Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Треће одељење личне канцеларије његовог императорског величанства
I експедиција.
Санкт Петербург
22. априла 1849.
Бр. 675.

Тајно.

 

Господину мајору санктпетербуршког жандармеријског дивизиона, Чудинову!

По највишој заповести наређујем вашем високоблагородству да сутра у четири сата после поноћи ухапсите инжињериjског поручника у оставци и књижевника Фјодора Михајловича Достојевског, који станује на углу Мале Морске улице и Вазнесенског проспекта,  у дому Шиља, на трећем спрату, у стану Бремера, да запечатите његове папире и књиге и да исте, заједно са Достојевским, донесете у Треће одељење личне канцеларије његовог императорског величанства.
У том случају дужни сте да строго водите рачуна да ништа од папира нађених код Достојевског не буде утајено.

Може се догодити да код Достојевског пронађете велику количину хартија и књига и да неће бити могуће да све то истога часа доставите у Треће одељење; у том случају дужни сте да и једно и друго ставите у једну или у две собе према томе како потребе буду налагале, да собе запечатите а да самог Достојевског хитно приведете у Треће одељење.

Ако приликом печаћења хартија Достојевског он буде говорио да нешто од тога припада неком другом лицу на таква упозорења не обраћати пажњу него и то све запечатити.

Узимајући овакву обавезу дужни сте да се понашате најопрезније и са максималном будношћу, за шта сносите личну одговорност.

Господин начелник Штаба жандармеријског корпуса генерал лајтнант Дубељт издаће наређење да се у вашој пратњи нађу официр из санктпетербуршке полиције и потребан број жандарма.

Генерал ађутант
гроф Орлов

Извор: Ф. М. Достојевски, Чланци, у Достојевски као мислилац, 1982.

Фотографија: wikimedia.org

У Музеју Достојевског у Санкт Петербургу отворена је изложба поводом сто педесет година од објављивања романа Злочин и казна.

izlozba-o-dostojevskom-2

Садржај целог романа репродукован је на зидовима једне од просторија музеја, а међу експонатима се налазе илустрације инспирисане романом из седамдесетих година 19. и 20. века, снимци из екранизација романа (филмска верзија Леа Кулиџанова из 1969. и серија Димитрија Светозарова из 2007), фотографије Санкт Петербурга из 19. века, као и радне верзије романа са ауторовим напоменама на маргинама и лични предмети, међу којима је и Јеванђеље. У једном делу је реконструисана соба „маторе зеленашице” из тог времена са креветом, јорганом и накитом.

Раскољников: Наполеон или ваш (Генеологија морала)>>

Роман Злочин и казна настао је од дванаест делова објављиваних од јануара до децембра 1866. у часопису „Руски весник”. Причу о амбициозном студенту права из Санкт Петербурга – Родиону Романовичу Раскољникову, који због велике немаштине одлучује да убије и опљачка омражену стару зеленашицу Аљону Ивановну, Достојевски је почео да пише лета 1865. током боравка у Немачкој, где је прокоцкао већи део своје имовине и једва имао новца за храну.

Достојевски се у роману бавио суштинским проблемима људске егзистенције, ограничењима слободе, правом на насиље зарад вишег добра, ценом људског живота… Да би одговорио на рокове (у исто време је радио и на Коцкару), писац је у октобру 1866. ангажовао стенографкињу Ану Сниткину, коју је већ следећег месеца запросио. Венчали су се 1867. и остали у браку све до пишчеве смрти.

Изложба је отворена до 20. марта.

Музеј Достојевског налази се у Улици Кузнечни, у стану у којем је писац преминуо 28. јануара (9. фебруара по новом календару) 1881, у 60. години. Према легенди, није се осећао добро и пробудио се усред ноћи, поручивши Ани: „Знам да ћу данас умрети. Запали свећу и додај ми Јеванђеље”.

Извор: Блиц

Одговор на питање како човек може „знати”, односно, веровати да Бог постоји, Достојевски нуди већ у Неумесном збору (књига друга), у поглављу Маловерна дама, у разговору старца Зосиме са госпом Хохлаковом, која, како сама каже, болује од „неверовања”. Она изјављује да је чула како се мисао о будућем загробном животу јавила „од страха пред страхотним појавама природе, и да свега тога нема”, па моли старца за помоћ: „То је страшно! Чиме, чиме да повратим веру? Уосталом, ја сам веровала само кад сам била мало дете, механички, ни о чем не мислећи… Чиме, чиме то да се докаже?” Хохлакова, дакле, пред старца Зосиму ставља проблем доказивња бесмртности, тако потребне човеку.

Он јој најпре говори да се по том питању доказати ништа не може, да разум човечији не води до Бога. До Бога се, по његовом мишљењу, може доћи искуством делотворне љубави. Наиме, човек треба да се постара да воли своје ближње стварно и неуморно, па према томе како буде успевао у тој љубави, убеђиваће се и у постојање Бога и у бесмртност своје душе.

Из савета упућеног Хохлаковој, јасно је да се пут који води до вере никако не поистовећује са аскезом, изолацијом, јер је делотворна љубав, посредством које се до Бога долази, могућа једино у световном животу. Ово потврђује и чињеница да Зосима, предосетивши своју скору смрт, шаље Аљошу у свет, ван оквира манастира. Сврха редовништва није ништа што би се могло постићи једино у манастиру, а што би човеку који живи световним животом било страно и недоступно. Са овом тврдњом повезано је и значење фигуре оца Ферапонта – великог непријатеља Зосиминог, управо због његове (Зосимине) повезаности са световним животом. Отац Ферапонт осликан је толико иронично и сатирично да је читаоцу кристално јасно како је облик вере који он пропагира потпуно неадакватан и неприродан. Кроз сукоб схватања вере Зосиме и оца Ферапонта приказан је сукоб оног старог и сујеверног хришћанства са новим и светлим хришћанством. Ферапонт је, са свим својим ставовима о монашком животу, слика замрачивања и дегенерација православља.

put-do-boga

Пут до Бога се, дакле, не мора неизоставно тражити у оквиру манастира, ван нормалног, световном човеку блиског начина живота. Бог се, као такав, не приказује човеку. Не постоји ниједно место на овоме свету, независно од човека и људског друштва, које би било одређено само за постојање Бога.
Питање о постојању Бога у Браћи Карамазовима расправља се кроз сукоб идеализма на једној, и материјализма на другој страни: Зосима, Аљоша, Зосимин давно умрли брат Маркел и још неке личности, са својим схватањима да свему што постоји претходи нешто нематеријално, духовно, стоје насупрот атеистичким начелима (Ивана Карамазова) по којима је претходница свега што постоји, у ствари, материја.

Зосимин брат Маркел, осетвиши да је смртно болестан, доживљава преображај и говори мајци: „Сваки од нас је свима крив, а ја највише од свију (…) Нека сам грешан свима, али зато ће ми сви и опростити, и ето ти раја! Зар ја сада нисам у рају?” Зосима, док је још живео световним животом, за време свог боравка у Петрограду, у кадетској школи, присетивши се ових братовљевих речи, помишљао је: „Ја сам можда збиља кривљи од свих за све, и гори сам од свих људи на свету.”

Душан Пирјевец, разматрајући однос кривице и одговорности, пише да пре свега треба имати на уму да постоји друга реч за кривицу, а то је одговорност; ако Зосима каже да свако треба да постане одговоран за све, то можемо рећи и другим речима – свако је пред свима одговоран за све. Ова максима подсећа на темељна учења Сартрове филозофије, која себе схвата атеистичком. Наиме, Сартрова теза је: егзистенција пре есенције, што значи да есенција сама по себи не постоји, да не постоји никаква унапред дата суштина или смисао човековог живота. Људима није дат смисао живота већ самим рођењем, из чега следи да нема Бога. Дакле, човек је слободан да својим поступцима сам одлучује о смислу и значењу свога живота. Таквим поступцима човек на себе преузима велику одговорност јер сваки поступак одлучује о томе шта је добро, а ште лоше; то значи да ови поступци не одлучују само о конкретном појединцу који тај поступак предузима већ одлучују у име свих људи, па сваки поступак човека-појединца има опште значење. Из овакве природе сваког појединачног поступка произилази и човекова одговорност за све. Темељ Сартровог размишљања представља слобода изражена у схватању да је пре есенције егзистенција, па да не постоји ништа што би унапред одређивало човеково постојање. И за Зосиму је човек биће слободе, које самостално одлучује о својим поступцима и разлучује добро од зла, па је самим тим одговоран пред свима и за све.

Ово питање човекове слободе посебно је развијено у Легенди о Великом инквизитору. Наиме, проблем слободе одлучивања почиње још од Христа, који, на захтеве људи, није желео да сиђе са крста, јер је желео слободну веру, а не усхићење људи пред чудом. Човек треба сам да одлучује о томе шта је добро а шта зло. Да није слободан, он не би могао бити одговоран, а ни крив, ни грешан. Све ово упућује на закључак да по питању човекове слободе и одговорности између Достојевског и Сартрове филозофије има доста додирних тачака.

Поставља се питање онда како се то од слободе, преко одговорности, може доћи до делотворне љубави (о којој говори старац Зосима) и Бога. „Ово је питање одлучујуће, пошто је управо Бог оно што раздваја Достојевског од атеизма егзистенцијалистичке филозофије. Уколико ово питање не би могло адекватно да се реши, требало би закључити да је Достојевски у суштини егзистенцијалиста и атеиста” (Душан Пирјевец, Браћа Карамазови и питање о Богу).

Старац Зосима каже: „Много је на земљи нама непознато, али нам је наместо тога даровано тајно скривено осећање живе везе са другим светом, са светом горњим и вишим; клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу филозофи да се суштина ствари не може познати на земљи. Бог је узео семе из других светова и посејао га на овој земљи, и однеговао врт свој, и никло је све што је могло никнути, али оно што је израсло живи и живо је само осећањем свог додира са другим тајанственим световима; ако то осећање у теби слаби или нестаје онда умире и оно што је израсло у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути.”

О овом постојању „других светова” и човековом путу до њих Достојевски је често писао. Опис кошмара Ивана Карамазова Достојевски нам није предочио само да би пружио опис халуцинација његовог већ оболелог ума, већ управо да би описао додир са оним што је са друге стране. Идеја Свидригајлова (Злочин и казна) о могућности постојања „других светова”, који се човековом уму откривају у болесном стању, такође, представља идеју Достојевског, која оправдава овакав начин везе између реалног и надреалног.

Можда парадоскално, али ово осећање „других светова”, о коме говори Достојевски, за собом повлачи и друге теме – тему злочина, на пример. Наиме, у томе што злочинац осећа Достојевски је видео додир са неком врстом „других светова”, који злочинцу, одједном постају опипљиви. Лав Шестов пише: „Зашто ми са таквом сигурношћу прихватамо као поуздано приказивање душевних стања појединаца иако злочин нисмо и лично осетили? (…) Ако је нама који никада нисмо извршили убиство душевно стање злочинца схватљиво и, читајући Достојевског, чудимо се не хировитости његове маште, већ умешности и дубини његове анализе, није ли онда потпуно јасно да ми поседујемо некакво средство оцењивања захваљујући коме дајемо свој суд. (…) Није ли очигледно да такво средство може да буде само претходно познавање оног истог стања, иако ми тога и нисмо свесни…” (Лав Шестов, Превазилажење самоочевидности).

За Достојевског зло није грех, већ је, као и добро, животни пут. Зло треба превазићи и победити, али и оно даје корисна искуства и обогаћује. Сваки онај који је доживео и преживео зло научио је како да се бори са истим и стекао способност да зло у себи победи изнутра, а не да само у спољашности бежи од њега. Управо зато Достојевски својим Раскољниковима, Ставрогинима, Карамазовима, Кириловима не ускраћује пут до Бога, јер ће они, уколико су очишћени од зла, лакше наћи пут до Бога.

Иван Карамазов: Бога прихватам, али не и његов свет>>

Аутор: Зорана Пејковић

Рече ми како се потпуно убедио да сам ја право дете, то јест потпуно дете, да сам само растом и лицем налик на одраслог, али да ни развићем, ни душом, ни карактером, па чак, можда, ни умом нисам одрастао и да ћу такав и остати, па макар и шездесет година доживео. Ја сам се врло смејао; он, наравно, није у праву, јер, најпосле, по чему сам ја дете?

Но једно је истина: ја збиља и не волим да сам са одраслима, људима, великим… то сам одавно приметио… не волим, јер не умем с њима. Ма шта они са мном говорили, ма како да су добри према мени, ипак је мени увек некако тешко у њиховом друштву, и страшно волим кад могу што пре да одем својим друговима, а другови су моји одувек била деца, али не стога што сам и ја дете, него што ме је нешто просто вукло деци.

Када бих, још у почетку свог живота на селу, одлазећи сам у планину да се предајем тузи, лутајући усамљен, видео неки пут, а нарочито око подне, кад су се пуштала из школе, сав тај немирни рој деце како јури са својим торбицама и школским таблицама, са виком, са смехом, играјући се, сва моја душа почела би наједном да стреми њима. Не знам, али бих имао некако необично јако и срећно осећање  при сваком састанку с њима.

Застајао бих и смејао се од среће посматрајући њихове мале, живахне, вечно покретне ножице, дечаке и девојчице који су трчали заједно; гледајући њихов смех и сузе (јер су многи стизали да се побију, расплачу, опет да се помире и да се играју, док би из школе до куће дотрчали), ја бих заборавио сав свој душевни терет.

Фјодор Достојевски, Идиот I

Фотогрфија: goodreads.com

Омиљена јела и пића Фјодора Достојевског>>

 

 

 

Лик Ивана Карамазова и његово схватање токова историје и природе човекове, које он изриче у разговору са Аљошом, у поглављу Буна, треба да покаже да је човек по природи деспот и да му је зато потребан један деспотски Бог. Међутим, у Легенди о Великом инквизитору не постоји никакво оправдање за насилно исправљање природе човека, која је недорасла за узвишене подвиге, јер Христ жели да се човек вери приближи слободно. Филозофија Иванова се, логично, разликује од филозофије Христове, али разликује се и од филозофије коју заступа Велики инквизитор. (Више о томе прочитајте овде.)

Поред разлике у схватању природе човекове, Иванова схватања разликују се од Инквизиторових и у погледу схватања смрти, односно начина да се „победи” смрт. Иван је уверен да се смрт може победити и без вере у Бога и бесмртност. Његову идеју изриче и тумачи ђаво, његово друго ја.

da-li-ce-covek-pobediti-boga-2

На свом јавном предавању у Кијеву, 1901. године – „Иван Карамазов у роману Достојевског Браћа Карамазови као филозофски тип”, Сергеј Николајевич Булгаков каже: „По драмској форми много тога из дијалога и Иванових монолога може се у првом реду упоредити са првим, филозофским сценама из Фауста. Посебног спомена вредан је виртуозни технички захват, доступан у нашој, па и у целој светској књижевности, једино Достојевском, а то је карактеристика Иванове душе дата кроз његово бунило. Имамо у виду изузетну главу Ђаво. Кошмар Ивана Фјодоровича. Захваљујући бунилу, праћеном халуцинацијама и болесним подвајањем свести, имамо овде нешто попут монолога у дијалошкој форми. Ђаво Ивана Фјодоровича није метафизички Мефистофелес који представља начело зла и ироније, то је производ болесне душе Иванове, делић његовог сопственог ја.”

Иван Карамазов, враћајући се од Смердјакова (кога ће те вечери видети последњи пут) својој кући, затиче ђавола у соби и разговара са њим. У овом разговору, све што мучи Иванову душу, све што он презире у себи, све је то добило персонификацију у ђаволу. Ђаво није ништа друго до оно несвесно у Ивану. Разговор Ивана са нечастивим јесте, у ствари, његово улажење у ђавола. Овог свог потискиваног ја, уобличеног у ђаволу, свестан је и Иван:

„Ти си лаж, ти си болест моја, ти си утвара. Ја само не знам чиме да те уништим, и видим да ћу се неко време морати мучити. Ти си моја халуцинација. Ти си оваплоћење мене самог, уосталом само једне моје стране… мојих мисли и осећања, и то само најгаднијих и најглупљих.” Како се разговор наставља, Иванов труд да оспори ђавола посустаје, па се он полако мири са својим „другим лицем”: „Ти си ја, онај исти ја, само са другим лицем. Ти управо говориш оно што ја мислим… и ништа ново ми ниси кадар рећи.”

Иванова трагедија састоји се првенствено у томе што он не може да извуче коначан закључак: „Има ли Бога, или га нема?”; он тражи веру, а изједају га сумње, па се, као последица тог терета најсложенијих неразрешивих питања, јављају страшне кризе које он мора да преживљава. У тој сумњи ђаво не помаже много Ивану јер, по његовом (ђавољевом) мишљењу „код вере никакви докази не помажу, а нарочито материјални; Тома је поверовао не зато што је видео васкрслога Христа, него зато што је још раније желео да поверује.”

Ђаво развија идеју нужности зла у свету. Како сам каже, према својој службеној дужности и према свом социјалном положају, био је принуђен да у себи угуши подстицај за добра дела. Зло мора да постоји у свету. Зато ђаво извршава своју мисију: „Упропашћујем хиљаде да би се спасао један. Колико се душа, на пример, морало упропастити, и колико часних имена осрамотити, да би се добио један праведни Јов, са којим су ме тако љуто насамарили во времја оно.” Ђаво критикује Божји свет, знајући да је живот комедија и добро разумевајући бесмисао света. Он чезне за самоуништењем, али њему то није допуштено из разлога што је његово постојање неопходно свету такав какав јесте. Неразрешиве загонетке о свету и судбини мрске су ђаволу (као и човеку) који, како сам признаје, жуди за земаљским реализмом: „Сатана сам, и ништа човечанско не сматрам да ми је туђе”.

Заједничка филозофија и етика Иванова и ђавољева оличена је у непримању Божјег света, непримању Христа, Божјег Логоса, у заступању начела – „све је дозвољено”, и у тежњи ка човекобогу.

Због лошег устројства Божјег света, по ђаволу (по Ивану), цело човечанство ће се одрећи Бога, и тај период ће неизоставно доћи. Међутим, без те вере, људи ће се и без људождерства међусобно уништити. Који је други излаз?

„Човек ће се узвисити духом божанске, титанске гордости и појавиће се као човек-бог.” Наиме, тиме што ће својом вољом и науком свакодневно побеђивати природу, човек ће сваког часа доживљавати тако велику срећу да ће му она сразмерно надокнађивати све наде у небеске насладе и веру у бесмртност. Човек ће постати човек-бог, али не тако што ће заиста достићи бесмртност, већ тако што ће савладати страх од смрти.

Ивана, међутим, брине неизвесност по питању када ће наступити то време да људи постану богови и шта треба да ради човек – појединац који је већ спознао ту спасоносну истину и постао Бог; како треба да се понаша човек у окружењу људи који још нису дорасли таквом стадијуму и који су још на нивоу „послушног стада”. Човек је у већој мери човек-бог уколико више поседује вољу за моћ. Онај који то није, у ствари, и није човек. Човек заиста постоји тек онда када је најмоћнији. Зато Иван Карамазов све људе види као бивше људе, као људе-робове.

da-li-ce-covek-pobediti-boga

У оваквом размишљању Ивана Карамазова проналазимо Раскољникова, чији су поступци, описани у Злочину и казни, резултат покушаја да сазна је ли он ваш као и сви, или је човек. Он људе не дели на добре и зле, о чему сведочи његов чланак, већ на обичне и необичне, при чему у ред обичних спадају они добри, који се покоравају законима, а у ред необичних они који сами праве законе. Постоје дупли критеријуми, два морала: један за обичне, друге за необичне, или, ако узмемо Ничеову терминологију: морал робова и морал господара. Једни у својој моћи заповедају и стварају законе, имајући притом право да руше и газе оне претходне (законе), други се њима повинују. Силни и јаки имају снаге, а и право да изврше злочин. Он тражи снагу и моћ да би могао наставити са животом и потврдити себе као човека. У основи целог његовог делања, размишљања и хтења стоји воља за моћ. По његовом мишљењу није човек оно што није натчовек.

У Раскољникову се јавила жеља да изађе из норме, да се усуди, да провери да ли сме: „Мени је тада требало да дознам, и то да дознам што пре, да ли сам ја ваш као и сви или сам човек? Имам ли снаге да прекорачим норме или немам? Смем ли се усудити да узмем или не смем? Јесам ли ништавно створење или имам право?” У даљем току развоја радње, Раскољников се држи мишљења да он, у ствари, није убио старицу, већ себе. Он излаже филозофију да виши људи господаре будућношћу, а они нижи и обични садашњошћу, додајући да обе категорије имају реално право да постоје, али им свакако предстоји рат: „Слободу и власт, а што је главно: власт! Над свим ништавним створовима и над читавим мравињаком. То је циљ! Упамти то!” (Власт над човечанством захтевао је и Инквизитор, протививши се, међутим, слободи, коју је човеку хтео да дарује Христ.)

То необично, ка коме је тежио и које је величао Раскољников, није живело у његовом карактеру или, ако је и постојало, било је спутавано и гушено обичним. Испало је да његова Генеологија морала тешко бива примењива у пракси, макар његовој. Убиство и злочин Раскољникова нису расковали ланаца којима је прикован за земљу. Без обзира на то да ли је убио не би ли себе сврстао у Наполеоне, или је пак идеју о Наполеонима толико потенцирао да би оправдао убиство и угушио грижу савести, сигурно је једно, а то је – да себе није пронашао тамо – међу онима што „нису од крви и меса, већ од бронзе.” Раскољников (човек у расколу, а не човек-бог) је поверовао да је Наполеон, да је човекобог, а ипак је на крају постао свестан да није натчовек. У његовој потрази за човеком вишег реда у себи, морал малог и великог човека прерасли су постепено у морал свакидашњице и морал трагедије.

Много пута указивано је на то да је Достојевски предвидео Ничеове идеје, и да се између онога што је он говорио о човекобогу и онога што је Ниче говорио о натчовеку може ставити знак једнакости. И заиста, атеистички аморализам Раскољникова и Ивана Карамазова у многим својим појединостима подсећа на сличне ставове Фридриха Ничеа. Достојевски јесте у свом стваралаштву предвидео нешто од Ничеових идеја, али је, за разлику од Ничеа, који је остао у једној крајности, ипак успео да у себи споји Иванову душу (односно онај њен део који се мучи сумњом), Аљошину душу (која велича и воли Христа) и пророчки дух старца Зосиме (који говори о светлој страни религије).

За разлику од Раскољникова, коме су злочин и уништење средство, а срећа човечанства крајњи циљ, код Ивана Карамазова имамо другачију ситуацију; злочин и уништење нису више средство, него циљ, пошто је управо испољавање воље за моћ она срећа која једино може заменити Бога и бесмртност. Ипак, Иван остаје само теоретичар злочина и не убија, као што то чини Раскољников. Злочин о коме се овде ради не односи се на физичку смрт, већ на могућност неограничене употребе воље за моћ. Тако човек, који је у власти уништења, и сам постаје уништитељ.

Иван Карамазов: Бога прихватам, али не и његов свет!

Лако је приметити да главни јунаци романа Достојевског много дискутују и размишљају, а врло мало једу. Међутим, сећања пријатеља и чланова породице писца сведоче о томе да је руска кухиња увек заузимала посебно место у његовом свакодневном животу. У кући Достојевског нека јела су имала посебан статус и њихово послуживање било је права церемонија.

Dostoevsky_Museum_-_Dining_room

Према сећањима Ане Григорјевне Достојевске, друге пишчеве жене, „муж је волео руску кухињу”. Фјодор Михаилович је често тражио да му се припремају јела која су у то време била популарна у Санкт Петербургу. Међу њима се издвајају: московска сољанка (чорба која за основу има месни буљон са ситно сецканом кобасицом, купусом и киселим краставцима), поховани телећи филе, растегаји (пециво са отвором са горње стране и различитом врстом надева), подове пирошке (посне пирошке са грашком, репом, усољеним печуркама и другим надевом).

Осим тога, Достојевски је имао доста оригиналних гастрономских навика. Тако је, према сећањима његове жене, веома волео да уз кувану кокошку пије топло млеко, а пре него што би појео неки слаткиш радо би попио пола чашице коњака. Када је био у меланхоличном расположењу, Достојевски је тражио да на трпезу изнесу зделу буљона, телећи поховани филе, чај и вино. У добром расположењу радије је јео сир, орахе, наранџе, лимун, печурке рујнице, кавијар и француски сенф.

Списак необичних гастрономских навика Достојевског употпуњава испијање тзв. хлебне вотке за доручак (врста вотке од пшенице, популарна у 19. веку).

Пишчев јутарњи ритуал његов савременик Михаил Александрович Александров у свом дневнику описује на следећи начин:

„Дошавши једном код Фјодора Михајловича за време доручка, видео сам га како пије обичну хлебну вотку. Загризао би комад црног хлеба и испио мало вотке из чашице, а онда је све то заједно жвакао”. Достојевски је говорио да је то најздравији начин конзумирања вотке.

Чувени руски писац је обожавао посластице и чувао их је у специјалним фиокама у ормару за књиге у радној соби. Пишчева ћерка Љубов Фјодоровна Достојевска се сећа: „Отац је слаткише радо јео дању, а понекад и ноћу”.

dostojevski-ormar sa slatkisima

Овако је изгледао садржај фиока ормара за књиге Достојевског: кутије са смоквама, урмама, орасима, сувим грожђем и воћним желеом (руски желе се у 19. веку припремао од умућеног пиреа од јабука, шећера и другог воћа), суво црно грожђе, мармелада, краљевске суве шљиве (од најслађе и најкрупније врсте шљива), па чак и свеже грожђе.

Осим слаткиша Достојевски је веома волео воће.

Као и сваки талентовани неурастеник, Достојевски је неке своје навике доводио до крајности. Једна од тих навика било је испијање чаја. Достојевски је волео јак црни чај и пио га је у великим количинама, седећи за својим радним столом. Достојевски је био веома захтеван када се радило о припреми чаја и зато га је увек кувао сам. Његова ћерка ту процедуру описује овако: „Најпре би испрао чајник врелом водом, затим би ставио 3 кашичице чаја, налио само трећину чајника водом и покрио чајник марамицом. Три минуте касније би допунио чајник водом и поново га покрио. Сипајући себи чај, тата је увек пазио на боју напитка и врло често му се догађало да час долива чај, а час га излива у зделу за испирање и додаје вреле воде. Често се догађало да у свој кабинет однесе чашу, и да се затим врати како би долио концентрат или разблажио чај. Тврдио је: Кад сипам чај изгледа ми да је боја добра, а кад га однесем у кабинет видим да не ваља.” Писац је за чај имао посебну чајну кашичицу и у чашу је додавао две коцке шећера.

Сећања породице и пријатеља Достојевског на његове гастрономске навике објављена су у књизи Павла Фокина Достојевски без улепшавања, Амфора, 2008.

Извор: ruskarec.ru