Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Рече ми како се потпуно убедио да сам ја право дете, то јест потпуно дете, да сам само растом и лицем налик на одраслог, али да ни развићем, ни душом, ни карактером, па чак, можда, ни умом нисам одрастао и да ћу такав и остати, па макар и шездесет година доживео. Ја сам се врло смејао; он, наравно, није у праву, јер, најпосле, по чему сам ја дете?

Но једно је истина: ја збиља и не волим да сам са одраслима, људима, великим… то сам одавно приметио… не волим, јер не умем с њима. Ма шта они са мном говорили, ма како да су добри према мени, ипак је мени увек некако тешко у њиховом друштву, и страшно волим кад могу што пре да одем својим друговима, а другови су моји одувек била деца, али не стога што сам и ја дете, него што ме је нешто просто вукло деци.

Када бих, још у почетку свог живота на селу, одлазећи сам у планину да се предајем тузи, лутајући усамљен, видео неки пут, а нарочито око подне, кад су се пуштала из школе, сав тај немирни рој деце како јури са својим торбицама и школским таблицама, са виком, са смехом, играјући се, сва моја душа почела би наједном да стреми њима. Не знам, али бих имао некако необично јако и срећно осећање  при сваком састанку с њима.

Застајао бих и смејао се од среће посматрајући њихове мале, живахне, вечно покретне ножице, дечаке и девојчице који су трчали заједно; гледајући њихов смех и сузе (јер су многи стизали да се побију, расплачу, опет да се помире и да се играју, док би из школе до куће дотрчали), ја бих заборавио сав свој душевни терет.

Фјодор Достојевски, Идиот I

Фотогрфија: goodreads.com

Омиљена јела и пића Фјодора Достојевског>>