Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Ево речи грофа Л.Н. Толстоја у писму Н.Н. Страхову:

„Како бих волео да могу да искажем све оно што осећам о Достојевском. Описујући своја осећања, ви сте изразили делом и моја. Ја никад нисам видео овог човека и никад нисам дошао у непосредан додир с њим, а када је, изненада, умро, схватио сам да ми је био најближи, најдражи, најпотребнији човек. И никада ми није падало на памет да се поредим с њим, никада. Све што је он радио (оно право, добро што је радио) било је такво да што више тога уради, ја се осећам боље. Умност туђа у мени изазива завист, ум — такође, а дело срца — само радост. Ја сам њега заиста сматрао својим пријатељем и мислио сам да ћемо се свакако срести, да до сада није било прилике, али да је то неминовно. Кад изненада читам – умро је. Као да ми се тло измаче под ногама. Узнемирих се, а онда схватих да ми је био драг, те заплаках, и сад још плачем. Недавно, пре његове смрти, читао сам Понижене и увређене и био сам ганут”.¹

А у другом, ранијем писму:

„Ових дана читао сам Мртви дом. Много тога сам заборавио, поново сам читао и ја не знам бољу књигу у читавој новијој књижевности, укључујући и Пушкина. Није ту стил, већ је тачка гледишта чудесна: искрена, природна и хришћанска. Добра, поучна књига. Уживао сам цео јучерашњи дан како одавно уживао нисам. Ако видите Достојевског, реците му да га волим.”²

Владимир Соловјов, ТРИ ГОВОРА У СПОМЕН НА ДОСТОЈЕВСКОГ (стр. 9–10), Службени гласник, Беогрд, 2009.

Напомена: 1. Од 5. до 10. фебруара 1881.
2. У писму Н.Н. Страхову од 26. септембра 1880.

Толстој каквог нисмо познавали

Извор: srodstvopoizboru.wordpress.com

Фотографија: Pinterest

Узгред, рећи ћу једно посебно „словце” о Словенима и словенском питању. Већ одавно хоћу да га искажем. Сада су сви код нас одједном почели да говре о могућности да се словенско питање брзо реши колико било. Пустимо машти на вољу и замислимо да је одједном све већ завршено, да су Словени напорима и крвљу Русије већ ослобођени, и штавише, да Труска империја већ не постоји, да је Балканско полуострво слобдно и живи новим животом. Наравно, тешко је до последњихх детаља предсказати у којој конкретно форми ће се испољити та слобода Словена бар у први мах, тј. хоће ли то бити некаква федерација мањих ослобођених племена (чини се да федерације неће бити још дуго, веома дуго), или ће се појавити мањи засебни поседи у виду малих држава где ће на трону бити владари позвани из разних владарских династија.

Такође се не може претпоставити хоће ли Србија најзад раширити своју територију, или ће Аустрија то спречити, колика ће бити Бугарска, шта ће бити са Херцеговином, Босном, какве односе ће мали новоослобођени словенски народи успоставити, на пример, са Румунима или чак са Грцима – константинопољским Грцима и оним другим, атинским. Хоће ли најзад све те земље и земљице бити потпуно независне, или ће бити под покровитељством и надзором „концерта европских сила” међу којима је и Русија (ја мислим да ће сами ти мали народи сви обавезно измолити да им покровитељ буде европски концерт, па макар и заједно са Русијом, али с тим да им буде покровитељ и да их штити од властљубља Русије).

Све је то немогуће прецизно и унапред рештити, и ја то и не покушавам. Па ипак, вероватно се и сада могу знати две ствари: 1. да ће брзо, а можда и не тако брзо, али да ће сва словенска племена Балканског полуострва на крају крајева неизоставно бити ослобађена од труског јарма и започеће нов, слободан и можда независан живот, и 2. …Е то друго, што ће се вероватно, и у ствари сигурно догодити, одавно сам хтео да искажем.

А друго се састоји у томе да по мом унутрашњем уверењу, и то потпуном и неодољивом, Русија неће имати и никада није ни имала такве мрзитеље, завидљивце, клеветнике, па чак и отоворене непријатеље, као што су сва та словенска племена чим их Русија ослободи, а Европа призна да су ослобођена! И нека ми нико не противречи и не оспорава ово што кажем, и нека нико не виче на мене и не говори да преувеличавам и да сам мрзитељ Словена! Напротив, ја много волим Словене, а уосталом, нећу ни да се браним јер знам да ће све управо овако бити као што говорим, и то не због некаквог наводно ниског или незахвалног карактера Словена – уопште није то разлог. У том смислу је њихов карактер исти као карактер свих осталих. Разлог је у томе што такве ствари другачије не могу ни да се дешавају у свету.

Нећу да ширим тему, али знам да ми никако не треба да тражимо од Словена захвалност и унапред треба да се припремимо за то. Они ће после ослобођења свој нови живот почети, понављам, управо тиме што ће измолити од Европе, од Енеглеске и Немачке на пример, покровитељство и гаранције њихове слободе. И мада ће у концерту европских држава бити Русија, они ће то учинити како би били заштићени управо од Русије. Обавезно ће почети од тога што ће у себи, а можда и отворено, наглас, сами себе убедити и прогласити да Русији не дугују ни најмању захвалност, него су се, напротив, приликом склапања мира једва спасили од властљубља Русије, и то захваљујући интервенцији европског концерта. Да се Европа није умешала, Русија би их отела од Турака и одмах би их прогутала, „имајући у виду ширење граница и оснивање велике Свесловенске империје путем поробљавања Словена. То ће све учинити похлепно, лукаво и варварско, велико руско племе.”

Још дуго, веома дуго они неће бити у стању да признању несебичност Русије и њено велико, свето и у свету нечувено подизање барјака најузвишеније идеје, једне од оних идеја које човеку омогућавају да живи и без којих се човечанство кочи, уколико те идеје престану да живе у њему, поостоје наказно и умире у гнојним ранама и немоћи. На пример, садашњи свенародни руски рат, рат који је подигао цео руски народ, са царем на челу, против изрода за ослобођење несрећних народности – да ли су Словени сада најзад схватили тај рат, шта мислите? Али нећу да говорим о садашњем тренутку, јер смо ми сада Словенима још увек потребни, ми њих ослобађамо. Али касније, када их ослободимо и када се они некако среде, хоће ли они признати да је тај рат велики подвиг који је учињен ради њиховог ослобођења? Пробајте да одговорите на то питање. Ма ни за шта на овом свету неће они то признати!

Напротив, приказаће као политику, а затими као научну истину тврдњу да би они, кад не би било ослбодитељке Русије током свих ових стотину година, сами одавно успели да се ослобде од Турака својим јунаштвом или помоћу Европе, која, опет, да није на свету Русије, не само што не би имала ништа против њиховог ослобођења него би их и сама ослободила. То лукаво учење вероватно постоји код њих већ сада, а касније ће се оно неминовно развити у научну и политику аксиому. Штавише, чак ће и о Турцима почети да говоре са већим поштовањем него о Русији. Можда ће читаво столеће, или још и више, они непрекидно страховати за своју слободу и бојати се властољубља Русије. Они ће се додворавати европским државама, шириће клевеете, сплетке и интриге против Русије.

О, ја не говорим о појединцима: биће људи који ће схватити шта је Русија значила, шта значи и шта ће увек значити за њих. Они ће схватити сву узвишеност и сву светост дела које је учинила Русија, и схватиће велике идеје чији ће барјак она оставити у човечанству. Али ти људи ће нарочито у почетку бити у тако јадној мањини да ће бити изложени подсмесима, мржњи и чак политичким прогонима. Ослобођеним Словенима ће бити посебно пријатно да говоре и да трубе целоме свету како су они образована племена, способна за најузвишенију европску културу, док је Русија варварска земља, мрачни северни колос, чији народ чак није исте словенске крви и да је она гонитељ и мрзитељ европске цивилизације.

Код њих ће се, наравно, од само почетка појавити уставна власт, парламенти, одговорни министри, говорници и говори. То ће их изузетно тешити и одушевљавати. Они ће бити опијени читајући у париским и лондонским новнама телеграме посвећене њима, у којима се цео свет обавештава да је најзад после дуге праламентарне буре пало министарство у Бугарској и да је састављено ново од либералне већине, те да је некакав њихов Иван Читфлик најзад пристао да прихвати функцију председника Савета министара.

Русија мора озбиљно да се припреми за то да ће сви ти ослобођени Словени у заносу похрлити у Европу и да ће се до губитка сопствене личности заразити европским формама и политичким, и социјалним, и тако треба да преживе читав и веома дуг период европеизма пре него што сагледају било шта у свом словенском значају и у својој посебној словенској мислији у човечанству.

Те земљице ће се увек међусобно свађати, увек ће једни другима завидети и једно против другога сплеткарити. Разуме се, у тренутку неке веће невоље сви ће се они неизоставно обратити Русији за помоћ. Колико год они сплеткарили, колико год нас мрзели и клеветали у Европи покушавајући да јој се допадну и уверавајући је да су заљубљени у њу, ипак ће они увек инстинктивно осећати (наравно у тренутку невоље, а не раније) да је Еворпа природни непријатељ њиховом једниству, да је то била и да ће то увек остати, а то што они постоје на овоме свету, то је наравно зато што постоји Русија која их као огроман магнет неодољиво привлачи и тиме одржава њихвоу целовитост и јединство.

Биће и таквих трентака када ће они бити у стању да готово свесно признају да би се без Русије – тог великог источног центра и велике привлачне силе – њихово јединство за трен ока растурило и распало на комадиће, и то тако да би и сама њихова националност ишчезла у европском океану као што ишчезава неколико капи воде у мору. Русија ће још дуго морати да тугује и да води бригу о томе како да их помири и уразуми, па чак можда и да истуче на њих мач, ако затреба. Наравно, сада се већ може замислити питање какву корист од тога има Русија, због чега се она стотину година борила за њих и жртвовала своју крв, своје снаге и свој новац. Није ваљда само зато да би пожњела толико мале и смешне мржње и незахвалности?

О, свакако, Русија ће ипак увек бити свесна да је центар словенског јединства управо она, да ако Словени живе слободан национални живот, то је зато што је она то хтела и то хоће, и што је она све то учинила и створила. Али какву корист ће Русија имати од таквог сазнања осим напора, непријатности и вечитих брига. Засада је тешко дати одговор на то питање и он не може бити јасан.

Пре свега, Русија, као што нам је свима познато, неће ни помислити – и то се никада не сме догодити – да прошири своју територију на рачун Словена, да их политички присаједини својој територији и да од њихових земаља направи своје губерније и томе слично. Сви Словени чак и сада сумњају да Русија има такве тежње, као што сумња и сва Европа. И сумњаће они још сто година. Али нека Бог сачува Русију од таквих тежњи, и што више потпуне политичке несебичности она испољи према Словенима, утолико ће сигурније постићи да се они уједине око ње, касније, у вековима које долазе, можда кроз сто година. И обрнуто, ако она Словенима од самог почетка пружи што је могуће више политичке слободе и огради се чак и од било каквог старатељства и надзора над њима, и ако им само соапшти да ће она увек искукати мач против оних који покушају да им узурпирају слободу и националност, Русија ће се самим тим избавити од страшних брига и обавеза да силом одржава то старатељство и политички утицај на Словене који је њима наравно мразк, а Европи увек сумњив.

Међутим, ако испољи потпуну несебичност, самим тим ће Русија и победити и привући најзад Словене. Најпре ће они у невољи хрлити ка њој, а затим ће јој се касније, у своје време, вратити и приљубити се уз њу, већ са пуним детињим поверењем. Сви ће се вратити у рођено гнездо.

О, да, наравно, и сада међу многим Русима постоје различита научна, па чак и поетска схватања. Ти Руси очекују да ће нове словенске народности, одлобођене и васкрсле у нови живот, почети од тога што ће се приљубити уз Русијиу као уз рођену мајку и ослободитељку, и да ће несумњиво у најскорије време унети много нових и још невиђених елемената у руски живот, да ће проштири словенство саме Русије и душу Русије, да ће утицати чак на руски језик, књиженост и уопште стваралаштво, да ће духовно обогатити Русију, и да ће јој указати нове хоризонте. Признајем, мени се увек чинило да је то код нас обичан научнички занос. Истина је, ипак, да ће се нешто у том смислу једног дана свакако догодити, али не у наредних стотинак година.

Засада, међутим, а можда још цео век, Русија уопште неће имати шта да узме од Словена – ни од њихових идеја, ни из њихове књижевности. Сви они још нису дорасли да нас било чему уче и страшно су далеко од тога. Напротив, цео овај век ће можда Русија морати да се бори са ограниченошћу и тврдоглавошћу Словена, са њиховим рђавим навикама, са њиховим несумњивом издајом словенства од које нису далеко. Издајом ради европских форми политичког и социјалног уређења, на које ће они халапљиво кидисати.

Када реши Словенско питање, Русија ће очигледно морати да реши и Источно питање. Још дуго неће схватити садашњи Словени шта је то Источно питање! Неће они још дуго схватити ни словенско јединство у братсву и слози. Убудуће ће свагдашњи задатак Русије бити да им то непрекидно објашњава делом и великим примером. И опет ће питати због чега Русија треба све то да ради и зашто да преузима тлику бригу. Због чега? Да би живела узвишеним животом, да би живела великим животом, да би обасјавала свет великом, несебичном и чистом идејом и да би, на крају крајева, оваплотила и створила велики и моћни организам братског савеза племена, али не политичким насиљем, не мачем, него убеђивање, примером, љубављу, несебичношћу, светлошћу. И најзад, да би све „ове најмање“ узнела до своје висине и до њиховог сагледавања њене мајчинске мисије – у томе је циљ Русије, у томе је и њеа корист, ако хоћете.

Ако нације не буду живеле у најузвишенијим, несебичним идејама и са најузвишенијим циљевима служења човечанству, него само буду служиле својим „интересима”, онда нема сумње да ће те нације пропасти, да ће се стврднути, ослабити и умрети. А не постији узвишенији циљеви од оних које има Русија када служи Словенима несебично, не тражећи од њих захвалност, када служи њиховом моралном (а не само политичком) поновном сједињењу у једну велику целину. Тек тада ће свесловенство рећи човечанству своју нову, исцељујућу реч…

На свету и не постоје никакве идеје узвишеније од ових. Према томе, ништа за Русију не може бити „исплативије” него да има пред собом циљеве, да их сама себи све боље објашњава и да се све више уздиже духом у том свом вечном, неуморном и одважном делу које чини за добробит човечанства.

Ф.М. Достојевски, Дневник писца 1877–1881

Фотографија: www.culture.ru

Тајни налог одељења о хапшењу Ф. М. Достојевског

Највише од свега, погрешном тумачењу Забележака из подземља допринео је један методолошки и теоријски сасвим неприхватљиви манир појединих интерпретатора да се искази главног јунака издвајају из књижевног контекста и да се онда тумаче у духу неког егзистенцијалистички и хришћански схваћеног погледа на свет.
Оваквом једном дубоко погрешном приступу битно су допринели и извесни идеолошки мотиви, понекад истина, сами по себи достојни сваког поштовања. У жељи да од Достојевског начине шампиона идеје слободе и борца против извесног уско утилитаристичког виђења човека, многи тумачи Забележака из подземља били су склони да у извесним критичким опаскама главног јунака усмереним против утилитаризма Чернишевског виде неку врсту химне човековој слободи истовремено политички и филозофски схваћеној. Доиста, неке од ових формулација, изоловано узете, могле би се тако и разумети. Кад, рецимо, главни јунак каже како живот није извлачење квадратног корена и како ће два и два и без његове воље бити четири, или кад каже, како је човеку потребно само да своју сопствену вољу испољи, па макар то било и против његове личне користи, онда у томе, рекло би се, збиља долази до израза једна особена филозофија слободе иза које би требало да стоји сам аутор.
Међутим , чак и када бисмо остали при томе да теоријски искази јунака Забележака представљају целину за себе, независну од уметничког контекста, и тада бисмо морали узети у обзир чињеницу да међу тим исказима има и таквих који су у директној супротности са извесном филозофијом слободе. Карактеристично је, на пример, да на једном месту јунак Забележака каже како „сваки пристојан човек нашег времена јесте и мора бити кукавица и роб ”.
„Кукавица и роб” – то се нимало не слаже са тезом о Забелешкама из подземља, као уметничкој глорификацији човекове слободе. Очигледно, да бисмо могли како ваља разабрати који од теоријских исказа главног јунака стварно одговара поруци романа, морамо се обратити анализи уметничког контекста у коме се ови искази налазе.

Анализу овог контекста почећемо освртом на један детаљ који иначе фигурира и у Дневнику писца, али у извесној специфичној идеолошкој равни. У жељи да стигне Зверкова и његове другове који су се упутили у јавну кућу, главни јунак Забележака седа у кочије и нестрпљив да се што пре домогне својих непријатеља, удара „извошчика” у затиљак. Одмах ћемо се, наравно, сетити оне анегдоте са фелдјегером коју Достојевски у два маха евоцира у свом Дневнику, оба пута са различитим идеолошким презнацима.
Међутим, у роману се овај исти детаљ јавља у једној сасвим друкчијој значењској равни, оној истој за коју смо у уводном поглављу ове књиге употребили израз „антрополошка”. Непосредно пре но што ће почети да бије песницом „извошчика”, јунак Забележака двоуми се да ли да продужи са Зверковом и његовим друговима, и наједном одлучује да, ипак, настави и своју неразумну потеру, кличући: „То је предодређено, то је судбина”.
Кључне речи. У њима се усредређује оно што је мотивацијски битно за лик филозофа из подземља. Још знатно пре приповетке Кротка, већ у Забелешкама Достојевски је извео на књижевну сцену једног јунака за кога се у пуном смислу те речи може казати да му је карактер нека врста судбине.
Истина, понашање свог хероја писац је мотивисао служећи се, осим психолошког, и једним социјалним системом мотивације. Сваки читалац Забележака врло добро зна колико улогу у поступцима јунака Достојевског игра његов другоразредни социјални статус, а пре свега, мотив социјалне беде. Међутим, оно што је у мотивацијској логици овог лика пресудно, то је начин на који филозоф из подземља доживљава свој друштвени положај. Мотивацијско језгро и мотивацијско исходиште овог начина реаговања чини овде оно што ће годинама касније писац и у лику лихвара мислиоца тематизовати – изгубљено осећање самопоштовања.
Једна од главних теза филозофа из подземља је да човек који је духовно развијен, човек који спознаје и има свест не може себе уважавати. Ову тезу свог јунака писац је поткрепио и одговарајућим психолошким контекстом. „Може ли макар мало поштовати себе човек који налази задовољство чак и у осећању сопственог понижења?”, каже јунак Достојевског. А на другом месту филозоф из подземља изјављује како је услед неограничене сујете, па према томе и неограничених захтева према самом себи, гледао на сопствену личност често са бесним незадовољством које је долазило до мржње.
Из језгра ове дубоке унутрашње несигурности и одсуства самопоштовања које се граничило са мржњом према самом себи, Достојевски изводи мотивацијски логично и понашање јунака Забележака према Зверкову и његовим друговима. Угрожен у свом доживљају само поштовања јунак Достојевског осећа прекомерну потребу за одмеравањем. Међутим, несигуран какав јесте, он ту своју потребу не може да реализује на задовољавајући начин, што само још више погоршава његово и иначе озбиљно нарушено осећање самопоштовања, подстичући га на све неумереније захтеве.
Филозофа из подземља видимо, рецимо, како узалудно настоји да се наметне Зверкову и његовим пријатељима, осцилирајући притом психолошки логично између двеју крајности – неодмереног понижавања и неодмерене агресивности. Тако јунак Достојевског каже како није било могуће себе несавесније унижавати него што је он то чинио, да би одмах затим изјавио: „Или ће они сви предамном на колена… или ћу ја Зверкову опалити шамар”. У склопу овакве једне психолошке логике, постаје разумљив и порив филозофа из подземља да и он похита у јавну кућу за Зверковом и његовим друговима. Осетивши се пониженим пред својим противницима, односно доконавши да је битку за афирмацију изгубио, филозоф из подземља креће за сопственим мучитељима како би једним „енергичним” и уједно очајничким потезом – шамаром Зверкову – колико толико поправио поразни биланс свог одмеравања.
Истовремено с тим, он осећа да ће га то довести у још глупљи и инфериорнији положај, међутим, није у стању да се отме ономе што чини главно обележје његовог карактера. Отуда му његов сопствени порив сасвим логично изгледа као судбина.
На овај закључак писац нас наводи и тиме што душевно стање свог јунака приказује на следећи начин: „Заборавио сам на све друго зато што сам се коначно одлучио на шамар”, каже јунак Достојевског, „и с ужасом сам осећао да ће се то неизоставно, овог часа, сада, догодити и да то већ никаква сила не може зауставити.”
Читајући ове речи изоловано од њиховог контекста, помислили бисмо можда да филозофу из подземља прети нека спољашња, страховита и неизбежна опасност, као у грчким митовима. Из контекста, међутим, знамо да је реч о опасности која потиче од карактера самог јунака, али да је он доживљава као неку моћну, спољашњу силу, која се отима свакој контроли.
Писац нас наводи на ову помисао и тиме што његов јунак, када стицајем околности не стигне Зверкова и његове пријатеље, каже за себе да му је било као да се спасао од сигурне смрти. „Од смрти” значи од нечег што од његове воље ни најмање није зависило, управо попут каквог античког фатума.
Целокупна ова сложена мрежа мотивација упућује нас, дакле, на закључак који се много не разликује од оног до кога смо дошли анализирајући приповетку Кротка. Између људских биће нема нити може бити никакве аутентичне комуникације. Са Зверковом и његовим познаницима главни јунак Забележака може да општи само као са непријатељима.
У светлости овог закључка ваља сагледати и онај карактеристични детаљ са ударцем песницом у потиљак. Иза тог детаља крије се, у ствари, читава она мотивацијска мрежа значења о којој је управо било говора. Главни јунак жели што пре да стигне на место обрачуна услед интензивне компензаторске тежње, што проистиче из једног радикално угроженог осећања самопоштовања. Његов однос према извошчику говори, дакле, о истој оној немогућности аутентичног општења међу људима у чијем се знаку налази и читав лик филозофа из подземља. Тако се један детаљ из успомене на епизоду са фелдјегером коришћен у Дневнику са различитим политичким предзнацима , али увек у истој, идеолошкој, равни значења, у структури романа Достојевског антропологизује на известан специфично уметнички начин.

И епизода са проститутком Лизом у нечем битном антиципира једну кључну значењску димензију приповетке Кротка. Однос главног јунака према Лизи сав је у знаку оног што смо назвали, асоцирајући на један Адлеров термин, преношењем битке на споредно бојиште. Јунак Забележака среће Лизу у тренутку када је главна битка са Зверковом и компанијом већ неповратно изгубљена. Он, додуше, привремено осећа радост због тога што је, стицајем околности, успео да избегне још већи скандал који би уследио после евентуалног шамара Зверкову, али кад следећих дана почиње да своди свој биланс, радост уступа место потиштености и филозоф из подземља хита да једним писмом извињења спасе оно мало угледа у очима својих непријатеља.
При том он – детаљ више него симптоматичан –потпуно заборавља Лизу, коју је, као што знамо, у међувремену упознао у јавној кући и коју је саблазнио извесним сентиментално-хуманим изјавама, позивајући је да га посети. А када се она најзад појављује у јунаковој кући, крајњи исход њеног сусрета са филозофом из подземља психолошки је већ унапред одређен оном истом кључном цртом карактера јунака Достојевског о којој је већ боло говора.
Лиза, сећамо се, затиче филозофа из подземља у тренутку када се овај неприлично и понижавајуће за себе самог свађа са својим слугом, Аполоном. Та свађа, као и чиатв тај сиромашки амбијент, открива Лизи њеног хероја у једном сасвим друкчијем светлу. Док је у јавној кући настојао да пред њом игра улогу сапситеља, улогу која му је била неопходна после пораза у одмеравању са Зверковом, сада се улоге, одједном, мењају. Штавише, у једном тренутку јунак Забележака ће бити онај кога треба тешити, а Лиза нека врста спаситељке.
Психлошки логично, филозоф из подземља хоће да добије макар ову споредну битку. Лиза сада за њега постаје нека врста последње шансе па тако и треба разумети његове речи: „Мутно сам осећао да ће ми она за све то скупо платити”, као и оне друге: „Мене су понизили па сам и ја хтео да понизим”.
Кулминациону тачку овог покушаја да се на споредном бојишту постигне оно што је на главном било неповратно изгубљено, представља она сцена у којој јунак Забележака плаћа Лизи за љубавни чин, иако, наравно, врло добро зна да она то није учинила за новац. Њега су понизили па је и он хтео да понизи.
Међутим, и ова последња битка на крају је изгубљена за главног јунака. Јер, не само што му је објекат понижавања неповратно измакао, него ни он сам не осећа задовољство чак ни у том привременом, ефемерном тријумфу, знајући да је то сувише мало као надокнада за оно главно и битно што се никада не може надокнадити.
У исти мах, јунак Забележака постаје свестан да је са Лизиним одласком једина могућност аутентичног људског контакта заувек изгубљена и да се у животу у том погледу више ничем не може надати.

Завршни призор романа у коме видимо филозофа из подземља како под туробним светлуцањем фењера своди свој последњи животни биланс управо управо је магистрална. Две средишне тачке овог поразног свођења рачуна вреди посебно истаћи. Прво сазнање главног јунака тиче се големе моћи себичлука у њему самом. Уверивши се претходно да Лиза није узела новац који јој је он тутнуо у руку, филозоф из подземља каже како је до те мере био егоист и до те мере није поштовао људе да му ни на памет није пало да је Лиза способна за неки племенити гест.
А мало затим, размишљајући о томе како је бесмислено јурити за том женом, коју је тако понизио и увредио, јунак Достојевског каже: „Зар ћу је ја усрећити? Зар нисам данас опет, по стоти пут, видео колико вредим?”
Тако се мотив изгубљеног самопоштовања још једном јавља на крају књиге. Тиме се психолошки портрет главног јунака дефинитивно заокружује. Губитак самопоштовања као оно најдубље, експлозивно језгро из кога проистиче прекомерна потреба за одмеравањем и агресивношћу, представља главно обележје психолошке димензије лика филозофа из подземља.

На оваквим психолошким претпоставкама писац темељи и завршну поруку свог романа, која по много чему одговара ономе што ће касније чинити значењску окосницу Кротке. Прекомерна тежња за важењем има у јунаку Забележака нешто фатално. Она обузима филозофа из подземља слично каквој природној, елементарној сили. Отуда и неминовни тријумф егоизма, а самим тим и немогућност сваке аутентичне комуникације међу људима.
Према томе поента књиге искључује било какву позитивну, оптимистичку перспективу у хришћанском или неком другом смислу те речи. Разлог више да посумњамо у тврђење самог Достојевског да су наводно „свиње цензори”, избацивши једно место на коме је он извео из богохулних изјава свог јунака потребу вере у Христа, изменили смисао романа.
Да је такво место постојало, у то се, наравно, може веровати. Међутим, у мотивацијској мрежи романа оно је могло деловати само као они фењери што светлуцају кроз маглу влажног снега у завршној сцени књиге, или као онај Христов завет са краја приповетке Кротка у размишљањима лихвара филозофа.

А што се тиче патоса слободе, он у контексту психолошког портрета главног јунака, као и целокупне радње Забележака, може бити само подлога на којој се снажније истиче оно робовање елементарним страстима и поривима, што чини праву значењску окосницу романа. Тако и овим делом Достојевског доминира један хераклитовски схваћен фатум. Забелешке из подземља, далеко од тога да буду нека песма испевана у славу слободе, представљају, у ствари, једну мрачну и безнадежну сагу о човековој зависности и потчињености.

Никола Милошевић, Достојевски као мислилац, 1981.

Раскољников: Наполеон или ваш (Генеологија морала)

– А и који је циљ у животу важнији и светији од циљева родитељских? За шта човек да се веже ако не за породицу?

– Убијати некога због убиства несразмерно је већа казна него што је било његово злочинство. Убиство по пресуди несразмерно је ужасније него што је разбојничко. Онај кога убију разбојници, кољу ноћу у шуми, или како му драго, тај се увек, у сваком случају, до последњег тренутка нада да ће се још спасти. Бивало је примера да је већ грло пресечено, а он се још нада, па или бежи или моли. А овде се насигурно одузима сва та последња нада с којом је десет пута лакше умирати; ту је пресуда, и у томе што ти сигурно знаш да нећеш умаћи, у томе се и састоји ужасна мука, и нема на свету страшније муке од те.

– Марљивост све савлађује.

– О лепоти је тешко суд изрицати.

– Лепота је загонетка.

– Не суди човека док с њим хлеба ниси јео.

– Суштина религиозног осећања не потпада ни под каква мудровања, ни под какве преступе и злочине, и ни под какве атеизме; ту има нешто друго, и вечно ће бити друго; ту је нешто такво чега ће се сви атеизми вечно моћи само површно дотицати, и вечно ће сви они говорити о другом.

– Самилост је најглавнији, па можда и једини закон бића свег човечанства.

– Тако неки пут бива с људима: неподношљиве изненадне успомене, нарочито оне скопчане са стидом, обично зауставе човека за један тренутак на месту.

– О, тако сам много желео! А сад ништа нећу, ништа нећу да желим, дао сам себи реч да одсад већ ништа не желим… Нека, нека без мене траже истину! Да, природа је подсмешљива! Јер зашто она – прихвати он наједном са жаром – зашто она ствара најбоља бића зато да им се после наруга?

– Проналазачи и генији су скоро увек на почетку своје делатности (а често и на завршетку) били сматрани у друштву за обичне будале, и то је већ сасвим уобичајено гледиште, свима врло добро познато.

– Знаш ли ти да је жена способна да измучи човека немилосрдношћу и подсмевањем, и да при том ниједном не осети грижу савести, јер гледајући те, увек у себи помисли: Ето, сад ћу га намучити до смрти, али ћу му зато после све то љубављу надокнадити…

– О, будите уверени да Колумбо није био срећан тада када је пронашао Америку, него док ју је тражио. Будите уверени да је најузвишенији моменат његове среће био можда баш на три дана пре проналаска Новога света, кад побуњена посада и очајања умало није вратила брод назад у Европу! Него, овде није ствар у Новом свету, ђаво нека га његов носи. Колумбо је умро скоро и не видевши га, и не знајући, у ствари, шта је пронашао. Ствар је у животу, једино у животу, у његовом непрекидном и вечном тражењу, а никако у проналаску!

– Има људи који у својој пргавој увредљивости налазе ванредно уживање, а нарочито кад она код њих доспе (што се догађа врло често) до крајњих граница. У таквим тренуцима њима као да је пријатније да буду увређени него неувређени. Те осетљиве људе после страшно мучи кајање, наравно ако су паметни и ако су у стању да схвате да су се жестили десет пута више него што је требало.

– Али знајте да постоји једна крајња граница срамоте у свести о сопственом ништавилу и немоћи, од које човек даље већ не може ићи, и после које почиње да и у самој срамоти својој осећа неко огромно уживање… Наравно, смиреност је огромна сила у томе смислу, ја то признајем, премда и не у оном смислу у коме религија сматра смиреност за снагу. Религија! Вечни живот признајем, и можда сам га одувек и признавао. Нека је људска свест и запаљена вољом највише силе, нек је та свест погледала овај свет па рекла: „Ја постојим!” и нек је тој свести наједном највиша сила наредила да се уништи, јер то тамо због нечега – а најзад и без објашњења због чега – треба, добро, нека – све то допуштам, али ипак је ту још увек вечито питање: чему је ту била потребна и моја смиреност? Зар не могу бити прогутан онако једноставно, а не да се тражи од мене да још хвалим оно што ме је прогутало? Зар ће се тамо збиља неко наћи увређен што нећу да причекам још две недеље? Ја у то не верујем; а и много би тачније било кад би се претпоставило да је ту прости затребао мој ништавни живот, живот атома, ради попуњавања неке опште хармоније и целине, ради неког плуса или минуса, ради неког контраста и слично, исто онако као што су свакодневно потребне жртве неколико милиона бића, без чије смрти остали свет не може опстати (мада морам да приметим да ова мисао сама по себи није много великодушна). Али нека! Слажем се с тим да се друкчије, то јест без непрекидног прождирања, свет никако не би могао да уреди, пристајем да се сложим и с тим да ја у целом том уређењу ништа не разумем; али ево шта ја, зато, насигурно знам: кад је мени већ једном дато да сам свестан да постојим, шта се мене онда тиче што је свет створен са погрешкама и што он друкчије не може да опстане? Ко ће мени и због чега после тога судити? Реците шта хоћете, али је све то немогућно и неправично.

– Да је до мене стајало да ли ћу да дођем на овај свет или не, сигурно не бих пристао ни да постојим уз тако увредљиве услове.

– Понављам вам, злочин је исувише обично уточиште за та недаровита, нетрпељива и грамзива ништавила.

– У апстрактној љубави према човечанству човек воли увек само себе.

– Ограниченом обичном човеку није, на пример, ништа лакше него да уобрази да је необичан и оригиналан, и да у том ужива без икаквог устезања.

– Не заборавимо да су узроци људских поступака обично много заплетенији и разноврснији него што их увек доцније објашњавамо, и да се они ретко јасно оцртавају.

– Да човек разуме, треба да има срца!

– Ако будемо сувише брзо схватили, лако се може десити да нећемо схватити како треба.

– …јер најтеже је опростити онима који нас ничим нису увредили, и то баш због тога што нас нису увредили, и што је, према томе, наша тужба неоснована…

– Постанимо слуге да бисмо били старешине.

– О, ја само не умем да искажем… али на сваком кораку има толико много ствари, тако дивних, да и онај у највећој мери заблудели човек мора увидети како је леп овај свет. Погледајте дете, погледајте зору божју, погледајте травку како расте; погледајте очи које вас гледају и воле вас…

– Не чудити се ничему, то је, кажу, знак великог ума, а ја сматрам да би то исто тако могао бити знак и велике глупости…

– …а што се лажју започне, лажју се мора и завршити – то је природан закон.

Ф. Достојевски, Идиот, Издаваћко предузеће Рад, 1977.

Фотографија: britannica.com

Религиозност Достојевског

Две идеологије Достојевског

Треће одељење личне канцеларије његовог императорског величанства
I експедиција.
Санкт Петербург
22. априла 1849.
Бр. 675.

Тајно.

 

Господину мајору санктпетербуршког жандармеријског дивизиона, Чудинову!

По највишој заповести наређујем вашем високоблагородству да сутра у четири сата после поноћи ухапсите инжињериjског поручника у оставци и књижевника Фјодора Михајловича Достојевског, који станује на углу Мале Морске улице и Вазнесенског проспекта,  у дому Шиља, на трећем спрату, у стану Бремера, да запечатите његове папире и књиге и да исте, заједно са Достојевским, донесете у Треће одељење личне канцеларије његовог императорског величанства.
У том случају дужни сте да строго водите рачуна да ништа од папира нађених код Достојевског не буде утајено.

Може се догодити да код Достојевског пронађете велику количину хартија и књига и да неће бити могуће да све то истога часа доставите у Треће одељење; у том случају дужни сте да и једно и друго ставите у једну или у две собе према томе како потребе буду налагале, да собе запечатите а да самог Достојевског хитно приведете у Треће одељење.

Ако приликом печаћења хартија Достојевског он буде говорио да нешто од тога припада неком другом лицу на таква упозорења не обраћати пажњу него и то све запечатити.

Узимајући овакву обавезу дужни сте да се понашате најопрезније и са максималном будношћу, за шта сносите личну одговорност.

Господин начелник Штаба жандармеријског корпуса генерал лајтнант Дубељт издаће наређење да се у вашој пратњи нађу официр из санктпетербуршке полиције и потребан број жандарма.

Генерал ађутант
гроф Орлов

Извор: Ф. М. Достојевски, Чланци, у Достојевски као мислилац, 1982.

Фотографија: wikimedia.org

У Музеју Достојевског у Санкт Петербургу отворена је изложба поводом сто педесет година од објављивања романа Злочин и казна.

izlozba-o-dostojevskom-2

Садржај целог романа репродукован је на зидовима једне од просторија музеја, а међу експонатима се налазе илустрације инспирисане романом из седамдесетих година 19. и 20. века, снимци из екранизација романа (филмска верзија Леа Кулиџанова из 1969. и серија Димитрија Светозарова из 2007), фотографије Санкт Петербурга из 19. века, као и радне верзије романа са ауторовим напоменама на маргинама и лични предмети, међу којима је и Јеванђеље. У једном делу је реконструисана соба „маторе зеленашице” из тог времена са креветом, јорганом и накитом.

Раскољников: Наполеон или ваш (Генеологија морала)>>

Роман Злочин и казна настао је од дванаест делова објављиваних од јануара до децембра 1866. у часопису „Руски весник”. Причу о амбициозном студенту права из Санкт Петербурга – Родиону Романовичу Раскољникову, који због велике немаштине одлучује да убије и опљачка омражену стару зеленашицу Аљону Ивановну, Достојевски је почео да пише лета 1865. током боравка у Немачкој, где је прокоцкао већи део своје имовине и једва имао новца за храну.

Достојевски се у роману бавио суштинским проблемима људске егзистенције, ограничењима слободе, правом на насиље зарад вишег добра, ценом људског живота… Да би одговорио на рокове (у исто време је радио и на Коцкару), писац је у октобру 1866. ангажовао стенографкињу Ану Сниткину, коју је већ следећег месеца запросио. Венчали су се 1867. и остали у браку све до пишчеве смрти.

Изложба је отворена до 20. марта.

Музеј Достојевског налази се у Улици Кузнечни, у стану у којем је писац преминуо 28. јануара (9. фебруара по новом календару) 1881, у 60. години. Према легенди, није се осећао добро и пробудио се усред ноћи, поручивши Ани: „Знам да ћу данас умрети. Запали свећу и додај ми Јеванђеље”.

Извор: Блиц

Одговор на питање како човек може „знати”, односно, веровати да Бог постоји, Достојевски нуди већ у Неумесном збору (књига друга), у поглављу Маловерна дама, у разговору старца Зосиме са госпом Хохлаковом, која, како сама каже, болује од „неверовања”. Она изјављује да је чула како се мисао о будућем загробном животу јавила „од страха пред страхотним појавама природе, и да свега тога нема”, па моли старца за помоћ: „То је страшно! Чиме, чиме да повратим веру? Уосталом, ја сам веровала само кад сам била мало дете, механички, ни о чем не мислећи… Чиме, чиме то да се докаже?” Хохлакова, дакле, пред старца Зосиму ставља проблем доказивња бесмртности, тако потребне човеку.

Он јој најпре говори да се по том питању доказати ништа не може, да разум човечији не води до Бога. До Бога се, по његовом мишљењу, може доћи искуством делотворне љубави. Наиме, човек треба да се постара да воли своје ближње стварно и неуморно, па према томе како буде успевао у тој љубави, убеђиваће се и у постојање Бога и у бесмртност своје душе.

Из савета упућеног Хохлаковој, јасно је да се пут који води до вере никако не поистовећује са аскезом, изолацијом, јер је делотворна љубав, посредством које се до Бога долази, могућа једино у световном животу. Ово потврђује и чињеница да Зосима, предосетивши своју скору смрт, шаље Аљошу у свет, ван оквира манастира. Сврха редовништва није ништа што би се могло постићи једино у манастиру, а што би човеку који живи световним животом било страно и недоступно. Са овом тврдњом повезано је и значење фигуре оца Ферапонта – великог непријатеља Зосиминог, управо због његове (Зосимине) повезаности са световним животом. Отац Ферапонт осликан је толико иронично и сатирично да је читаоцу кристално јасно како је облик вере који он пропагира потпуно неадакватан и неприродан. Кроз сукоб схватања вере Зосиме и оца Ферапонта приказан је сукоб оног старог и сујеверног хришћанства са новим и светлим хришћанством. Ферапонт је, са свим својим ставовима о монашком животу, слика замрачивања и дегенерација православља.

put-do-boga

Пут до Бога се, дакле, не мора неизоставно тражити у оквиру манастира, ван нормалног, световном човеку блиског начина живота. Бог се, као такав, не приказује човеку. Не постоји ниједно место на овоме свету, независно од човека и људског друштва, које би било одређено само за постојање Бога.
Питање о постојању Бога у Браћи Карамазовима расправља се кроз сукоб идеализма на једној, и материјализма на другој страни: Зосима, Аљоша, Зосимин давно умрли брат Маркел и још неке личности, са својим схватањима да свему што постоји претходи нешто нематеријално, духовно, стоје насупрот атеистичким начелима (Ивана Карамазова) по којима је претходница свега што постоји, у ствари, материја.

Зосимин брат Маркел, осетвиши да је смртно болестан, доживљава преображај и говори мајци: „Сваки од нас је свима крив, а ја највише од свију (…) Нека сам грешан свима, али зато ће ми сви и опростити, и ето ти раја! Зар ја сада нисам у рају?” Зосима, док је још живео световним животом, за време свог боравка у Петрограду, у кадетској школи, присетивши се ових братовљевих речи, помишљао је: „Ја сам можда збиља кривљи од свих за све, и гори сам од свих људи на свету.”

Душан Пирјевец, разматрајући однос кривице и одговорности, пише да пре свега треба имати на уму да постоји друга реч за кривицу, а то је одговорност; ако Зосима каже да свако треба да постане одговоран за све, то можемо рећи и другим речима – свако је пред свима одговоран за све. Ова максима подсећа на темељна учења Сартрове филозофије, која себе схвата атеистичком. Наиме, Сартрова теза је: егзистенција пре есенције, што значи да есенција сама по себи не постоји, да не постоји никаква унапред дата суштина или смисао човековог живота. Људима није дат смисао живота већ самим рођењем, из чега следи да нема Бога. Дакле, човек је слободан да својим поступцима сам одлучује о смислу и значењу свога живота. Таквим поступцима човек на себе преузима велику одговорност јер сваки поступак одлучује о томе шта је добро, а ште лоше; то значи да ови поступци не одлучују само о конкретном појединцу који тај поступак предузима већ одлучују у име свих људи, па сваки поступак човека-појединца има опште значење. Из овакве природе сваког појединачног поступка произилази и човекова одговорност за све. Темељ Сартровог размишљања представља слобода изражена у схватању да је пре есенције егзистенција, па да не постоји ништа што би унапред одређивало човеково постојање. И за Зосиму је човек биће слободе, које самостално одлучује о својим поступцима и разлучује добро од зла, па је самим тим одговоран пред свима и за све.

Ово питање човекове слободе посебно је развијено у Легенди о Великом инквизитору. Наиме, проблем слободе одлучивања почиње још од Христа, који, на захтеве људи, није желео да сиђе са крста, јер је желео слободну веру, а не усхићење људи пред чудом. Човек треба сам да одлучује о томе шта је добро а шта зло. Да није слободан, он не би могао бити одговоран, а ни крив, ни грешан. Све ово упућује на закључак да по питању човекове слободе и одговорности између Достојевског и Сартрове филозофије има доста додирних тачака.

Поставља се питање онда како се то од слободе, преко одговорности, може доћи до делотворне љубави (о којој говори старац Зосима) и Бога. „Ово је питање одлучујуће, пошто је управо Бог оно што раздваја Достојевског од атеизма егзистенцијалистичке филозофије. Уколико ово питање не би могло адекватно да се реши, требало би закључити да је Достојевски у суштини егзистенцијалиста и атеиста” (Душан Пирјевец, Браћа Карамазови и питање о Богу).

Старац Зосима каже: „Много је на земљи нама непознато, али нам је наместо тога даровано тајно скривено осећање живе везе са другим светом, са светом горњим и вишим; клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу филозофи да се суштина ствари не може познати на земљи. Бог је узео семе из других светова и посејао га на овој земљи, и однеговао врт свој, и никло је све што је могло никнути, али оно што је израсло живи и живо је само осећањем свог додира са другим тајанственим световима; ако то осећање у теби слаби или нестаје онда умире и оно што је израсло у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути.”

О овом постојању „других светова” и човековом путу до њих Достојевски је често писао. Опис кошмара Ивана Карамазова Достојевски нам није предочио само да би пружио опис халуцинација његовог већ оболелог ума, већ управо да би описао додир са оним што је са друге стране. Идеја Свидригајлова (Злочин и казна) о могућности постојања „других светова”, који се човековом уму откривају у болесном стању, такође, представља идеју Достојевског, која оправдава овакав начин везе између реалног и надреалног.

Можда парадоскално, али ово осећање „других светова”, о коме говори Достојевски, за собом повлачи и друге теме – тему злочина, на пример. Наиме, у томе што злочинац осећа Достојевски је видео додир са неком врстом „других светова”, који злочинцу, одједном постају опипљиви. Лав Шестов пише: „Зашто ми са таквом сигурношћу прихватамо као поуздано приказивање душевних стања појединаца иако злочин нисмо и лично осетили? (…) Ако је нама који никада нисмо извршили убиство душевно стање злочинца схватљиво и, читајући Достојевског, чудимо се не хировитости његове маште, већ умешности и дубини његове анализе, није ли онда потпуно јасно да ми поседујемо некакво средство оцењивања захваљујући коме дајемо свој суд. (…) Није ли очигледно да такво средство може да буде само претходно познавање оног истог стања, иако ми тога и нисмо свесни…” (Лав Шестов, Превазилажење самоочевидности).

За Достојевског зло није грех, већ је, као и добро, животни пут. Зло треба превазићи и победити, али и оно даје корисна искуства и обогаћује. Сваки онај који је доживео и преживео зло научио је како да се бори са истим и стекао способност да зло у себи победи изнутра, а не да само у спољашности бежи од њега. Управо зато Достојевски својим Раскољниковима, Ставрогинима, Карамазовима, Кириловима не ускраћује пут до Бога, јер ће они, уколико су очишћени од зла, лакше наћи пут до Бога.

Иван Карамазов: Бога прихватам, али не и његов свет>>

Аутор: Зорана Пејковић

Рече ми како се потпуно убедио да сам ја право дете, то јест потпуно дете, да сам само растом и лицем налик на одраслог, али да ни развићем, ни душом, ни карактером, па чак, можда, ни умом нисам одрастао и да ћу такав и остати, па макар и шездесет година доживео. Ја сам се врло смејао; он, наравно, није у праву, јер, најпосле, по чему сам ја дете?

Но једно је истина: ја збиља и не волим да сам са одраслима, људима, великим… то сам одавно приметио… не волим, јер не умем с њима. Ма шта они са мном говорили, ма како да су добри према мени, ипак је мени увек некако тешко у њиховом друштву, и страшно волим кад могу што пре да одем својим друговима, а другови су моји одувек била деца, али не стога што сам и ја дете, него што ме је нешто просто вукло деци.

Када бих, још у почетку свог живота на селу, одлазећи сам у планину да се предајем тузи, лутајући усамљен, видео неки пут, а нарочито око подне, кад су се пуштала из школе, сав тај немирни рој деце како јури са својим торбицама и школским таблицама, са виком, са смехом, играјући се, сва моја душа почела би наједном да стреми њима. Не знам, али бих имао некако необично јако и срећно осећање  при сваком састанку с њима.

Застајао бих и смејао се од среће посматрајући њихове мале, живахне, вечно покретне ножице, дечаке и девојчице који су трчали заједно; гледајући њихов смех и сузе (јер су многи стизали да се побију, расплачу, опет да се помире и да се играју, док би из школе до куће дотрчали), ја бих заборавио сав свој душевни терет.

Фјодор Достојевски, Идиот I

Фотогрфија: goodreads.com

Омиљена јела и пића Фјодора Достојевског>>

 

 

 

Лик Ивана Карамазова и његово схватање токова историје и природе човекове, које он изриче у разговору са Аљошом, у поглављу Буна, треба да покаже да је човек по природи деспот и да му је зато потребан један деспотски Бог. Међутим, у Легенди о Великом инквизитору не постоји никакво оправдање за насилно исправљање природе човека, која је недорасла за узвишене подвиге, јер Христ жели да се човек вери приближи слободно. Филозофија Иванова се, логично, разликује од филозофије Христове, али разликује се и од филозофије коју заступа Велики инквизитор. (Више о томе прочитајте овде.)

Поред разлике у схватању природе човекове, Иванова схватања разликују се од Инквизиторових и у погледу схватања смрти, односно начина да се „победи” смрт. Иван је уверен да се смрт може победити и без вере у Бога и бесмртност. Његову идеју изриче и тумачи ђаво, његово друго ја.

da-li-ce-covek-pobediti-boga-2

На свом јавном предавању у Кијеву, 1901. године – „Иван Карамазов у роману Достојевског Браћа Карамазови као филозофски тип”, Сергеј Николајевич Булгаков каже: „По драмској форми много тога из дијалога и Иванових монолога може се у првом реду упоредити са првим, филозофским сценама из Фауста. Посебног спомена вредан је виртуозни технички захват, доступан у нашој, па и у целој светској књижевности, једино Достојевском, а то је карактеристика Иванове душе дата кроз његово бунило. Имамо у виду изузетну главу Ђаво. Кошмар Ивана Фјодоровича. Захваљујући бунилу, праћеном халуцинацијама и болесним подвајањем свести, имамо овде нешто попут монолога у дијалошкој форми. Ђаво Ивана Фјодоровича није метафизички Мефистофелес који представља начело зла и ироније, то је производ болесне душе Иванове, делић његовог сопственог ја.”

Иван Карамазов, враћајући се од Смердјакова (кога ће те вечери видети последњи пут) својој кући, затиче ђавола у соби и разговара са њим. У овом разговору, све што мучи Иванову душу, све што он презире у себи, све је то добило персонификацију у ђаволу. Ђаво није ништа друго до оно несвесно у Ивану. Разговор Ивана са нечастивим јесте, у ствари, његово улажење у ђавола. Овог свог потискиваног ја, уобличеног у ђаволу, свестан је и Иван:

„Ти си лаж, ти си болест моја, ти си утвара. Ја само не знам чиме да те уништим, и видим да ћу се неко време морати мучити. Ти си моја халуцинација. Ти си оваплоћење мене самог, уосталом само једне моје стране… мојих мисли и осећања, и то само најгаднијих и најглупљих.” Како се разговор наставља, Иванов труд да оспори ђавола посустаје, па се он полако мири са својим „другим лицем”: „Ти си ја, онај исти ја, само са другим лицем. Ти управо говориш оно што ја мислим… и ништа ново ми ниси кадар рећи.”

Иванова трагедија састоји се првенствено у томе што он не може да извуче коначан закључак: „Има ли Бога, или га нема?”; он тражи веру, а изједају га сумње, па се, као последица тог терета најсложенијих неразрешивих питања, јављају страшне кризе које он мора да преживљава. У тој сумњи ђаво не помаже много Ивану јер, по његовом (ђавољевом) мишљењу „код вере никакви докази не помажу, а нарочито материјални; Тома је поверовао не зато што је видео васкрслога Христа, него зато што је још раније желео да поверује.”

Ђаво развија идеју нужности зла у свету. Како сам каже, према својој службеној дужности и према свом социјалном положају, био је принуђен да у себи угуши подстицај за добра дела. Зло мора да постоји у свету. Зато ђаво извршава своју мисију: „Упропашћујем хиљаде да би се спасао један. Колико се душа, на пример, морало упропастити, и колико часних имена осрамотити, да би се добио један праведни Јов, са којим су ме тако љуто насамарили во времја оно.” Ђаво критикује Божји свет, знајући да је живот комедија и добро разумевајући бесмисао света. Он чезне за самоуништењем, али њему то није допуштено из разлога што је његово постојање неопходно свету такав какав јесте. Неразрешиве загонетке о свету и судбини мрске су ђаволу (као и човеку) који, како сам признаје, жуди за земаљским реализмом: „Сатана сам, и ништа човечанско не сматрам да ми је туђе”.

Заједничка филозофија и етика Иванова и ђавољева оличена је у непримању Божјег света, непримању Христа, Божјег Логоса, у заступању начела – „све је дозвољено”, и у тежњи ка човекобогу.

Због лошег устројства Божјег света, по ђаволу (по Ивану), цело човечанство ће се одрећи Бога, и тај период ће неизоставно доћи. Међутим, без те вере, људи ће се и без људождерства међусобно уништити. Који је други излаз?

„Човек ће се узвисити духом божанске, титанске гордости и појавиће се као човек-бог.” Наиме, тиме што ће својом вољом и науком свакодневно побеђивати природу, човек ће сваког часа доживљавати тако велику срећу да ће му она сразмерно надокнађивати све наде у небеске насладе и веру у бесмртност. Човек ће постати човек-бог, али не тако што ће заиста достићи бесмртност, већ тако што ће савладати страх од смрти.

Ивана, међутим, брине неизвесност по питању када ће наступити то време да људи постану богови и шта треба да ради човек – појединац који је већ спознао ту спасоносну истину и постао Бог; како треба да се понаша човек у окружењу људи који још нису дорасли таквом стадијуму и који су још на нивоу „послушног стада”. Човек је у већој мери човек-бог уколико више поседује вољу за моћ. Онај који то није, у ствари, и није човек. Човек заиста постоји тек онда када је најмоћнији. Зато Иван Карамазов све људе види као бивше људе, као људе-робове.

da-li-ce-covek-pobediti-boga

У оваквом размишљању Ивана Карамазова проналазимо Раскољникова, чији су поступци, описани у Злочину и казни, резултат покушаја да сазна је ли он ваш као и сви, или је човек. Он људе не дели на добре и зле, о чему сведочи његов чланак, већ на обичне и необичне, при чему у ред обичних спадају они добри, који се покоравају законима, а у ред необичних они који сами праве законе. Постоје дупли критеријуми, два морала: један за обичне, друге за необичне, или, ако узмемо Ничеову терминологију: морал робова и морал господара. Једни у својој моћи заповедају и стварају законе, имајући притом право да руше и газе оне претходне (законе), други се њима повинују. Силни и јаки имају снаге, а и право да изврше злочин. Он тражи снагу и моћ да би могао наставити са животом и потврдити себе као човека. У основи целог његовог делања, размишљања и хтења стоји воља за моћ. По његовом мишљењу није човек оно што није натчовек.

У Раскољникову се јавила жеља да изађе из норме, да се усуди, да провери да ли сме: „Мени је тада требало да дознам, и то да дознам што пре, да ли сам ја ваш као и сви или сам човек? Имам ли снаге да прекорачим норме или немам? Смем ли се усудити да узмем или не смем? Јесам ли ништавно створење или имам право?” У даљем току развоја радње, Раскољников се држи мишљења да он, у ствари, није убио старицу, већ себе. Он излаже филозофију да виши људи господаре будућношћу, а они нижи и обични садашњошћу, додајући да обе категорије имају реално право да постоје, али им свакако предстоји рат: „Слободу и власт, а што је главно: власт! Над свим ништавним створовима и над читавим мравињаком. То је циљ! Упамти то!” (Власт над човечанством захтевао је и Инквизитор, протививши се, међутим, слободи, коју је човеку хтео да дарује Христ.)

То необично, ка коме је тежио и које је величао Раскољников, није живело у његовом карактеру или, ако је и постојало, било је спутавано и гушено обичним. Испало је да његова Генеологија морала тешко бива примењива у пракси, макар његовој. Убиство и злочин Раскољникова нису расковали ланаца којима је прикован за земљу. Без обзира на то да ли је убио не би ли себе сврстао у Наполеоне, или је пак идеју о Наполеонима толико потенцирао да би оправдао убиство и угушио грижу савести, сигурно је једно, а то је – да себе није пронашао тамо – међу онима што „нису од крви и меса, већ од бронзе.” Раскољников (човек у расколу, а не човек-бог) је поверовао да је Наполеон, да је човекобог, а ипак је на крају постао свестан да није натчовек. У његовој потрази за човеком вишег реда у себи, морал малог и великог човека прерасли су постепено у морал свакидашњице и морал трагедије.

Много пута указивано је на то да је Достојевски предвидео Ничеове идеје, и да се између онога што је он говорио о човекобогу и онога што је Ниче говорио о натчовеку може ставити знак једнакости. И заиста, атеистички аморализам Раскољникова и Ивана Карамазова у многим својим појединостима подсећа на сличне ставове Фридриха Ничеа. Достојевски јесте у свом стваралаштву предвидео нешто од Ничеових идеја, али је, за разлику од Ничеа, који је остао у једној крајности, ипак успео да у себи споји Иванову душу (односно онај њен део који се мучи сумњом), Аљошину душу (која велича и воли Христа) и пророчки дух старца Зосиме (који говори о светлој страни религије).

За разлику од Раскољникова, коме су злочин и уништење средство, а срећа човечанства крајњи циљ, код Ивана Карамазова имамо другачију ситуацију; злочин и уништење нису више средство, него циљ, пошто је управо испољавање воље за моћ она срећа која једино може заменити Бога и бесмртност. Ипак, Иван остаје само теоретичар злочина и не убија, као што то чини Раскољников. Злочин о коме се овде ради не односи се на физичку смрт, већ на могућност неограничене употребе воље за моћ. Тако човек, који је у власти уништења, и сам постаје уништитељ.

Иван Карамазов: Бога прихватам, али не и његов свет!

Аутор: Зорана Пејковић

Лако је приметити да главни јунаци романа Достојевског много дискутују и размишљају, а врло мало једу. Међутим, сећања пријатеља и чланова породице писца сведоче о томе да је руска кухиња увек заузимала посебно место у његовом свакодневном животу. У кући Достојевског нека јела су имала посебан статус и њихово послуживање било је права церемонија.

Dostoevsky_Museum_-_Dining_room

Према сећањима Ане Григорјевне Достојевске, друге пишчеве жене, „муж је волео руску кухињу”. Фјодор Михаилович је често тражио да му се припремају јела која су у то време била популарна у Санкт Петербургу. Међу њима се издвајају: московска сољанка (чорба која за основу има месни буљон са ситно сецканом кобасицом, купусом и киселим краставцима), поховани телећи филе, растегаји (пециво са отвором са горње стране и различитом врстом надева), подове пирошке (посне пирошке са грашком, репом, усољеним печуркама и другим надевом).

Осим тога, Достојевски је имао доста оригиналних гастрономских навика. Тако је, према сећањима његове жене, веома волео да уз кувану кокошку пије топло млеко, а пре него што би појео неки слаткиш радо би попио пола чашице коњака. Када је био у меланхоличном расположењу, Достојевски је тражио да на трпезу изнесу зделу буљона, телећи поховани филе, чај и вино. У добром расположењу радије је јео сир, орахе, наранџе, лимун, печурке рујнице, кавијар и француски сенф.

Списак необичних гастрономских навика Достојевског употпуњава испијање тзв. хлебне вотке за доручак (врста вотке од пшенице, популарна у 19. веку).

Пишчев јутарњи ритуал његов савременик Михаил Александрович Александров у свом дневнику описује на следећи начин:

„Дошавши једном код Фјодора Михајловича за време доручка, видео сам га како пије обичну хлебну вотку. Загризао би комад црног хлеба и испио мало вотке из чашице, а онда је све то заједно жвакао”. Достојевски је говорио да је то најздравији начин конзумирања вотке.

Чувени руски писац је обожавао посластице и чувао их је у специјалним фиокама у ормару за књиге у радној соби. Пишчева ћерка Љубов Фјодоровна Достојевска се сећа: „Отац је слаткише радо јео дању, а понекад и ноћу”.

dostojevski-ormar sa slatkisima

Овако је изгледао садржај фиока ормара за књиге Достојевског: кутије са смоквама, урмама, орасима, сувим грожђем и воћним желеом (руски желе се у 19. веку припремао од умућеног пиреа од јабука, шећера и другог воћа), суво црно грожђе, мармелада, краљевске суве шљиве (од најслађе и најкрупније врсте шљива), па чак и свеже грожђе.

Осим слаткиша Достојевски је веома волео воће.

Као и сваки талентовани неурастеник, Достојевски је неке своје навике доводио до крајности. Једна од тих навика било је испијање чаја. Достојевски је волео јак црни чај и пио га је у великим количинама, седећи за својим радним столом. Достојевски је био веома захтеван када се радило о припреми чаја и зато га је увек кувао сам. Његова ћерка ту процедуру описује овако: „Најпре би испрао чајник врелом водом, затим би ставио 3 кашичице чаја, налио само трећину чајника водом и покрио чајник марамицом. Три минуте касније би допунио чајник водом и поново га покрио. Сипајући себи чај, тата је увек пазио на боју напитка и врло често му се догађало да час долива чај, а час га излива у зделу за испирање и додаје вреле воде. Често се догађало да у свој кабинет однесе чашу, и да се затим врати како би долио концентрат или разблажио чај. Тврдио је: Кад сипам чај изгледа ми да је боја добра, а кад га однесем у кабинет видим да не ваља.” Писац је за чај имао посебну чајну кашичицу и у чашу је додавао две коцке шећера.

Сећања породице и пријатеља Достојевског на његове гастрономске навике објављена су у књизи Павла Фокина Достојевски без улепшавања, Амфора, 2008.

Извор: ruskarec.ru