Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

U Muzeju Dostojevskog u Sankt Peterburgu otvorena je izložba povodom sto pedeset godina od objavljivanja romana Zločin i kazna.

izlozba-o-dostojevskom-2

Sadržaj celog romana reprodukovan je na zidovima jedne od prostorija muzeja, a među eksponatima se nalaze ilustracije inspirisane romanom iz sedamdesetih godina 19. i 20. veka, snimci iz ekranizacija romana (filmska verzija Lea Kulidžanova iz 1969. i serija Dimitrija Svetozarova iz 2007), fotografije Sankt Peterburga iz 19. veka, kao i radne verzije romana sa autorovim napomenama na marginama i lični predmeti, među kojima je i Jevanđelje. U jednom delu je rekonstruisana soba „matore zelenašice” iz tog vremena sa krevetom, jorganom i nakitom.

Raskoljnikov: Napoleon ili vaš (Geneologija morala)>>

Roman Zločin i kazna nastao je od dvanaest delova objavljivanih od januara do decembra 1866. u časopisu „Ruski vesnik”. Priču o ambicioznom studentu prava iz Sankt Peterburga – Rodionu Romanoviču Raskoljnikovu, koji zbog velike nemaštine odlučuje da ubije i opljačka omraženu staru zelenašicu Aljonu Ivanovnu, Dostojevski je počeo da piše leta 1865. tokom boravka u Nemačkoj, gde je prokockao veći deo svoje imovine i jedva imao novca za hranu.

Dostojevski se u romanu bavio suštinskim problemima ljudske egzistencije, ograničenjima slobode, pravom na nasilje zarad višeg dobra, cenom ljudskog života… Da bi odgovorio na rokove (u isto vreme je radio i na Kockaru), pisac je u oktobru 1866. angažovao stenografkinju Anu Snitkinu, koju je već sledećeg meseca zaprosio. Venčali su se 1867. i ostali u braku sve do piščeve smrti.

Izložba je otvorena do 20. marta.

Muzej Dostojevskog nalazi se u Ulici Kuznečni, u stanu u kojem je pisac preminuo 28. januara (9. februara po novom kalendaru) 1881, u 60. godini. Prema legendi, nije se osećao dobro i probudio se usred noći, poručivši Ani: „Znam da ću danas umreti. Zapali sveću i dodaj mi Jevanđelje”.

Izvor: Blic

Odgovor na pitanje kako čovek može „znati”, odnosno, verovati da Bog postoji, Dostojevski nudi već u Neumesnom zboru (knjiga druga), u poglavlju Maloverna dama, u razgovoru starca Zosime sa gospom Hohlakovom, koja, kako sama kaže, boluje od „neverovanja”. Ona izjavljuje da je čula kako se misao o budućem zagrobnom životu javila „od straha pred strahotnim pojavama prirode, i da svega toga nema”, pa moli starca za pomoć: „To je strašno! Čime, čime da povratim veru? Uostalom, ja sam verovala samo kad sam bila malo dete, mehanički, ni o čem ne misleći… Čime, čime to da se dokaže?” Hohlakova, dakle, pred starca Zosimu stavlja problem dokazivnja besmrtnosti, tako potrebne čoveku.

On joj najpre govori da se po tom pitanju dokazati ništa ne može, da razum čovečiji ne vodi do Boga. Do Boga se, po njegovom mišljenju, može doći iskustvom delotvorne ljubavi. Naime, čovek treba da se postara da voli svoje bližnje stvarno i neumorno, pa prema tome kako bude uspevao u toj ljubavi, ubeđivaće se i u postojanje Boga i u besmrtnost svoje duše.

Iz saveta upućenog Hohlakovoj, jasno je da se put koji vodi do vere nikako ne poistovećuje sa askezom, izolacijom, jer je delotvorna ljubav, posredstvom koje se do Boga dolazi, moguća jedino u svetovnom životu. Ovo potvrđuje i činjenica da Zosima, predosetivši svoju skoru smrt, šalje Aljošu u svet, van okvira manastira. Svrha redovništva nije ništa što bi se moglo postići jedino u manastiru, a što bi čoveku koji živi svetovnim životom bilo strano i nedostupno. Sa ovom tvrdnjom povezano je i značenje figure oca Feraponta – velikog neprijatelja Zosiminog, upravo zbog njegove (Zosimine) povezanosti sa svetovnim životom. Otac Ferapont oslikan je toliko ironično i satirično da je čitaocu kristalno jasno kako je oblik vere koji on propagira potpuno neadakvatan i neprirodan. Kroz sukob shvatanja vere Zosime i oca Feraponta prikazan je sukob onog starog i sujevernog hrišćanstva sa novim i svetlim hrišćanstvom. Ferapont je, sa svim svojim stavovima o monaškom životu, slika zamračivanja i degeneracija pravoslavlja.

put-do-boga

Put do Boga se, dakle, ne mora neizostavno tražiti u okviru manastira, van normalnog, svetovnom čoveku bliskog načina života. Bog se, kao takav, ne prikazuje čoveku. Ne postoji nijedno mesto na ovome svetu, nezavisno od čoveka i ljudskog društva, koje bi bilo određeno samo za postojanje Boga.
Pitanje o postojanju Boga u Braći Karamazovima raspravlja se kroz sukob idealizma na jednoj, i materijalizma na drugoj strani: Zosima, Aljoša, Zosimin davno umrli brat Markel i još neke ličnosti, sa svojim shvatanjima da svemu što postoji prethodi nešto nematerijalno, duhovno, stoje nasuprot ateističkim načelima (Ivana Karamazova) po kojima je prethodnica svega što postoji, u stvari, materija.

Zosimin brat Markel, osetviši da je smrtno bolestan, doživljava preobražaj i govori majci: „Svaki od nas je svima kriv, a ja najviše od sviju (…) Neka sam grešan svima, ali zato će mi svi i oprostiti, i eto ti raja! Zar ja sada nisam u raju?” Zosima, dok je još živeo svetovnim životom, za vreme svog boravka u Petrogradu, u kadetskoj školi, prisetivši se ovih bratovljevih reči, pomišljao je: „Ja sam možda zbilja krivlji od svih za sve, i gori sam od svih ljudi na svetu.”

Dušan Pirjevec, razmatrajući odnos krivice i odgovornosti, piše da pre svega treba imati na umu da postoji druga reč za krivicu, a to je odgovornost; ako Zosima kaže da svako treba da postane odgovoran za sve, to možemo reći i drugim rečima – svako je pred svima odgovoran za sve. Ova maksima podseća na temeljna učenja Sartrove filozofije, koja sebe shvata ateističkom. Naime, Sartrova teza je: egzistencija pre esencije, što znači da esencija sama po sebi ne postoji, da ne postoji nikakva unapred data suština ili smisao čovekovog života. Ljudima nije dat smisao života već samim rođenjem, iz čega sledi da nema Boga. Dakle, čovek je slobodan da svojim postupcima sam odlučuje o smislu i značenju svoga života. Takvim postupcima čovek na sebe preuzima veliku odgovornost jer svaki postupak odlučuje o tome šta je dobro, a šte loše; to znači da ovi postupci ne odlučuju samo o konkretnom pojedincu koji taj postupak preduzima već odlučuju u ime svih ljudi, pa svaki postupak čoveka-pojedinca ima opšte značenje. Iz ovakve prirode svakog pojedinačnog postupka proizilazi i čovekova odgovornost za sve. Temelj Sartrovog razmišljanja predstavlja sloboda izražena u shvatanju da je pre esencije egzistencija, pa da ne postoji ništa što bi unapred određivalo čovekovo postojanje. I za Zosimu je čovek biće slobode, koje samostalno odlučuje o svojim postupcima i razlučuje dobro od zla, pa je samim tim odgovoran pred svima i za sve.

Ovo pitanje čovekove slobode posebno je razvijeno u Legendi o Velikom inkvizitoru. Naime, problem slobode odlučivanja počinje još od Hrista, koji, na zahteve ljudi, nije želeo da siđe sa krsta, jer je želeo slobodnu veru, a ne ushićenje ljudi pred čudom. Čovek treba sam da odlučuje o tome šta je dobro a šta zlo. Da nije slobodan, on ne bi mogao biti odgovoran, a ni kriv, ni grešan. Sve ovo upućuje na zaključak da po pitanju čovekove slobode i odgovornosti između Dostojevskog i Sartrove filozofije ima dosta dodirnih tačaka.

Postavlja se pitanje onda kako se to od slobode, preko odgovornosti, može doći do delotvorne ljubavi (o kojoj govori starac Zosima) i Boga. „Ovo je pitanje odlučujuće, pošto je upravo Bog ono što razdvaja Dostojevskog od ateizma egzistencijalističke filozofije. Ukoliko ovo pitanje ne bi moglo adekvatno da se reši, trebalo bi zaključiti da je Dostojevski u suštini egzistencijalista i ateista” (Dušan Pirjevec, Braća Karamazovi i pitanje o Bogu).

Starac Zosima kaže: „Mnogo je na zemlji nama nepoznato, ali nam je namesto toga darovano tajno skriveno osećanje žive veze sa drugim svetom, sa svetom gornjim i višim; klice naših misli i osećanja nisu ovde, nego u drugim svetovima. I eto zašto kažu filozofi da se suština stvari ne može poznati na zemlji. Bog je uzeo seme iz drugih svetova i posejao ga na ovoj zemlji, i odnegovao vrt svoj, i niklo je sve što je moglo niknuti, ali ono što je izraslo živi i živo je samo osećanjem svog dodira sa drugim tajanstvenim svetovima; ako to osećanje u tebi slabi ili nestaje onda umire i ono što je izraslo u tebi. Tada ćeš postati prema životu ravnodušan, pa ćeš ga čak i omrznuti.”

O ovom postojanju „drugih svetova” i čovekovom putu do njih Dostojevski je često pisao. Opis košmara Ivana Karamazova Dostojevski nam nije predočio samo da bi pružio opis halucinacija njegovog već obolelog uma, već upravo da bi opisao dodir sa onim što je sa druge strane. Ideja Svidrigajlova (Zločin i kazna) o mogućnosti postojanja „drugih svetova”, koji se čovekovom umu otkrivaju u bolesnom stanju, takođe, predstavlja ideju Dostojevskog, koja opravdava ovakav način veze između realnog i nadrealnog.

Možda paradoskalno, ali ovo osećanje „drugih svetova”, o kome govori Dostojevski, za sobom povlači i druge teme – temu zločina, na primer. Naime, u tome što zločinac oseća Dostojevski je video dodir sa nekom vrstom „drugih svetova”, koji zločincu, odjednom postaju opipljivi. Lav Šestov piše: „Zašto mi sa takvom sigurnošću prihvatamo kao pouzdano prikazivanje duševnih stanja pojedinaca iako zločin nismo i lično osetili? (…) Ako je nama koji nikada nismo izvršili ubistvo duševno stanje zločinca shvatljivo i, čitajući Dostojevskog, čudimo se ne hirovitosti njegove mašte, već umešnosti i dubini njegove analize, nije li onda potpuno jasno da mi posedujemo nekakvo sredstvo ocenjivanja zahvaljujući kome dajemo svoj sud. (…) Nije li očigledno da takvo sredstvo može da bude samo prethodno poznavanje onog istog stanja, iako mi toga i nismo svesni…” (Lav Šestov, Prevazilaženje samoočevidnosti).

Za Dostojevskog zlo nije greh, već je, kao i dobro, životni put. Zlo treba prevazići i pobediti, ali i ono daje korisna iskustva i obogaćuje. Svaki onaj koji je doživeo i preživeo zlo naučio je kako da se bori sa istim i stekao sposobnost da zlo u sebi pobedi iznutra, a ne da samo u spoljašnosti beži od njega. Upravo zato Dostojevski svojim Raskoljnikovima, Stavroginima, Karamazovima, Kirilovima ne uskraćuje put do Boga, jer će oni, ukoliko su očišćeni od zla, lakše naći put do Boga.

Ivan Karamazov: Boga prihvatam, ali ne i njegov svet>>

Autor: Zorana Pejković

Reče mi kako se potpuno ubedio da sam ja pravo dete, to jest potpuno dete, da sam samo rastom i licem nalik na odraslog, ali da ni razvićem, ni dušom, ni karakterom, pa čak, možda, ni umom nisam odrastao i da ću takav i ostati, pa makar i šezdeset godina doživeo. Ja sam se vrlo smejao; on, naravno, nije u pravu, jer, najposle, po čemu sam ja dete?

No jedno je istina: ja zbilja i ne volim da sam sa odraslima, ljudima, velikim… to sam odavno primetio… ne volim, jer ne umem s njima. Ma šta oni sa mnom govorili, ma kako da su dobri prema meni, ipak je meni uvek nekako teško u njihovom društvu, i strašno volim kad mogu što pre da odem svojim drugovima, a drugovi su moji oduvek bila deca, ali ne stoga što sam i ja dete, nego što me je nešto prosto vuklo deci.

Kada bih, još u početku svog života na selu, odlazeći sam u planinu da se predajem tuzi, lutajući usamljen, video neki put, a naročito oko podne, kad su se puštala iz škole, sav taj nemirni roj dece kako juri sa svojim torbicama i školskim tablicama, sa vikom, sa smehom, igrajući se, sva moja duša počela bi najednom da stremi njima. Ne znam, ali bih imao nekako neobično jako i srećno osećanje  pri svakom sastanku s njima.

Zastajao bih i smejao se od sreće posmatrajući njihove male, živahne, večno pokretne nožice, dečake i devojčice koji su trčali zajedno; gledajući njihov smeh i suze (jer su mnogi stizali da se pobiju, rasplaču, opet da se pomire i da se igraju, dok bi iz škole do kuće dotrčali), ja bih zaboravio sav svoj duševni teret.

Fjodor Dostojevski, Idiot I

Fotogrfija: goodreads.com

Omiljena jela i pića Fjodora Dostojevskog>>

 

 

 

Lik Ivana Karamazova i njegovo shvatanje tokova istorije i prirode čovekove, koje on izriče u razgovoru sa Aljošom, u poglavlju Buna, treba da pokaže da je čovek po prirodi despot i da mu je zato potreban jedan despotski Bog. Međutim, u Legendi o Velikom inkvizitoru ne postoji nikakvo opravdanje za nasilno ispravljanje prirode čoveka, koja je nedorasla za uzvišene podvige, jer Hrist želi da se čovek veri približi slobodno. Filozofija Ivanova se, logično, razlikuje od filozofije Hristove, ali razlikuje se i od filozofije koju zastupa Veliki inkvizitor. (Više o tome pročitajte ovde.)

Pored razlike u shvatanju prirode čovekove, Ivanova shvatanja razlikuju se od Inkvizitorovih i u pogledu shvatanja smrti, odnosno načina da se „pobedi” smrt. Ivan je uveren da se smrt može pobediti i bez vere u Boga i besmrtnost. Njegovu ideju izriče i tumači đavo, njegovo drugo ja.

da-li-ce-covek-pobediti-boga-2

Na svom javnom predavanju u Kijevu, 1901. godine – „Ivan Karamazov u romanu Dostojevskog Braća Karamazovi kao filozofski tip”, Sergej Nikolajevič Bulgakov kaže: „Po dramskoj formi mnogo toga iz dijaloga i Ivanovih monologa može se u prvom redu uporediti sa prvim, filozofskim scenama iz Fausta. Posebnog spomena vredan je virtuozni tehnički zahvat, dostupan u našoj, pa i u celoj svetskoj književnosti, jedino Dostojevskom, a to je karakteristika Ivanove duše data kroz njegovo bunilo. Imamo u vidu izuzetnu glavu Đavo. Košmar Ivana Fjodoroviča. Zahvaljujući bunilu, praćenom halucinacijama i bolesnim podvajanjem svesti, imamo ovde nešto poput monologa u dijaloškoj formi. Đavo Ivana Fjodoroviča nije metafizički Mefistofeles koji predstavlja načelo zla i ironije, to je proizvod bolesne duše Ivanove, delić njegovog sopstvenog ja.”

Ivan Karamazov, vraćajući se od Smerdjakova (koga će te večeri videti poslednji put) svojoj kući, zatiče đavola u sobi i razgovara sa njim. U ovom razgovoru, sve što muči Ivanovu dušu, sve što on prezire u sebi, sve je to dobilo personifikaciju u đavolu. Đavo nije ništa drugo do ono nesvesno u Ivanu. Razgovor Ivana sa nečastivim jeste, u stvari, njegovo ulaženje u đavola. Ovog svog potiskivanog ja, uobličenog u đavolu, svestan je i Ivan:

„Ti si laž, ti si bolest moja, ti si utvara. Ja samo ne znam čime da te uništim, i vidim da ću se neko vreme morati mučiti. Ti si moja halucinacija. Ti si ovaploćenje mene samog, uostalom samo jedne moje strane… mojih misli i osećanja, i to samo najgadnijih i najglupljih.” Kako se razgovor nastavlja, Ivanov trud da ospori đavola posustaje, pa se on polako miri sa svojim „drugim licem”: „Ti si ja, onaj isti ja, samo sa drugim licem. Ti upravo govoriš ono što ja mislim… i ništa novo mi nisi kadar reći.”

Ivanova tragedija sastoji se prvenstveno u tome što on ne može da izvuče konačan zaključak: „Ima li Boga, ili ga nema?”; on traži veru, a izjedaju ga sumnje, pa se, kao posledica tog tereta najsloženijih nerazrešivih pitanja, javljaju strašne krize koje on mora da preživljava. U toj sumnji đavo ne pomaže mnogo Ivanu jer, po njegovom (đavoljevom) mišljenju „kod vere nikakvi dokazi ne pomažu, a naročito materijalni; Toma je poverovao ne zato što je video vaskrsloga Hrista, nego zato što je još ranije želeo da poveruje.”

Đavo razvija ideju nužnosti zla u svetu. Kako sam kaže, prema svojoj službenoj dužnosti i prema svom socijalnom položaju, bio je prinuđen da u sebi uguši podsticaj za dobra dela. Zlo mora da postoji u svetu. Zato đavo izvršava svoju misiju: „Upropašćujem hiljade da bi se spasao jedan. Koliko se duša, na primer, moralo upropastiti, i koliko časnih imena osramotiti, da bi se dobio jedan pravedni Jov, sa kojim su me tako ljuto nasamarili vo vremja ono.” Đavo kritikuje Božji svet, znajući da je život komedija i dobro razumevajući besmisao sveta. On čezne za samouništenjem, ali njemu to nije dopušteno iz razloga što je njegovo postojanje neophodno svetu takav kakav jeste. Nerazrešive zagonetke o svetu i sudbini mrske su đavolu (kao i čoveku) koji, kako sam priznaje, žudi za zemaljskim realizmom: „Satana sam, i ništa čovečansko ne smatram da mi je tuđe”.

Zajednička filozofija i etika Ivanova i đavoljeva oličena je u neprimanju Božjeg sveta, neprimanju Hrista, Božjeg Logosa, u zastupanju načela – „sve je dozvoljeno”, i u težnji ka čovekobogu.

Zbog lošeg ustrojstva Božjeg sveta, po đavolu (po Ivanu), celo čovečanstvo će se odreći Boga, i taj period će neizostavno doći. Međutim, bez te vere, ljudi će se i bez ljudožderstva međusobno uništiti. Koji je drugi izlaz?

„Čovek će se uzvisiti duhom božanske, titanske gordosti i pojaviće se kao čovek-bog.” Naime, time što će svojom voljom i naukom svakodnevno pobeđivati prirodu, čovek će svakog časa doživljavati tako veliku sreću da će mu ona srazmerno nadoknađivati sve nade u nebeske naslade i veru u besmrtnost. Čovek će postati čovek-bog, ali ne tako što će zaista dostići besmrtnost, već tako što će savladati strah od smrti.

Ivana, međutim, brine neizvesnost po pitanju kada će nastupiti to vreme da ljudi postanu bogovi i šta treba da radi čovek – pojedinac koji je već spoznao tu spasonosnu istinu i postao Bog; kako treba da se ponaša čovek u okruženju ljudi koji još nisu dorasli takvom stadijumu i koji su još na nivou „poslušnog stada”. Čovek je u većoj meri čovek-bog ukoliko više poseduje volju za moć. Onaj koji to nije, u stvari, i nije čovek. Čovek zaista postoji tek onda kada je najmoćniji. Zato Ivan Karamazov sve ljude vidi kao bivše ljude, kao ljude-robove.

da-li-ce-covek-pobediti-boga

U ovakvom razmišljanju Ivana Karamazova pronalazimo Raskoljnikova, čiji su postupci, opisani u Zločinu i kazni, rezultat pokušaja da sazna je li on vaš kao i svi, ili je čovek. On ljude ne deli na dobre i zle, o čemu svedoči njegov članak, već na obične i neobične, pri čemu u red običnih spadaju oni dobri, koji se pokoravaju zakonima, a u red neobičnih oni koji sami prave zakone. Postoje dupli kriterijumi, dva morala: jedan za obične, druge za neobične, ili, ako uzmemo Ničeovu terminologiju: moral robova i moral gospodara. Jedni u svojoj moći zapovedaju i stvaraju zakone, imajući pritom pravo da ruše i gaze one prethodne (zakone), drugi se njima povinuju. Silni i jaki imaju snage, a i pravo da izvrše zločin. On traži snagu i moć da bi mogao nastaviti sa životom i potvrditi sebe kao čoveka. U osnovi celog njegovog delanja, razmišljanja i htenja stoji volja za moć. Po njegovom mišljenju nije čovek ono što nije natčovek.

U Raskoljnikovu se javila želja da izađe iz norme, da se usudi, da proveri da li sme: „Meni je tada trebalo da doznam, i to da doznam što pre, da li sam ja vaš kao i svi ili sam čovek? Imam li snage da prekoračim norme ili nemam? Smem li se usuditi da uzmem ili ne smem? Jesam li ništavno stvorenje ili imam pravo?” U daljem toku razvoja radnje, Raskoljnikov se drži mišljenja da on, u stvari, nije ubio staricu, već sebe. On izlaže filozofiju da viši ljudi gospodare budućnošću, a oni niži i obični sadašnjošću, dodajući da obe kategorije imaju realno pravo da postoje, ali im svakako predstoji rat: „Slobodu i vlast, a što je glavno: vlast! Nad svim ništavnim stvorovima i nad čitavim mravinjakom. To je cilj! Upamti to!” (Vlast nad čovečanstvom zahtevao je i Inkvizitor, protivivši se, međutim, slobodi, koju je čoveku hteo da daruje Hrist.)

To neobično, ka kome je težio i koje je veličao Raskoljnikov, nije živelo u njegovom karakteru ili, ako je i postojalo, bilo je sputavano i gušeno običnim. Ispalo je da njegova Geneologija morala teško biva primenjiva u praksi, makar njegovoj. Ubistvo i zločin Raskoljnikova nisu raskovali lanaca kojima je prikovan za zemlju. Bez obzira na to da li je ubio ne bi li sebe svrstao u Napoleone, ili je pak ideju o Napoleonima toliko potencirao da bi opravdao ubistvo i ugušio grižu savesti, sigurno je jedno, a to je – da sebe nije pronašao tamo – među onima što „nisu od krvi i mesa, već od bronze.” Raskoljnikov (čovek u raskolu, a ne čovek-bog) je poverovao da je Napoleon, da je čovekobog, a ipak je na kraju postao svestan da nije natčovek. U njegovoj potrazi za čovekom višeg reda u sebi, moral malog i velikog čoveka prerasli su postepeno u moral svakidašnjice i moral tragedije.

Mnogo puta ukazivano je na to da je Dostojevski predvideo Ničeove ideje, i da se između onoga što je on govorio o čovekobogu i onoga što je Niče govorio o natčoveku može staviti znak jednakosti. I zaista, ateistički amoralizam Raskoljnikova i Ivana Karamazova u mnogim svojim pojedinostima podseća na slične stavove Fridriha Ničea. Dostojevski jeste u svom stvaralaštvu predvideo nešto od Ničeovih ideja, ali je, za razliku od Ničea, koji je ostao u jednoj krajnosti, ipak uspeo da u sebi spoji Ivanovu dušu (odnosno onaj njen deo koji se muči sumnjom), Aljošinu dušu (koja veliča i voli Hrista) i proročki duh starca Zosime (koji govori o svetloj strani religije).

Za razliku od Raskoljnikova, kome su zločin i uništenje sredstvo, a sreća čovečanstva krajnji cilj, kod Ivana Karamazova imamo drugačiju situaciju; zločin i uništenje nisu više sredstvo, nego cilj, pošto je upravo ispoljavanje volje za moć ona sreća koja jedino može zameniti Boga i besmrtnost. Ipak, Ivan ostaje samo teoretičar zločina i ne ubija, kao što to čini Raskoljnikov. Zločin o kome se ovde radi ne odnosi se na fizičku smrt, već na mogućnost neograničene upotrebe volje za moć. Tako čovek, koji je u vlasti uništenja, i sam postaje uništitelj.

Ivan Karamazov: Boga prihvatam, ali ne i njegov svet!

Lako je primetiti da glavni junaci romana Dostojevskog mnogo diskutuju i razmišljaju, a vrlo malo jedu. Međutim, sećanja prijatelja i članova porodice pisca svedoče o tome da je ruska kuhinja uvek zauzimala posebno mesto u njegovom svakodnevnom životu. U kući Dostojevskog neka jela su imala poseban status i njihovo posluživanje bilo je prava ceremonija.

Dostoevsky_Museum_-_Dining_room

Prema sećanjima Ane Grigorjevne Dostojevske, druge piščeve žene, „muž je voleo rusku kuhinju”. Fjodor Mihailovič je često tražio da mu se pripremaju jela koja su u to vreme bila popularna u Sankt Peterburgu. Među njima se izdvajaju: moskovska soljanka (čorba koja za osnovu ima mesni buljon sa sitno seckanom kobasicom, kupusom i kiselim krastavcima), pohovani teleći file, rastegaji (pecivo sa otvorom sa gornje strane i različitom vrstom nadeva), podove piroške (posne piroške sa graškom, repom, usoljenim pečurkama i drugim nadevom).

Osim toga, Dostojevski je imao dosta originalnih gastronomskih navika. Tako je, prema sećanjima njegove žene, veoma voleo da uz kuvanu kokošku pije toplo mleko, a pre nego što bi pojeo neki slatkiš rado bi popio pola čašice konjaka. Kada je bio u melanholičnom raspoloženju, Dostojevski je tražio da na trpezu iznesu zdelu buljona, teleći pohovani file, čaj i vino. U dobrom raspoloženju radije je jeo sir, orahe, narandže, limun, pečurke rujnice, kavijar i francuski senf.

Spisak neobičnih gastronomskih navika Dostojevskog upotpunjava ispijanje tzv. hlebne votke za doručak (vrsta votke od pšenice, popularna u 19. veku).

Piščev jutarnji ritual njegov savremenik Mihail Aleksandrovič Aleksandrov u svom dnevniku opisuje na sledeći način:

„Došavši jednom kod Fjodora Mihajloviča za vreme doručka, video sam ga kako pije običnu hlebnu votku. Zagrizao bi komad crnog hleba i ispio malo votke iz čašice, a onda je sve to zajedno žvakao”. Dostojevski je govorio da je to najzdraviji način konzumiranja votke.

Čuveni ruski pisac je obožavao poslastice i čuvao ih je u specijalnim fiokama u ormaru za knjige u radnoj sobi. Piščeva ćerka Ljubov Fjodorovna Dostojevska se seća: „Otac je slatkiše rado jeo danju, a ponekad i noću”.

dostojevski-ormar sa slatkisima

Ovako je izgledao sadržaj fioka ormara za knjige Dostojevskog: kutije sa smokvama, urmama, orasima, suvim grožđem i voćnim želeom (ruski žele se u 19. veku pripremao od umućenog pirea od jabuka, šećera i drugog voća), suvo crno grožđe, marmelada, kraljevske suve šljive (od najslađe i najkrupnije vrste šljiva), pa čak i sveže grožđe.

Osim slatkiša Dostojevski je veoma voleo voće.

Kao i svaki talentovani neurastenik, Dostojevski je neke svoje navike dovodio do krajnosti. Jedna od tih navika bilo je ispijanje čaja. Dostojevski je voleo jak crni čaj i pio ga je u velikim količinama, sedeći za svojim radnim stolom. Dostojevski je bio veoma zahtevan kada se radilo o pripremi čaja i zato ga je uvek kuvao sam. Njegova ćerka tu proceduru opisuje ovako: „Najpre bi isprao čajnik vrelom vodom, zatim bi stavio 3 kašičice čaja, nalio samo trećinu čajnika vodom i pokrio čajnik maramicom. Tri minute kasnije bi dopunio čajnik vodom i ponovo ga pokrio. Sipajući sebi čaj, tata je uvek pazio na boju napitka i vrlo često mu se događalo da čas doliva čaj, a čas ga izliva u zdelu za ispiranje i dodaje vrele vode. Često se događalo da u svoj kabinet odnese čašu, i da se zatim vrati kako bi dolio koncentrat ili razblažio čaj. Tvrdio je: Kad sipam čaj izgleda mi da je boja dobra, a kad ga odnesem u kabinet vidim da ne valja.” Pisac je za čaj imao posebnu čajnu kašičicu i u čašu je dodavao dve kocke šećera.

Sećanja porodice i prijatelja Dostojevskog na njegove gastronomske navike objavljena su u knjizi Pavla Fokina Dostojevski bez ulepšavanja, Amfora, 2008.

Izvor: ruskarec.ru

(Prvi deo teksta o Velikom inkvizitoru možete pročitati OVDE.)

Za razliku od Hrista, kome je cilj bio duhovno carstvo, Inkvizitor veruje da prvo treba fizički ovladati da bi se tek nakon toga duhovno zavladalo. „Za taj cilj potrebna je ogromna laž, tako moćna i sugestivna, opravdana dobrim razlozima, i uzdignuta na stupanj mudrosti. Laž koja dopušta da se dedukcijom izvedu mnogobrojne norme i pravila za svakodnevni život (…) Sve će biti prazno, osim glavne ideje koja okuplja i ujedinjuje, a ona će biti jedna duboka, mračna, neshvatljiva tajna, jedino vođama poznata. Da se ljudi ne bi vremenom osvestili i upoznali svoju zabludu (jer ma koliko da su podložni obmanama, u njima je prisutan plamen želje da upoznaju razlog zbog kojeg žive), treba ih stalno držati u zabludi, učiti ih i opominjati na to da delo još nije dovršeno, da valja istrajati i sačekati” (Slobodan Tomović ). Zato Veliki inkvizitor proklamuje večni početak: delo koje je neprestano samo u početku, ali je bar početo. Ljudima treba omogućiti ono što je za njih život – borba za hleb, posed i užitak. Međutim, neophodno je osmisliti disciplinske mere, koje neće dozvoliti konflikte koji bi bili posledica urođene ljudske želje za lepšim i boljim. Da ne bi doveo svoj život u pitanje, čovek će naučiti da skromno bude zadovoljan malim stvarima, izbegavajući na taj način mogućnost da se približi smrti.

Najpre je neophodno organizovati pravilnu raspodelu hleba, tog neporecivog načela u ljudskom životu, i ne dopustiti da jedni drugima iz ruku otimaju. Inkvizitor kaže: „Dobijajući od nas hleb, oni će, naravno, jasno videti da mi njihove hlebove, njihovim rukama zarađene, uzimamo od njih, da bismo ih opet njima razdali, bez ikakvog čuda; uvideće da mi u kamen hlebove ne pretvaramo, ali, više nego hlebu, radovaće se što ga dobijaju iz naših ruku. Jer će se isuviše dobro sećati da su im se pre, bez nas, hlebovi što su ih oni zarađivali, pretvarali u njihovim rukama u kamenje; a kad su se vratili k nama, onda se kamenje u njihovim rukama pretvorilo u hlebove. Isuviše, isuviše će oni ceniti šta znači: potčiniti se jednom za svagda! I dok ljudi to ne shvate, biće nesrećni” (Braća Karamazovii).

Hleb i uživanje uzimaju se, dakle, kao smisao čovekovog postojanja. Ipak, to je tek prva stavka na lestvici, jer čoveka još uvek vreba smrt. Čovekova želja za besmrtnošću još uvek nije zadovoljena, a život je za čoveka ništa drugo do stalni pokušaj negacije smrti. Da bi misao o smrti bila odagnuta, čovekov život biće organizovan tako da sve vreme protiče u uživanju i doživljavanju punoće života, odnosno, kako Inkvizitor kaže, biće to život udešen kao dečja igra. U toj idili od života ljudima će, naravno, biti dopušteno da greše: „Oni su slabi i nemoćni, i oni će nas voleti kao deca zato što ćemo im dozvoliti da greše. A mi ćemo im kazati da će svaki greh biti iskupljen ako bude učinjen sa našom dozvolom; a dozvoljavamo im da greše stoga što ih volimo, a kaznu za te grehe uzećemo, najposle, na sebe. I uzećemo je na sebe, a oni će nas obožavati kao dobrotvore koji su pred Bogom uzeli na sebe njihove grehe.”

veliki-inkvizitor-3Tako će, po Inkvizitorovoj zamisli, celo čovečanstvo biti podeljeno na vođe sa jedne, i ogromno bezlično, srećno i svih briga rasterećeno stado poslušnih ljudi, sa druge strane. Ljudi će odbaciti sva pitanja i nedoumice razuma, i predaće se vođama koji će umesto njih misliti i odlučivati. Da bi postalo srećno i zadovoljno, čovečanstvo se ne mora ravnjati prema istini, već prema potrebama. Vrh crkve ne veruje u postojanje Onoga kome služi, ali Mu ipak služi sa najvećom mogućom revnošću i ne dozvoljava da tajna koju čuva dopre do svesti mase. Milioni ljudi biće srećno dok će njihovi upravljači biti nesrećni: „Postojaće hiljade miliona srećne dečice i sto hiljada patnika koji su uzeli na sebe prokletstvo poznavanja dobra i zla. Oni će tiho umirati, tako đe se gasiti u ime tvoje, i iza groba će nalaziti samo smrt. Ali mi ćemo sačuvati tajnu, i radi njihove sreće mamićemo ih nagradom nebeskom i večnom. Jer, kad bi čega i bilo na Onome svetu, onda naravno ne za takve kao što su oni” (Braća Karamazovii). Bitno je, dakle, prihvatiti laž i prevaru, svesno voditi ljude u propast i smrt i pritom ih varati celim putem, ne dopustivši da saznaju kuda to idu. Sve je, na kraju krajeva, u dobro osmišljenoj organizaciji, koja ljudima neće darovati samo hleb, već i dovoljnu „količinu” Boga i besmrtnosti.

Čoveku je potreban Bog koji neće biti s one strane, Bog koji će se spustiti na zemlju i biti blizak čoveku, koji će mu biti od koristi. Inkvizitor i njemu slični, ljudskom umu nude upravo takvog Boga – Boga kroz hleb i iluziju o besmrtnosti, a sve to uz pomoć savršeno osmišljene zemaljske organizacije. Posledica svega toga jeste da su ljudi blaženo srećni i da veruju da su se najzad spasili smrti, a u stvari smrt ih čeka kao neminovnost. Inkvizitor je obmanuo narod, a narod je prihvatio obmanu i laž jer nije imao potrebu za istinom.

Veliki inkvizitor je, kako sam priznaje Hristu, prešao put od potpune predanosti ideji o slobodnoj veri do negacije te ideje u praktičnoj delatnosti, ali navodno ne prestajući da joj služi: „Znaj da sam i ja bio u pustinji, da sam se i ja hranio skakavcima i korenjem, da sam i ja blagosiljao slobodu kojom si ti blagoslovio ljude; i ja sam se spremao da stanem u broj izabranika tvojih, u broj snažnih i jakih, sa žudnjom da ispunim broj. Ali se trgoh i ne htedoh da služim bezumlju. Vratih se i pridužih se redu onih koje je popravio podvig tvoj. Odoh od gordih, i vratih se smirenima, radi sreće tih smirenih” (Braća Karamazovii).

Inkvizitor ne veruje u Boga, ali ne veruje ni u čoveka, a to su, za Dostojevskog, dve strane jedne iste vere. Hrišćanstvo, pored vere u Boga, zahteva i veru u čoveka, jer je ono religija bogočovečanstva, a Inkvizitor negira jedinstvo božanskog i ljudskog principa u slobodi. Čovek se odriče ove slobode, jer sloboda je nemoguća bez patnje, odnosno – bez patnje je nemoguće spoznati dobro i zlo. Prihvativši dar slobode, čovek bi rizikovao svoje blagostanje; tako se kroz Legendu provlači ideja o riziku, koji je ljudima, zajedno sa slobodom, ponudio Hrist.

Aljoša Karamazov, jedini slušalac bratovljeve „poeme” o Inkvizitoru, ostaje zbunjen pričom o Inkvizitorovom dosluhu sa đavolom, misleći da je tu, u stvari, posredi najgori primer katolika koji ne veruju u Boga – „najgori u katoličanstvu, inkvizitori, jezuite!” – pa stoga, po njegovom mišljenju, nikako ne može postojati tako fantastično lice kao što je Veliki inkvizitor. Po Aljošinom shvatanju i poimanju vere, priča koju je upravo čuo nikako se ne može odnositi na shvatanje pravoslavlja, već na Rim i katoličku crkvu (i to ne na čitav Rim, već na ono najiskvarenije u katoličkoj crkvi). I zaista, lik Velikog inkvizitora, između ostalog, možemo posmatrati kao predstavnika rimske crkve, koja se vremenom degradirala u društvu i prestala da bude crkva. Zapadna crkva, po mišljenju Dostojevskog, nagrdila je Hristov lik, preobrazivši se od crkve u rimsku državu i ovaplotivši je u vidu papstva, tako da na Zapadu, iako još uvek ima mnogo hrišćana, nema više ni hrišćanstva ni crkve (Piščev dnevnik II).

U drugoj knjizi svojih Političkih napisa Dostojevski piše: „Ruski katolicizam, koji je već odavno prodao Hrista za zamaljsko gospodstvo, koji je time prinudio ljude da se okrenu od Njega, i, na taj način, bio glavni uzrok materijalizma i ateizma u Evropi – taj katolicizam, prirodno, začeo je u Evropi i socijalizam. Jer socijalizmu je zadatak da reši sudbinu čovečanstva ne sa Hristom, nego mimo Boga i mimo Hrista; on se, dakle, prirodno začeo u Evropi kao zamena za hrišćansko načelo koje je u njoj palo; i napredovao uporedo sa izopačavanjem i nestankom hrišćanstva u katoličkoj crkvi. Izgubljeni obraz Hrista sačuvao je međutim u svoj svetlosti svoje čistote u pravoslavlju”.

Međutim, tema Legende o Velikom inkvizitoru mnogo je šira od razobličavanja katolicizma koji Dostojevski nije voleo. U njoj nije prikazan samo sukob pravoslavlja i katolicizma već je u njoj prikazana čitava filozofija istorije, kao i dalekosežna proročanstva koja se tiču sudbine čovečanstva. U Legendi treba tražiti stvarno religiozno shvatanje sveta Dostojevskog. Osnovna tema je tema o slobodi ljudskog duha.

Aljošina ocena: „Tvoja je poema pohvala Isusu, a ne hula na njega”, može se uzeti kao tačna. Međutim, ova ocena odnosi se više na Legendu u celini nego na Inkvizitorov monolog.

Naime, Kardinal svedoči o Hristovom podvigu, ali sa ciljem da dokaže kako Hrist, u stvari, nije saosećao sa čovečanstvom. Inkvizitor se, kako Ivan kaže, nije izlečio od ljubavi prema čovečanstvu i voli ljude na sebi svojstven način; zato Hrista, kao najgoreg jeretika koji je ugrozio sreću čovečanstva, treba spaliti. Inkvizitorov monolog je maksimalno iskren, s obzirom na činjenicu da on ne krije kako više nije sa Hristom, već sa đavolom: „Mi nismo s tobom, nego s njim, to je naša tajna”. On se nimalo ne ustručava da prizna kako je promenio svoja uverenja, priklonivši se „drugoj strani”. Međutim, iskrenost Inkvizitorovih stavova dovodi se u pitanje u poslednjoj sceni, u kojoj Hrist ljubi Inkvizitora, a ovaj menja svoju odluku i pušta zatvorenika na slobodu. Činjenica da „mu poljubac gori na srcu, ali on ostaje pri svojoj pređašnjoj ideji”, govori o tome da se u Inkvizitoru, i pored čvrste uverenosti u ispravnost svojih stavova, vodi borba između uma i srca.

U monologu Inkvizitora sadržana je utopija sveta koja se zove „svi mi”, sveta zasnovanog na racionalističkoj i utilitarističkoj filozofiji. On je neprijatelj slobode, preziratelj čoveka koga želi prinudno da usreći. Veliki inkvizitor se u istoriji javljao pod raznim maskama – u katoličanstvu, u apsolutizmu, u svakom državnom uređenju zasnovanom na prisili i tutorstvu, odnosno svuda gde se navodna briga za sreću čovečanstva spajala sa prezirom prema tom čovečanstvu i neverovanjem u uzvišene sposobnosti čoveka.

Dostojevski pokušava da veru otrgne iz vlasti bilo kakvog autoriteta kome bi se ona pokoravala. Nemački istoričar hrišćanstva Adolf Harnak kaže: „Nikada na svetu nije bilo tako čvrste vere koja se u bitnom, odlučnom momentu nije oslanjala na spoljašnji autoritet, koja bi svoju čvrstinu crpla isključivo iz sopstvenih unutrašnjih preživljavanja. Nema sumnje, autoriteti su ona snaga kojoj ona duguje svoje postojanje i svoje trajanje. Zar nisu tu bili potrebni uslovi pod kojima bi takva snaga postala aktivna? Isus Hristos se pozivao na autoritet Starog zaveta, prvi hrišćani na predskazanja, Augustin na crkvu, čak se i Luter pozivao na pisanu reč božiju. (…) Život i istorija nas uče da vera ne može imati plodotvornog uticaja ako se ne oslanja na spoljašnji autoritet” (Lav Šestov, Prvazilaženje samoočevidnosti).

„Dodir sa drugim svetovima” upravo je ona vera čije postojanje negira ovaj istoričar, vera koja nikada nije zahtevala bilo kakav spoljašnji autoritet, vera za koju je Dostojevski tražio prava i garanciju.

Lik Ivana Karamazova i njegovo shvatanje tokova istorije i prirode čovekove, koje on izriče u razgovoru sa Aljošom, u poglavlju Buna, treba da pokaže da je čovek po prirodi despot i da mu je zato potreban jedan despotski Bog. Međutim, u Legendi ne postoji nikakvo opravdanje za nasilno ispravljanje prirode čoveka, koja je nedorasla za uzvišene podvige, jer Hrist želi da se čovek veri približi slobodno. Filozofija Ivanova se, logično, razlikuje od filozofije Hristove, ali razlikuje se i od filozofije koju zastupa Veliki inkvizitor.

U poglavlju Buna vidimo da je, po Ivanovom mišljenju, čovek u svojoj biti zao i nesposoban za ljubav i milosrđe. Za Inkvizitora ljudi su više slabi nego zli. Iz njegovog monologa zaključujemo da po njemu čovek nije potencijalni zločinac koga jedino vera u Boga i nametanje autoriteta crkve može vratiti na pravi put, već je samo slabo biće, nesposobno da podnese težinu bilo kakvog moralnog podviga. Iz svega navedenog može se zaključiti da su ovde u pitanju dve potpuno različite predstave o Bogu i o ljudskoj prirodi.

Lik Dimitrija Karamazova može se dovesti u vezu sa „poemom” njegovog brata Ivana. Naime, Inkvizitor zamera Hristu što je „pogrešio” u proceni duhovnih sposobnosti čoveka i što ih je opteretio mogućnošću slobodnog odlučivanja, koja samo vodi u patnju. Pred ovakvom sličnom dilemom, pred koju je Inkvizitor pokušao da stavi Hrista, nalazi se i Dimitrije Karamazov. Njemu je pružena mogućnost velikog moralnog podviga, tj. mogućnost da se „očisti” tako što će prihvatiti kaznu i ispaštati. Sa druge strane, njemu je otvorena i mogućnost odlaska u Ameriku. Uzevši u obzir rezultat Dimitrijevog dvoumljenja, zaključujemo da je ovaj junak nesposoban za ono što predstavlja srž religijske filozofije Dostojevskog – za očišćenje kroz patnju i stradanje.

Legenda o Velikom inkvizitoru jeste, u stvari, otkrovenje o čoveku, dovedeno u blisku vezu sa otkrovenjem o Hristu. „Antihrist može da poprima najrazličitija suprotna obličja, od najkatoličkijeg do najsocijalističkijeg, od najćesarskijeg do najdemokratičnijeg. Ali Antihristovo načelo je uvek neprijateljsko prema čoveku, predstavlja uništenje čovekovog dostojanstva. Ta zaslepljujuća obrnuta svetlost, koja dolazi od demonskih reči Velikog inkvizitora, sadrži u sebi veće religiozno otkrovenje, i hrišćansko otkrovenje, od učenja starca Zosime, od Aljošinog lika. Tu treba tražiti ključ velikih antropoloških otkrića Dostojevskog, njegove pozitivne religiozne ideje o čoveku” (Nikolaj Berđajev, Otkrovenjee o čoveku u stvaralaštvu Dostojevskog).

Autor: Zorana Pejković

Ova „poema” Ivana Karamazova predstavlja epizodu u romanu Braća Karamazovi, ali je njena veza sa fabulom tako slaba da je možemo posmatrati i kao posebno delo. Međutim, umesto spoljašnje veze, između romana u celini i Legende o Velikom inkvizitoru postoji unutrašnja, vrlo čvrsta veza. U Braći Karamazovima ostvarena je kompozicija „romana u romanu”, pri čemu je unutrašnji roman, odnosno Legenda o Velikom inkvizitoru, u neposrednoj vezi i od ključnog značaja za dešifrovanje glavne ideje romana u celini. U „poemi” Ivana Karamazova prikrivena je zavetna misao piščeva bez koje ne bi bio napisan ne samo ovaj roman već ni mnoga njegova dela. Glavna tema Braće Karamazovih stoji kao izdvojena od cele strukture romana u Legendi o Velikom inkvizitoru, u kojoj je iskazano shvatanje Dostojevskog o sudbini velikih ideja kod čoveka, o Bogu, o veri i bezverju.

Radnja „poeme” odvija se u Sevilji, na jugu Španije (XVI vek), kada su na sve strane buktale lomače. Crkva se, da bi sprečila pokušaje umanjenja autoriteta koji je uživala, nemilosrdno obračunavala sa jereticima, spaljujući ih na lomači. U takvim okolnostima Hrist odlučuje da ponovo siđe na zemlju. Prethodnog dana, Kardinal, Veliki inkvizitor, spalio je oko stotinu jeretika u odbranu Hristove vere. Masa se obraća Hristu za pomoć; on leči, isceljuje, čak i vaskrsava umrlu sedmogodišnju devojčicu. Međutim, i pored svega toga, narod napušta svog Iscelitelja i pokorno se poklanja pred Velikim inkvizitorom, koji se baš u toku Hristovih dobročinstava pojavio sa svojom svitom. Po naređenju Inkvizitora, Hrista zatvaraju u tamnicu, a onda mu on sam dolazi u posetu.

Po Inkvizitorovom mišljenju, Hrist nema prava da govori, da doda bilo šta onome što je već ranije rekao: „Sve si predao papi, sve je, dakle, sada u pape, i ti prosto možeš da nam i ne dolaziš, ili nam bar ne smetaj pre vremena” (Braća Karamazovi).

Inkvizitor, da bi osporio Hrista, koristi nekadašnje argumente Hristove: „Imaš li ti prava da nam objašnjavaš makar jednu od tajni onoga sveta, iz koga si došao? (…) Ne, nemaš prava, da ne bi dodavao onome što si već pre kazao, i da ne oduzimaš ljudima slobodu koju si tako branio dok si bio na zemlji. Sve što nanovo proglasiš, biće napad na slobodu ljudske vere, jer će se javiti kao čudo, a sloboda njihove vere je tebi bila dragocenija od svega – još tada, pre hiljadu i pet stotina godina. Zar nisi ti tada tako često govorio: Hoću da vas učinim slobodnima. No, eto ti, sad si video te slobodne ljude. Da, ta stvar je nas skupo stala, ali mi smo završili najzad to delo, u tvoje ime. Petnaest vekova mučili smo se s tom slobodom, ali sad je to dovršeno, i dovršeno čvrsto” (Braća Karamazovi).

veliki-inkvizitor-1

Veliki inkvizitor je u ime čovečanstva odbacio Hrista. Po njemu, Hrist je stvorio učenje dostupno samo malom broju ljudi, unesrećivši na taj način ostatak, odnosno većinu čovečanstva, koje nije doraslo da odgovori zahtevima na kojima se ovo učenje zasnivalo. Za Inkvizitora je Hristova želja da ljude učini slobodnim bila fatalna greška, koja je neminovno uslovila poraz. Hrist je, po Inkvizitoru, sam stvorio uzrok rušenja svog carstva, pa za to nikoga ne treba da krivi. Naime, Hrist je propovedao slobodu vere kojoj su dostojni samo odabrani ali malobrojni, pristupivši ostatku čovečanstva kao da mu do njegove sreće ni najmanje nije stalo. Invizitor smatra da oni slabi i nedorasli ovakvom obliku vere ničemu nisu krivi da bi ispaštali što su nedostojni takve slobode.

Sa jedne strane, dakle, imamo Hrista, a sa druge crkvu, koja zastupa potpuno drugačija načela, iako se služi Njegovim imenom i stoji uz Njega. Inkvizitor prekoreva Hrista, koji je bio nosilac i zastupnik beskrajne slobode ljudskog duha, a pritom nije uzeo u obzir da se ljudi plaše te iste slobode i da im je ona najmučniji teret. Kardinal iskreno veruje da čovečanstvo može biti potpuno srećno samo po cenu apsolutne poslušnosti. Po njegovom mišljenju, čovek je prvobitno stvoren kao buntovnik, pa bi darivanje slobode dodatno intenziviralo urođenu buntovničku prirodu. Čovek će biti srećan samo onda kada bude bio oslobođen sposobnosti da samostalno bira i odlučuje. Zato crkva ukida slobodu volje. Zarad sreće čovečanstva, crkva stvara autoritet koji ruši u korenu mogućnost individualne slobode. Nametanjem ovakvog autoriteta, crkva, u stvari, čini veliku uslugu ljudima jer čovek nije dorastao sposobnosti da razlikuje dobro i zlo. Individualna volja i sloboda izbora, zato što su štetne po čoveka, ne treba da postoje. Ljudsko pleme je poročno, slabo i nedostojno bilo čega što je uzvišeno. Hrist je odabrao pogrešno – sve ono što je zagonetno, neobično i neodređeno, pa samim tim opterećujuće i mučno za čoveka. Iz razloga što „ništa i nikada nije bilo za čoveka i ljudsko društvo nepodnošljivije od slobode”, Inkvizitor ukida tu slobodu, ali je ipak zamenjuje iluzijom o slobodi, s obzirom na vekovnu težnju čoveka da se potvrdi kao slobodno i posebno biće.

Ideja o kolektivnoj slobodi ruši svest o individualnoj slobodi. Na taj način ljudi postaju dvostruko srećni i zadovoljni: sa jedne strane oslobođeni su tereta da samostalno biraju i odlučuju, a sa druge strane – odgovornost za postupke biva podeljena, s obzirom na ideju kolektivizacije, pa ne moraju strepeti od posledica ličnih nedela i grešaka.

Hrist i Inkvizitor su dva antipoda: prvi ljude hoće da učini slobodnim, drugi hoće da ih učini pokornim; za Hrista čovek ne živi samo od hleba, za Inkvizitora nema ničeg neospornijeg u ljudskom životu od hleba; Hrist je ljude učio ponosu, a Inkvizitor hoće da ih ubedi da su slabi i poročni; Hrist je odoleo iskušenjima Nečastivog, a Inkvizitor direktno priznaje da on sam više nije sa Hristom, već sa Nečastivim.

Iskušenja u pustinji izražavaju tri faze buduće istorije sveta i čovečanstva, predstavljaju tri oblika u kojima će se iskoreniti sve protivrečnosti prirode čoveka. Ova tri iskušenja odgovaraju glavnim potrebama ljudske prirode, svemu onome što čovek na zemlji traži. Prva od tih potreba jeste hleb zemaljski. Druga potreba proističe iz potrebe čoveka da osmisli svoj život, da ima jasnu predstavu o svrsi svog postojanja. To načelo obuhvata u sebi tri sile koje mogu da zarobe pobunjeničku savest čoveka: čudo, tajna i autoritet. Treća potreba čovečanstva jeste potreba za sveopštim klanjanjem. Tako, čovečanstvom vlada onaj ko vlada savešću čovečanstva i raspolaže njihovim hlebom.

Inkvizitor zamera Hristu što je propustio priliku da na ličnom primeru proveri dejstvo čuda i autoriteta. „A vidiš li ovo kamenje u ovoj goloj i vreloj pustinji? Pretvori ga u hlebove, i za tobom će potrčati čovečanstvo kao stado, blagodarno i poslušno, premda večno u strahu da ćeš povući ruku svoju od njih i da će im nestati tvojih hlebova” – ovako je predložio „strašni i pametni duh, duh samouništenja i nebića”, ali Hrist nije hteo da čoveka liši slobode, pa je odbio predlog, jer „kakva bi to bila sloboda kad bi poslušnost bila kupljena hlebovima” (Braća Karamazovi).

Milosrđe i sloboda se, dakle, međusobno isključuju – ko hoće hleb, taj neće slobodu, i obrnuto. Svakako da je sloboda iznad milosrđa, kao što je i Hrist iznad Inkvizitora, ali to je moguće samo na planu vrednosti; na planu realnosti, Inkvizitor je iznad Hrista jer realnije procenjuje stvarne čovekove mogućnosti. Kardinal priznaje da čovek ne živi samo od hleba, ali ističle i istinu – da čovek ne može da živi bez hleba; zato neizbežno mora doći do tragičnog konflikta između telesnosti i duhovnosti čovekove. Uzrokk poraza Hristovog Inkvizitor pronalazi u tome što je nepravilno odmerio značaj hleba i slobode za čoveka, što nije uzeo u obzir da sloboda nije takva neophodnost kao hleb. Starac dobro zna da većina ljudi nije kadra „da prezre zemaljski hleb radi nebeskog”. Ljude prvo treba nahraniti, pa tek onda od njih zahtevati vrlinu. Ovu ljudsku osobinu zanemario je Hrist, a iskoristili su Inkvizitor i njemu slični, koji će obmanuti ljude da su ih nahranili u Hristovo ime.

Da je Hrist poslušao savet u pustinji i pretvorio kamenje u hlebove, On bi zadovoljio večnu žudnju celog čovečanstva da što pre nađe kome da se pokloni jer „ta potreba zajedničkog klanjanja i jeste najglavnije mučenje svakog čoveka lično, kao i celog čovečanstva, od početka vekova”.

Jedino čudo, tajna i autoritet, tvrdi Inkvizitor, mogu pobediti savest ljudsku (slobodom ljudskom ovladaće samo onaj ko umiri savest ljudsku); zato je crkva „ispravila” podvig Hristov i zasnovala ga upravo na ovim trima načelima.

Hrist je odbacio čudo u ime slobodne vere, zanemarivši da će čovek, čim odbaci čudo, odbaciti i Boga jer „čovek ne traži toliko Boga koliko čuda”. U prirodi je čoveka stalna, nepresušna žeđ za čudima; čovek izmišlja čudo i onde gde ga zapravo nema. U Političkim napisima Dostojevski kaže: „Uostalom nisu samo čudesa čudesna. Od svega čudesnije biva vrlo često ono što se događa u stvarnosti. Mi vidimo stvarnost obično onako kako hoćemo da je vidimo, kako sami, odlučivši unapred, želimo da je objasnimo sebi. Ako ipak nekad, odjedared shvatimo, i u viđenome uvidimo ne ono što smo hteli da vidimo, već ono što postoji u stvari, onda ono što smo videli uzimamo kao čudo i to biva dosta često; neki put, kunem vam se, pre se poveruje u čudo i nemogućnost nego u stvarnost, nego u istinu koju nismo želeli da vidimo. Tako stalno biva na svetu; u tome je cela istorija čovečanstva”.

Hrist je odbio da pribegne čudu. Odoleo je iskušenju da se baci sa vrha hrama i sazna je li zaista Sin Božji i kakva je vera Oca u Njega; nije sišao s krsta kad mu se svetina rugala i dovikivala mu: „Siđi s krsta, pa ćemo poverovati da si to ti”. U svojim postupcima i u svojoj žudnji za slobodnom verom Hrist je, kako tvrdi Inkvizitor, prevideo da je ljudski stvor slabiji i niži nego što je On o njemu mislio. Inkvizitor je, za razliku od Hrista, zemaljski autoritet postavio iznad nebeskog autoriteta (ali u ime tog nebeskog autoriteta). „Sila uticaja Inkvizitora – antihrista je nepojmljivo velika jer je izgrađena na principu apsolutnog poznavanja čovekove nemoći da se odupre autoritetu čim mu je smisao nepoznat” (Slobodan Tomović, „Kardinal antihrist – poema Ivana Karamazova”, u knjizi Junak apsurda).

Ljudi su skloni da slepo i bezgranično veruju u ono što se ne može proveriti i potvrditi; upravo u tome je prednost zablude nad istinom. Njima treba omogućiti ideal u čiju suštinu niko nikada neće moći da pronikne, a koji će se ipak predočavati njihovoj željnoj mašti. Tako tajna, pored autoriteta i čuda, postaje veliki preduslov za ovladavanje čovekovom savešću.

Nastavak teksta pročitajte OVDE.

Autor: Zorana Pejković

U Dnevniku iz 1876. godine, Dostojevski piše: „… i tvrdim da je ljubav prema čovečanstvu nezamisliva, neshvatljiva i potpuno nemoguća bez uzajamne vere u besmrtnost ljudske duše”( Lav Šestov, Ruska religijska filozofija i F. M. Dostojevski). On, u svom neverovanju u spasonosnu ideju o ljubavi prema bližnjima, ide dalje čak i od Ivana Karamazova, koji tvrdi da je potrebno da se čovek sakrije da bismo ga mogli zavoleti: „Ja tvrdim da svest o našoj potpunoj nemoći da nekome pomognemo, da pridonesemo makar kakvu bilo korist ili olakšanje ljudima koji pate, baš u momentu kada smo i najviše svesni ljudskih patnji – sve to može čak da pretvori u našim srcima ljubav prema čoveku u mržnju prema tom čoveku” (Šestov).

U poglavlju Buna (knjiga V), u razgovoru Ivana i Aljoše, vidimo da za Ivana ne postoji nikakav zakon koji bi čoveku unapred naređivao da voli čovečanstvo. Jedini način da takva ljubav postoji jeste da ljudi veruju u Boga i besmrtnost. Dok Zosima, u razgovoru sa Hohlakovom, savetuje da čovek mora voleti ljude oko sebe da bi spoznao Boga i besmrtnost, Ivan Karamazov tvrdi da takva ljubav može postojati jedino ako ljudi prethodno veruju u Boga i besmrtnost. Čim bi takva vera nestala, ljubav bi se neizbežno pretvorila u okrutni egoizam, čak u ljudožderstvo. Ako Boga nema, zločin je, dakle, dozvoljen jer u takvim okolnostima zločin više nije zločin, već samo neophodna akcija za očuvanje samog sebe.

Život je, za Ivana Karamazova, neprekidna borba protiv smrti, pa tako shvaćen vremenom počinje da znači isto što i smrt. Zato su ljudi, iz želje da život bude smisleniji i humaniji, izmislili veru u Boga i besmrtnost. Jedino u tom smislu Ivan prihvata Boga pa se i ne pita da li je Bog stvorio čoveka, ili je čovek, iz gore navedenih razloga, stvorio Boga. U razgovoru sa Aljošom, on kaže „Ja sam već odavno rešio da ne mislim o tome da li je čovek stvorio Boga, ili Bog čoveka” (Braća Karamazovi).

boga-prihvatam2On prihvata Volterovu misao da bi Boga trebalo izmisliti kada ga ne bi bilo, jer upravo je to potrebno čoveku da bi opstao. Posle priče Aljoši o devojčici koju su roditelji mučili, zatvarajući je u nužnik i mažući je izmetom, a ona molila Boga da je izbavi, Ivan kaže „Razumeš li ti tu besmislicu, prijatelju moj i brate moj, iskušeniče božji i smireni, razumeš li zašto je ta besmislica potrebna i stvorena? Bez nje, kažu, čovek ne bi mogao opstati na ovom svetu, jer ne bi poznao dobro i zlo. Ama našto da se pozna to đavolsko dobro i zlo, kad toliko mnogo staje…” (Braća Karamazovi). Vera u postojanje Boga, odnosno „besmislice”, kako on kaže, isuviše je potrebna na zemlji, jer na besmislicama svet stoji, i da njih nema, na svetu možda ničega ne bi ni bilo.

Ivan Boga prihvata, ali ne prihvata njegov svet, upravo iz razloga što se osvrće na realan tok čovekove istorije. Taj osvrt, nažalost, pokazuje da vera u Boga i besmrtnost ipak ne može ukinuti sve strahote i stradanja kojima je obeležena čitava istorija čovečanastva. On se u razgovoru sa Aljošom poziva na apsolutnu nevinost i čistotu dece, koja ispaštaju grehove svojih očeva koji su „pojeli jabuku”, iako nikome ništa nisu skrivila. Pitanje dece Ivanu služi kao građa za borbu protiv ideje suprotne njegovoj. On traži osvetu, a ne praštanje.

Nakon priče o Turcima koji hladnokrvno ubijaju nevinu decu, Ivan kaže Aljoši „Ja mislim, ako đavo ne postoji, i ako ga je čovek stvorio, onda ga je stvorio po svojoj slici i prilici”; toliko je ružna slika o čoveku. Na Aljošinu repliku da je u tom slučaju i Boga čovek stvorio po svojoj slici i prilici, Ivan odgovara: „Nego, krasan li je taj tvoj Bog ako ga je čovek stvorio po svojoj slici i prilici”.

Ivan ne priznaje zločin zarad sreće čovečanstva; on je uveren da nijedna ideja, ma koliko ona važna i veličanstvena bila, nije toliko velika da bi opravdala ljudsku patnju. On ne želi da pati zarad neke buduće i vrlo neizvesne harmonije. U istoriji, ljudska ličnost biva priznata samo kao sredstvo radi onoga što još niko nije video, a čemu se svi samo nadaju – u ime nekakvog zajedničkog dalekog cilja, o kome čovek može samo da nagađa. Ivan, u stvari, želi da toj agoniji, u kojoj je čovek samo sredstvo, već jednom dođe kraj, i da čovek konačno postane cilj.

On priznaje da je njegov (i uopšte čovečiji) um isuviše skučen da bi shvatio zašto se u svetu dešava sve kako se dešava, i da za zemaljski, „euklidovski” um nije da rešava o onom što nije od ovoga sveta. On jedino zna to da patnja postoji, da krivaca nema, jer sve proističe jedno iz drugog, i ne želi da živi po takvoj logici stvari. Ovo njegovo nezadovoljstvo svedoči o tome da postoji večna neuravnoteženost između zakona spoljašnje stvarnosti, po kojima se sve u životu odvija, i zakona moralnog osećanja i suđenja unutar čoveka, koji se sa tim nametnutim spoljašnjim zakonima nikako ne slaže. Tako čoveku, kao žrtvi te stalne disharmonije, preostaje da odabere jedan od dva moguća puta: ili da se odrekne onoga unutra, a samim tim i onog božanskog u sebi, i živi u skladu sa zakonima koje priroda nameće, ili da živi u raskoraku sa prirodom.

Ivanu treba odmazda, on hoće da vidi pravdu u svetu u kome živi; zato se ograđuje od te obećavane buduće harmonije jer „ona ne vredi jedne suzice ni samo onog jednog izmučenog deteta (…) ne vredi jer su suzice njegove ostale neiskupljene. One moraju biti iskupljene, inače ne može biti harmonije”.

Bog, po Ivanovom mišljenju, nije u dovoljnoj meri uključen u realan život čoveka; isuviše je iznad čoveka. Budući da je Bog daleko od stvarnih tokova ljudske istorije, On nije sposoban da pomogne ljudima. Odgovor na pitanje kakvog to Boga za čovečanstvo želi Ivan treba tražiti u njegovoj „poemi” o Velikom inkvizitoru.

Da li pitanje o Bogu, veri i besmrtnosti duše u Braći Karamazovima i njegovo rešavanje potvrđuje ovaj roman kao punokrvno umetničko delo?

Pored toga što se u romanu učestalo postavlja ovo pitanje od strane mnogih nosioca zbivanja, kako glavnih tako i onih sporednih, značajno je, takođe, da središte fabule – ubistvo Fjodora Pavloviča Karamazova – predstavlja neposrednu funkciju tog problema. Ubistvo starog Karamazova nije naprosto i jedino posledica interesa i pohlepe, nekontrolisanih strasti neizlečivih „sladostrasnika”, već je, najpre, zasnovano na negiranju Boga i bogohulništvu i zamišljeno kao njihova neizbežna istina i jedina logična posledica.

Na opravdanost tvrdnje da je pitanje o Bogu dominantna tema u Braći Karamazovima upućuje i činjenica da je struktura romana postavljena tako da ubistvo Fjodora Karamazova predstavlja samo posledicu i elemenat raspleta, a središte fabule predstavlja onaj deo romana u kome se sve vreme, od strane različitih aktera, postavlja pitanje o Bogu.

Kad je pisao poslednji deo romana Idiot, 1868. godine, Dostojevski je stvorio plan proznog dela, davši mu naziv Ateizam, a kasnije Žitije velikog grešnika. Ipak, Dostojevski nikada nije napisao ovaj roman; nakon Idiota usledili su Zli dusi, onda Večiti čovek, zatim novela Krotka, nedovršeni roman Mladić, i najzad – Braća Karamazovi. „O vezama koje povezuju ova dela i njihove likove u grndioznu epopeju može se razabrati sledeće: Zli dusi, koji su prvobitno bili zamišljeni kao krajnje tendenciozno i pamfletsko delo, dobili su na dubini i bogatstvu, jer je knez Stavrogin stekao neke crte velikog grešnika. Mladić je, kako sam autor kaže, ispovest velikog grešnika, napisana za sebe samoga, dok je sasvim očigledno da su svi glavni junaci romana o braći Karamazovima genetički povezani sa sadržinom Velikog grešnika. I tako se, s obzirom na raspoloživu građu može izreći pretpostavka da su upravo Braća Karamazovi bili onaj još nepoznati cilj koji je Dostojevski slutio kada je pisao Idiota (Dušan Pirjevec, „Braća Karamazovi i pitanje o Bogu, Treći program, Beograd, 1979).”

U pismu koje je Dostojevski pisao Majkovu 25. marta (6. aprila) 1870. godine jasno je određen centralni motiv epopeje o velikom grešniku: „Osnovno pitanje koje će se provlačiti kroz sva tri dela jeste ono kojim sam se, svesno ili nesvesno, mučio čitavog svog života: postojanje Boga – suščestvovanie božie.”  Osnovno pitanje je, dakle, pitanje o Bogu, pitanje koje je mučilo Dostojevskog čitavog života. Posle Idiota ono je postalo pokretač celokupnog njegovog stvaralaštva, a realizovalo se najpre u skici za delo koje se prvo zvalo Ateizam, pa onda Žitije velikog grešnika, da bi zaista došlo do izražaja delimično u Zlim dusima, a ponajviše u Mladiću i u Braći Karamazovima. U ovom poslednjem romanu Dostojevskog pitanje o Bogu, veri i besmrtnosti postavljeno je sasvim direktno mnogo puta, a istovremeno je glavna tema mnogih razgovora koji povezuju ili udaljavaju junake ovog romana.

U prilog tvrdnji da je pitanje o Bogu centralna tema u Karamazovima idu i pisma u kojima je sam pisac komentarisao pojedine glave romana redom kojim su nastajale i kako ih je slao redakciji za objavljivanje. Dostojevski komentariše da kulminacionu tačku čine V i VI knjiga romana. U V knjizi – Pro et contra nalazi se „Legenda o velikom inkvizitoru” Ivana Karamazova, njegove tvrdnje o besmislenosti sveta i istorije, njegova pobuna protiv takvog ustrojstva („Buna”), što sve skupa predstavlja jedan oblik bogohulništva u njegovom najuverljivijem obliku.

Sa druge strane, VI knjiga – Ruski monah govori nam o poslednjim časovima života starca Zosime, o njegovom životu i živom iskustvu vere; ona predstavlja odbacivanje bogohulništva, ateizma i svega onoga što u svetu socijalne revolucije i naučnih i tehničkih dostignuća ugrožava pravu veru, Boga i čoveka. Dakle, kulminacionu tačku, po tvrdnji autora, predstavljaju upravo dve knjige romana, koje najoštrije postavljaju pitanje o Bogu.

Ovim dvema tačkama Dušan Pirjevec dodaje i treću, VII knjigu – „Aljoša”. Ova knjiga počinje trećeg dana ujutru, kada je starac Zosima već mrtav, kada Ivan polazi u Moskvu, pripremivši tako prostor ubici, i kada Dimitrije potpuno zbunjen luta po selima, tražeći prekopotreban novac. Dva starija brata su, dakle, van središta zbivanja; u centru pažnje je Aljoša. On, kao i većina monaha, očekuje da se dogodi čudo: telo starca Zosime ne bi trebalo da trune. Međutim, očekivano čudo se ne dešava, što Aljošu snažno potresa. On, osetivši strašnu nepravdu, na Rakitinovu provokaciju da starčevo telo „zaudara”, odgovara: „Ja se protiv svoga Boga ne bunim, nego samo njegov svet ne primam”. U ovom kontekstu želeti čudo znači zapasti u buntovništvo, a onda u bogohulništvo. Aljoša će se promeniti tek kada bude prevazišao ovu želju; dakle, kada njegova vera postane zaista slobodna, jer ljudi se slobodno opredeljuju za veru, i ne mogu se čudom prisiliti.

Kroz svoju „pobunu” Aljoša ipak odoleva svim iskušenjima, počevši od kobasice, preko rakije, do Grušenjke, da bismo ga na kraju VII knjige, u poglavlju Kana Galilejska, videli očišćenog od greha. Starac Zosima govori Aljoši u snu: „Ne boj Ga se! Strašan je i veličanstven je pred nama, užasan je visinom svojom, ali je milostiv beskonačno, iz ljubavi je postao kao i mi, i veseli se s nama, vodu u vino pretvara, da se ne prekida radost gostiju, nove goste očekuje, nove neprestano zove, i to u vekove vekova.” Dakle, uporedo sa Hristom koji ljude prepušta njihovim nevoljama (na primer u V knjizi romana), u Braći Karamazovima postoji i jedan drugačiji Hrist, koji je pun milosrđa, i uz kojeg stoji starac Zosima.

Tek sadržaj ove knjige predstavlja glavni odgovor bogohulništvu Ivana Karamazova. Naime, da Aljoša nije prošao kroz ovo pročišćenje, naspram Ivana bi stajao već umrli starac Zosima sa svojim učenjem, koje bi u sebi nosilo duh prošlosti i bilo bez direktne veze sa Ivanovim svetom, ne mogavši uverljivo da dokaže kako se Zosimino učenje može ponoviti i u savremenom svetu – svetu Aljoše i Ivana. „Stoga nije slučajno što starac umire upravo u trenutku kada se konačno i do kraja otkrije Ivan i kada se, s druge strane, isto tako konačno konstituiše Aljoša, jer su upravo tako zaista jasno i utemeljeno postavljene obe krajnje, a istodobne mogućnosti u sadašnjosti, ne u prošlosti – što bi se nesumnjivo desilo kada bi Zosima zaista bio jedini odgovor Ivanu (Dušan Pirjevac).”

Tako je odlučujuće pitanje postavljeno do kraja. Nisu više potrebne nikakve debate, nikakvi sukobi mišljenja. Ivan putuje u Moskvu, Aljoša takođe neko vreme nestaje iz čitaočevog vidnog polja, pa se sve prenosi na Dimitrija Karamazova, na čijoj će se sudbini potvrditi i izvršiti ono o čemu se ovde u stvari radi.

Problem Boga u ovom romanu javlja se kroz niz pitanja. Da li je Bog čovekova „izmišljotina”, nastala radi zadovoljenja čovekovih potreba? Ako nije „izmišljotina”, a opet Njegova znamenja nisu dostupna ljudskom oku, kako možemo spoznati Boga i znati da on zaista postoji? Da li je Bog koji dozvoljava zlo sveprisutno kroz istoriju i vodi u krvoproliće zaista Bog? Šta je to uopšte – Bog? Na sva ova pitanja, i mnoga druga sa njima usko povezana, roman Braća Karamazovi traži odgovor.

Pročitajte i o centralnoj temi u Zločinu i kazni.

Da li će čovek pobediti Boga?

Fotografija je preuzeta sa www.pravoslavie.ru.

Iz vrlo jednostavnog sižea, Dostojevski kroz vrhunsku socijalnu, psihološku i etičku analizu čoveka razvija nikad zatvorenu i dovoljno proučenu temu relativnosti dobra i zla, a kao glavne koordinate svoga istraživanja uzima čovekov odnos prema čoveku – van i čovekov odnos prema čoveku – u sebi. Reči dobro i zlo zamenjene su sa obično i neobično. Zločinac „bez zločina” i griža savesti „bez krivice” tema je ovog romana, koja će biti razrađena kroz borbu dve međusobno suprotne koncepcije zločina.

Raskoljnikov, čovek koji živi u raskolu, ustaje protiv utvrđenog reda stvari, želeći da u vidu treće sile, nezavisno od dobra i zla, po svojoj volji definiše, a i menja ova dva. Već na samom početku romana, u prvom poglavlju, verno je predočen socijalni status Raskoljnikova, koji živi u krajnjoj nemaštini i bedi: „bio je do grla dužan gazdarici i bojao se susreta sa njom (…) već drugi dan skoro ništa nije jeo (…) bio je tako jadno odeven da bi se neko drugi, čak i naviknut na sirotinju, stideo po danu izići u takvim ritama na ulicu”. Osnovno pitanje koje se postavlja jeste: može li cilj, pa makar bio i najplemenitiji, opravdati bilo koji put kojim se do njega stiže; može li zločin – ubistvo opravdati izuzetna socijalna ugroženost počinioca i želja za pomaganjem bližnjima? U rastrojenoj ličnosti Raskoljnikova se od početka smenjuju dva nivoa motivacije za planirani zločin: ljubav prema majci i sestri i želja da im nekako pomogne (što on negira kao mogući poriv, a naglašava više kao opravdanje), i opsednutost željom da moć i vlast iskuša u sebi.

Dostojevski, za koga će Niče reći da je jedini psiholog od koga je imao nešto da nauči i susrete sa njim ubrajao u najveće uspehe u svom životu, majstorski prikazuje razvojnu liniju psiholoških previranja Raskoljnikova. Njegova psihološka struktura do kraja ostaje podvojena. U njemu egzistiraju i bore se dva Raskoljnikova, uslovljavajući strašnu psihološku dramu: onaj koji planira zločin i onaj koji ga osuđuje, onaj koji želi da se prijavi policiji i onaj koji odustaje od toga, onaj koji želi da prikrije počinjeni zločin i onaj koji nesvesno ukazuje na njega. Ova podvojenost traje sve vreme i ostaje prisutna u raznim varijacijama do kraja, a u njenoj osnovi je mučna igra sa samim sobom u cilju isterivanja sopstvene filosofije pravde i novog odnosa dobra i zla. Glavni junak ubija samo da bi sam sebi dao odgovarajuće objašnjenje za ovakva stanja i raspoloženja i da bi sebe najzad uspeo da „smesti” u red jednih ili drugih – slabih ili jakih. Međutim, realizacija planiralnog ubistva neće ublažiti već započeti rascep u njegovoj ličnosti, samo će ga uvećati. „On odjednom zadrhta: jedna, takođe jučerašnja, misao opet mu sinu u pameti. Ali, nije zadrhtao zato što mu je sinula ta misao. On je znao, i predosećao da će mu neizostavno sinuti i već ju je čekao; uostalom, ta misao nije bila jučerašnja. Razlika je bila u tome što je pre mesec dana, čak još juče, bila samo san, a sad… sad mu se odjednom pojavila ne kao san, već u jednom novom, strašnom i sasvim nepoznatom obliku, i on to odjednom pojmi.”

Slučajnost i sticaj prilika igraju veliku ulogu u svesti Raskoljnikova. U početku, pre nego da izvrši zločin, on će upravo u njima tražiti razloge ili potvrde za svoj još uvek nerealizovani plan. Posle prve posete zelenašici Aljoni Ivanovoj, u Raskoljnikovu se začela misao o ubistvu, a činjenice da je buduća žrtva zla, ohola, da ničim ne doprinosti društvu i da bi njen novac mogao biti potpora mlađim i vrednijim snagama, kao i pismo majke, u kome ga obaveštava o budućoj udaji sestre Dunje, samo doprinose ubeđenju da za planirani zločin ima ubedljivih i opravdanih razloga.

Raskoljnikov za svoje zlodelo dugo neće upotrebiti reč ubistvo, ili zločin, za njega će to biti to, ono, sve to. Njegova kazna, koja ovog puta neće doći od strane vlasti, ili Božje ruke, počeće mnogo pre samovoljnog priznanja i predavanja vlastima. „U mojoj pripoveci ima aluzije na to da pravna kazna zločinca mnogo manje plaši nego što to misle zakonodavci, delimično zbog toga što je ta kazna njegovom moralnom biću potrebna”, pisao je Dostojevski 1865. godine o svom zamišljenom romanu. Plen zločina nije iskorišćen, čak biva zaboravljen ispod kamena. „Ako je odista čitava stvar izvedena svesno, a ne glupački; ako si stvarno imao određen i konačan cilj, kako to onda sve do sad nisi čak ni zavirio u novčanik, i ne znaš ni šta si dobio, zbog čega si tolike muke prepatio i svesno se odlučio na tako podao, gadan, nizak postupak? Pa ti si malopre hteo da baciš u vodu taj novčanik, zajedno sa svim drugim stvarima koje takođe još ni video nisi… Kako to?”

zlocinikazna2Ovaj romantičar i sanjalica najednom biva posramljen svojim maštanjem, za koje je shvatio da nimalo ne doprinosi ljudskom bogatstvu. Napeto se boreći sa zlom u sebi, on navodi argumente u njegovu korist. Raskoljnikov je osetio zavist prema velični prestupnika i poželo da tako nešto pronađe u sebi. Uzrok njegovih groznih preživljavanja i teških borbi sa samim sobom upravo je nemogućnost da napravi novi korak. Tragedija glavnog junaka nije u tome što se odlučio da pogazi zakon i učini zlodelo, već je u tome što je negde duboko u sebi ipak osećao da nije sposoban za tako nešto. U njemu se javila želja da izađe iz norme, da se usudi, da proveri da li sme: „Meni je tada trebalo da doznam, i to da doznam što pre, da li sam ja vaš kao i svi ili sam čovek? Imam li snage da prekoračim norme ili nemam? Smem li se usuditi da uzmem ili ne smem? Jesam li ništavno stvorenje ili imam pravo?”. U daljem toku razvoja radnje, Raskoljnikov se drži mišljenja da on, u stvari, nije ubio staricu, već sebe. On ljude ne deli na dobre i zle, o čemu svedoči njegov članak, već na obične i neobične, pri čemu u red običnih spadaju i oni dobri, koji se pokoravaju zakonima, a u red neobičnih oni koji sami prave zakone. Postoje dupli kriterijumi, dva morala: jedan za obične, druge za neobične, ili, ako uzmemo Ničeovu terminologiju, moral robova i moral gospodara. Jedni u svojoj moći zapovedaju i stvaraju zakone, imajući pri tom pravo da ruše i gaze one prethodne (zakone), drugi se njima povinuju. Silni i jaki imaju snage, a i pravo da izvrše zločin: „Ja sam prosto-naprosto aludirao da neobični čovek ima pravo… tj. nezvanično pravo, nego sam ima pravo da dozvoli svojoj svesti da prekorači… preko izvesnih prepreka, i to jedino u slučaju ako to zahteva ostvarenje njegove ideje (…) Ja dolazim do zaključka da svi, ne samo veliki ljudi nego i takvi koji i malo prerastaju opšti nivo (…) da svi oni moraju, po svojoj prirodi neminovno, biti zločinci – naravno, ko više, ko manje (…) ali, ako je takvom čoveku potrebno da zbog svoje ideje prekorači makar i preko mrtvog tela, preko krvi, on sam sebi, mirne savesti, po mom shvatanju može to da dozvoli…”

Raskoljnikov, naizgled, opravdava ono što se usudio da učini, ali ne opravdava svoje prisustvo među onim čistim i plemenitim ljudima koje je nekada voleo, tačnije, koje još uvek voli, ali to ne sme sebi dozvoliti. Svest da nikako ne može pomoći onima koje voli, ljubav pretvara u gađenje i netrpeljivost – ako ne može pomoći bližnjem, ne može ga ni voleti. Savest dopušta mržnju. On traži snagu i moć da bi mogao nastaviti sa životom i potvrditi sebe kao čoveka. U osnovi celog njegovog delanja, razmišljanja i htenja stoji volja za moć. Po njegovom mišljenju nije čovek ono što nije natčovek. Samo onaj koji će se usuditi da, ne obazirući se na cenu i okolnosti, unese nemir u postojeći red stvari, može okarakterisati sebe kao biće dostojno života, odnosno više biće. On izlaže filozofiju da viši ljudi gospodare budućnošću, a oni niži i obični sadašnjošću, dodajući da obe kategorije imaju realno pravo da postoje, ali im svakako predstoji rat: „Slobodu i vlast, a što je glavno: vlast! Nad svim ništavnim stvorovima i nad čitavim mravinjakom. To je cilj! Upamti to! ” U želji da uspešno izvrši proces samopotvrđivanja i svrstavanja sebe među one bolje i više, Raskoljnikov izvršava ubistvo: „Šta bi bilo kad bi se, na primer, na mom mestu našao Napoleon, a ne bi imao čime da otpočne karijeru (…) on ne samo što se ne bi zgadio nego mu ni na um ne bi palo da to nije monumentalno… i čak ne bi uopšte shvatio čega ima da se gadi (…) dakle, i ja… sam napustio razmišljanje… Ubio… po ugledu na autoritet…”

I dok se u rastrojenoj, pomućenoj i već duže vreme podvojenoj svesti Raskoljnikova svađaju čovek i vaš, tačnije, onaj koji nije siguran da li sme i može, koji uporno ispituje humanost / nehumanost podlog čina, i onaj koji bi trebalo da je već zakoračio iz svakodnevice, ne obazirući se na gnusno sredstvo, jer ono služi višem cilju, on shvata da je njegova tragedija upravo u neuspehu da iskorači i potom nastavi dalje. Svoje neodlučnosti i slabosti bio je svestan i ranije, dok se misao o ubistvu još uvek nije iskristalisala u tolikoj meri: „Na kakav korak hoću da se odlučim, a kakvih se sitnica bojim! (…) Sve je u rukama čovekovim, a sve mu ispred nosa umakne samo zbog kukavičluka (…) I zanimljivo je zbog čega se ljudi najviše boje!… Novog koraka i svoje nove reči najviše se boje.”

Ova neodlučnost i neistrajnost pratiće Raskoljnikova celim tokom razvoja događaja, on neće uspeti da podnese neverovatnu agoniju i pritisak – prijaviće se vlastima, ali razlog ovakvom postupku neće biti prosvetljenje grešnika kroz saznanje da je učinio greh. Svoje delo on čak odbija da nazove zločinom. Mrzi sebe, ne iz razloga što je ubio, već što se pokazao nepodobnim i nesposobnim da do kraja izdrži u svojoj prvobitnoj nameri: „Čim sam počeo pitati i ispitivati sebe imam li pravo da uzmem vlast, pa onda, znači, nemam pravo na vlast. Ili, kad postavljam pitanje je li čovek vaš, to onda znači čovek već nije vaš – za mene, ali je vaš za onoga kome takvo pitanje ni na pamet ne pada i koji ide pravo, bez ikakvih pitanja. I čim sam se toliko dana morao mučiti pitanjem bi li se Napoleon odlučio ili ne bi, onda sam već jasno osećao da nisam Napoleon.” Ipak, Raskoljnikov ne odustaje tako lako od mrvice Napoleona u sebi. Pa, nije valjda ubio staricu, sebe ni zbog čega: „Možda sam ja još čovek, a ne vaš, i požurio sam da sam sebe osudim… Još ću da se borim”.

Raskoljnikova prati stalno pulsiranje suprotnosti. On je u stalnom sukobu sa svima, ima osećaj da je odsečen od celog sveta, a najzad – u sukobu je sa samim sobom. U njemu se uporno i tvrdoglavo smenjuju osećanje pobede i poraza, sigurnosti i nesigurnosti, snage i slabosti, hladnokrvnosti i uznemirenosti uz sve vreme prateću opasnost iznenadne eksplozije unutrašnje napetosti. Mali čovek se očajnički hvata za velikog čoveka, iznova i iznova preživljavajući poraz kad mu ovaj isklizne iz ruku. Borba koja preti neprekidnošću inicira snaženje zla i egoizma, bes pri samoj pomisli na dobro. Sama pomisao na Razumihinove priče o dobročinstvima, zarad iskupljenja greha u Raskoljnikovu izazivaju krajnje negativne emocije i želju da više nikada ne vidi ni njega, a ni slične njemu. U njemu se gomilaju bes i mržnja.

Podvojednost između dve tako izrazite suprotnosti u složenoj ličnosti Raskoljnikova dobro je i pouzdano shvatio Svidrigajlov, njegov alter ego: „A ako ste ubeđeni da se kod vrata ne sme prisluškivati, a babama se mogu razbijati glave čime čovek stigne, radi svog zadovoljstva, onda putujte brže bilo kud…” Sukobljavajući se sa Svidrigajlovim, Raskoljnikov se iznenadno sudara sa drugom stranom svoje ličnosti, on jasno vidi svoje drugo ja, koje tako žustro brani pred Sonjom, pred Porfirijem. Kroz raspravljanje i negodovanje, na kojima insistira Raskoljnikov, prolama se sličnost i razumevanje ove dvojice, na šta dvosmisleno potencira Svidrigajlov. On će mu reći: „Pa, zar nisam kazao da među nama postoji nekakva zajednička dodirna tačka, a? ”, a kasnije: „Meni se sve čini da u vama ima nešto nalik na mene”. Svidrigajlov je ubica iz ličnih, niskih pobuda, koji skriva svoje zločine, i ne slama se pod teretom nemogućnosti da to podnese na način kao Raskoljnikov. Dok se Raskoljnikov predaje vlastima, umoran i istrošen od psihičkih lomova, Svidrigajlov izvršava samoubistvo (gotovo istovremeno), i tim činom ostaje superiorno na visini svoje nemoralne pozicije. U pitanju je, kao što vidimo, suprotna psihologija zločina. Raskoljnikovljevom jednom ja fali ono svidrigajlovsko drugo ja, koje je kod Raskoljnikova samo naznačeno u vidu želje da u nešto većoj meri bude sastavni deo njegove ličnosti. Dominacija raskoljnikovskog ja nad svidrigajlovskim u složenoj ličnosti glavnog junaka učinila je da se on ne pokaže dovoljno čvrstim i jakim u mučnom podnošenju tereta počinjenog zločina.

On je već pred prijavljivanje policiji svestan svoje nemoći da se izbori sa težinom onoga što počinjeno sa sobom nosi, a opet se, kao davljenik za slamku, hvata svake moguće i najmanje naznake „višeg” u sebi. Postavlja Dunji, a i sebi, pitanje – šta je razlog što se nije ubio: ponos, ili strah od vode. Ako je dosad sebe smatrao snažnim, onda ne treba ni vode da se plaši. U tom razgovoru sa Dunjom, pa i kasnije na robiji, Raskoljnikov je mišljenja da mu svi bespotrebno „guraju pod nos” zločin koji treba prati, a to nije zločin, niti on ima planove o iskupljenju greha. Za njega, zločin je njegova malodušnost, to što je odlučio da se samovoljno prijavi vlastima. Ovako je Raskoljnikov razmišljao, odlazeći od Dunje, i kasnije, napuštajući Sonjin stan, pre odlaska u policiju, a ipak se prijavio: „Ja sam ubio sekirom babu – činovnicu i njenu sestru Lizavetu, i opljačkao ih.”

To neobično, ka kome je težio i koje je veličao Raskoljnikov, nije živelo u njegovom karakteru ili, ako je i postojalo, bilo je sputavano i gušeno običnim. Ispalo je da njegova Geneologija morala teško biva primenjiva u praksi, makar njegovoj. Ubistvo i zločin Raskoljnikova nisu raskovali lanaca kojima je prikovan za zemlju. Bez obzira da li je ubio ne bi li sebe svrstao u Napoleone, ili je pak ideju o Napoleonima toliko potencirao da bi opravdao ubistvo i ugušio grižu savesti, sigurno je jedno, a to je – da sebe nije pronašao tamo – među onima što „nisu od krvi i mesa, već od bronze”. U njegovoj potrazi za čovekom višeg reda u sebi, moral malog i velikog čoveka prerasli su postepeno u moral svakidašnjice i moral tragedije.

Slika je preuzeta sa onelittlelibrary.com.