Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Дамир Борас, ректор Универзитета у Загребу, предложио је новој хрватској власти да у основне школе врати учење ћирилице која је из програма нестала почетком деведесетих.

– Мислим да би учење ћирилице требало вратити у школе, као што би требало глагољицу понудити као изборни предмет. То су старохрватска писма и било би лијепо наново их видјети у настави – каже загребачки ректор, уверен да ће у стручној јавности многи мислити исто.

Давор Дукић, редовни професор Одсјека за кроатистику, Катедре за старију хрватску књижевност, наводи два разлога због којих би било добро учити ћирилицу.

– На ћирилици имамо низ старих текстова, а познавање тога писма помаже учењу руског језика. Други је разлог то што се у нама сусједним земљама рабе и ћирилица и латиница, а савладавањем основа ћирилице у основној школи наши би ученици добили могућност читања стручне литературе на ћирилици – каже Дукић.

Слаже се с тезом да данас, да је ћирилица остала у хрватском образовном сaставу, не би у тој мери имали тешкоћа с увођењем ћириличних плоча у Вуковару.

– Када нешто боље познајете, мање од тога зазирете – каже Давор Дукић.

Бивши декан Филозофског факултета (с почетка деведесетих), академик Јосип Братулић, став о ћирилици у школама оправдава на следећи начин:

– Ниједно знање човјека не оптерећује да би га осиромашило. У мозгу простора има, а знати писма је врло добро – онај тко не зна писма, не зна ни језике.

Свестан да у дневнополитичком контексту ово питање може бити дочекано на нож, нуди решење:

– Проблем је што ћирилици треба скинути политичку ауру. Како? Врло једноставно – назовимо је хрватском ћирилицом – предлаже академик Братулић.

Док се неки с чуђењем питају је ли ово неки облик накнадне памети, Жељко Јозић са Хрватског института за језик пита се како се догодило да се ћирилица у школама престала учити ако се језикословци данас слажу да би је требало вратити у школе.

Јозић објашњава како је јасно да су ћирилица и глагољица стара хрватска писма, а да су Хрвати били трописмена нација и писали глагољицом, ћирилицом и латиницом. – Чињеница јест и да су хрватска ћирилица, тзв. босанчица, и глагољица данас врло занемарена писма иако су њима писани неки од најважнијих докумената хрватске повијести.

А стручњак за језике с Одсјека за лингвистику, академик Ранко Матасовић, иако нема изграђено мишљење о потреби увођења ћирилице у школе, сматра да би у њима требало знатно више учити – руски.

– То је језик који се лако учи и вишеструко исплати. Учење руског, додуше, повезано је с познавањем ћирилице, а и чињеница јест да су и глагољица и ћирилица дио хрватске националне баштине – каже академик Матасовић, уверен да су деца, посебно у основним школама, преоптерећена многим садржајима, па је питање где наћи простора за учење глагољице и ћирилице.

– На разини изборних предмета све је могуће – као изборни, могао би се учити и кинески, но све је ствар стручне анализе курикулума – каже Марасовић.

– Ја знам писати и читати ћирилицу јер сам предавала у школи када су се задаће писале и латиницом и ћирилицом. Знање ћирилице чак ме спасило једне ратне године – каже Љиља Вокић, бивша министарка просвете и професорка хрватског језика. Према њеном мишљењу, ћирилицу је и данас згодно знати, но није ју добро наметати. Зато би бивша министарка отворила ученицима могућност избора учења ћирилице. Љиља Вокић притом подсећа да ћирилица није обележје једног народа да би се због ње стварала аверзија.

– То није српско писмо, само су је Срби задржали, а Хрвати су се приклонили Западу и прихватили латиницу. Кад би се у школама отворила могућност њезина учења, вјерујем да би било оних који би се одазвали – процјењује Вокић.

– Не знам што је ректор Борас желио постићи овим приједлогом, али чињеница је да једино у чему се сви слажемо јест да нам је градиво преоптерећено и није у складу с временом у којем живимо. Ако оставимо са стране ћирилицу као својеврсно политичко питање у Хрватској, и уз уважавање да је и знање тог писма дио писмености, свеједно мислим да би за будуће генерације било корисније увести нешто ново, попут учења информатике или још једног страног језика – рекао је Радован Фуцхс, бивши министар науке. Додаје како у Америци деца немају обавезан латински, па свеједно имају изврсне лечнике и правнике.

Осам заблуда о ћирилици>>

Извор: www.jutarnji.hr

Фотографија: novilist.hr

На картонским кутијама у којима се транспортује пиће у стакленим флашама редовно стоји упозорење: НЕ ТУМБАЈ! Мало мање су осетљиве речи, које, такође, не смемо тумбати.

И са речима треба поступати врло пажљиво. Овде ћемо указати на најчешћа оклизнућа. Није то само случај са деформацијом речи коју врше необразовани људи, за које је инфаркт – инфракт, оригинал – оргинал, оријентација – орјентација, командант – комадант…

Ни образовани људи нису безгрешни и они каткад забораве или накалеме неко слово у појединим речима.

Урођена способност није инстикт, како ће написати и неки факултетлија, већ – инстинкт; сажетак неке материје није екстрат, него – екстракт. Количина неке робе није контигент, него – контингент. Прелаз гаса или паре у текуће стање је кондензација, а не – кондезација; безваздушни простор је вакуум, а не – вакум, како често можете не само чути од образованих људи него и прочитати у њиховим текстовима.

Кад већ поменух текстове, да кажем како неки не разликују речи текст и тест, па говоре да су положили текстове, али су пали на вожљи. Треба разликовати наоко сличне ствари (парониме) напис и натписНапис  је какав дужи текст, чланак (нпр. новински напис), а натпис  је краћи текст на згради установе или предузећа, на надгробном споменику и сл.

Преступник је делинквент, а не – деликвент, како га често називају , као да је реч о каквом делији, а не о криминалцу. Преступништво је делинквенцијаа не – деликвенција; преписка – кореспонденција, а не коресподенција. Оператор је онај који оперише, хирург, а оператер је стручњак друге врсте, нпр. за филмску и телевизијску монтажу.

Знајући да треба рећи хвала и захвалити (а не фала и зафалити), понеко ће – у тежњи да говори правилно – рећи погрешно: Шта ти хвали?… Неће ти захвалити ни длака с главе!, не знајући да је овде реч о германизму фалити – недостајати.

У вези са односом гласова Ф, В, ХВ поучна је следећа прича.

Познато је да се у српском језику каже кафа, у хрватском – кава, у бошњачком – кахва. (Не знам да ли кафиће називају кавићима или кахвићима!) Дошао неки Бошњак у Широки Бријег, у западној Хрватској, и навратио у кавану (јер кафане тамо нема).

– Једну кахву – рече конобару.

– Нема овде кахве! – одбруси конобар. – Овдје је само кава.

– Кахва или кава, исто је то – помирљиво ће Бошњак.

– Није исто! Је л’ ти исто да ти ја жену похвалим или да ти је повалим?!

– Ух, глухо било! Дај ми онда ћај.

Милорад Телебек, Како се каже

Односи Срби и Хрвата пуни су парадокса. Један од њих јесте и тај да су кајкавски Хрвати 30-их година XIX века за свој књижевни језик узели штокавски, тј. српски језик, и да отада имају склоност да га чисте од туђица, док сами Срби ту склоност немају.

1. Хрватски пуризам

Непосредна последица језичке реформе Вука Караџића јесте та да су из српског књижевног језика избачени многи славенизми и русизми, а убачени многи турцизми. Али рупа која је остала након избацивања славенизам и русизама била је толика да су је поствуковци морали надоместити интернационализмима. Хрвати никада нису прошли ту трауму, па су негативне последице Вукове језичке реформе избегли.

Vuk_Karadzic

Хрвати имају склоност да избегавају турцизме. Они нпр. не кажу „ћебе” попут Срба, него „дека”. Претпостављајући германизам у односу на турцизам, они јасно показују ком цивилизацијском кругу желе да припадају.

Хрвати избегавају и директне грецизме. Стога је разумљиво што не кажу „хиљаду” него „тисућу”. Срби се не устручавају од овог грецизма, иако би и они могли са исто толико права да користе словенску реч „тисућу”.

Хрвати избегавају и интернационализме. На први поглед то изгледа чудно, јер су интернационализми често латинизми, а Хрвати су римокатолици. Но, неотпорност Срба на интернационализме последица је много чинилаца, а првенствено Вукове реформе.

Тако ће Срби без устезања користити интернационализме, а Хрвати славенизме. Ево неколико примера: авион (зракоплов), адвокат (одвјетник), апостроф (изоставник), апотека (љекарна), артиљерија (топништво), библиотека (књижница), веш машина (перилица рубља), вокал (самогласник), географија (земљопис), голман (вратар), дигитрон (рачунар), директор (равнатељ), дисциплина (стега), едукација (одгој), економија (господарство), експеримент (покус), ефекат (учинак), ефикасност (учинковитост), офсајд (залеђе), инструкција (напутак), историја (повијест), касарна (војарна), компјутер (рачунало), композитор (складатељ), композиција (складба), консонант (сугласник), корнер (кут), лексикон (рјечник), лингвистика (језикословље), манастир (самостан), материја (твар), машина (строј), миленијум (тусућљеће), монах (редовник), морал (ћудоређе), музика (глазба), одвијач (шрафцигер), опозиција (опорба), официр (часник), парадајз (рајчица), парламент (сабор), пасош (путовница), пензионер (умировљеник), пензија (мировина), перон (колодвор), пијаца (тржница), полицајац (редарственик), портпарол (гласноговорник), пропаганда (промиџба), протест (просвјед), регија (жупанија), секретар (тајник), сексуалност (сполност), секта (сљедба), селектор (изборник), терминологија (називље), хиљаду (тисућу), универзитет (свеучилиште), фабрика (творница), фактор (чимбеник), филозофија (мудрословље), фирма (твртка), фискултура (тјеловежба), фрижидер (хладњак), фронт (бојиште), фамилија (обитељ), фудбал (ногомет), функционер (дужносник), школа (училиште) итд.

Сви горенаведни примери (а има их још) указују на то да се Срби не либе интернационализама, а Хрвати их по правилу замењују славенизмима. Једноставно речено, Хрвати су пуристи, а Срби то нису.

Најочитији пример хрватског пуризма представљају називи месеца. Док Срби користе интернационализме (јануар…), Хрвати користе славенизме (сијечањ…). Хрватски лингвисти својом склоношћу ка пуризму – коју спроводe често дословним превођењeм страних речи (калкирањем) – фактички раде на чишћењу српског језика.

2. Српски интернационалисти и хрватски пуристи

Сваки хрватски интелектуалац који иоле држи до себе имаће пуристичке склоности. Наведимо неколико примера.

Српски лексикограф Милан Вујаклија деловао у времену када је употреба страних речи код Срба постала нормална појава. Стога је он без устезања своју књигу назвао: „Лексикон страних речи и израза” (много издања). Са друге стране, хрватски лексикограф Братољуб Клаић поступио је пуристички; насловио је књигу исте тематике: „Рјечник страних ријечи” (много издања). Ко ту више чува српски језик? Срби или Хрвати? Овде се не ради о појединчном случају; ради се о општој појави.

Хрватски историчар и националиста Фрањо Туђман једну своју књигу насловио је пуристички: „Беспућа повијесне збиљности” (1989). Кладим се да би један српски интелектуалац књигу сличног садржаја насловио: „Дезоријентисаност историјске реалности”. Како би то звучало интелектуално и српски!

tudjman

Хрватски католички свештеник и педагог Живан Безић нашао се побуђеним да у књизи „Развојни пут младих” (1989) одржи мало етимолошко предавање: „У нашој књижевности и новинарству, па чак и стручном тиску, често се може наићи на ријеч ’пубертетлија’ као назив за момчића, дјевојку у раздољу од 12. до 16. године. Одмах морам рећи да је тај израз сасвим туђ хрватском уху и духу нашег језика. То је неукусан хибрид, језички бастард, лексичка наказа. Скалупљен је од двије неспојиве туђице: латинског коријена ’пубертет’ и турског наставка ’лија’ Ужасно ружно звучи попут својих рођака: факултетлија, филмаџија, камионџија, судија и сл. Стога му не смијемо дозволити приступ у наш језик” (стр. 136). Безићево размишљање одлично илуструје општу склоност хрватских интелектуалаца ка пуризму.

Нажалост српски писци обично не чују оно што им говоре хрватске колеге. Српска списатељица и педагошкиња Драгана Кожовић „Пубертет не мора да створи хаос у кући” (1999) без устезања употребљава управо тај „jeзички бастард” (стр. 42, 76). Хрвати су – парадоксално – најревноснији чистачи српског језика од туђица!

3. Жупници и пароси, жупаније и регије

Стефан Немања, отац Светог Саве, носио је титулу великог жупана. Дакле, он је био господар велике жупе или жупаније. А како Хрвати данас називају области деловања свештеника? Жупама! Ми Срби их називамо парохијама, што је грецизам.

А како Хрвати називају делове своје државе? Жупанијама! Када ми помишљамо на административну поделу државе, говоримо о регионализацији – подели на регионе, што је интернационализам.

И ко онда више следи ћирилометодијевску и светосимеуновску традицију? Ми или Хрвати?

4. Српско исмевање хрватског пуризма

Српски лингвисти не само да нису склони пуризму, него су и спремни да хрватске пуристичке склоности исмевају. Тако нпр. српски публициста Слободан Јарчевић нашао се побуђеним да у књизи „Хрватска језичка беспућа” (2007) исмева „хрватски” језик. По његовом мишљењу, „хрватски” језик је извештачен и неприродан. Његов покушај да „хрватски” језик извргне руглу вероватно има ванјезичке мотиве. Без обзира на то колико је његов покушај успешан или не, тек остаје утисак да Срба превиђају чињеницу да код Хрвата постоји много већа свест о значају чувања чистоте језика.

О склоности Срба да ниподаштавају пуристичке склоности код Хрвата сведочи и њихов обичај да на рачун хрватског пуризма причају вицеве. „Како Хрвати кажу кравата? – Окловратни допупак!” „Како Хрвати кажу петао?” – „Зороклик!” „Како Хрвати кажу кокошка? – Зрнозоб?” Како Хрвати кажу олук? – Околокућно водопишало!” Склоност Срба ка овој врсти исмевања сведочи о њиховој склоности ка антипуризму – помањкању свести о потреби чувања језика од туђица. Заправо, српски хумор те врсте неће наудити Хрватима. Они немају склоност да домаће речи (кравата, петао, кокошка, олук) замењују другим, рогобатнијим, већ само стране речи домаћим. Срби имају склоност да ту разлику не увиђају.

Хрвати свој пуризам доживљавају као језичко прочишћавање и оплемењивање, а Срби као извитоперавање и унакарађивање. Заправо, хрватски пуризам није само лингвистички феномен, него и политички. Он је, дакле, социолингвистички.

5. „Разликовни рјечници”

Хрватска културна јавност опседнута је пуризмом. Неке „круговалне постаје” чак имају емисије у којима еминентни лингвисти слушаоцима дају пуристичке савете: указују које су речи „хрватске”, а које туђице. Наравно, посебна опсесија су им „србизми”.

Да би пучанству помогли да руликује „два” језика, хрватски језикословци су се побринули па створили „разликовне рјечнике”. Ти речници – тобоже – указују на разлике између српског и хрватског језика. Заправо, све што они показују јесу релативне фреквенцијске разлике у употреби одређених речи. Они више доказују да је штокавски језик један, мада у стандарду не и јединствен, него што то оповргавају.

Заправо, „разликовни рјечници”, као и пуристичка просвећивања јавности, значајнији су као социолошки него као лингвистички феномени. Они указују на јаку националистичку свест код Хрвата.

Rjecnik-hrvatskoga-jezika

6. Пуризам и национализам

Склоност Хрвата ка пуризму индикација је њиховог снажног национализма. Склоност Срба ка антипуризму индикација је њиховог снажног антинационализма. Пуризам није само индикатор национализма, већ и његов генератор. Опсесивно избегавање страних речи генерише националистички менталитет.

Чињеница да су пуризам и национализам повезани одавно је позната социолингвистима. На њу је скренула пажњу и Сњежана Кордић у књизи „Језик и национализам” (2010). Будући да је Сњежана Кордић антинационалиста, она с негодовањем пише о хрватском пуризму. Но, жестоке критике које је добила с хрватске стране, указују на то да се Хрвати неће одрећи ни национализма ни пуризма. У суштини, хрватски пуризам је форма антисрпства, а антисрпство је темељна одредница хрватског национализма. Стога је хрватски пуризам неискорењив. Докле год буде хрватског национализм биће и хрватског пуризма.

snjezana-kordic

7. Закључак

Чистећи номинално хрватски, а фактички српски језик од туђица, Хрвати раде на изградњи своје националне свести. Највећи парадокс српско-хрватских односа јесте тај што је хрватски пуризам форма лингвистичког просрпства, а политичког антисрпства.

А шта је са нама Србима? Имамо ли ми језичку политику? Какву улогу језику придајемо у изградњи нашег националног идентитета? Зашто допуштамо да нам се гасе лекторати по свету? Национални идентитет није нешто што је једном за свагда дато. Национални идентитет је нешто што треба стално неговати. А језичка култура је примарни начин тог неговања. Па, какво је стање код нас?

Извор: srbin.info

Фотографије: sr.wikipedia.org, bib.irb.hr, www.vecernji.hr.