Политички екстремизам одликује фанатична увереност да је његова властита политика једино исправна, а да су остале лажне, те да би заступнике других политичких опција требало свим средствима приволети прихватању једне једине идеолошке истините, или их, у име узвишеног циља (Нација, Класа, Партија итд.), истребити са лица земље. Идеолошки екстремизам, упркос његовим често макар декларативно узвишеним циљевима (нови човек, праведно друштво итд.), по правилу се испољава у виду нетолерантног и насилног понашања (од дискриминације, преко прогона, све до геноцида). Видели смо током историје, а посебно драстично у прошлом веку, куда води искључивост и нетрпељивост у политичком животу. Екстремизам почиње сатанизовањем, дехумахизовањем политичког неистомишљеника, а завршава се – истребљењем!

Десничарски политички екстремизам у виду националсоцијализма, показала су рана психолошка истраживања (Фром, Маслов, Адорно), повезан је са ауторитарним типом личности (потиснута агресивност, обожавање моћи, групни нарцизам, антиинтрацептивност, круто мишљење, склоност пројекцији итд.). Каснија истраживања, међутим, откривају да исту психолошку основу имају различити видови политичког екстремизма, како леви тако и десни, попут комунизама, фашизма или верског фундаментализма. Њих карактерише, пре свега, посебан начин догматског мишљења, а не конкретни садржај мишљења (нпр. конзервативност, конвенционалност). Екстремисти су нетолерантне, агресивне и ауторитарне особе (у смислу опште ауторитарности, а не само десне).

Психолошку склоност екстремизму у српском народу запазио је још класик наше етнопсихологије Владимир Дворниковић. „Југословенски човек, по својим душевним диспозицијама, политички је екстремист. Крилатица које ће њега да покрене има да буде одређена и крајње заоштрена, пре свега слична бојном покличу, кадра да у њему оживи и подигне огорченог борца. Што год је умерено, компромисно, рационализовано, не може да разигра његов политички темперамент или уопште да потстакне његово дубље интересовање”, запажа наш етнопсихолог у својој Карактерологији Југословена (1990).

Емпиријско истраживање ауторитарности (Рот, Хавелка, 1973) изведено код нас (на узорку средњошколске омладине) потврђује ову оцену јер открива изузетно високу ауторитарност (највиши скор у свету на Адорновој скали ауторитарности, чак већи него код америчких затвореника!). Овај резултат забрињава, без обзира на то што се он може делимично објаснити методолошким (Ф-скала није била стандардизована код нас) и културолошким разлозима (патријархална свест и другачије културне норме).

Психолошки профил политичког екстремисте

На основу бројних истраживања психолошке основе различитих типова политичког екстремизма овде ћемо дати скицу за психолошки профил носиоца ексремистичке идеологије. Наиме, издвојићемо оне главне црте личности, начин мишљења и уверења политичког екстремисте.

1. Осећање осујећености и мржња, бес и агресивност према непријатељу

Екстремисти су, по правилу, људи чије су потребе и жеље хронично осујећене. Изложени сталним животним стресовима (незапосленост, лош економски и социјални положај), они често постају нервозни, хронично незадовољни собом, уплашени и бесни. А овакво стање испуњено негативним, отровним и деструктивним емоцијама, често води нетрпељивости, мржњи и искаљивању гнева на маргиналним друштвеним групама (мањине, жене, деца, хомосексуалци).

Личности које су несигурне, незадовољне својим животом, имају изразито осећање мање вредности и низак праг толеранције, пуне су потиснутог беса, те на најмању увреду реагују прекомерном агресијом. Екстремне политичке странке задовољавају ову човекову потребу за агресивношћу и деструктивношћу. Оне смишљено, плански подстичу код људи јављање агресивности, појачавају је и усмеравају у жељеном правцу, како би се ова потреба задовољила на друштвено прихватљив начин. За екстремисте је типичан феномен померања агресивности (са правог али недоступног извора фрустрације, на заменски, друштвено допуштени објект) и тражење „жртвеног јарца” (нека незаштићена група).

Многим људима су „потребни непријатељи да би на њих усмерили фрустрацијску агресију. (…) Веома је корисно да неко други буде одговоран за моје неуспехе. Понекад, једноставно, најближи људи на које је фрустрација усмерена, понекад неки други који су нам наносили неправду, експлоатисали нас, варали, нису нам допуштали да раширимо крила и сл. Признати да су криве наше властите мане значи извршити атентат на самог себе. (…) С психолошке тачке гледишта непријатељ је добар проналазак у борби за самоодржање”, пише Колаковски (2005). Непријатељ је посебно неопходан тоталитарним режимима. „Комунистички и фашистички режими морали би стало да изналазе непријатеље према којима ће усмеравати агресију, и сами производити те непријатеље у све новијим и новијим кампањама, чисткама и убиствима; каткад су непријатељи бивали стварни, а каткад вештачки стварани. Агресија је била нужна због мобилизације маса, сугеришући им да је непријатељ узрочник свих њихових несрећа и беде, да би имали разлога за све опресивније вршење своје владавине” (Мини предавања о макси стварима, 2005).

Непријатељство је посебно усмерено на оне који одступају од конвенционалних прописа, не поштују друштвене норме и понашају се неконформистички. Сви они који су другачији (различито верски, национално, идеолошки или сексуално оријентисани) представљају мету беса, мржње и агресивности. Ко је различит од већине, доживљава се као изопачен, болестан, неморалан и самим тим је опасан по здрав организам нације или државе.

Човеку фрустрираном, без властитог идентитета, несигурном у своју вредност, који је преплављен страхом од слободе, сматра Сартр (1992), недостаје неко ко је њему подређен, слаб и незаштићен и на коме може некажњено да искали своју агресивност и бес. Антисемити је животно потребан непријатељ кога са страшћу жели да прогања, малтретира и, најзад, уништи. Антисемити потребан је Јеврејин и да не постоји он би га измислио, закључује чувени француски филозоф. Антисемитизам и ксенофобија, мржња према Јеврејима, Црнцима и Ромима је нарочито раширена међу сиромашнима, чији је социјални статус низак, јер им омогућава да се у колективној хистеричкој мржњи осете надмоћним над „нижом расом” и истовремено једнаким са „правим Французом” или „правим Немцем”.

2. Субмисивност, обожавање вође, слепо покоравање ауторитету

Особина ауторитане субмисивности представља можда најбитнију одлику ауторитарне личности по свим истраживачима, од Адорна до Алтмајера. Особа склона неком виду политичког екстремизма, одликује се високим степеном беспоговорног подређивања етаблираном, легитимном и моћном ауторитету, према којем има некритички, сервилан однос. За такву личност је карактреристично да свет и међуљудске односе опажа у кључу доминантан-подређен, а да за највећу врлину сматра слепу послушност ауторитету.

Појединац који се утопио у неку антидемократску групу, аутоматски је свој лични суверенитет пренео на снажног, енергичног вођу, коме је од тада слепо послушан. Вољени и обожавани Вођа добија атрибуте божанства, а значај индивидуе у групи бледи и нестаје. Истина, дубља психолошка анализа показује да се иза свесног идолопоклонства и љубави према Вођи скрива потиснута мржња (која постаје манифестна када овај падне са свог узвишеног положаја).

3. Комплекс више вредности (потиснуто осећање мање вредности), ароганција и презир према припадницима „нижих” група

Припадници екстремних политичких покрета и странака имају осећање изузетности и надмоћи јер припадају изабраној, повлашћеној социјалној групи (нацији, вери, партији, класи, раси) која се бори за један узвишени, племенити циљ који ће људима донети срећу, слободу, спасење. Истовремено, они осећају презир или мржњу према свима који нису изабрани, који нису део елите човечанства.

Психолошке анализе, међутим, показују да се иза привидног осећања надмоћи, испољеног комплекса више вредности и групног нарцизма, скрива дубоко потиснуто осећање мање вредности, несигурности и анксиозности. Њихова надменост, осећање духовне супериорности и ароганција заташкавају осећање личног неуспеха и инфериорности. Према томе, ускогруда нетолеранција, није израз њихове снаге, већ је, напротив, израз духовне немоћи, осећања неадекватности, несигурности и личне инфериорности.

У западном друштву није прихватљиво отворено испољавање личног нарцизма, али је прихватљиво и чак пожељно групног нарцизама. Тако, рецимо, ако би се неко отворено хвалио да је он најкултурнији, најпаметнији, најбољи човек на свету, сви би мислили да је луд. Али, зато, ако неко каже: „Моја је нација најплеменитија, најкултурнија, најталентованија”, тај човек не само да неће бити проглашен лудим, већ ће бити поштован као „прави патриота” (Фром, 1979 / 1987).

4. Фанатизам, острашћеност и нетолеранција

Припадници једне цркве или секте вековима су прогонили оне друге као невернике или јеретике. Резултат фанатичне оданости својој, правој религији били су нетрпељивост, мржња, убиства и масовни погроми иноверника (Волтер, 1763 / 2005). Оно што су у време Волтера били верски ратови, то су касније постали политички обрачуни и прогони неистомишљеника од стране идеолошких екстремиста.

Идеолошки спорови и немилосрдни, фанатични обрачуни често су потпуно ирационални, засновани на снажним афектима и уверењима, слепим за било какве логичке аргументе. Сартрова главна теза је да антисемитизам није гледиште са којим се можемо рационално спорити. Он добро каже да антисемитизам није мишљење, већ је страсна, болесна мржња (Размишљања о јеврејском питању).

У основи сваке екстремистичке идеологије јесте страсна нетрпељивост, нетолеранција, а то значи неспособност подношења различитог уверења, мишљења или понашања. Екстремисти сматрају да морају водити свети рат, одлучну и бескомпромисну борбу против сваког различитог начина деловања, гледишта или уверења, прогањајући га све до потпуног затирања.

Поуздана мера екстремизма и нетолеранције јесте неподношење одступања од прихваћених конвенција и стандарда, које иде чак до ужасавање од сваке различитости. Ентони Гиденс (1994) оправдано указује да само дијалог са неистомишљеником може да замени насиље у савременом хетерогеном, мулитикултуралном друштву, у „свету постојаних културних различитости”.

5. Претерано развијен идентитет групе, племенски менталитет

Екстремиста има хипертрофирано осећање групног идентитета (националног, страначког, верског), који прождире све остале припадности (професији, породици). Он има осећање апсолутне лојаности својој глорификованој социјалној или политичкој групи.

Припадник екстремне идеологије има изграђен посебан тип групног идентитета. То је онај који Амин Малуф (2003) назива монолитни, прост, искључиви идентитет, код којег је целокупни идентитет личности сведен, скресан, редукован на само једну једину, суштинску припадност, која се као доминантна издваја, апсолутизује и обоготворује. Најчешће своди се на етничку, класну, расну или верску припадност, којом се његов припадник дичи и маше другима испред носа као црвеном марамом. Неко може бити само хришћанин или муслиман, Енглез или Србин. Не признаје се мешани идентитет, јер је нечист. По овој симплицистичкој концепцији идентитет је не само монолитан, чист него је, с обзиром да је рођењем, судбином и крвљу дат, уједно и непроменљив.

Овај племенски идентитет, који је извор фанатизма, ксенофобије, нетрпељивости и завада, Малуф назива убилачким идентитетом. Он га тако назива с обзиром да описана концепција „која своди идентитет на једну једину припадност, наводи људе на пристрасно, секташко, нетолерантно, заповедничко, а понекад и самоубилачко понашање, и претвара их сувише често у убице, или у присталице убица. Њихова визија света је искривљена и извитоперена”. Она је црно-бела, искључива, манихејска, у којој постоје само две стране, добри и зли, анђели и ђаволи.

6. Догматизам, ригидно, црно-бело мишљење

Догматизам је црта личности, а манифестује се у догматском мишљењу, нетолерантности према другачијим схватањима, слепом веровању мишљењу ауторитета и прихватању предрасуда и стереотипија.

Догматско мишљење је некритичко, круто мишљење које не трпи приговоре и забрањује сумњу, критику и проверу. Оно је супротно рационалном сазнању, које се заснива на чињеницама, логичким доказима и подложно је критици. Ово мишљење не почива на разуму, већ на безусловној вери у догму, те је супротно је истраживању, скептичком и критичком мишљењу. Догматско мишљење је карактеристично за ауторитарну личност, која верује да је једино тачно, исправно мишљење оне групе којој она припада.

Екстремисти имају поједностављену слику света, склони су догматском мишљењу и имају затворени ум. Према Милтону Рокичу затворени ум одговара општој ауторитарности, а чини га синдром следећих особина: затворен, чврсто повезан систем веровања, некритично одбацивање супротних ставова, као и пристрасност у сазнавању (о позитивно вреднованим објектима зна се много, а о негативно – мало). Код догматских особа, сазнања и ставови су под утицајем спољашњег ауторитета и страсти, а не логичких аргумената и критичког трагања за истином (Rokeach, 1960). Догматски, крајње поједностављен начин тумачења света помоћу простих когнитивних схема има свој извор у потреби за сигурношћу и извесношћу, као и у потреби да се од анксиозности заштити слабо и рањиво ја. Такви појединци, прави верници, који сувуше круто верују у догме, заправо несвесно сумњају и онда ту своју сумњу гуше и сузбијају фанатичном вером и прогоном неистомишљеника.

7. Склоност стереотипима и предрасудама и прогон „непријатеља”

Личност склона екстремним, недемократским и једноставним решењима, по правилу, одликује се манихејским погледом на свет, односно мишљењем у екстремним, грубим, црно-белим категоријама (добар-зао, паметан-глуп, пријатељ-непријатељ). По њима нема мишљења у нијансама, финесама, као што нема компромиса у политици и међуљудским односима – или си патриота или издајник, снажан или слаб, нормалан или ненормалан. Између ових оштро подељених и супротстављених категорија нема средине, нема тананих разлика у степену. Ко није са нама, тај је против нас, тај је непријатељ.

У стереотипној, упрошћеној визији ектсремиста постоје само наши и њихови, као две зараћене војске. Ми смо добри, културни, паметни, мирољубиви, праведни, часни, они су рђави, глупи, примитивни, нечасни, агресивни, пакосни, неправедни итд. Ми смо људи, а они су нељуди, варвари, демонска бића, звери.

Непријатељ је неопходан да би се оправдало рђаво стање у властитој заједници (он је извор свих зала), али и да се на њему испразни нагомилана агресивност, како би се спречило пражњење агресивност унутар групе. Ову функцију непријатеља луцидно је уочио и творац психоанализе, који анализирајући групну агресивност бољшевика, каже: „Можемо се разумети зашто покушај изграђивања нове комунистичке културе у Русији има за психолошку подршку прогањање буржуја. Забринуто се питамо шта ће совјети урадити када истребе буржује” (Фројд, Антрополошки огледи, 2005).

Стереотипи као доминантне когнитивне структуре управљају опажањем, сазнавањем и стицањем искуства код особа које мисле црно-бело. Ови стереотипи се образују још у детињству као резултат некритичке генерализације, ограниченог искуства и саображавања мишљењу већине (Липман, 1997). Човек има потребу да појаве сложене стварности, зарад лакшег упознавања и уштеде енергије, упрости и сведе на опште схематске карактеристике, по цену искривљавања, симплификовања и фалсификовања стварности. Стереотипи су, каже Колаковски (2005), „спонатно уобличена, квазиемпиријска уопштавања” која се „не дају кориговати каснијим искуствима”. Они имају функцију да повуку границу ми-они, да хомогенизују властиту социјалну групу и да изграде групни идентитет. Стереотипи помажу да се појединац лакше и успешније идентификује са својом групом (којом се поноси) и да се дистанцира од других.

Многи људи, а посебно екстремисти, с лакоћом уопштавају: Црнци су запалили…, Јевреји су отели…, Срби су поклали… Они изричу судове засноване на предрасуди да су читави народи лењи, глупи, подмукли или геноцидни, а такви судови често воде до масовних злочина. Оваквим начином говора се учвршћује искључиви, племенски идентитет, који се гради на мржњи и нетрпељивости према оном другом, тако јача убилачки идентитет и формирају се љути фанатици, ксенофоби и расисти.

Змијски језик, језик мржње, критике, осуде, неопходно је заменити језиком саосећања, разумевања и поштовања, ако хоћемо да конструктиван дијалог и продуктиван начин решавања сукобе са другим људима, сматра Маршал Розенберг (2003). Овај психолог се уместо насиља, који промовишу представници политичког екстремизма, залаже за један ненасилни модел комуникације.

Нек комшији цркне крава>>

Жарко Требјешанин

Извор: kczr.org