Филм Whiplash сценаристе и редитеља Демиена Чазела, иако снимљен за само деветнаест дана, без комликованог сижеа и разуђене приче, одушевио је две „групе” људи: љубитеље доброг филма – изванредном глумом Ј. К. Симонса и Мајлса Телера, и љубитеље џеза – музиком током целог филма, а поготово у завршној сцени.
„Ударац бича” заинтересовао је, међутим, све оне који на било који начин имају додирних тачака са образовањем и васпитањем: професоре, наставнике, педагоге, психологе, родитеље…
Зашто?
Током филма се смењују две паралелне равни: једну чине педагошке приче у високој музичкој школи, а другу – серија дијалога која има циљ да образложи (и, чини се, оправда) образовноваспитни метод професора Теренса Флечера. Његов начин рада са студентима, однос према њима, обраћање, специфичан начин мотивације, речник – намећу питање да ли понашање и опхођење овог професора према студентима описује војсковођу или педагога. И то не било каквог војсковођу: његов речник подразумева сочне псовке и морбидна поређење, образложење грешке се своди на одсечно Not my tempo, а награда за постигнути успех је ћутање или ново понижење.
Како се испоставило на крају – жртва, одрицање, бол, зној, предан рад и упорност на којима инсистира Флечер уродили су плодом те од младог Ендруа, гладног успеха, учиниле најбољег бубњара, краља музичке сцене.
Ипак, да се прича зауставља на одрицању и упорности, професор Флечер не би био нимало другачији од свих оних професора старога кова, а успех његовог најбољег ученика био би логична последица потпуне преданости остварењу циља. Међутим, Флечер није професор старога кова.
Његов главни адут за стварање најбољих није само упорност већ, пре свега, мучење, понижавање и физичко и психичко злостављање, представљено као препрека коју, видећемо касније – само они одабрани могу премостити и уздићи се изнад обичних и просечних. До врхунских уметничких дела, какво је оно које ће Ендру створити у завршној сцени долази се само, поручује нам Флечер, уз својевсрсно гажење поноса, емоција и ставова.
Од самог почетка, када упознајемо несигурног и неодлучног Ендруа, престрашеног Флечеровом готово демонском појавом, па до краја – сведоци смо величања злостављања и мучења студената под маском педагошких мотива. Дакле, тортура над ученицима оправдана је уколико ће на крају изродити генијалце који ће успехом и славом залечити претрпљени страх и трауму.
Какво је оправдање за овакав метод? Који крајњи циљ може оправдати физичко и психичко злостављање ученика?
Анегдота о Чарлију Паркеру и његовом путу да постане краљ џеза требало би да објасни и оправда овај приступ. Наиме, након што је, као шеснаестогодишњак, током наступа „испао из ритма”, бубњар Џо Џонс му је замало чинелом одрубио главу. Након овог неуспеха, Паркер је читаву годину предано вежбао, да би се онда вратио на позорницу и остварио величанствен успех. Закључујемо – понижење и злостављање испровоцирали су будућег краља џеза да превазиђе себе и постигне оно за шта је створен. (Наравно, анегдота се само у оксницама приче судара са истином о Паркеровом животу; остало је додатак и преувеличавање зарад оправдавања насиља.)
Учитељ за свога ученика жели само најбоље; да би био најбољи, мора да пробије границе; да би пробио границе, мора да преброди мучење и понижење – врло једноставна васпитнообразовна метода професора Флечера.
Да ли је малтретирање метода којој имају част да се подвргну само најбољи и одабрани? Како Флечер објашњава радозналом Ниману – прави Паркер се није повукао и уплашио, већ је истрајао и пружио остатку света своје најбоље. Крај филма показује да се исто догодило са Флечеровим заморчем – после свих понижења и малтретирања, Ендру Ниман је родио свога генија и, коначно, погодио Флечеров темпо.
Дакле, терор издрже само они прави (прави Паркер је издржао). Уколико ипак дође до неуспеха, сва одговорност је на ученику – на његовој слабости и немогућности да издржи трновити пут. Не на наставнику. Ако заиста волиш своје ученике и желиш им најбоље – шамарај, мучи, понижавај, вређај. Искупиће те њихов успех. На крају ће уметност бити рођена. Уколико тако не буде, онда је избор био погрешан, јер ученик није био тај, није био прави.
Whiplash се, наравно, примарно не бави образовањем, али је оно усред целе приче о рађању музичког генија. Све је подређено коначном циљу. Ученик који се убио јер није могао да издржи Флечерову тортуру није био прави уметник, па његов живот не представља велики губитак за уметност. Он је, чак, на неки начин, успутно споменут у филму. Ендру се пак није убио јер је био јачи и тврдоглавији. Да ли ће издржати и постати геније који је преживео чинелу зависи од ученикове амбиције.
О каквом нам то образовању говори овај изузетан филм? И то кришом… Јер, паралисани, најпре, сталном журбом главног јунака, онда демонском појавом професора, а онда невероватном завршницом на бини, не стижемо да размишљамо о томе какву нам педагогију предлаже. Можемо рећи да је предлаже, јер је не осуђује нити оповргава ни у једном тренутку. Флечерова уврнута педагошка метода показала се, на Нимановом примеру, као плодотворна.
Извор фотографија: www.fandango.com
