Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Film Whiplash scenariste i reditelja Demiena Čazela, iako snimljen za samo devetnaest dana, bez komlikovanog sižea i razuđene priče, oduševio je dve „grupe” ljudi: ljubitelje dobrog filma – izvanrednom glumom J. K. Simonsa i Majlsa Telera, i ljubitelje džeza – muzikom tokom celog filma, a pogotovo u završnoj sceni.

„Udarac biča” zainteresovao je, međutim, sve one koji na bilo koji način imaju dodirnih tačaka sa obrazovanjem i vaspitanjem: profesore, nastavnike, pedagoge, psihologe, roditelje…

Zašto?

Whiplash-scena

Tokom filma se smenjuju dve paralelne ravni: jednu čine pedagoške priče u visokoj muzičkoj školi, a drugu – serija dijaloga koja ima cilj da obrazloži (i, čini se, opravda) obrazovnovaspitni metod profesora Terensa Flečera. Njegov način rada sa studentima, odnos prema njima, obraćanje, specifičan način motivacije, rečnik – nameću pitanje da li ponašanje i ophođenje ovog profesora prema studentima opisuje vojskovođu ili pedagoga. I to ne bilo kakvog vojskovođu: njegov rečnik podrazumeva sočne psovke i morbidna poređenje, obrazloženje greške se svodi na odsečno Not my tempo, a nagrada za postignuti uspeh je ćutanje ili novo poniženje.

Kako se ispostavilo na kraju – žrtva, odricanje, bol, znoj, predan rad i upornost na kojima insistira Flečer urodili su plodom te od mladog Endrua, gladnog uspeha, učinile najboljeg bubnjara, kralja muzičke scene.

Ipak, da se priča zaustavlja na odricanju i upornosti, profesor Flečer ne bi bio nimalo drugačiji od svih onih profesora staroga kova, a uspeh njegovog najboljeg učenika bio bi logična posledica potpune predanosti ostvarenju cilja. Međutim, Flečer nije profesor staroga kova.

Njegov glavni adut za stvaranje najboljih nije samo upornost već, pre svega, mučenje, ponižavanje i fizičko i psihičko zlostavljanje, predstavljeno kao prepreka koju, videćemo kasnije – samo oni odabrani mogu premostiti i uzdići se iznad običnih i prosečnih. Do vrhunskih umetničkih dela, kakvo je ono koje će Endru stvoriti u završnoj sceni dolazi se samo, poručuje nam Flečer, uz svojevsrsno gaženje ponosa, emocija i stavova.

Od samog početka, kada upoznajemo nesigurnog i neodlučnog Endrua, prestrašenog Flečerovom gotovo demonskom pojavom, pa do kraja – svedoci smo veličanja zlostavljanja i mučenja studenata pod maskom pedagoških motiva. Dakle, tortura nad učenicima opravdana je ukoliko će na kraju izroditi genijalce koji će uspehom i slavom zalečiti pretrpljeni strah i traumu.

Kakvo je opravdanje za ovakav metod? Koji krajnji cilj može opravdati fizičko i psihičko zlostavljanje učenika?

Whiplash-scena2

Anegdota o Čarliju Parkeru i njegovom putu da postane kralj džeza trebalo bi da objasni i opravda ovaj pristup. Naime, nakon što je, kao šesnaestogodišnjak, tokom nastupa „ispao iz ritma”, bubnjar Džo Džons mu je zamalo činelom odrubio glavu. Nakon ovog neuspeha, Parker je čitavu godinu predano vežbao, da bi se onda vratio na pozornicu i ostvario veličanstven uspeh. Zaključujemo – poniženje i zlostavljanje isprovocirali su budućeg kralja džeza da prevaziđe sebe i postigne ono za šta je stvoren. (Naravno, anegdota se samo u oksnicama priče sudara sa istinom o Parkerovom životu; ostalo je dodatak i preuveličavanje zarad opravdavanja nasilja.)

Učitelj za svoga učenika želi samo najbolje; da bi bio najbolji, mora da probije granice; da bi probio granice, mora da prebrodi mučenje i poniženje – vrlo jednostavna vaspitnoobrazovna metoda profesora Flečera.

Da li je maltretiranje metoda kojoj imaju čast da se podvrgnu samo najbolji i odabrani? Kako Flečer objašnjava radoznalom Nimanu – pravi Parker se nije povukao i uplašio, već je istrajao i pružio ostatku sveta svoje najbolje. Kraj filma pokazuje da se isto dogodilo sa Flečerovim zamorčem – posle svih poniženja i maltretiranja, Endru Niman je rodio svoga genija i, konačno, pogodio Flečerov tempo.

Dakle, teror izdrže samo oni pravi (pravi Parker je izdržao). Ukoliko ipak dođe do neuspeha, sva odgovornost je na učeniku – na njegovoj slabosti i nemogućnosti da izdrži trnoviti put. Ne na nastavniku. Ako zaista voliš svoje učenike i želiš im najbolje – šamaraj, muči, ponižavaj, vređaj. Iskupiće te njihov uspeh. Na kraju će umetnost biti rođena. Ukoliko tako ne bude, onda je izbor bio pogrešan, jer učenik nije bio taj, nije bio pravi.

Whiplash se, naravno, primarno ne bavi obrazovanjem, ali je ono usred cele priče o rađanju muzičkog genija. Sve je podređeno konačnom cilju. Učenik koji se ubio jer nije mogao da izdrži Flečerovu torturu nije bio pravi umetnik, pa njegov život ne predstavlja veliki gubitak za umetnost. On je, čak, na neki način, usputno spomenut u filmu. Endru se pak nije ubio jer je bio jači i tvrdoglaviji. Da li će izdržati i postati genije koji je preživeo činelu zavisi od učenikove ambicije.

O kakvom nam to obrazovanju govori ovaj izuzetan film? I to krišom… Jer, paralisani, najpre, stalnom žurbom glavnog junaka, onda demonskom pojavom profesora, a onda neverovatnom završnicom na bini, ne stižemo da razmišljamo o tome kakvu nam pedagogiju predlaže. Možemo reći da je predlaže, jer je ne osuđuje niti opovrgava ni u jednom trenutku. Flečerova uvrnuta pedagoška metoda pokazala se, na Nimanovom primeru, kao plodotvorna.

whiplash-scena3

Izvor fotografija: www.fandango.com