Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Na današnji dan 1809. godine u Bostonu je rođen Edgar Alan Po, američki pesnik, prozaista, esejista i kritičar.

I danas je jedan od najčitanijih pisaca i pesnika.

Svakog 19. januara decenijama je na Poovom grobu u Vestministeru tajanstveni posetilac ostavljao tri ruže i napola punu bocu konjaka, a onda se od 2010. godine nije pojavljivao. Ove godine, međutim, nastaviće se dugogodišnja tradicija jer su Pooovo društvo i Istorijsko društvo Merilenda iz Vestministera tajnim glasanjem odabrali osobu koja će ovu tradiciju nastaviti i u zoru 19. januara posetiti Poov grob.

Obožavaoci Poovog dela iz cele Amerike svake godine uoči njegovog rođendana, noću, organizuju bdenja, čekajući tajanstvenog posetioca sa tri ruže i bocom konjaka.

Devet teorija o smrti Edgara Alana Poa>>

Ilustracija: feelgrafix.com

Čuveni pisac poslednji put je viđen u javnosti 3. oktobra 1849. godine, u veoma lošem stanju. Njegov lekar je zabeležio da je pred smrt dozivao Rejnolda, a do danas niko nije siguran ko bi taj čovek mogao da bude. Magazin Smitsonijan izdvojio je najzanimljivije teorije o tome zbog čega je Edgar Alan Po preminuo.

Poe

Udarci

Ežen Didije u svojoj knjizi Poov grob iz 1872. godine govori o mogućnosti da je Po naleteo na neke prijatelje na Vest Pointu, s kojima je otišao na piće. Kako Po nije dobro podnosio alkohol, nije mu bilo potrebno mnogo da se opije, pa je ostavio svoje prijatelje, lutao ulicama, nakon čega su ga siledžije opljačkale i pretukle, ostavivši ga na ulici.

Poe-2

Žrtva politike

Drugi veruju da je Po bio žrtva neobičnog metoda kojim su stanovnici SAD u 19. veku primoravani na glasanje. Bande koje su radile za određene stranke bi presrele čoveka na ulici, uvukle ga u sobu, tamo bi ga napile i naterale da glasa, nekad čak i više puta. Ukoliko bi žrtva odbila glasanje, banda bi ga pretukla ili ubila. Vremenom je ova teorija postala opšteprihvaćena, posebno nakon što je 70-ih godina 19. veka Poov biograf Džon Henri Ingram primio nekoliko pisama koja govore o ovoj teoriji.

Poe-3

Alkohol

U mnogo izvora spominje se da Po zaista nije podnosio alkohol. Po bi bio pijan od jedne čaše vina, kao i njegova sestra. Oni koji su se nalazili u Poovom okruženju, priznali su da je pisac često razmišljao da se otruje alkoholom.

Poe-4

Trovanje ugljendioksidom

Mnogi su pokrenuli ovu teoriju, smatrajući da je moguća jer se svetlo u to vreme punilo ugljenikom. Ova teorija je odbačena kada nakon testiranja vlasi Poove kose nisu pronađeni tragovi koji bi na to ukazivali.

Poe-5

Trovanje živom

Za razliku od ugljendioksida, testovi su pokazali da se u telu pisca mesecima pre njegove smrti nalazio povišen nivo žive. Međutim, to je verovatno posledica lekova koje je Po koristio nakon što je posetio Filadelfiju u vreme epidemije kolere. Trovanje živom moglo bi da objasni halucinacije i delirijum pre smrti, ali količine žive pronađene u vlasima Edgara Alana Poa i dalje su trideset puta manje od onih koje su potrebne za ovakvu vrstu trovanja.

Poe-6

Besnilo

Ovu teoriju je na konferenciji patologa 1996. godine izneo jedan lekar zajedno s listom simptoma koje je upoređivao sa simptomima pacijenata koji su bolovali od besnila. Lekar nije znao o kome se radi, samo je pregledao izveštaje piščevog lekara. Prema njima, pisac je bio primljen u bolnicu zbog letargije i konfuzije, a njegovo stanje se vrlo brzo pogoršavalo. Međutim, ovo ne može da se utvrdi sa sigurnošću bez DNK analize. Mnogi se slažu s ovom teorijom jer je ovo jedina teorija koja je donesena nakon analize u okviru koje lekar nije znao o kome se radi.

Poe-7

Tumor na mozgu

Prilikom ekshumacije Poovog groba, otkiveno je da se unutar njegove lobanje nalazi nešto krajnje neobično. Mnogi tvrde da je reč o tumoru, dok drugi pretpostavljaju da se ipak radi o nečemu drugom – lekar iz Njujorka je rekao piscu da ima leziju na mozgu koja izaziva neželjene reakcije na alkohol.

Poe-8

Grip

Tu je i teorija da je Po jednostavno podlegao gripu koji je zahvatila pluća. Hladna kiša i grip mogli su da dovedu do upale pluća koja se završila smrću, dok je visoka temperatura verovatno uticala na halucinacije i konfuziju.

Poe-9

Ubistvo

Još jedna od mnogobrojnih teorija govori da su Poa ubila braća njegove bogate verenice Sare Elmir Šelton. Ova teorija često je pokušavana da se dokaže novinskim člancima, pismima i sećanjima koja govore da je putovanje na koje je Po otišao pre svoje smrti zapravo bila poseta njenoj braći.

Izvor: B92

Evo cveta dovoljno smelog da miriše
na praznom mestu i u uspomeni.

U analizi međusobne povezanosti i uticaja koji je francuska simbolistička poezija ostavila na njenog izuzetnog poznavaoca i prevodioca Branka Miljkovića nameće se neizbežna i nemerljivo značajna pojava jednog Šarla Bodlera u Francuskoj, bez koga, možda, i ne bi bilo simbolizma, onakvog kakvog su ga poznavali i pod njegovim uticajem stvarali mnogi potonji pesnici.

Imajući neograničeno poverenje u moć Reči, Bodler je duboko verovao da pesnik treba da bude prizma kroz koju se prolama božansko savršenstvo reči. Sve što postoji odjek je nečega. Svaka duša je ogledalo u kome se ogledaju ideje tvorca, a svaka stvar odjek je tvorca i predstavlja odbljesak suštinskog. Sam svet, u stvari, odgovor je onoga što postoji u savršenom, nama direktno nesaznatljivom, svetu. Priroda je isto tako Reč, odbljesak nečega. Pesnik, kao prevodilac, treba da shvati pomenute veze kao jednu univerzalnu analogiju. Sve što postoji pojedinačno ispunjeno je aluzijom na sve ostalo, tako da se, kao iz centra – jezgra, neprestano šire signali asocijacija, sklapajući tako slike koje predstavljaju jedinstvo sveta (sve u jednom i jedno u svemu). Izloživši da se u unutrašnjosti duha, koji misli o svetu koji ga okružuje, osećanja mešaju jedna sa drugima – zvuci i misli se mešaju, vid oseća zvukove, čulo dodira vidi pojavni svet, itd – Bodler je dao teoriju sinestezije. Iako nagoveštaje ovakvog uočavanja veza imamo i kod Poa i Hofmana, Bodler je bio prvi koji je dao teorijsku postavku o tome.

brankombodler2Da bi pesnik mogao da stvara, po Bodlerovom mišljenju, on ne mora uvek da pođe od sveta koji je isti ili liči na realan svet. Ovakvo odvajanje od pojavne stvarnosti nalazimo i kasnije u mnogobrojnim primerima pesama Remboa, Valerija i Malarmea. Pesnik upoznaje svet, nužno ga deformiše i uređuje na drugačiji, njemu svojstven, način – jer stvarnost ne mora da bude ni polazište ni ishodište u evoluciji jedne pesničke tvorevine.

Za razliku od Bodlera, koji je insistirao na pesničkom zanatu i smatrao da pesnik ipak neke stvari najpre mora da nauči da bi ih kasnije prevazišao maštom, Edgar Po je bio mišljenja da ono što je ranije smatrano rezultatom pesme, a to je forma, sada postaje uslov pesme („Filozofija kompozicije”). Bodler se teorijski zalagao da se poezija nužno mora osloniti na čaroliju zvuka, ali će to u pesničkoj praksi ostvariti tek Malarme, u čijem će pesništvu biti dostignut vrhunac odvajanja poezije od konkretne stvarnosti, koji će je odvesti u krajnji hermetizam.

Poezija – Lepota, za Bodlera, mora uvek da zapanjuje novinom, a kao posledica toga javlja se nerazumevanje od strane čitalačke publike. Insistirajući na toj novini, poučen mnogobrojnim primerima svojih učitelja – francuskih simbolista, Branko Miljković je isticao da su neobičnost i novina pesničkog izraza srazmerne udaljenosti stvarnosti – što je udaljenost veća, to je neobičnost i sveobuhvatnost veća. „Sažetost i nedorečenost pesničkog jezika su stanja u kojima se ovaj najviše približio stanju nejezika, odakle crpe svoju snagu”. Ipak, Branko Miljković dodaje da ova potrebna sažetost, međutim, ima i manu jer onemogućuje igru koja ima tendenciju širenja i grananja.

Verujući da poezija ima smisao u samoj sebi, Bodler se zalagao za čistu umetnost. Lepota koja je, po njemu, jedina izvan dobra i zla omogućava čoveku prodor u beskonačnost. Dobro, koje je u stvarnom životu teško pronaći (jer, za Bodlera, vrlina je, za razliku od zločina, koji je prirodan, uvek veštačka), uvek je proizvod neke umetnosti – u njegovom slučaju, proizvod poezije. U tom smeru ide i naizgled paradoksalna odbrana pesnika na suđenju povodom zbirke Cveće zla da je deskripcija zla u njegovim pesmama, u stvari, samo afirmacija dobra.

Bodler, kao i simbolizam koji je začeo, moraju se posmatrati kroz prizmu nihilizma, koji srećemo kod filozofa kao što je Niče (mada i pre njega). Svestan neizlečivog zla u čoveku, koje, pre svega, da bi mogao pisati o njemu, prepoznaje u sebi samom, Bodler je obuzet ništavilom. Slično Ničeovom: „Bog je mrtav” je i Malarmeovo: „Nebo je mrtvo”. Za Malarmea, jedini izlaz iz ništavila jeste pesnički čin, slično Bodleru, koji u tome vidi jedini zaborav i izlaz iz nesnošljivog života. Njegova (Bodlerova) pesma Himna lepoti najbolje izražava pesnički i estetski ideal: pesnik prihvata i obmanu lepote jer ona smanjuje „gnusnost sveta i breme Bitisanja”.

Upravo pobuna protiv mehaničkog i ukolotečenog reagovanja na svet, protiv lenje pasivnosti i stereotipnog uklapanja u propisane konvencije – jednom rečju, nezadovoljstvo realnošću – dovodi do toga da se poetski subjekat buni. Ovakav svet se ne može objasniti jasnim koncepcijama i uobičajenom logikom, pa se nameće novo ustrojstvo sveta, pesničko ustrojstvo, da bi se možda opet uspostavilo izgubljeno jedinstvo. U ovaj „proces”, koji je nalik spajanju društvene i pesničke revolucije, uključio se: u Rusiji – Majakovski, u Francuskoj – pošavši za Bodlerovim uticajem: Valeri, Rembo i Malarme, a u srpskoj poeziji, za njima – Branko Miljković.

Bodlerovo ništavilo je simbol odsustva nečega, odsustva Boga, mada njegovu poeziju nikako ne treba čitati u kontekstu ateističkih ideja, kao što su to mnogi radili, rukovodeći se pesmama kao što je Litanije Satani; ništavilo je simbol odsustva nade. Reakcija postaje nostalgija za izgubljenom celovitošću koja bi davala smisao. Nema Boga, ali ne u religijskom, već u moralnom smislu autoriteta. Izlaz iz ovakvog sveta i života pesnici pronalaze u mašti i poeziji, kroz koje stvaraju jedan novi, podnošljiviji svet. Ovakva nostalgična osećanja, koja prate čovekovo (pesnikovo) nezadovoljstvo, rezultiraće u težnju ka idealnim prostorima i vremenima, koji su potpuno različiti od onih stvarnih i pristupačnih, na koje je biće pesnikovo, nažalost, osuđeno, a ti prostori su prazni, neispunjeni.

U eseju „Poezija i ontologija”, Branko Miljković, rukovodeći se Bodlerovom „definicijom” poezije kao „percepcije odnosa”, kaže da percipirati odnose znači zamišljati stvari u njihovoj odsutnosti. Pesnik ima svoj prazan prostor – prostor između prošlosti i budućnosti, a to je, u stvari, prazan poetski prostor koji čeka da bude ispunjen. „Poezija je oset o tome da su stvari iščezle”, kaže Branko Miljković. Ovo „odsustvo stvarnosti”, kako vidimo, začelo se još kod Bodlera; međutim, kako je njegova poezija bila mnogo više u domenu realnog i vidljivog, jer joj je cilj bio lečenje zla u čoveku, a ne pesma okrenuta sama sebi, ona će biti samo uzor, ali ne i potpuno ostvarenje onoga što će se na besprekoran način ostvariti u poeziji njegovih „učenika”.

O vezama između srpskog i francuskog simbolizma pročitajte OVDE.

Autor: Zorana Pejković