Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Kako pišete? Ručno ili na pisaćoj mašini? Da li mnogo prepravljate? Šta činite sa rukopisima? Vaše pesme ponekad odaju utisak improvizacije – kao da dolaze direktno iz vaše glave. Koliko agonije i teškog rada ljudskog duha je potrebno da biste napisali jednu pesmu?

Pišem direktno na mašini. Ja to zovem „mitraljez”. Udaram jako po tipkama, obično noću dok pijem vino, slušam klasičnu muziku na radiju i pušim. Prepravljam, ali ne previše. Sledećeg dana prekucam pesmu i automatski prepravim par stihova, izbacim koji stih, od dva stiha sačinim jedan ili obratno, takve vrste prepravki. Da bi se napisala pesma potrebno je dosta spretnosti i mnogo više balansa. Pesme dolaze „direktno iz moje glave”, retko kad znam šta ću da napišem kad sednem za mašinu. Nema mnogo agonije i teškog rada koji učestvuju u stvaranju. Pisanje je lako, život je nekada mnogo teži.

Kada ste van kuće da li nosite beležnicu sa sobom? Da li zapisujete ideje kako vam nadolaze tokom dana ili ih pamtite za kasnije?

Ne nosim beležnice i ne skladištim svesno ideje u glavi. Pokušavam da ne razmišljam o tome da sam pisac i prilično sam dobar u tome. Književnike baš i ne volim, ali ne volim ni prodavce osiguranja.

Da li prolazite kroz periode spisateljske blokade, onda kada ne pišete nimalo? Koliko se to često događa? Šta radite za vreme tih perioda? Da li činite bilo šta što bi vam pomoglo da se vratite za mašinu?

Blokade znače za mene kada ne pišem dve ili tri noći. Verovatno imam blokade, ali ih i nisam svestan pa odlazim da pišem – samo onda stvaralaštvo verovatno nije mnogo dobro. Ali ponekad i sam shvatim da mi ne ide baš dobro. Onda odlazim na hipodrom i ulažem mnogo više novca nego obično i zlostavljam i vrištim na svoju ženu. Mogu da napišem skoro prokleto besmrtnu pesmu ako izgubim između 150 i 200 dolara.

Da li vam je potrebna izolacija? Da li najbolje radite kada ste sami? Tematika mnogih vaših pesama gradira od seljakanja iz države u državu, ljubavi ili seksa sa ženama do stanja samoće? Da li je ta veza potrebna kako biste stvari doveli u red i onda mogli da pišete?

Volim samoću, ali nije mi neophodno da se izolujem od nekoga do koga mi je stalo da bih pisao. Smatram da ako ne mogu da pišem u svim okolnostima, onda, jednostavno, nisam dovoljno dobar da bih to radio. Neke od mojih pesama ukazuju na to da pišem dok sam sam, posle raskida sa ženom, a ja sam se mnogo puta razilazio sa ženama. Samoća mi je potrebna mnogo više kad ne pišem nego kad pišem. Pisao sam dok su mi se po sobi motala deca sa pištoljima na vodu i prskala me. Takve stvari mi pre pomažu u pisanju nego odmažu: unose malo smeha. Ali mi jedna stvar zaista smeta: kad čujem pojačan televizor sa komedijom gde postoji nasnimljen smeh.

Kada ste počeli da pišete? Koliko godina ste imali? Koji su pisci kojima se divite?

Prva stvar koju se sećam da sam napisao bila je o nemačkom pilotu sa čeličnom šakom koji je pobio stotine Amerikanaca za vreme Drugog svetskog rata. Pisao sam ručno i ispunio svaku stranicu notesa koji se nalazio pored telefonskog aparata. Imao sam trinaest godina i ležao sam u krevetu bolestan od najgoreg oblika čireva koji je medicina zabeležila. Od tada ne postoji mnogo pisaca kojima se divim. To su Džon Fante, Knut Hamsun, Selinovo Putovanje nakraj noć, Dostojevski, naravno; Džefers – ali samo njegove duge pesme; Konrad Ejken, Katul – ali ne sve što je napisao. Uglavnom se drogiram klasičnim kompozitorima. Bilo je dobro doći iz fabrike noću, skinuti odeću, leći na krevet u mraku, naliti se pivom i slušati ih.

Da li mislite da se danas piše previše poezije? Kako biste okarakterisali ono što smatrate lošom poezijom? Šta smatrate za dobru poeziju danas?

U našem vremenu se piše mnogo loše poezije. Ljudi jednostavno ne znaju da napišu jednostavan i dobar stih. To je veoma teško za njih; kvalitet se ostvaruje, recimo, da se prisiliš dok se daviš – a to mogu samo retki. Lošu poeziju proizvode ljudi koji sednu i pomisle: „Sada ću da napišem pesmu”. I onda stvore nešto za šta misle da bi trebalo da bude pesma. Uzmimo mačku kao primer. Ona ne misli, ja sam mačka i sada ću da ulovim pticu. Ona to jednostavno uradi. Dobra poezija danas? Napisalo ju je par mački koje se zovu Džerard Loklin i Ronald Kortidž.

Pročitali ste većinu intervjua koji je naš časopis objavio. Šta mislite o približavanju suštini stvaranja u interjuima koje ste pročitali? Koji su vam intervjui otkrili nešto?

Žao mi je što ste mi postavili ovo pitanje. Ništa nisam saznao iz intervjua koje sam pročitao osim da su pesnici učeni, trenirani, samouvereni i mrsko sujetni. Mislim da nikada nisam mogao da pročitam intervju do kraja – značenja reči su počela da se zamagljuju i suština je polako nestajala. Ovim ljudima manjka uživanja, ludila i kockanja u njihovim odgovorima baš kao i u njihovoj poeziji.

Mada pišete pesme koje su izrazito snažne, one se retko protežu van obima vaših psihoseksualnih interesovanja. Da li ste zainteresovani za nacionalna i internacionalna pitanja, i da li se svesno ograničavate o čemu ćete pisati i o čemu nećete pisati?

Ja „fotografišem” i zapisujem ono što vidim i ono što mi se dešava. Nisam guru ili vođa bilo koje vrste. Niti sam čovek koji traži rešenja u Bogu ili politici. Ako neko drugi želi da obavlja prljav posao i stvara bolji svet za nas, i može to da uradi, prihvatam. U Evropi gde su moja dela dobro prihvaćena, razne grupe prisvajaju moje stvaralaštvo, anarhisti, revolucionari, itd. To je zato što pišem o običnom čoveku s ulice. Ali u intervjuima koje sam dao tamo, morao sam da se odreknem svesne povezanosti s njima zato što ona ne postoji. Ja osećam sažaljenje za skoro sve individualce ovog sveta; istovremeno, oni su mi i odvratni.

charles-bukowski

The New York Quarterly, broj 27, godina 1985.

Izvor: filozofskimagazin.net

Fotografija: www.thrillist.com

U  svom romanu Numero Zero književnik Umberto Eko se bavi istinama i lažima masovnih medija. U intervjuu za francuski „Le Monde”, Eko je objasnio zašto je povratak radikalne kritike u novinarstvo neophodan.

 

umberto-eko

Da li i dalje intenzivno čitate novine?

Svako jutro pročitam najmanje dva lista i pregledam dosta novina na dnevnom nivou. Ne mogu popiti kafu i početi dan bez udubljivanja u novine. I dalje se rukovodim Hegelovom idejom da je čitanje novina dnevna molitva modernog čoveka. Uz to sam i saradnik u novinama – pišem za dnevnik i nedeljno izdanje. No, retko kada idem dalje od naslovnica, zato što se mediji očajnički trude da svako jutro ponove informacije koje su otkrivene dan pre.

 

Da li je ponavljanje tih informacija, bez dodavanja dubine, pretnja za opstanak pravog novinarstva?

Mediji i dalje čine sve u svojatanju vesti koje se prethodno emituju na televiziji i radiju, bez dodavanja neke značajne vrednosti. To je velika kriza, koja postoji gotovo od rođenja televizije.

 

Treba li novinarstvo da učini više u kritičkom promišljanju o životu?

Svedoci smo izumiranja militantne kritike. Da, moramo rehabilitovati kritičko razmišljanje u novinarstvu, i proširiti njegov spektar, između ostalog i internet. U novinama bi trebalo imati jednu do dve stranice za kritikovanje internetskih stranica, gde bi se ukazalo na lažljive portale i na one kojima čitaoci mogu verovati. Ne bi se trebalo odreći uloge oblikovanja javnog ukusa. Novine istovremeno mogu biti kritički filter i ostati demokratične.

 

Da li je vlasništvo medija u rukama nekoliko velikih grupacija opasno po budućnost novinarstva?

To je istinski problem. U Italiji sve novine zavise o više industrijskih preduzeća i moćnih banaka. U Francuskoj je slična situacija. Zbog toga moramo postaviti snažno rukovodstvo na čelo novina i odupreti se određenim pritiscima.

 

Vlasnik novina iz vašeg romana kaže „da se mora govoriti jezikom čitalaca, a ne intelektualca”. Ne bi li, međutim, i sami trebalo da budemo kritični prema vlastitim čitaocima?

Ili ćeš pokušati izgraditi svoga čitaoca, ili ćeš slediti njegov pretpostavljeni ukus, rukovodeći se istraživanjima javnog mnjenja. Eugene Sue je dao svojim čitaocima ono što su želeli; Balzak je oblikovao njihov ukus nudeći im priče sa situacijama i stilovima koje nisu zamišljali. Neke knjige kažu: „Ja sam poput tebe”, a druge „Ja sam drugačiji”. Treba izbeći homogenizaciju stila kojem svedočimo, a koji se čak i zahteva od strane nove medijske industrije.

 

Klišei – šta o tome imate da kažete?

Dobro sam se zabavljao stvarajući u knjizi popis klišea koji dominiraju u medijima. Čak i novinari u „dobrim” novinama priznaju da ti klišei dominiraju i kod njih. To je oblik lenjosti. Za književnost kažu da joj je svrha održavati jezik u uptrebi. Novine bi trebalo da imaju isti cilj. Klišei parališu jezik.

 

Fascinirani ste teorijama zavere koje stalno cirkulišu na društvenim mrežama. Zbog čega?

Član sam društva koje se nastoji boriti protiv okultizma i teorija zavere. Prema tome, laž me fascinira. Zbog toga skupljam knjige o lažima. Nemam Galilea u svojoj zbirci, nego Ptolemeja, zato jer je pogrešio! Volim i alhemičare, te mađioničare. Semiotika – naša sposobnost stvaranja znakova i simbola – se ne sastoji toliko od načina na koji govorimo istinu koliko od sposobnosti da lažemo. Pismo propovednika Džona, koje se proširilo u 12. veku, opisivalo je neverovatno kraljevstvo negde u središtu muslimanskog sveta kojim vlada hršćanski kralj. Marko Polo ga je tražio tokom putovanja u Kinu. Velike laži stvaraju istoriju. Protokoli sionskih mudraca – antisemitska prevara koja je imala cilj razotkriti židovski plan za svetsku dominaciju – nažalost je jedan od poznatijih primera. U svakom slučaju, laži su imale veliki uticaj na istoriju.

 

Što je jedinstveno za današnje teorije zavere?

Danas su bolji komunikacijski kanali, pa imamo veće i brže širenje laži. Pre su falsifikatori morali pronaći određenu vrstu urednika. Danas svaki antimuslimanski lažljivac ili svaki antisemitski imbecil može objaviti svoje zavere na internetu. Filozof Karl Proper je napisao da je zaverenički sindrom konstanta u civilizacijama: prema Homeru, Trojanski rat je počeo zaverom bogova. Teorije zavere nas lišavaju odgovornosti. Sociolog Georg Simmel je rekao da snaga velikih tajni dolazi iz njihove praznine. Najbolje zavere su one koje niko ne može pobiti.

 

Imaju li novinari ulogu u zaustavljanju zavera?

Novinari moraju doprineti sprečavanju vladavine laži i manipulacija. To bi morala biti jedna od njihovih borbi, uz očuvanje kritičkog duha, i izbegavanje standardizacije misli.

Izvor: www.lupiga.com