Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Postoji jedno „pravilo” koje insistira na pravljenju razlike između zahvaljujem i zahvaljujem se:

– ukoliko želite da nekome iskažete zahvalnost, kaže se – zahvaljujem.

– ako želite da na učtiv način odbijete ponuđeno, kaže se – zahvaljujem se.

U Rečniku jezičkih nedoumica, Klajn kaže: „zahvaliti, zahvaljivati; ne: zahvaliti se, zahvaljivati se, osim kad znači – odreći se”.

U skladu sa ovim, ukoliko nam neko, na primer, ponudi kafu, a mi ne želimo da je popijemo, reći ćemo: Zahvaljujem se, i obrnuto – ako želimo, reći ćemo: Zahvaljujem (bez se) i popiti kafu.

Međutim, da li je ovo u potpunosti tačno i da li sve navedeno treba shvatiti kao neprikosnoveno pravilo?

Normativni priručnici uglavnom preporučuju da se zahvaliti (zahvaljivati) upotrebljava u značenju: izraziti (izražavati), zahvalnost, odati (odavati) priznanje, a da se zahvaliti se (zahvaljivati se) upotrebljava u značenju: na učtiv način se odreći (odricati) nečega.

Svakodnevne govorne situacije, međutim, pokazuju da se podjednako često govori i jedno i drugo, bez obzira na to da li se želi iskazati zahvalnost uz prihvatanje, ili uz odricanje.

Norma našeg jezika ne postavlja nikakvo ograničenje u vezi sa upotrebom ovog glagola, ali daje preporuku.

U značenju izraziti (izražavati) zahvalnost mogu se upotrebiti obe forme glagola – i zahvaliti (zahvaljivati) i zahvaliti se (zahvaljivati se), ali nerefleksivnoj formi (bez se) treba dati prednost.

U značenju – na učtiv način se odreći – bolje je upotrebljavati refleksivnu formu (sa se).

Hvala ili zahvaljujem?

Živimo u vremenu u kojem sve manje vodimo računa o tome kako se izražavamo i kako pišemo, a domaće reči često zamenjujemo onima iz engleskog jezika. Odnedavno nas u gradskim autobusima, trolejbusima, tramvajima, javnim garažama, na ulici, u bolnicama, poštama, poznata glumačka, književna, muzička i novinarska lica, sa bilborda i plakata, uče kako da govorimo. Akciju „opismenjavanja Beograđana”, pod nazivom „Negujmo srpski jezik”, poveli su Sekretarijat za kulturu, Filološki fakultet i Biblioteka grada Beograda.

– Svaka akcija za čuvanje i negovanje srpskog jezika i srpske kulture je dobrodošla – smatra dr Mihailo Šćepanović, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu. – Sama činjenica da ta akcija postoji upozorava da je srpski jezik ugrožen, jer je, pre svega, ugroženo njegovo pismo, a finansijski na klimavim nogama stoje institucije koje se brinu o njegovom opstanku i razvoju. Decenijama je proglašavana kao nacionalistička svaka briga za očuvanje srpskog kulturnog identiteta, kao i institucija koje se ovom problematikom bave. To dovoljno ilustruje žalosno stanje u kome se nalaze nacionalne institucije poput Srpske književne zadruge, Matice srpske ili SANU i njenih instituta.

Za književnika i lingvistu Pavla Ćosića, prvi deo akcije „Negujmo srpski jezik” bio je mnogo neplodniji od drugog.

– Prvi je bio praktično ponižavajući za čitavu naciju, objašnjava Ćosić. – Kao da su nam govorili: Vi ste toliko nepismeni da je to nekulturno i bezobrazno. U drugom su ipak isplivale neke poruke sa smislom, kao što je na primer ona da je pogrešno koristiti oblik zadnji u značenju poslednji i da je pogrešno reći celo vreme. Od toga ipak ima neke koristi. Ruše se jezičke zablude koje se čak i po školama šire. To su kao neki mitovi. Čak i u školama decu uče tim izmišljenim mitovima. Ali svejedno, ne vidim neki dubok smisao te akcije, naročito zato što se sprovodi samo u Beogradu. Šta, samo je Beograd nepismen?! Bilbordi više izgledaju kao reklama za izdanja Matice srpske, što je dobro jer Matica nema para, a ovo je poteralo ljude da kupe te rečnike i gramatike.

nepismenost-u-srbiji

Da nismo dovoljno pismeni, smatra i akademik i lingvista dr Ivan Klajn. On, međutim, napominje da je teško od prosečnog građanina zahtevati da vodi brigu o jeziku i izražavanju kad mu je egzistencija ugrožena.

 Kod nas nije bilo ozbiljnog prosvećivanja naroda i zbog toga je svaka ovakva akcija dobrodošla. Bolje da ovakvih akcija bude suviše, nego premalo. Od toga će valjda biti nekog efekta. Ima mnogo kršenja gramatičkih i leksičkih pravila u svakodnevnom govoru, često i u medijima, posebno elektronskim – primećuje Klajn. – Najtipičniji primer su akcenti. Kod mnogih gledalaca i slušalaca čuju se nedopustivi akcenti, a ima dosta grešaka u navođenju stranih imena.

– Srpski jezik je u poslednjoj deceniji isparcelisan političkim preimenovanjima u nekakve nazovijezike, pa tako on danas funkcioniše kao „srpski jezik” i „srpski jezici” – kaže Mihailo Šćepanović. – A dobro znamo, gde se politika umeša u nauku, ne bude dobro ni politici, ni nauci. Dovoljan je primer tzv. bošnjačkog jezika u Raškoj oblasti. Pogrešne političke poteze neka rešava politika, a nauka, u ovom slučaju lingvistika, tu je samo da uputi i opomene.

Jezičko obrazovanje obično se vezuje za gramatička i pravopisna pravila, koja većina ne zna, pa otud i mišljenje o generalnoj nepismenosti. Profesor Šćepanović kaže da je važno spoznati ogromni korov jezičke nekulture koja zjapi iz gotovo svih sredstava informisanja.

– U izdavačkim kućama, štampi i širokoj lepezi masmedija, uz neznatne izuzetke, zaboravljene su lektorske funkcije – objašnjava Šćepanović.

Poziv učitelja i nastavnika postao je skoro omalovažavajuća profesija, i zato ne čudi što nam je i elementarna pismenost zabrinjavajuće loša.

– Osnovna pravopisna i gramatička pravila se (na)uče u osnovnoj školi, a onda se na njih zaboravi u srednjim školama i studijskim programima, tako da danas imamo visokoobrazovani sloj stanovništva sa zavidnom stručnom osposobljenošću, a bez elementarne gramatičke i pravopisne obučenosti – ističe Šćepanović. – To možete i sami pokazati u jednom istraživačkom novinarskom zahvatu, pa videti na koliko se naših fakulteta na srpskom govornom prostoru izučavaju i najelementarnija pitanja iz srpskog jezika i srpske jezičke kulture. Ako to uporedite sa ozbiljnim državama i njihovom jezičkom politikom, onda će se pokazati sa kolikom nebrigom srpska država posmatra ovo, za sveukupni nacionalni status veoma ozbiljno pitanje.

Da se ne ponašamo dovoljno pažljivo prema našoj jezičkoj tradiciji, mišljenje je i profesora dr Radoja Simića.

– Srpski jezik je ostavljen da se sam bori sa tuđicama – kaže on. – Pošto je sve više stranih reči, postoji opasnost da dođe do urušavanja morfološkog sistema. Sa takvim rečima jezik gubi autohtonost i postaje mešavina raznih jezika. Engleski pravopis razara srpski. Najveća opasnost je da se u naš zvaničan pravopis infiltrira strani element. Imamo najsavršeniji pravopis na svetu: Piši kao što govoriš. Danas, međutim, imamo i pravopis na 350 strana koji je praktično postao nesavladiv.

Elektronski mediji su ubrzali komunikaciju, ali su je, kažu stručnjaci za jezik, proporcionalno tome i unazadili, bar što se tiče jezičke kulture.

– To se može ilustrovati očajnim stanjem u rukopisnom izrazu skoro svake generacije, jer se danas pisana komunikacija svodi na SMS i elektronsku prepisku, a u toj vrsti komunikacije se ne vodi računa ni o elementarnim pravopisnim pravilima, a kamoli o jezičko-stilskoj uglađenosti i korektnosti – objašnjava Šćepanović.

Većina lingvista smatra da su promene u jeziku neminovne, jer je jezik živ organizam. Kada se ne bi menjao, bio bi mrtav jezik.

– Ne treba nam latinski nego srpski – kaže Pavle Ćosić.

Prema popisu Statističkog zavoda iz 2012. godine, u Srbiji ima oko 165.000 nepismenih.

– To je upola manje nego na prethodnom popisu – ističe Pavle Ćosić. – Pismen je svako ko ume da čita i piše i ima osnovno poznavanje rada na kompjuteru. Jezičko obrazovanje se izgleda više vezuje za nepravljenje grešaka u govoru i pisanju, što je prevelik zahtev. Niko kome filologija nije struka nije obavezan baš toliko da poznaje normu, a to znači da ima pravopis u malom prstu. To nemamo čak ni mi lingvisti i književnici.

Koliko čuvamo srpski jezik?

Srbi su najnepismeniji narod u Evropi?

Izvor: Novosti

Postoje dva oprečna pogleda na srpsko pismo. Ja ću ih nazvati stanovištima asimilacije i afirmacije.

andrej

Oba se slažu oko toga da je ćirilica različita, to priznaju i jedni i drugi. Na primer, većina pismenih pripadnika evropskih i drugih naroda na planeti može da čita latinične natpise na srpskom jeziku, iako sam jezik ne razume. Sa ćiriličnim natpisima je procenat onih koji čitaju mnogo manji. Otuda je ćirilica nešto što je specifično spram univerzalnog, manjinsko spram većinskog, drugačije spram istog.

Oni koji teže asimilaciji, različitost ćirilice gledaju kao nešto negativno i smatraju da ona, zato što je različita, treba da ima, zadrži ili dobije manjinski položaj. I da, u krajnjoj liniji, bude ukinuta i da zasluženo nestane.

Sledbenici afirmacione logike smatraju da je različitost ćirilice nešto pozitivno, nešto što treba čuvati i negovati. Ne krijem da, nepokolebljivo i nedvosmisleno, stojim na stanovništu afirmacije. Zato ću, u redovima koji slede, razbiti osam mitova o ćirilici koje šire asimilacionisti.

1. Asimilacija je univerzalna, to je svetska praksa.

Nema ničeg manje tačnog od toga. U svetu se nacije i države koje se nalaze u sličnom položaju kao Srbija koriste isključivo afirmacionom logikom. Primera radi, nedavno sam bio u Izraelu i tamo je strancu veliki problem kupiti hranu u samoposluzi, jer su sve deklaracije ispisane isljučivo na hebrejskom. Čak i svetski jezici se štite kad su ugroženi, pa tako Montreal ima posebne mere za očuvanje javne upotrebe francuskog, kao što Tel Aviv ima za hebrejski.

Često ćete čuti i stav da sa ćirilicom ne možemo u EU, ali se toj logici naši asimilacionisti sigurno nisu naučili u EU. Ona, naime, odlučno zastupa očuvanje jezičke raznolikosti. Od 24 zvanična jezika u Evropskom parlamentu do bilo koje novčanice evra, na kojoj je naziv valute ispisan na tri pisma: latinici, grčkom alfavitu i – ćirilici.

Ni u regionu, nema primera asimilacionizima, naprotiv. Novonastale nacije ljubomorno, i ne svaki put ubedljivo, zahtevaju svoj jezik koji do pre deset godina nije ni postojao.

Što se same Srbije tiče, mi posebnosti ostalih zajednica i kultura nikada ne posmatramo sa asimilacionog pristupa. Mi nikada ne zahtevamo od etničkih manjina u Srbiji da se asimiliju. To se govori samo Srbima! Stoga otvoreno pitam: Ko u državi Srbiji asimiluje Srbe? Stranci? Ako je tako, onda ne govorimo o asimilaciji, već o – okupaciji!

2. Srbi su oduvek pisali latinicom.

Ovo je netačno, kao što je pogrešan i mit da se srpski jezik oduvek zvao srpskohrvatski. Latinicom se u Srbiji masovnije pisalo isključivo u periodima austrougarske i ustaške okupacije, a zatim od 1954. godine, dakle od Novosadskog dogovora o jeziku.

3. Ćirilica je prevaziđena.

Protagoniste ovog mita bih podsetio da su u 9. veku, u vreme Ćirila i Metodija, Sloveni dobili nešto što drugi narodi neće dobiti stolećima: svete knjige na svom jeziku i na svom pismu. Vekovima posle toga, goreće na lomačama širom Evrope oni koji će probati da izbore tu privilegiju i za sebe. Na vizionarstvo Ćirila i Metodija nadovezao se i Vuk Karadžić, dodatno osnažujući Srbe da pišu kao što govore. Do današnjeg dana nijedan drugi narod ne uči da piše sa takvom lakoćom, na pismu koje je u tolikoj meri lično njegovo.

Podsetio bih i da je ćirilica prvo pismo koje je uzletelo sa zemlje u svemir. Jedna od za mene najikoničnijih slika jeste slika Jurija Gagarina, prvog čoveka u svemiru, sa velikim ćiriličnim natpisom SSSR preko čela.

I danas se najveći povratak ćirilice dešava sa razvojem informacionih tehnologija čemu je, u odsustvu srpske jezičke politike za očuvanje svog pisma, možda najviše doprineo upravo Gugl, odlučivši da sve sadržaje na srpskom jeziku prikazuje na ćirilici.

4. Sa ćirilicom ne možemo u svet.

Mnogo je verovatnija potpuno suprotna teza, da samo sa ćirilicom možemo u svet. Prepisivači nigde nisu dobrodošli. Strance ne zanima da gledaju svoju repliku iz Srbije. U inostranstvu su najbolje prošli umetnici koji su najviše koristili lokalnu kulturu u svom stvaralaštvu, poput Kusturice ili Bregovića. Naši sportisti nam donose medalje samo ako ponosno igraju za nacionalni tim. Iz iskustva znam da kada odlazite napolje na doktorske studije, prednost imaju srpske teme, iz kojih oni mogu da saznaju nešto novo. Ja sam u Francuskoj izučavao guslarske pesme zato što mi je mentor to predložio.

5. Ćirilica nije isplativa.

Tako glasi „krunski dokaz” naših asimilacionista. Kažu, sadržaje treba štampati na latinici, tako će imati prođu i na tržištima bivših jugoslovenskih republika. Dakle, glavni motiv za izdaju ćirilice je, kao uostalom i za svaku izdaju, novac.

A ja ih podsećam da jedini način da se od kulturne baštine zaradi na međunarodnom tržištu jeste da ona postane međunarodno značajna. A to je moguće samo afirmacijom, nikako asimilacijom. Niko nije postao bogatiji tako što je svoje vrednosti bacao na smeće, već tako što ih je domaćinski čuvao i razvijao. Tek kada prepoznamo i zavolimo ono što imamo, možemo očekivati da to urade i drugi. Zarada srpskih izdavača neće dostići maksimum kad svi u Srbiji zaborave ćirilicu, već kada je svi u regionu nauče. I to ne samo zarada od izdavaštva, već i od umetnosti, kreativnih industrija, visokog obrazovanja, turizma i srpskih trgovačkih marki. Tako se gradi brend Srbija. Treba napomenuti i da svaka srpska knjiga odštampana na latinici po međunarodnim standardima spada u hrvatsku baštinu. Kratkovidi srpski izdavači bogate samo hrvatsko nasleđe, dok Srbiju osiromašuju.

6. Ćirilica vređa.

„A šta je sa onima koji ne pišu ćirilicom?” Jako opasan mit koji kaže da ako pišemo ćirilicom na neki način obespravljujemo one koji njome ne pišu. Takvo mišljenje je, po meni, skandalozno. Biti svoj znači upravo to – biti svoj – a ne obespravljivati druge. Zamislite da obrnemo uloge i da kažemo da je čuvanje identiteta nekih manjina u Srbiji uvreda. Ili da se Srbi u regionu i rasejanju pobune što države u kojima žive pišu svojim pismom? To bi, zaista, bio skandal. Isto tako nije nikakva represija ni uvreda zahtevati da se u Srbiji poštuje srpska kultura i identitet. Naprotiv, terati Srbina da se pravda što piše ćirilicom je rasizam.

7. Ćirilica ugrožava.

Ovaj mit se zasniva na prethodnom i predstavlja najekstremniji primer izvrtanja istine. Ako je nešto ugroženo u Srbiji, ugrožena je ćirilica od latinice. To se može izmeriti uvidom u javne natpise, medije i izdavaštvo, u kojima je ćirilica često svedena na ispod deset odsto, uz dominaciju latinice od preko devedeset odsto zastupljenosti. Ako se ubaci i vremenska osa, uviđa se da je hiljadugodišnje trajanje ćirilice prekinuto 1954. godine Novosadskim dogovorom, kojim je započeo vrtoglavi pad njenog prisustva. U regionu je ćirilica devedesetih pretrpela hrvatski knjigocid, a i u 21. veku se progoni u Hrvatskoj, na Kosovu ali i u Srpskoj Atini, Novom Sadu. Kada smo mi, u skladu sa Statutom Kulturnog centra Novog Sada i Ustavom Srbije, vratili ćirilicu, nama je razjarena javnost, verovatna mala, ali vrlo glasna grupa, rekla da je novi ćirilični logo – kukasti krst.

Zamislite samo koliko je grubo reći da je nečija kulturna baština kukasti krst, da je, dakle, nacizam! Naročito u gradu, u zemlji i u narodu koji je toliko stradao od njega.

Ali ćirilicom, podsećam, nisu pisali ni Hitler, ni Pavelić ni Horti, već njihove žrtve. To su ti grubi falsifikati kojima smo svi svedoci.

8. Mit o dvoazbučnosti

To je, zapravo, mit o ravnopravnosti, koji su komunisti smislili kao pokriće za postepenu ali potpunu zamenu ćirilice latinicom. Jugoslovenski ministar kulture je 1948. potvrdio američkom ambasadoru da na taj način rade na raskidu sa Rusijom: „Pobrinućemo se da svako dete u Jugoslaviji nauči latinicu, a onda će se stvari odvijati same od sebe”. Matematički, ravnopravnost je odnos 50:50 odsto. Jedan prema deset nije ravnopravnost, ako je i toliko ostalo ćirilice u Srbiji. Jedan prema sto, hiljadu, ili milion, nije ravnopravnost, ako je i toliko ostalo ćirilice u Hrvatskoj, Federaciji BiH i Crnoj Gori. „Novosadskim dogovorom“ smo potpisali ravnopravnost ćirilice i latinice ne samo u Srbiji, već i u Hrvatskoj i svim delovima Jugoslavije gde se govorio novoproglašeni „srpskohrvatski” jezik. Umesto toga, dobili smo desant latinice na Srbiju: sistematsko i jednosmerno širenje latinice na račun ćirilice, koje i danas traje.

Šta mi koji se ne slažemo sa stavovima asimilacionista danas možemo da uradimo?

Za početak, možemo neprestano da podsećamo, da asimilacionizam predstavlja logiku tiranije, okupacije, dominacije i kulturnog darvinizma prema kojem manje kulture treba da nestanu jer su velike dokazano uspešnije. A da naš, afirmacioni stav predstavlja logiku slobode, prava i odgovornosti prema sopstvenoj kulturi. Možemo da podsećamo sebe i druge da ćirilica nije samo naše nacionalno blago, već i blago čitavog čovečanstva. Možemo da preuzmemo odgovornost i spasemo ćirilicu. Pre gotovo vek i po, Jovan Jovanović Zmaj nas je upozorio i to ne bismo smeli nikad da zaboravimo:

Pojedini ljudi ponos duha suze,

pa do neke sreće mogu da dopuze

.……………………………

Al` narod nijedan do najveće sreće,

dopuzio dosad nije, pa ni odsad neće!

ZAŠTO SE ĆUTALO?

Ivan Klajn čak predviđa da će ova tranziciona dvoazbučnost jednog dana preći u latiničnu jednoazbučnost i da je to jedini mogući i normalan razvoj događaja, zato što je latinica, veli, univerzalna i zato što smo se na nju navikli. Pa onda dodaje da jedini način da to sprečimo jeste da latinicu izbacimo iz osnovnoškolske nastave, a to je, citiram, „nespojivo sa građanskim slobodama”.

Uopšte ne vidim zašto bi nastava na ćirilici u zemlji Srbiji ugrožavala bilo čije građanske slobode. Ako Klajn misli da ugrožava, postavljam pitanje:

Zašto, kad je već u „Novosadskom dogovoru” bilo potpisano da Srbi i Hrvati podjednako nauče ćirilicu i latinicu, i da se to ima ostvariti pre svega preko školske nastave niko, pa ni gospodin Klajn, nikada nije pokrenuo pitanje osnovnoškolske nastave ćirilice u Hrvatskoj?

Andrej Fajgelj 

Tekst: Andrej Fajgelj, „Osam zabluda o ćirilici”, Magazin Dani, 27. januar 2015, broj 4, str. 20-24.

ROĐEN: U Beogradu, 31. januara 1937. godine.

RODITELJI: Otac Hugo Klajn (1894–1981), rođen u Vukovaru, psihoanalitičar i pozorišni reditelj, profesor Univerziteta; majka Stana (1905–1986), rođena u Beogradu, devojačko Đurić, muzikolog.

KRSNA SLAVA: Sveti Jovan (Đurići)

O PRECIMA: Otac Hugo Klajn je rođen u Vukovaru, od oca Samuila (trgovca) i majke Sofije. Imao je tri sestre, koje su zajedno sa svojim muževima i decom stradale u Jasenovcu; niko iz porodice Klajn nije preživeo osim njega. Nisam ga nikad pitao o tome, suviše je bolna tema. Studirao je u Beču, gde je slušao predavanja Sigmunda Frojda. Za vreme Drugog svetskog rata krio se po Beogradu pod lažnim imenom (Uroš Klajić), tako da ga Nemci nisu uhvatili. Prvi je, posle Prvog svetskog rata, uveo psihoanalizu u Srbiji, družio se sa levičarskom inteligencijom tridesetih godina (među najbližim prijateljima bili su mu Marko Ristić, u čiju kuću sam ja odlazio kao dete, kao i Miroslav Krleža, koga je redovno posećivao kad sam 1961–62. služio vojsku u Zagrebu). Oduvek se zanimao za pozorište, pisao pozorišne kritike, pa je posle rata, po partijskoj dužnosti, angažovan kao pozorišni reditelj u Narodnom pozorištu. Taj posao mu je pružao mnogo zadovoljstava, glumci su ga voleli, a kasnije je postao i profesor na Pozorišnoj akademiji.

Moja majka Stana je ćerka uglednog beogradskog trgovca Mihaila Đurića, koji je bio predsednik Trgovačke komore. Njena majka se zvala Ruža (devojačko Jovanović). Svi su iz Beograda, ali daljim poreklom iz Crne Gore. Mihailov otac Luka, takođe trgovac, poreklom je iz Katunske nahije (još daljim poreklom, navodno, iz mesta Đurići u Boki kotorskoj). Što se tiče Jovanovića, imam primerak Gorskog vijenca iz 1926. u kome je u spisku lica, baka Ružinim rukopisom, uz ime vojvode Milije zapisano naš predak, a uz ime Tomaš Martinović moja baba Ivana je od Martinovića. Luka Đurić se najpre doselio u Kragujevac, gde je Mihailo završio osnovnu školu, a potom je došao u Beograd, gde je pohađao Trgovačku školu i radio kao šegrt. Mihailo je imao i sestru Milevu i brata Danila. Mileva se u Paraćinu udala za izvesnog Jovanovića (nikakav rod Ruži Jovanović) i izrodila petoro dece, među kojima je najistaknutiji Mladen Jovanović, inženjer, koji je konstruisao tegljače na Dunavu. Danilo je postao činovnik, otišao u SAD, tamo se bavio rezbarijom i dobro zarađivao, ali bi sve odmah potrošio; drugo o njemu ne znam, osim anegdote.

Mihailo i Ruža imali su tri kćeri: Anicu, Ljubicu i Stanu (moju majku). Anica je u braku sa Srbom Mijatovićem, trgovcem, imala sina Pavla i ćerku Ružicu (oboje pokojni); Ružičin sin je Dejan Savić, dirigent, svojevremeno direktor opere u Narodnom pozorištu. Od moje tetka Ljubice, koja je doživela stotu ili tako nešto, svojevremeno sam zabeležio najveći deo ovih podataka. Udata za Jovu Živadinovića, takođe trgovca, rodila je Dimitrija Živadinovića, karikaturistu, poznatog po stripu „Klinci iz moje ulice”, i Mihaila Živadinovića, svojevremeno dekana Arhitektonskog fakulteta. Niko od njih, nažalost, više nije u životu.

POREKLO PREZIMENA: Klajn je nemačko prezime, često među Jevrejima. Otac mi je samo napomenuo da smo poreklom iz Poljske, poljski Jevreji, odakle su se doselili u Vukovar.

PORODIČNA ANEGDOTA: Danilo, otišavši u Ameriku, godinama se nije javljao. Onda je (da li pred Drugi svetski rat ili odmah posle?) stigao paket od njega. U paketu je bio punjeni fazan. Pomislili su da fazan sadrži pare ili dragocenosti, isitnili su ga na parčiće, ali ništa nisu našli. Nikad se nije saznalo zašto je slao taj paket.

PORODICA: Supruga Aleksandra (dev. Horvat). Njena majka Margita je Jevrejka iz Kule, prezivala se Švajcer, a otac Zvonimir Horvat iz Bjelovara. Sin Oliver.

BIOGRAFIJA: Završio studije italijanskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je kao redovni profesor predavao italijanski jezik i uporednu gramatiku romanskih jezika. Za dopisnog člana SANU izabran je 1997, a za redovnog 2003. godine. Autor knjiga: Rečnik jezičkih nedoumica, Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku (I-II), Italijansko-srpski rečnik, Ispeci pa reci… Od 1974. redovno objavljuje tekstove u štampi koji se bave problemima savremenog srpskog jezika (u listovima Borba, Politika, Ilustrovana Politika i Nin). Preveo je brojna književna dela sa italijanskog i engleskog jezika.

IZVOR: Ivan Klajn za portal Poreklo