Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

„Живот у Београду око 1920. године био је шаролик, бујан, необично сложен и пун противности. Безбројне, разноврсне и велике снаге ишле су упоредо са неразумљивим слабостима и недостацима; стари начин рада и строга стега патријархалног живота стајали су поред шареног сплета нових, још неуобличених обичаја и свакојаких беспоредака, нехат поред бујности, чедност и свака морална лепота поред разних порока и ругобе. Захуктала и безобзирна трка свих врста профитера и шпекуланата развијала се упоредо са играма мозга и маште меких сањала и смелих идеолога. По разривеним улицама и рушевнама, запуштеним кућама са видним траговима рата, ваљала се шарена бујица света, која је неттрестано расла, јер су се у њу бацале свакодневно стотине придошлица, главачке, као ловци бисера у дубоко море.

Ту је долазио и ко је хтео да се истакне и ко је хтео да се сакрије. Ту су се мешали они који су имали да бране иметак или положај, угрожен новим приликама, са онима које је довела жеља да сада стекну једно и друго. Ту је било много младог света из свих крајева државе у стварању, који је све очекивао од нових прилика и сутрашњег дана, и доста старијих људи који су гледали како да се прилагоде, и тражили спаса управо у тој бујици, кријући свој сграх и одвратност коју им је она уливала. Било је много таквих које је рат изнео на површину и створио, као и таквих које је у основи подрмао и изменио и који су сада тражили ослонца и равнотеже.

Било је гладних, слабо одевених, недоучених; било је морално пребијених и заувек у себи постиђених; било је ситих и насртљивих са безграничним апетитом и дивљачким смелостима; било је занесењака и усијаних глава које не мисле на себе, и хладних рачунџија и себичњака; било је људи свих вера и уверења, разних раса и народности свих сталежа и професија; било је родољуба са старом љубави, наивном вером и неодређеним надама у блиску бољу будућност; било је смелих и видовитих новатора, који су већ сада гледали даље и видели боље; било је међународних агената који су ишли за својим јасно одређеним циљем.

Била је, укратко, цела једна бујна и шарена дубинска флора коју ратови и велики потреси рађају а мир избацује на површину. Јер, у наше време и највећи ратови и нај савршеније победе ретко и непотпуно решавају питања због којих се ратовало и победило, али зато отварају редовно велик број нових и тешких питања. Решење тих питања гражио је овај свет. Немогућно је ма и приближно набројати чега је све било у тој бујици света, али се поуздано може казати да су сви ти људи дошли гоњени моћним нагонима и хитним, великим потребама, као јата морских риба која траже повољније услове за живот, та бујица је стремила под сенку нове власти и нових закона, решена или да их прилагоди својим тежњама и интересима или да себе прилагоди њима.

У том мноштву и у ваздуху који га окружује владала је нездрава и варљива али узбудљива и моћна атмосфера неограничених могућности на свима подручјима и у свима правцима. Тада сте могли да на линији Славија—Калемегдан, у подне или пред вече, сретнете неочекивано неког друга из детињсгва и благодарећи томе случајном сусрету да већ сутра осванете као добро намештен или чак богат човек, а да вас нико подробније не испита ко сте, ни шта сте, ни какав сте. Али сте исто тако могли са торбом пуном најбољих сведочанстава и најтврђих уверења (црно на бело!) да недељама узалуд обијате прагове надлештава и да никад не дођете до свога права. Нечега од бујности и хаоса златоносне земље Елдарада било је у животу и изгледу те престонице једне велике државе која још није имала ни одређених граница ни унутарњег уређења ни коначно утврђеног имена. У свему је владао неки богат и топал неред, велики, духовни и материјални неред у оној првој фази у којој се још нико не буни против њега, јер свак у њему налази свој комад и црпе наду да може наћи још већи.

Живот тога новог Београда није још нико описао, нити га је лако описати, али они који су тада живели могу и данас да га изазову у сећању и осете свим чулима као нарочит климат или одређено годишње доба.”

Иво Андрић, Госпођица, Сабрана дела Иве Андрића, Београд, 1976.

Како се Иво Андрић обратио Адолфу Хитлеру?

Фотографија: citypictures.org