Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

U Muzeju Dostojevskog u Sankt Peterburgu otvorena je izložba povodom sto pedeset godina od objavljivanja romana Zločin i kazna.

izlozba-o-dostojevskom-2

Sadržaj celog romana reprodukovan je na zidovima jedne od prostorija muzeja, a među eksponatima se nalaze ilustracije inspirisane romanom iz sedamdesetih godina 19. i 20. veka, snimci iz ekranizacija romana (filmska verzija Lea Kulidžanova iz 1969. i serija Dimitrija Svetozarova iz 2007), fotografije Sankt Peterburga iz 19. veka, kao i radne verzije romana sa autorovim napomenama na marginama i lični predmeti, među kojima je i Jevanđelje. U jednom delu je rekonstruisana soba „matore zelenašice” iz tog vremena sa krevetom, jorganom i nakitom.

Raskoljnikov: Napoleon ili vaš (Geneologija morala)>>

Roman Zločin i kazna nastao je od dvanaest delova objavljivanih od januara do decembra 1866. u časopisu „Ruski vesnik”. Priču o ambicioznom studentu prava iz Sankt Peterburga – Rodionu Romanoviču Raskoljnikovu, koji zbog velike nemaštine odlučuje da ubije i opljačka omraženu staru zelenašicu Aljonu Ivanovnu, Dostojevski je počeo da piše leta 1865. tokom boravka u Nemačkoj, gde je prokockao veći deo svoje imovine i jedva imao novca za hranu.

Dostojevski se u romanu bavio suštinskim problemima ljudske egzistencije, ograničenjima slobode, pravom na nasilje zarad višeg dobra, cenom ljudskog života… Da bi odgovorio na rokove (u isto vreme je radio i na Kockaru), pisac je u oktobru 1866. angažovao stenografkinju Anu Snitkinu, koju je već sledećeg meseca zaprosio. Venčali su se 1867. i ostali u braku sve do piščeve smrti.

Izložba je otvorena do 20. marta.

Muzej Dostojevskog nalazi se u Ulici Kuznečni, u stanu u kojem je pisac preminuo 28. januara (9. februara po novom kalendaru) 1881, u 60. godini. Prema legendi, nije se osećao dobro i probudio se usred noći, poručivši Ani: „Znam da ću danas umreti. Zapali sveću i dodaj mi Jevanđelje”.

Izvor: Blic

Odgovor na pitanje kako čovek može „znati”, odnosno, verovati da Bog postoji, Dostojevski nudi već u Neumesnom zboru (knjiga druga), u poglavlju Maloverna dama, u razgovoru starca Zosime sa gospom Hohlakovom, koja, kako sama kaže, boluje od „neverovanja”. Ona izjavljuje da je čula kako se misao o budućem zagrobnom životu javila „od straha pred strahotnim pojavama prirode, i da svega toga nema”, pa moli starca za pomoć: „To je strašno! Čime, čime da povratim veru? Uostalom, ja sam verovala samo kad sam bila malo dete, mehanički, ni o čem ne misleći… Čime, čime to da se dokaže?” Hohlakova, dakle, pred starca Zosimu stavlja problem dokazivnja besmrtnosti, tako potrebne čoveku.

On joj najpre govori da se po tom pitanju dokazati ništa ne može, da razum čovečiji ne vodi do Boga. Do Boga se, po njegovom mišljenju, može doći iskustvom delotvorne ljubavi. Naime, čovek treba da se postara da voli svoje bližnje stvarno i neumorno, pa prema tome kako bude uspevao u toj ljubavi, ubeđivaće se i u postojanje Boga i u besmrtnost svoje duše.

Iz saveta upućenog Hohlakovoj, jasno je da se put koji vodi do vere nikako ne poistovećuje sa askezom, izolacijom, jer je delotvorna ljubav, posredstvom koje se do Boga dolazi, moguća jedino u svetovnom životu. Ovo potvrđuje i činjenica da Zosima, predosetivši svoju skoru smrt, šalje Aljošu u svet, van okvira manastira. Svrha redovništva nije ništa što bi se moglo postići jedino u manastiru, a što bi čoveku koji živi svetovnim životom bilo strano i nedostupno. Sa ovom tvrdnjom povezano je i značenje figure oca Feraponta – velikog neprijatelja Zosiminog, upravo zbog njegove (Zosimine) povezanosti sa svetovnim životom. Otac Ferapont oslikan je toliko ironično i satirično da je čitaocu kristalno jasno kako je oblik vere koji on propagira potpuno neadakvatan i neprirodan. Kroz sukob shvatanja vere Zosime i oca Feraponta prikazan je sukob onog starog i sujevernog hrišćanstva sa novim i svetlim hrišćanstvom. Ferapont je, sa svim svojim stavovima o monaškom životu, slika zamračivanja i degeneracija pravoslavlja.

put-do-boga

Put do Boga se, dakle, ne mora neizostavno tražiti u okviru manastira, van normalnog, svetovnom čoveku bliskog načina života. Bog se, kao takav, ne prikazuje čoveku. Ne postoji nijedno mesto na ovome svetu, nezavisno od čoveka i ljudskog društva, koje bi bilo određeno samo za postojanje Boga.
Pitanje o postojanju Boga u Braći Karamazovima raspravlja se kroz sukob idealizma na jednoj, i materijalizma na drugoj strani: Zosima, Aljoša, Zosimin davno umrli brat Markel i još neke ličnosti, sa svojim shvatanjima da svemu što postoji prethodi nešto nematerijalno, duhovno, stoje nasuprot ateističkim načelima (Ivana Karamazova) po kojima je prethodnica svega što postoji, u stvari, materija.

Zosimin brat Markel, osetviši da je smrtno bolestan, doživljava preobražaj i govori majci: „Svaki od nas je svima kriv, a ja najviše od sviju (…) Neka sam grešan svima, ali zato će mi svi i oprostiti, i eto ti raja! Zar ja sada nisam u raju?” Zosima, dok je još živeo svetovnim životom, za vreme svog boravka u Petrogradu, u kadetskoj školi, prisetivši se ovih bratovljevih reči, pomišljao je: „Ja sam možda zbilja krivlji od svih za sve, i gori sam od svih ljudi na svetu.”

Dušan Pirjevec, razmatrajući odnos krivice i odgovornosti, piše da pre svega treba imati na umu da postoji druga reč za krivicu, a to je odgovornost; ako Zosima kaže da svako treba da postane odgovoran za sve, to možemo reći i drugim rečima – svako je pred svima odgovoran za sve. Ova maksima podseća na temeljna učenja Sartrove filozofije, koja sebe shvata ateističkom. Naime, Sartrova teza je: egzistencija pre esencije, što znači da esencija sama po sebi ne postoji, da ne postoji nikakva unapred data suština ili smisao čovekovog života. Ljudima nije dat smisao života već samim rođenjem, iz čega sledi da nema Boga. Dakle, čovek je slobodan da svojim postupcima sam odlučuje o smislu i značenju svoga života. Takvim postupcima čovek na sebe preuzima veliku odgovornost jer svaki postupak odlučuje o tome šta je dobro, a šte loše; to znači da ovi postupci ne odlučuju samo o konkretnom pojedincu koji taj postupak preduzima već odlučuju u ime svih ljudi, pa svaki postupak čoveka-pojedinca ima opšte značenje. Iz ovakve prirode svakog pojedinačnog postupka proizilazi i čovekova odgovornost za sve. Temelj Sartrovog razmišljanja predstavlja sloboda izražena u shvatanju da je pre esencije egzistencija, pa da ne postoji ništa što bi unapred određivalo čovekovo postojanje. I za Zosimu je čovek biće slobode, koje samostalno odlučuje o svojim postupcima i razlučuje dobro od zla, pa je samim tim odgovoran pred svima i za sve.

Ovo pitanje čovekove slobode posebno je razvijeno u Legendi o Velikom inkvizitoru. Naime, problem slobode odlučivanja počinje još od Hrista, koji, na zahteve ljudi, nije želeo da siđe sa krsta, jer je želeo slobodnu veru, a ne ushićenje ljudi pred čudom. Čovek treba sam da odlučuje o tome šta je dobro a šta zlo. Da nije slobodan, on ne bi mogao biti odgovoran, a ni kriv, ni grešan. Sve ovo upućuje na zaključak da po pitanju čovekove slobode i odgovornosti između Dostojevskog i Sartrove filozofije ima dosta dodirnih tačaka.

Postavlja se pitanje onda kako se to od slobode, preko odgovornosti, može doći do delotvorne ljubavi (o kojoj govori starac Zosima) i Boga. „Ovo je pitanje odlučujuće, pošto je upravo Bog ono što razdvaja Dostojevskog od ateizma egzistencijalističke filozofije. Ukoliko ovo pitanje ne bi moglo adekvatno da se reši, trebalo bi zaključiti da je Dostojevski u suštini egzistencijalista i ateista” (Dušan Pirjevec, Braća Karamazovi i pitanje o Bogu).

Starac Zosima kaže: „Mnogo je na zemlji nama nepoznato, ali nam je namesto toga darovano tajno skriveno osećanje žive veze sa drugim svetom, sa svetom gornjim i višim; klice naših misli i osećanja nisu ovde, nego u drugim svetovima. I eto zašto kažu filozofi da se suština stvari ne može poznati na zemlji. Bog je uzeo seme iz drugih svetova i posejao ga na ovoj zemlji, i odnegovao vrt svoj, i niklo je sve što je moglo niknuti, ali ono što je izraslo živi i živo je samo osećanjem svog dodira sa drugim tajanstvenim svetovima; ako to osećanje u tebi slabi ili nestaje onda umire i ono što je izraslo u tebi. Tada ćeš postati prema životu ravnodušan, pa ćeš ga čak i omrznuti.”

O ovom postojanju „drugih svetova” i čovekovom putu do njih Dostojevski je često pisao. Opis košmara Ivana Karamazova Dostojevski nam nije predočio samo da bi pružio opis halucinacija njegovog već obolelog uma, već upravo da bi opisao dodir sa onim što je sa druge strane. Ideja Svidrigajlova (Zločin i kazna) o mogućnosti postojanja „drugih svetova”, koji se čovekovom umu otkrivaju u bolesnom stanju, takođe, predstavlja ideju Dostojevskog, koja opravdava ovakav način veze između realnog i nadrealnog.

Možda paradoskalno, ali ovo osećanje „drugih svetova”, o kome govori Dostojevski, za sobom povlači i druge teme – temu zločina, na primer. Naime, u tome što zločinac oseća Dostojevski je video dodir sa nekom vrstom „drugih svetova”, koji zločincu, odjednom postaju opipljivi. Lav Šestov piše: „Zašto mi sa takvom sigurnošću prihvatamo kao pouzdano prikazivanje duševnih stanja pojedinaca iako zločin nismo i lično osetili? (…) Ako je nama koji nikada nismo izvršili ubistvo duševno stanje zločinca shvatljivo i, čitajući Dostojevskog, čudimo se ne hirovitosti njegove mašte, već umešnosti i dubini njegove analize, nije li onda potpuno jasno da mi posedujemo nekakvo sredstvo ocenjivanja zahvaljujući kome dajemo svoj sud. (…) Nije li očigledno da takvo sredstvo može da bude samo prethodno poznavanje onog istog stanja, iako mi toga i nismo svesni…” (Lav Šestov, Prevazilaženje samoočevidnosti).

Za Dostojevskog zlo nije greh, već je, kao i dobro, životni put. Zlo treba prevazići i pobediti, ali i ono daje korisna iskustva i obogaćuje. Svaki onaj koji je doživeo i preživeo zlo naučio je kako da se bori sa istim i stekao sposobnost da zlo u sebi pobedi iznutra, a ne da samo u spoljašnosti beži od njega. Upravo zato Dostojevski svojim Raskoljnikovima, Stavroginima, Karamazovima, Kirilovima ne uskraćuje put do Boga, jer će oni, ukoliko su očišćeni od zla, lakše naći put do Boga.

Ivan Karamazov: Boga prihvatam, ali ne i njegov svet>>

Autor: Zorana Pejković

Reče mi kako se potpuno ubedio da sam ja pravo dete, to jest potpuno dete, da sam samo rastom i licem nalik na odraslog, ali da ni razvićem, ni dušom, ni karakterom, pa čak, možda, ni umom nisam odrastao i da ću takav i ostati, pa makar i šezdeset godina doživeo. Ja sam se vrlo smejao; on, naravno, nije u pravu, jer, najposle, po čemu sam ja dete?

No jedno je istina: ja zbilja i ne volim da sam sa odraslima, ljudima, velikim… to sam odavno primetio… ne volim, jer ne umem s njima. Ma šta oni sa mnom govorili, ma kako da su dobri prema meni, ipak je meni uvek nekako teško u njihovom društvu, i strašno volim kad mogu što pre da odem svojim drugovima, a drugovi su moji oduvek bila deca, ali ne stoga što sam i ja dete, nego što me je nešto prosto vuklo deci.

Kada bih, još u početku svog života na selu, odlazeći sam u planinu da se predajem tuzi, lutajući usamljen, video neki put, a naročito oko podne, kad su se puštala iz škole, sav taj nemirni roj dece kako juri sa svojim torbicama i školskim tablicama, sa vikom, sa smehom, igrajući se, sva moja duša počela bi najednom da stremi njima. Ne znam, ali bih imao nekako neobično jako i srećno osećanje  pri svakom sastanku s njima.

Zastajao bih i smejao se od sreće posmatrajući njihove male, živahne, večno pokretne nožice, dečake i devojčice koji su trčali zajedno; gledajući njihov smeh i suze (jer su mnogi stizali da se pobiju, rasplaču, opet da se pomire i da se igraju, dok bi iz škole do kuće dotrčali), ja bih zaboravio sav svoj duševni teret.

Fjodor Dostojevski, Idiot I

Fotogrfija: goodreads.com

Omiljena jela i pića Fjodora Dostojevskog>>

 

 

 

Lik Ivana Karamazova i njegovo shvatanje tokova istorije i prirode čovekove, koje on izriče u razgovoru sa Aljošom, u poglavlju Buna, treba da pokaže da je čovek po prirodi despot i da mu je zato potreban jedan despotski Bog. Međutim, u Legendi o Velikom inkvizitoru ne postoji nikakvo opravdanje za nasilno ispravljanje prirode čoveka, koja je nedorasla za uzvišene podvige, jer Hrist želi da se čovek veri približi slobodno. Filozofija Ivanova se, logično, razlikuje od filozofije Hristove, ali razlikuje se i od filozofije koju zastupa Veliki inkvizitor. (Više o tome pročitajte ovde.)

Pored razlike u shvatanju prirode čovekove, Ivanova shvatanja razlikuju se od Inkvizitorovih i u pogledu shvatanja smrti, odnosno načina da se „pobedi” smrt. Ivan je uveren da se smrt može pobediti i bez vere u Boga i besmrtnost. Njegovu ideju izriče i tumači đavo, njegovo drugo ja.

da-li-ce-covek-pobediti-boga-2

Na svom javnom predavanju u Kijevu, 1901. godine – „Ivan Karamazov u romanu Dostojevskog Braća Karamazovi kao filozofski tip”, Sergej Nikolajevič Bulgakov kaže: „Po dramskoj formi mnogo toga iz dijaloga i Ivanovih monologa može se u prvom redu uporediti sa prvim, filozofskim scenama iz Fausta. Posebnog spomena vredan je virtuozni tehnički zahvat, dostupan u našoj, pa i u celoj svetskoj književnosti, jedino Dostojevskom, a to je karakteristika Ivanove duše data kroz njegovo bunilo. Imamo u vidu izuzetnu glavu Đavo. Košmar Ivana Fjodoroviča. Zahvaljujući bunilu, praćenom halucinacijama i bolesnim podvajanjem svesti, imamo ovde nešto poput monologa u dijaloškoj formi. Đavo Ivana Fjodoroviča nije metafizički Mefistofeles koji predstavlja načelo zla i ironije, to je proizvod bolesne duše Ivanove, delić njegovog sopstvenog ja.”

Ivan Karamazov, vraćajući se od Smerdjakova (koga će te večeri videti poslednji put) svojoj kući, zatiče đavola u sobi i razgovara sa njim. U ovom razgovoru, sve što muči Ivanovu dušu, sve što on prezire u sebi, sve je to dobilo personifikaciju u đavolu. Đavo nije ništa drugo do ono nesvesno u Ivanu. Razgovor Ivana sa nečastivim jeste, u stvari, njegovo ulaženje u đavola. Ovog svog potiskivanog ja, uobličenog u đavolu, svestan je i Ivan:

„Ti si laž, ti si bolest moja, ti si utvara. Ja samo ne znam čime da te uništim, i vidim da ću se neko vreme morati mučiti. Ti si moja halucinacija. Ti si ovaploćenje mene samog, uostalom samo jedne moje strane… mojih misli i osećanja, i to samo najgadnijih i najglupljih.” Kako se razgovor nastavlja, Ivanov trud da ospori đavola posustaje, pa se on polako miri sa svojim „drugim licem”: „Ti si ja, onaj isti ja, samo sa drugim licem. Ti upravo govoriš ono što ja mislim… i ništa novo mi nisi kadar reći.”

Ivanova tragedija sastoji se prvenstveno u tome što on ne može da izvuče konačan zaključak: „Ima li Boga, ili ga nema?”; on traži veru, a izjedaju ga sumnje, pa se, kao posledica tog tereta najsloženijih nerazrešivih pitanja, javljaju strašne krize koje on mora da preživljava. U toj sumnji đavo ne pomaže mnogo Ivanu jer, po njegovom (đavoljevom) mišljenju „kod vere nikakvi dokazi ne pomažu, a naročito materijalni; Toma je poverovao ne zato što je video vaskrsloga Hrista, nego zato što je još ranije želeo da poveruje.”

Đavo razvija ideju nužnosti zla u svetu. Kako sam kaže, prema svojoj službenoj dužnosti i prema svom socijalnom položaju, bio je prinuđen da u sebi uguši podsticaj za dobra dela. Zlo mora da postoji u svetu. Zato đavo izvršava svoju misiju: „Upropašćujem hiljade da bi se spasao jedan. Koliko se duša, na primer, moralo upropastiti, i koliko časnih imena osramotiti, da bi se dobio jedan pravedni Jov, sa kojim su me tako ljuto nasamarili vo vremja ono.” Đavo kritikuje Božji svet, znajući da je život komedija i dobro razumevajući besmisao sveta. On čezne za samouništenjem, ali njemu to nije dopušteno iz razloga što je njegovo postojanje neophodno svetu takav kakav jeste. Nerazrešive zagonetke o svetu i sudbini mrske su đavolu (kao i čoveku) koji, kako sam priznaje, žudi za zemaljskim realizmom: „Satana sam, i ništa čovečansko ne smatram da mi je tuđe”.

Zajednička filozofija i etika Ivanova i đavoljeva oličena je u neprimanju Božjeg sveta, neprimanju Hrista, Božjeg Logosa, u zastupanju načela – „sve je dozvoljeno”, i u težnji ka čovekobogu.

Zbog lošeg ustrojstva Božjeg sveta, po đavolu (po Ivanu), celo čovečanstvo će se odreći Boga, i taj period će neizostavno doći. Međutim, bez te vere, ljudi će se i bez ljudožderstva međusobno uništiti. Koji je drugi izlaz?

„Čovek će se uzvisiti duhom božanske, titanske gordosti i pojaviće se kao čovek-bog.” Naime, time što će svojom voljom i naukom svakodnevno pobeđivati prirodu, čovek će svakog časa doživljavati tako veliku sreću da će mu ona srazmerno nadoknađivati sve nade u nebeske naslade i veru u besmrtnost. Čovek će postati čovek-bog, ali ne tako što će zaista dostići besmrtnost, već tako što će savladati strah od smrti.

Ivana, međutim, brine neizvesnost po pitanju kada će nastupiti to vreme da ljudi postanu bogovi i šta treba da radi čovek – pojedinac koji je već spoznao tu spasonosnu istinu i postao Bog; kako treba da se ponaša čovek u okruženju ljudi koji još nisu dorasli takvom stadijumu i koji su još na nivou „poslušnog stada”. Čovek je u većoj meri čovek-bog ukoliko više poseduje volju za moć. Onaj koji to nije, u stvari, i nije čovek. Čovek zaista postoji tek onda kada je najmoćniji. Zato Ivan Karamazov sve ljude vidi kao bivše ljude, kao ljude-robove.

da-li-ce-covek-pobediti-boga

U ovakvom razmišljanju Ivana Karamazova pronalazimo Raskoljnikova, čiji su postupci, opisani u Zločinu i kazni, rezultat pokušaja da sazna je li on vaš kao i svi, ili je čovek. On ljude ne deli na dobre i zle, o čemu svedoči njegov članak, već na obične i neobične, pri čemu u red običnih spadaju oni dobri, koji se pokoravaju zakonima, a u red neobičnih oni koji sami prave zakone. Postoje dupli kriterijumi, dva morala: jedan za obične, druge za neobične, ili, ako uzmemo Ničeovu terminologiju: moral robova i moral gospodara. Jedni u svojoj moći zapovedaju i stvaraju zakone, imajući pritom pravo da ruše i gaze one prethodne (zakone), drugi se njima povinuju. Silni i jaki imaju snage, a i pravo da izvrše zločin. On traži snagu i moć da bi mogao nastaviti sa životom i potvrditi sebe kao čoveka. U osnovi celog njegovog delanja, razmišljanja i htenja stoji volja za moć. Po njegovom mišljenju nije čovek ono što nije natčovek.

U Raskoljnikovu se javila želja da izađe iz norme, da se usudi, da proveri da li sme: „Meni je tada trebalo da doznam, i to da doznam što pre, da li sam ja vaš kao i svi ili sam čovek? Imam li snage da prekoračim norme ili nemam? Smem li se usuditi da uzmem ili ne smem? Jesam li ništavno stvorenje ili imam pravo?” U daljem toku razvoja radnje, Raskoljnikov se drži mišljenja da on, u stvari, nije ubio staricu, već sebe. On izlaže filozofiju da viši ljudi gospodare budućnošću, a oni niži i obični sadašnjošću, dodajući da obe kategorije imaju realno pravo da postoje, ali im svakako predstoji rat: „Slobodu i vlast, a što je glavno: vlast! Nad svim ništavnim stvorovima i nad čitavim mravinjakom. To je cilj! Upamti to!” (Vlast nad čovečanstvom zahtevao je i Inkvizitor, protivivši se, međutim, slobodi, koju je čoveku hteo da daruje Hrist.)

To neobično, ka kome je težio i koje je veličao Raskoljnikov, nije živelo u njegovom karakteru ili, ako je i postojalo, bilo je sputavano i gušeno običnim. Ispalo je da njegova Geneologija morala teško biva primenjiva u praksi, makar njegovoj. Ubistvo i zločin Raskoljnikova nisu raskovali lanaca kojima je prikovan za zemlju. Bez obzira na to da li je ubio ne bi li sebe svrstao u Napoleone, ili je pak ideju o Napoleonima toliko potencirao da bi opravdao ubistvo i ugušio grižu savesti, sigurno je jedno, a to je – da sebe nije pronašao tamo – među onima što „nisu od krvi i mesa, već od bronze.” Raskoljnikov (čovek u raskolu, a ne čovek-bog) je poverovao da je Napoleon, da je čovekobog, a ipak je na kraju postao svestan da nije natčovek. U njegovoj potrazi za čovekom višeg reda u sebi, moral malog i velikog čoveka prerasli su postepeno u moral svakidašnjice i moral tragedije.

Mnogo puta ukazivano je na to da je Dostojevski predvideo Ničeove ideje, i da se između onoga što je on govorio o čovekobogu i onoga što je Niče govorio o natčoveku može staviti znak jednakosti. I zaista, ateistički amoralizam Raskoljnikova i Ivana Karamazova u mnogim svojim pojedinostima podseća na slične stavove Fridriha Ničea. Dostojevski jeste u svom stvaralaštvu predvideo nešto od Ničeovih ideja, ali je, za razliku od Ničea, koji je ostao u jednoj krajnosti, ipak uspeo da u sebi spoji Ivanovu dušu (odnosno onaj njen deo koji se muči sumnjom), Aljošinu dušu (koja veliča i voli Hrista) i proročki duh starca Zosime (koji govori o svetloj strani religije).

Za razliku od Raskoljnikova, kome su zločin i uništenje sredstvo, a sreća čovečanstva krajnji cilj, kod Ivana Karamazova imamo drugačiju situaciju; zločin i uništenje nisu više sredstvo, nego cilj, pošto je upravo ispoljavanje volje za moć ona sreća koja jedino može zameniti Boga i besmrtnost. Ipak, Ivan ostaje samo teoretičar zločina i ne ubija, kao što to čini Raskoljnikov. Zločin o kome se ovde radi ne odnosi se na fizičku smrt, već na mogućnost neograničene upotrebe volje za moć. Tako čovek, koji je u vlasti uništenja, i sam postaje uništitelj.

Ivan Karamazov: Boga prihvatam, ali ne i njegov svet!

Lako je primetiti da glavni junaci romana Dostojevskog mnogo diskutuju i razmišljaju, a vrlo malo jedu. Međutim, sećanja prijatelja i članova porodice pisca svedoče o tome da je ruska kuhinja uvek zauzimala posebno mesto u njegovom svakodnevnom životu. U kući Dostojevskog neka jela su imala poseban status i njihovo posluživanje bilo je prava ceremonija.

Dostoevsky_Museum_-_Dining_room

Prema sećanjima Ane Grigorjevne Dostojevske, druge piščeve žene, „muž je voleo rusku kuhinju”. Fjodor Mihailovič je često tražio da mu se pripremaju jela koja su u to vreme bila popularna u Sankt Peterburgu. Među njima se izdvajaju: moskovska soljanka (čorba koja za osnovu ima mesni buljon sa sitno seckanom kobasicom, kupusom i kiselim krastavcima), pohovani teleći file, rastegaji (pecivo sa otvorom sa gornje strane i različitom vrstom nadeva), podove piroške (posne piroške sa graškom, repom, usoljenim pečurkama i drugim nadevom).

Osim toga, Dostojevski je imao dosta originalnih gastronomskih navika. Tako je, prema sećanjima njegove žene, veoma voleo da uz kuvanu kokošku pije toplo mleko, a pre nego što bi pojeo neki slatkiš rado bi popio pola čašice konjaka. Kada je bio u melanholičnom raspoloženju, Dostojevski je tražio da na trpezu iznesu zdelu buljona, teleći pohovani file, čaj i vino. U dobrom raspoloženju radije je jeo sir, orahe, narandže, limun, pečurke rujnice, kavijar i francuski senf.

Spisak neobičnih gastronomskih navika Dostojevskog upotpunjava ispijanje tzv. hlebne votke za doručak (vrsta votke od pšenice, popularna u 19. veku).

Piščev jutarnji ritual njegov savremenik Mihail Aleksandrovič Aleksandrov u svom dnevniku opisuje na sledeći način:

„Došavši jednom kod Fjodora Mihajloviča za vreme doručka, video sam ga kako pije običnu hlebnu votku. Zagrizao bi komad crnog hleba i ispio malo votke iz čašice, a onda je sve to zajedno žvakao”. Dostojevski je govorio da je to najzdraviji način konzumiranja votke.

Čuveni ruski pisac je obožavao poslastice i čuvao ih je u specijalnim fiokama u ormaru za knjige u radnoj sobi. Piščeva ćerka Ljubov Fjodorovna Dostojevska se seća: „Otac je slatkiše rado jeo danju, a ponekad i noću”.

dostojevski-ormar sa slatkisima

Ovako je izgledao sadržaj fioka ormara za knjige Dostojevskog: kutije sa smokvama, urmama, orasima, suvim grožđem i voćnim želeom (ruski žele se u 19. veku pripremao od umućenog pirea od jabuka, šećera i drugog voća), suvo crno grožđe, marmelada, kraljevske suve šljive (od najslađe i najkrupnije vrste šljiva), pa čak i sveže grožđe.

Osim slatkiša Dostojevski je veoma voleo voće.

Kao i svaki talentovani neurastenik, Dostojevski je neke svoje navike dovodio do krajnosti. Jedna od tih navika bilo je ispijanje čaja. Dostojevski je voleo jak crni čaj i pio ga je u velikim količinama, sedeći za svojim radnim stolom. Dostojevski je bio veoma zahtevan kada se radilo o pripremi čaja i zato ga je uvek kuvao sam. Njegova ćerka tu proceduru opisuje ovako: „Najpre bi isprao čajnik vrelom vodom, zatim bi stavio 3 kašičice čaja, nalio samo trećinu čajnika vodom i pokrio čajnik maramicom. Tri minute kasnije bi dopunio čajnik vodom i ponovo ga pokrio. Sipajući sebi čaj, tata je uvek pazio na boju napitka i vrlo često mu se događalo da čas doliva čaj, a čas ga izliva u zdelu za ispiranje i dodaje vrele vode. Često se događalo da u svoj kabinet odnese čašu, i da se zatim vrati kako bi dolio koncentrat ili razblažio čaj. Tvrdio je: Kad sipam čaj izgleda mi da je boja dobra, a kad ga odnesem u kabinet vidim da ne valja.” Pisac je za čaj imao posebnu čajnu kašičicu i u čašu je dodavao dve kocke šećera.

Sećanja porodice i prijatelja Dostojevskog na njegove gastronomske navike objavljena su u knjizi Pavla Fokina Dostojevski bez ulepšavanja, Amfora, 2008.

Izvor: ruskarec.ru