Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Постоји једно „правило” које инсистира на прављењу разлике између захваљујем и захваљујем се:

– уколико желите да некоме искажете захвалност, каже се – захваљујем.

– ако желите да на учтив начин одбијете понуђено, каже се – захваљујем се.

У Речнику језичких недоумица, Клајн каже: „захвалити, захваљивати; не: захвалити се, захваљивати се, осим кад значи – одрећи се”.

У складу са овим, уколико нам неко, на пример, понуди кафу, а ми не желимо да је попијемо, рећи ћемо: Захваљујем се, и обрнуто – ако желимо, рећи ћемо: Захваљујем (без се) и попити кафу.

Међутим, да ли је ово у потпуности тачно и да ли све наведено треба схватити као неприкосновено правило?

Нормативни приручници углавном препоручују да се захвалити (захваљивати) употребљава у значењу: изразити (изражавати), захвалност, одати (одавати) признање, а да се захвалити се (захваљивати се) употребљава у значењу: на учтив начин се одрећи (одрицати) нечега.

Свакодневне говорне ситуације, међутим, показују да се подједнако често говори и једно и друго, без обзира на то да ли се жели исказати захвалност уз прихватање, или уз одрицање.

Норма нашег језика не поставља никакво ограничење у вези са употребом овог глагола, али даје препоруку.

У значењу изразити (изражавати) захвалност могу се употребити обе форме глагола – и захвалити (захваљивати) и захвалити се (захваљивати се), али нерефлексивној форми (без се) треба дати предност.

У значењу – на учтив начин се одрећи – боље је употребљавати рефлексивну форму (са се).

Хвала или захваљујем?

Живимо у времену у којем све мање водимо рачуна о томе како се изражавамо и како пишемо, а домаће речи често замењујемо онима из енглеског језика. Однедавно нас у градским аутобусима, тролејбусима, трамвајима, јавним гаражама, на улици, у болницама, поштама, позната глумачка, књижевна, музичка и новинарска лица, са билборда и плаката, уче како да говоримо. Акцију „описмењавања Београђана”, под називом „Негујмо српски језик”, повели су Секретаријат за културу, Филолошки факултет и Библиотека града Београда.

– Свака акција за чување и неговање српског језика и српске културе је добродошла – сматра др Михаило Шћепановић, професор на Филолошком факултету у Београду. – Сама чињеница да та акција постоји упозорава да је српски језик угрожен, јер је, пре свега, угрожено његово писмо, а финансијски на климавим ногама стоје институције које се брину о његовом опстанку и развоју. Деценијама је проглашавана као националистичка свака брига за очување српског културног идентитета, као и институција које се овом проблематиком баве. То довољно илуструје жалосно стање у коме се налазе националне институције попут Српске књижевне задруге, Матице српске или САНУ и њених института.

За књижевника и лингвисту Павла Ћосића, први део акције „Негујмо српски језик” био је много неплоднији од другог.

– Први је био практично понижавајући за читаву нацију, објашњава Ћосић. – Као да су нам говорили: Ви сте толико неписмени да је то некултурно и безобразно. У другом су ипак испливале неке поруке са смислом, као што је на пример она да је погрешно користити облик задњи у значењу последњи и да је погрешно рећи цело време. Од тога ипак има неке користи. Руше се језичке заблуде које се чак и по школама шире. То су као неки митови. Чак и у школама децу уче тим измишљеним митовима. Али свеједно, не видим неки дубок смисао те акције, нарочито зато што се спроводи само у Београду. Шта, само је Београд неписмен?! Билборди више изгледају као реклама за издања Матице српске, што је добро јер Матица нема пара, а ово је потерало људе да купе те речнике и граматике.

nepismenost-u-srbiji

Да нисмо довољно писмени, сматра и академик и лингвиста др Иван Клајн. Он, међутим, напомиње да је тешко од просечног грађанина захтевати да води бригу о језику и изражавању кад му је егзистенција угрожена.

 Код нас није било озбиљног просвећивања народа и због тога је свака оваква акција добродошла. Боље да оваквих акција буде сувише, него премало. Од тога ће ваљда бити неког ефекта. Има много кршења граматичких и лексичких правила у свакодневном говору, често и у медијима, посебно електронским – примећује Клајн. – Најтипичнији пример су акценти. Код многих гледалаца и слушалаца чују се недопустиви акценти, а има доста грешака у навођењу страних имена.

– Српски језик је у последњој деценији испарцелисан политичким преименовањима у некакве назовијезике, па тако он данас функционише као „српски језик” и „српски језици” – каже Михаило Шћепановић. – А добро знамо, где се политика умеша у науку, не буде добро ни политици, ни науци. Довољан је пример тзв. бошњачког језика у Рашкој области. Погрешне политичке потезе нека решава политика, а наука, у овом случају лингвистика, ту је само да упути и опомене.

Језичко образовање обично се везује за граматичка и правописна правила, која већина не зна, па отуд и мишљење о генералној неписмености. Професор Шћепановић каже да је важно спознати огромни коров језичке некултуре која зјапи из готово свих средстава информисања.

– У издавачким кућама, штампи и широкој лепези масмедија, уз незнатне изузетке, заборављене су лекторске функције – објашњава Шћепановић.

Позив учитеља и наставника постао је скоро омаловажавајућа професија, и зато не чуди што нам је и елементарна писменост забрињавајуће лоша.

– Основна правописна и граматичка правила се (на)уче у основној школи, а онда се на њих заборави у средњим школама и студијским програмима, тако да данас имамо високообразовани слој становништва са завидном стручном оспособљеношћу, а без елементарне граматичке и правописне обучености – истиче Шћепановић. – То можете и сами показати у једном истраживачком новинарском захвату, па видети на колико се наших факултета на српском говорном простору изучавају и најелементарнија питања из српског језика и српске језичке културе. Ако то упоредите са озбиљним државама и њиховом језичком политиком, онда ће се показати са коликом небригом српска држава посматра ово, за свеукупни национални статус веома озбиљно питање.

Да се не понашамо довољно пажљиво према нашој језичкој традицији, мишљење је и професора др Радоја Симића.

– Српски језик је остављен да се сам бори са туђицама – каже он. – Пошто је све више страних речи, постоји опасност да дође до урушавања морфолошког система. Са таквим речима језик губи аутохтоност и постаје мешавина разних језика. Енглески правопис разара српски. Највећа опасност је да се у наш званичан правопис инфилтрира страни елемент. Имамо најсавршенији правопис на свету: Пиши као што говориш. Данас, међутим, имамо и правопис на 350 страна који је практично постао несавладив.

Електронски медији су убрзали комуникацију, али су је, кажу стручњаци за језик, пропорционално томе и уназадили, бар што се тиче језичке културе.

– То се може илустровати очајним стањем у рукописном изразу скоро сваке генерације, јер се данас писана комуникација своди на СМС и електронску преписку, а у тој врсти комуникације се не води рачуна ни о елементарним правописним правилима, а камоли о језичко-стилској углађености и коректности – објашњава Шћепановић.

Већина лингвиста сматра да су промене у језику неминовне, јер је језик жив организам. Када се не би мењао, био би мртав језик.

– Не треба нам латински него српски – каже Павле Ћосић.

Према попису Статистичког завода из 2012. године, у Србији има око 165.000 неписмених.

– То је упола мање него на претходном попису – истиче Павле Ћосић. – Писмен је свако ко уме да чита и пише и има основно познавање рада на компјутеру. Језичко образовање се изгледа више везује за неправљење грешака у говору и писању, што је превелик захтев. Нико коме филологија није струка није обавезан баш толико да познаје норму, а то значи да има правопис у малом прсту. То немамо чак ни ми лингвисти и књижевници.

Колико чувамо српски језик?

Срби су најнеписменији народ у Европи?

Извор: Новости

Постоје два опречна погледа на српско писмо. Ја ћу их назвати становиштима асимилације и афирмације.

andrej

Оба се слажу око тога да је ћирилица различита, то признају и једни и други. На пример, већина писмених припадника европских и других народа на планети може да чита латиничне натписе на српском језику, иако сам језик не разуме. Са ћириличним натписима је проценат оних који читају много мањи. Отуда је ћирилица нешто што је специфично спрам универзалног, мањинско спрам већинског, другачије спрам истог.

Они који теже асимилацији, различитост ћирилице гледају као нешто негативно и сматрају да она, зато што је различита, треба да има, задржи или добије мањински положај. И да, у крајњој линији, буде укинута и да заслужено нестане.

Следбеници афирмационе логике сматрају да је различитост ћирилице нешто позитивно, нешто што треба чувати и неговати. Не кријем да, непоколебљиво и недвосмислено, стојим на становништу афирмације. Зато ћу, у редовима који следе, разбити осам митова о ћирилици које шире асимилационисти.

1. Асимилација је универзална, то је светска пракса.

Нема ничег мање тачног од тога. У свету се нације и државе које се налазе у сличном положају као Србија користе искључиво афирмационом логиком. Примера ради, недавно сам био у Израелу и тамо је странцу велики проблем купити храну у самопослузи, јер су све декларације исписане исључиво на хебрејском. Чак и светски језици се штите кад су угрожени, па тако Монтреал има посебне мере за очување јавне употребе француског, као што Тел Авив има за хебрејски.

Често ћете чути и став да са ћирилицом не можемо у ЕУ, али се тој логици наши асимилационисти сигурно нису научили у ЕУ. Она, наиме, одлучно заступа очување језичке разноликости. Од 24 званична језика у Европском парламенту до било које новчанице евра, на којој је назив валуте исписан на три писма: латиници, грчком алфавиту и – ћирилици.

Ни у региону, нема примера асимилационизима, напротив. Новонастале нације љубоморно, и не сваки пут убедљиво, захтевају свој језик који до пре десет година није ни постојао.

Што се саме Србије тиче, ми посебности осталих заједница и култура никада не посматрамо са асимилационог приступа. Ми никада не захтевамо од етничких мањина у Србији да се асимилију. То се говори само Србима! Стога отворено питам: Ко у држави Србији асимилује Србе? Странци? Ако је тако, онда не говоримо о асимилацији, већ о – окупацији!

2. Срби су одувек писали латиницом.

Ово је нетачно, као што је погрешан и мит да се српски језик одувек звао српскохрватски. Латиницом се у Србији масовније писало искључиво у периодима аустроугарске и усташке окупације, а затим од 1954. године, дакле од Новосадског договора о језику.

3. Ћирилица је превазиђена.

Протагонисте овог мита бих подсетио да су у 9. веку, у време Ћирила и Методија, Словени добили нешто што други народи неће добити столећима: свете књиге на свом језику и на свом писму. Вековима после тога, гореће на ломачама широм Европе они који ће пробати да изборе ту привилегију и за себе. На визионарство Ћирила и Методија надовезао се и Вук Караџић, додатно оснажујући Србе да пишу као што говоре. До данашњег дана ниједан други народ не учи да пише са таквом лакоћом, на писму које је у толикој мери лично његово.

Подсетио бих и да је ћирилица прво писмо које је узлетело са земље у свемир. Једна од за мене најиконичнијих слика јесте слика Јурија Гагарина, првог човека у свемиру, са великим ћириличним натписом СССР преко чела.

И данас се највећи повратак ћирилице дешава са развојем информационих технологија чему је, у одсуству српске језичке политике за очување свог писма, можда највише допринео управо Гугл, одлучивши да све садржаје на српском језику приказује на ћирилици.

4. Са ћирилицом не можемо у свет.

Много је вероватнија потпуно супротна теза, да само са ћирилицом можемо у свет. Преписивачи нигде нису добродошли. Странце не занима да гледају своју реплику из Србије. У иностранству су најбоље прошли уметници који су највише користили локалну културу у свом стваралаштву, попут Кустурице или Бреговића. Наши спортисти нам доносе медаље само ако поносно играју за национални тим. Из искуства знам да када одлазите напоље на докторске студије, предност имају српске теме, из којих они могу да сазнају нешто ново. Ја сам у Француској изучавао гусларске песме зато што ми је ментор то предложио.

5. Ћирилица није исплатива.

Тако гласи „крунски доказ” наших асимилациониста. Кажу, садржаје треба штампати на латиници, тако ће имати прођу и на тржиштима бивших југословенских република. Дакле, главни мотив за издају ћирилице је, као уосталом и за сваку издају, новац.

А ја их подсећам да једини начин да се од културне баштине заради на међународном тржишту јесте да она постане међународно значајна. А то је могуће само афирмацијом, никако асимилацијом. Нико није постао богатији тако што је своје вредности бацао на смеће, већ тако што их је домаћински чувао и развијао. Тек када препознамо и заволимо оно што имамо, можемо очекивати да то ураде и други. Зарада српских издавача неће достићи максимум кад сви у Србији забораве ћирилицу, већ када је сви у региону науче. И то не само зарада од издаваштва, већ и од уметности, креативних индустрија, високог образовања, туризма и српских трговачких марки. Тако се гради бренд Србија. Треба напоменути и да свака српска књига одштампана на латиници по међународним стандардима спада у хрватску баштину. Кратковиди српски издавачи богате само хрватско наслеђе, док Србију осиромашују.

6. Ћирилица вређа.

„А шта је са онима који не пишу ћирилицом?” Јако опасан мит који каже да ако пишемо ћирилицом на неки начин обесправљујемо оне који њоме не пишу. Такво мишљење је, по мени, скандалозно. Бити свој значи управо то – бити свој – а не обесправљивати друге. Замислите да обрнемо улоге и да кажемо да је чување идентитета неких мањина у Србији увреда. Или да се Срби у региону и расејању побуне што државе у којима живе пишу својим писмом? То би, заиста, био скандал. Исто тако није никаква репресија ни увреда захтевати да се у Србији поштује српска култура и идентитет. Напротив, терати Србина да се правда што пише ћирилицом је расизам.

7. Ћирилица угрожава.

Овај мит се заснива на претходном и представља најекстремнији пример извртања истине. Ако је нешто угрожено у Србији, угрожена је ћирилица од латинице. То се може измерити увидом у јавне натписе, медије и издаваштво, у којима је ћирилица често сведена на испод десет одсто, уз доминацију латинице од преко деведесет одсто заступљености. Ако се убаци и временска оса, увиђа се да је хиљадугодишње трајање ћирилице прекинуто 1954. године Новосадским договором, којим је започео вртоглави пад њеног присуства. У региону је ћирилица деведесетих претрпела хрватски књигоцид, а и у 21. веку се прогони у Хрватској, на Косову али и у Српској Атини, Новом Саду. Када смо ми, у складу са Статутом Културног центра Новог Сада и Уставом Србије, вратили ћирилицу, нама је разјарена јавност, вероватна мала, али врло гласна група, рекла да је нови ћирилични лого – кукасти крст.

Замислите само колико је грубо рећи да је нечија културна баштина кукасти крст, да је, дакле, нацизам! Нарочито у граду, у земљи и у народу који је толико страдао од њега.

Али ћирилицом, подсећам, нису писали ни Хитлер, ни Павелић ни Хорти, већ њихове жртве. То су ти груби фалсификати којима смо сви сведоци.

8. Мит о двоазбучности

То је, заправо, мит о равноправности, који су комунисти смислили као покриће за постепену али потпуну замену ћирилице латиницом. Југословенски министар културе је 1948. потврдио америчком амбасадору да на тај начин раде на раскиду са Русијом: „Побринућемо се да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме од себе”. Математички, равноправност је однос 50:50 одсто. Један према десет није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Србији. Један према сто, хиљаду, или милион, није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Хрватској, Федерацији БиХ и Црној Гори. „Новосадским договором“ смо потписали равноправност ћирилице и латинице не само у Србији, већ и у Хрватској и свим деловима Југославије где се говорио новопроглашени „српскохрватски” језик. Уместо тога, добили смо десант латинице на Србију: систематско и једносмерно ширење латинице на рачун ћирилице, које и данас траје.

Шта ми који се не слажемо са ставовима асимилациониста данас можемо да урадимо?

За почетак, можемо непрестано да подсећамо, да асимилационизам представља логику тираније, окупације, доминације и културног дарвинизма према којем мање културе треба да нестану јер су велике доказано успешније. А да наш, афирмациони став представља логику слободе, права и одговорности према сопственој култури. Можемо да подсећамо себе и друге да ћирилица није само наше национално благо, већ и благо читавог човечанства. Можемо да преузмемо одговорност и спасемо ћирилицу. Пре готово век и по, Јован Јовановић Змај нас је упозорио и то не бисмо смели никад да заборавимо:

Поједини људи понос духа сузе,

па до неке среће могу да допузе

.……………………………

Ал` народ ниједан до највеће среће,

допузио досад није, па ни одсад неће!

ЗАШТО СЕ ЋУТАЛО?

Иван Клајн чак предвиђа да ће ова транзициона двоазбучност једног дана прећи у латиничну једноазбучност и да је то једини могући и нормалан развој догађаја, зато што је латиница, вели, универзална и зато што смо се на њу навикли. Па онда додаје да једини начин да то спречимо јесте да латиницу избацимо из основношколске наставе, а то је, цитирам, „неспојиво са грађанским слободама”.

Уопште не видим зашто би настава на ћирилици у земљи Србији угрожавала било чије грађанске слободе. Ако Клајн мисли да угрожава, постављам питање:

Зашто, кад је већ у „Новосадском договору” било потписано да Срби и Хрвати подједнако науче ћирилицу и латиницу, и да се то има остварити пре свега преко школске наставе нико, па ни господин Клајн, никада није покренуо питање основношколске наставе ћирилице у Хрватској?

Андреј Фајгељ 

Текст: Андреј Фајгељ, „Осам заблуда о ћирилици”, Магазин Дани, 27. јануар 2015, број 4, стр. 20-24.

РОЂЕН: У Београду, 31. јануара 1937. године.

РОДИТЕЉИ: Отац Хуго Клајн (1894–1981), рођен у Вуковару, психоаналитичар и позоришни редитељ, професор Универзитета; мајка Стана (1905–1986), рођена у Београду, девојачко Ђурић, музиколог.

КРСНА СЛАВА: Свети Јован (Ђурићи)

О ПРЕЦИМА: Отац Хуго Клајн је рођен у Вуковару, од оца Самуила (трговца) и мајке Софије. Имао је три сестре, које су заједно са својим мужевима и децом страдале у Јасеновцу; нико из породице Клајн није преживео осим њега. Нисам га никад питао о томе, сувише је болна тема. Студирао је у Бечу, где је слушао предавања Сигмунда Фројда. За време Другог светског рата крио се по Београду под лажним именом (Урош Клајић), тако да га Немци нису ухватили. Први је, после Првог светског рата, увео психоанализу у Србији, дружио се са левичарском интелигенцијом тридесетих година (међу најближим пријатељима били су му Марко Ристић, у чију кућу сам ја одлазио као дете, као и Мирослав Крлежа, кога је редовно посећивао кад сам 1961–62. служио војску у Загребу). Одувек се занимао за позориште, писао позоришне критике, па је после рата, по партијској дужности, ангажован као позоришни редитељ у Народном позоришту. Тај посао му је пружао много задовољстава, глумци су га волели, а касније је постао и професор на Позоришној академији.

Моја мајка Стана је ћерка угледног београдског трговца Михаила Ђурића, који је био председник Трговачке коморе. Њена мајка се звала Ружа (девојачко Јовановић). Сви су из Београда, али даљим пореклом из Црне Горе. Михаилов отац Лука, такође трговац, пореклом је из Катунске нахије (још даљим пореклом, наводно, из места Ђурићи у Боки которској). Што се тиче Јовановића, имам примерак Горског вијенца из 1926. у коме је у списку лица, бака Ружиним рукописом, уз име војводе Милије записано наш предак, а уз име Томаш Мартиновић моја баба Ивана је од Мартиновића. Лука Ђурић се најпре доселио у Крагујевац, где је Михаило завршио основну школу, а потом је дошао у Београд, где је похађао Трговачку школу и радио као шегрт. Михаило је имао и сестру Милеву и брата Данила. Милева се у Параћину удала за извесног Јовановића (никакав род Ружи Јовановић) и изродила петоро деце, међу којима је најистакнутији Младен Јовановић, инжењер, који је конструисао тегљаче на Дунаву. Данило је постао чиновник, отишао у САД, тамо се бавио резбаријом и добро зарађивао, али би све одмах потрошио; друго о њему не знам, осим анегдоте.

Михаило и Ружа имали су три кћери: Аницу, Љубицу и Стану (моју мајку). Аница је у браку са Србом Мијатовићем, трговцем, имала сина Павла и ћерку Ружицу (обоје покојни); Ружичин син је Дејан Савић, диригент, својевремено директор опере у Народном позоришту. Од моје тетка Љубице, која је доживела стоту или тако нешто, својевремено сам забележио највећи део ових података. Удата за Јову Живадиновића, такође трговца, родила је Димитрија Живадиновића, карикатуристу, познатог по стрипу „Клинци из моје улице”, и Михаила Живадиновића, својевремено декана Архитектонског факултета. Нико од њих, нажалост, више није у животу.

ПОРЕКЛО ПРЕЗИМЕНА: Клајн је немачко презиме, често међу Јеврејима. Отац ми је само напоменуо да смо пореклом из Пољске, пољски Јевреји, одакле су се доселили у Вуковар.

ПОРОДИЧНА АНЕГДОТА: Данило, отишавши у Америку, годинама се није јављао. Онда је (да ли пред Други светски рат или одмах после?) стигао пакет од њега. У пакету је био пуњени фазан. Помислили су да фазан садржи паре или драгоцености, иситнили су га на парчиће, али ништа нису нашли. Никад се није сазнало зашто је слао тај пакет.

ПОРОДИЦА: Супруга Александра (дев. Хорват). Њена мајка Маргита је Јеврејка из Куле, презивала се Швајцер, а отац Звонимир Хорват из Бјеловара. Син Оливер.

БИОГРАФИЈА: Завршио студије италијанског језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду, где је као редовни професор предавао италијански језик и упоредну граматику романских језика. За дописног члана САНУ изабран је 1997, а за редовног 2003. године. Аутор књига: Речник језичких недоумица, Творба речи у савременом српском језику (I-II), Италијанско-српски речник, Испеци па реци… Од 1974. редовно објављује текстове у штампи који се баве проблемима савременог српског језика (у листовима Борба, Политика, Илустрована Политика и Нин). Превео је бројна књижевна дела са италијанског и енглеског језика.

ИЗВОР: Иван Клајн за портал Порекло