, примером, љубављу, несебичношћу, светлошћу. И најзад, да би све „ове најмање“ узнела до своје висине и до њиховог сагледавања њене мајчинске мисије – у томе је циљ Русије, у томе је и њеа корист, ако хоћете.

Ако нације не буду живеле у најузвишенијим, несебичним идејама и са најузвишенијим циљевима служења човечанству, него само буду служиле својим „интересима”, онда нема сумње да ће те нације пропасти, да ће се стврднути, ослабити и умрети. А не постији узвишенији циљеви од оних које има Русија када служи Словенима несебично, не тражећи од њих захвалност, када служи њиховом моралном (а не само политичком) поновном сједињењу у једну велику целину. Тек тада ће свесловенство рећи човечанству своју нову, исцељујућу реч…

На свету и не постоје никакве идеје узвишеније од ових. Према томе, ништа за Русију не може бити „исплативије” него да има пред собом циљеве, да их сама себи све боље објашњава и да се све више уздиже духом у том свом вечном, неуморном и одважном делу које чини за добробит човечанства.

Ф.М. Достојевски, Дневник писца 1877–1881

Фотографија: www.culture.ru

Тајни налог одељења о хапшењу Ф. М. Достојевског

Највише од свега, погрешном тумачењу Забележака из подземља допринео је један методолошки и теоријски сасвим неприхватљиви манир појединих интерпретатора да се искази главног јунака издвајају из књижевног контекста и да се онда тумаче у духу неког егзистенцијалистички и хришћански схваћеног погледа на свет.
Оваквом једном дубоко погрешном приступу битно су допринели и извесни идеолошки мотиви, понекад истина, сами по себи достојни сваког поштовања. У жељи да од Достојевског начине шампиона идеје слободе и борца против извесног уско утилитаристичког виђења човека, многи тумачи Забележака из подземља били су склони да у извесним критичким опаскама главног јунака усмереним против утилитаризма Чернишевског виде неку врсту химне човековој слободи истовремено политички и филозофски схваћеној. Доиста, неке од ових формулација, изоловано узете, могле би се тако и разумети. Кад, рецимо, главни јунак каже како живот није извлачење квадратног корена и како ће два и два и без његове воље бити четири, или кад каже, како је човеку потребно само да своју сопствену вољу испољи, па макар то било и против његове личне користи, онда у томе, рекло би се, збиља долази до израза једна особена филозофија слободе иза које би требало да стоји сам аутор.
Међутим , чак и када бисмо остали при томе да теоријски искази јунака Забележака представљају целину за себе, независну од уметничког контекста, и тада бисмо морали узети у обзир чињеницу да међу тим исказима има и таквих који су у директној супротности са извесном филозофијом слободе. Карактеристично је, на пример, да на једном месту јунак Забележака каже како „сваки пристојан човек нашег времена јесте и мора бити кукавица и роб ”.
„Кукавица и роб” – то се нимало не слаже са тезом о Забелешкама из подземља, као уметничкој глорификацији човекове слободе. Очигледно, да бисмо могли како ваља разабрати који од теоријских исказа главног јунака стварно одговара поруци романа, морамо се обратити анализи уметничког контекста у коме се ови искази налазе.

Анализу овог контекста почећемо освртом на један детаљ који иначе фигурира и у Дневнику писца, али у извесној специфичној идеолошкој равни. У жељи да стигне Зверкова и његове другове који су се упутили у јавну кућу, главни јунак Забележака седа у кочије и нестрпљив да се што пре домогне својих непријатеља, удара „извошчика” у затиљак. Одмах ћемо се, наравно, сетити оне анегдоте са фелдјегером коју Достојевски у два маха евоцира у свом Дневнику, оба пута са различитим идеолошким презнацима.
Међутим, у роману се овај исти детаљ јавља у једној сасвим друкчијој значењској равни, оној истој за коју смо у уводном поглављу ове књиге употребили израз „антрополошка”. Непосредно пре но што ће почети да бије песницом „извошчика”, јунак Забележака двоуми се да ли да продужи са Зверковом и његовим друговима, и наједном одлучује да, ипак, настави и своју неразумну потеру, кличући: „То је предодређено, то је судбина”.
Кључне речи. У њима се усредређује оно што је мотивацијски битно за лик филозофа из подземља. Још знатно пре приповетке Кротка, већ у Забелешкама Достојевски је извео на књижевну сцену једног јунака за кога се у пуном смислу те речи може казати да му је карактер нека врста судбине.
Истина, понашање свог хероја писац је мотивисао служећи се, осим психолошког, и једним социјалним системом мотивације. Сваки читалац Забележака врло добро зна колико улогу у поступцима јунака Достојевског игра његов другоразредни социјални статус, а пре свега, мотив социјалне беде. Међутим, оно што је у мотивацијској логици овог лика пресудно, то је начин на који филозоф из подземља доживљава свој друштвени положај. Мотивацијско језгро и мотивацијско исходиште овог начина реаговања чини овде оно што ће годинама касније писац и у лику лихвара мислиоца тематизовати – изгубљено осећање самопоштовања.
Једна од главних теза филозофа из подземља је да човек који је духовно развијен, човек који спознаје и има свест не може себе уважавати. Ову тезу свог јунака писац је поткрепио и одговарајућим психолошким контекстом. „Може ли макар мало поштовати себе човек који налази задовољство чак и у осећању сопственог понижења?”, каже јунак Достојевског. А на другом месту филозоф из подземља изјављује како је услед неограничене сујете, па према томе и неограничених захтева према самом себи, гледао на сопствену личност често са бесним незадовољством које је долазило до мржње.
Из језгра ове дубоке унутрашње несигурности и одсуства самопоштовања које се граничило са мржњом према самом себи, Достојевски изводи мотивацијски логично и понашање јунака Забележака према Зверкову и његовим друговима. Угрожен у свом доживљају само поштовања јунак Достојевског осећа прекомерну потребу за одмеравањем. Међутим, несигуран какав јесте, он ту своју потребу не може да реализује на задовољавајући начин, што само још више погоршава његово и иначе озбиљно нарушено осећање самопоштовања, подстичући га на све неумереније захтеве.
Филозофа из подземља видимо, рецимо, како узалудно настоји да се наметне Зверкову и његовим пријатељима, осцилирајући притом психолошки логично између двеју крајности – неодмереног понижавања и неодмерене агресивности. Тако јунак Достојевског каже како није било могуће себе несавесније унижавати него што је он то чинио, да би одмах затим изјавио: „Или ће они сви предамном на колена… или ћу ја Зверкову опалити шамар”. У склопу овакве једне психолошке логике, постаје разумљив и порив филозофа из подземља да и он похита у јавну кућу за Зверковом и његовим друговима. Осетивши се пониженим пред својим противницима, односно доконавши да је битку за афирмацију изгубио, филозоф из подземља креће за сопственим мучитељима како би једним „енергичним” и уједно очајничким потезом – шамаром Зверкову – колико толико поправио поразни биланс свог одмеравања.
Истовремено с тим, он осећа да ће га то довести у још глупљи и инфериорнији положај, међутим, није у стању да се отме ономе што чини главно обележје његовог карактера. Отуда му његов сопствени порив сасвим логично изгледа као судбина.
На овај закључак писац нас наводи и тиме што душевно стање свог јунака приказује на следећи начин: „Заборавио сам на све друго зато што сам се коначно одлучио на шамар”, каже јунак Достојевског, „и с ужасом сам осећао да ће се то неизоставно, овог часа, сада, догодити и да то већ никаква сила не може зауставити.”
Читајући ове речи изоловано од њиховог контекста, помислили бисмо можда да филозофу из подземља прети нека спољашња, страховита и неизбежна опасност, као у грчким митовима. Из контекста, међутим, знамо да је реч о опасности која потиче од карактера самог јунака, али да је он доживљава као неку моћну, спољашњу силу, која се отима свакој контроли.
Писац нас наводи на ову помисао и тиме што његов јунак, када стицајем околности не стигне Зверкова и његове пријатеље, каже за себе да му је било као да се спасао од сигурне смрти. „Од смрти” значи од нечег што од његове воље ни најмање није зависило, управо попут каквог античког фатума.
Целокупна ова сложена мрежа мотивација упућује нас, дакле, на закључак који се много не разликује од оног до кога смо дошли анализирајући приповетку Кротка. Између људских биће нема нити може бити никакве аутентичне комуникације. Са Зверковом и његовим познаницима главни јунак Забележака може да општи само као са непријатељима.
У светлости овог закључка ваља сагледати и онај карактеристични детаљ са ударцем песницом у потиљак. Иза тог детаља крије се, у ствари, читава она мотивацијска мрежа значења о којој је управо било говора. Главни јунак жели што пре да стигне на место обрачуна услед интензивне компензаторске тежње, што проистиче из једног радикално угроженог осећања самопоштовања. Његов однос према извошчику говори, дакле, о истој оној немогућности аутентичног општења међу људима у чијем се знаку налази и читав лик филозофа из подземља. Тако се један детаљ из успомене на епизоду са фелдјегером коришћен у Дневнику са различитим политичким предзнацима , али увек у истој, идеолошкој, равни значења, у структури романа Достојевског антропологизује на известан специфично уметнички начин.

И епизода са проститутком Лизом у нечем битном антиципира једну кључну значењску димензију приповетке Кротка. Однос главног јунака према Лизи сав је у знаку оног што смо назвали, асоцирајући на један Адлеров термин, преношењем битке на споредно бојиште. Јунак Забележака среће Лизу у тренутку када је главна битка са Зверковом и компанијом већ неповратно изгубљена. Он, додуше, привремено осећа радост због тога што је, стицајем околности, успео да избегне још већи скандал који би уследио после евентуалног шамара Зверкову, али кад следећих дана почиње да своди свој биланс, радост уступа место потиштености и филозоф из подземља хита да једним писмом извињења спасе оно мало угледа у очима својих непријатеља.
При том он – детаљ више него симптоматичан –потпуно заборавља Лизу, коју је, као што знамо, у међувремену упознао у јавној кући и коју је саблазнио извесним сентиментално-хуманим изјавама, позивајући је да га посети. А када се она најзад појављује у јунаковој кући, крајњи исход њеног сусрета са филозофом из подземља психолошки је већ унапред одређен оном истом кључном цртом карактера јунака Достојевског о којој је већ боло говора.
Лиза, сећамо се, затиче филозофа из подземља у тренутку када се овај неприлично и понижавајуће за себе самог свађа са својим слугом, Аполоном. Та свађа, као и чиатв тај сиромашки амбијент, открива Лизи њеног хероја у једном сасвим друкчијем светлу. Док је у јавној кући настојао да пред њом игра улогу сапситеља, улогу која му је била неопходна после пораза у одмеравању са Зверковом, сада се улоге, одједном, мењају. Штавише, у једном тренутку јунак Забележака ће бити онај кога треба тешити, а Лиза нека врста спаситељке.
Психлошки логично, филозоф из подземља хоће да добије макар ову споредну битку. Лиза сада за њега постаје нека врста последње шансе па тако и треба разумети његове речи: „Мутно сам осећао да ће ми она за све то скупо платити”, као и оне друге: „Мене су понизили па сам и ја хтео да понизим”.
Кулминациону тачку овог покушаја да се на споредном бојишту постигне оно што је на главном било неповратно изгубљено, представља она сцена у којој јунак Забележака плаћа Лизи за љубавни чин, иако, наравно, врло добро зна да она то није учинила за новац. Њега су понизили па је и он хтео да понизи.
Међутим, и ова последња битка на крају је изгубљена за главног јунака. Јер, не само што му је објекат понижавања неповратно измакао, него ни он сам не осећа задовољство чак ни у том привременом, ефемерном тријумфу, знајући да је то сувише мало као надокнада за оно главно и битно што се никада не може надокнадити.
У исти мах, јунак Забележака постаје свестан да је са Лизиним одласком једина могућност аутентичног људског контакта заувек изгубљена и да се у животу у том погледу више ничем не може надати.

Завршни призор романа у коме видимо филозофа из подземља како под туробним светлуцањем фењера своди свој последњи животни биланс управо управо је магистрална. Две средишне тачке овог поразног свођења рачуна вреди посебно истаћи. Прво сазнање главног јунака тиче се големе моћи себичлука у њему самом. Уверивши се претходно да Лиза није узела новац који јој је он тутнуо у руку, филозоф из подземља каже како је до те мере био егоист и до те мере није поштовао људе да му ни на памет није пало да је Лиза способна за неки племенити гест.
А мало затим, размишљајући о томе како је бесмислено јурити за том женом, коју је тако понизио и увредио, јунак Достојевског каже: „Зар ћу је ја усрећити? Зар нисам данас опет, по стоти пут, видео колико вредим?”
Тако се мотив изгубљеног самопоштовања још једном јавља на крају књиге. Тиме се психолошки портрет главног јунака дефинитивно заокружује. Губитак самопоштовања као оно најдубље, експлозивно језгро из кога проистиче прекомерна потреба за одмеравањем и агресивношћу, представља главно обележје психолошке димензије лика филозофа из подземља.

На оваквим психолошким претпоставкама писац темељи и завршну поруку свог романа, која по много чему одговара ономе што ће касније чинити значењску окосницу Кротке. Прекомерна тежња за важењем има у јунаку Забележака нешто фатално. Она обузима филозофа из подземља слично каквој природној, елементарној сили. Отуда и неминовни тријумф егоизма, а самим тим и немогућност сваке аутентичне комуникације међу људима.
Према томе поента књиге искључује било какву позитивну, оптимистичку перспективу у хришћанском или неком другом смислу те речи. Разлог више да посумњамо у тврђење самог Достојевског да су наводно „свиње цензори”, избацивши једно место на коме је он извео из богохулних изјава свог јунака потребу вере у Христа, изменили смисао романа.
Да је такво место постојало, у то се, наравно, може веровати. Међутим, у мотивацијској мрежи романа оно је могло деловати само као они фењери што светлуцају кроз маглу влажног снега у завршној сцени књиге, или као онај Христов завет са краја приповетке Кротка у размишљањима лихвара филозофа.

А што се тиче патоса слободе, он у контексту психолошког портрета главног јунака, као и целокупне радње Забележака, може бити само подлога на којој се снажније истиче оно робовање елементарним страстима и поривима, што чини праву значењску окосницу романа. Тако и овим делом Достојевског доминира један хераклитовски схваћен фатум. Забелешке из подземља, далеко од тога да буду нека песма испевана у славу слободе, представљају, у ствари, једну мрачну и безнадежну сагу о човековој зависности и потчињености.

Никола Милошевић, Достојевски као мислилац, 1981.

Раскољников: Наполеон или ваш (Генеологија морала)