Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

„Књига о Јову” је, несумњиво, поштовања вредна ствар религиозног веровања, али дискутовати о поштовања вредним стварима религиозног веровања (не)захвално је за онога који дискутује, јер се излаже опасности да буде „растргнут” од стране оних који показују ма какав интерес за расправу. Најопасније је становиште „здравомислећих” људи који за апсолутни атрибут узимају разум као једино мерило осматрања и доживљаја. Из перспективе „здравомислећих”, старозаветни Јов, који, сможден и ништаван у пепелу, покушава да разоткрије тајну Бога и општег устројства космоса, крајње је гротескна фигура. Гледиште поклоника Рациа и њихов скучени дух осиромашен за „искуство Светог” могу да преплаше, као што и Јовови пријатељи покушавају да преплаше и обесхрабре Јова у његовом настојању да потражи Бога. Богоискатељ Јов зна да не сме устукнути пред идеолозима којима до истине и није стало, и да само истрајном борбом он може схватити суштину стварности која је садржана у појму живота.

Теолошки посматрано, човек (Јов) је слободно биће које може да бира између добра и зла, између истине и идеологије. Јов бира Истину, или пут ка Истини и Добру; Истини која се конституише спознањем. Ничеовским речником казано, Јов се натчовечански бори да превазиђе датост не би ли се вазнео над психологијом и филозофијом старозаветног човека, и у том агону он актуелизује и фундира исконска питања: питање патње и односа света и човека, бића и сазнања, објекта и субјекта, односно питање објективне и субјективне стварности и постојања. Кажем актуелизује и фундира, јер је „Књига о Јову” праведнику из Уза (настала између 6. и 3. века пре нове ере) имала праузоре у сумерској и вавилонској књижевности. У грчкој литератури, такође, наилазимо на сличне мотиве о Прометеју, Едипу и Хераклу.

„Књига о Јову” релативизује питање праведности; заправо, отвара оно вечито питање – због чега праведник трпи, ако није згрешио? Може ли се дати другачији одговор него да је Бог, као извор и мерило праведности, одговоран за све патње и страдања? Ако је Бог мерило праведности и њен извор, зар није потпуно позван и да одговара за кажњавање праведних? У „Књизи о Јову”, сматра Звонимир Костић, констатује се неправда и незакоње, али се не оптужује Бог као њихов узрочник. К. Г. Јунг је, пак, мишљења да Јов не може да порекне да се налази насупрот Богу који не мари ни за какав морални суд, и који у односу на себе не признаје никакву обавезујућу етику. Јов је супротстављен Богу којем је више стало до моћи него до праведности. Тако у психолошкој расправи „Одговор на Јова” Јунг каже: „Величина Јовова зацело је у томе што он, суочен са потешкоћама, не бива поколебан у јединство Бога, већ јасно види да се Бог налази у противречности са самим собом, и то у тако тоталној противречности да је Јов сигуран да ће у Богу наћи браниоца и заступника против Бога.” Јов мора себи да призна да му нико други не наноси неправду и да нико други не врши насиље над њим до управо Јахве. Тешко је разумети да праведност Бога јесте, у неку руку, аутоматска, строга и неумитна, бар на основу онога како нам сведоче Петокњижје и књиге пророчке.

Проблем којим се „Књига о Јову” бави срећемо још у пророчким књигама. Реч је о одговорности, патњи и кривици. У Мојсијевом Петокњижју то питање решено је на јединствен начин, концепцијом о заједничкој одговорности. За грех очева казну сносе поколења, чак и када нису ни за шта крива. У процесу дозревања етичког монотеизма тај фатализам постао је неодржив, јер је заједничка одговорност била противречна појму Божје праведности. Пророци Јеремија и Језекиљ пророковали су да је сваки човек за своје поступке лично одговоран пред Богом, и, самим тим, иступили су против овештале тезе Петокњижја. Био је то револуционарни корак и представљао је огроман напредак у религиозном мишљењу. Међутим, детерминисањем одговорности велики човеков проблем се не решава, пре постаје заплетенији. Јер, ако сваки човек за своје поступке лично одговара, зашто трпе праведни и богобојажљиви, пита се Јов, који, као и сви револуционарни духови, поставља питање пре времена. (Човеку је, сматра Лав Шестов, тешко да чека. Он је тако устројен да му садашњост увек изгледа значајнија и поузданија од будућности. Човек је биће које се налази у власти тренутка.) Подсетимо се да је хришћански одговор на Јовово питање, теолошки разрађен на егзистенцијалном плану много касније. Овоземаљске патње праведника, у хришћанству, биће искупљене у оноземаљском Христовом царству.

knjiga-o-jovu-2

Међутим, старозаветна наука о „наплаћивању” за добра, односно за зла дела, није прелазила границе овоземаљскога живота. Прекогробни живот за Јевреје био је боравак у Шеолу (подземљу), где нема ни радости ни спознања ни деловања ни наде. „Онамо” се није могла сместити награда за добра дела у овоземаљском животу. Уверавајући се све више да је људска идеја Божје правде веома слаба и климава (што се у сваком добу човек може уверити, веровао или не у Јехову, да у већини случајева у свету праведници страдају и пате, а опаки и насилници свих врста уживају), Јевреји су се и сами морали приклонити претпоставци о животу после смрти, сматра Владета Јеротић. Ово „морали” В. Јеротића треба схватити у контексту неодрживости јеврејског „материјалистичког концепта”, који је, много пута поклекао пред искуством историје.

Јовова трагедија почиње на небу, његови су проблеми тамо иницирани, а њихова материјализација је (попут материјализације благодети) експлицирана на земљи. Проницљив Сатана као човекомрзац, познајући одлично човекову природу, „наговара” Господа да искуша Јова, „добра и праведна човека”, у чију праведност, без остатка, верује и сам Господ.

Страдање и патње старозаветног Јова већ вековима изазивају полемику и јесу камен спотицања теолошке и хуманистичке мисли.
Са филозофског аспекта перципирана „Књига о Јову” проблематизује једно од најбитнијх питања човекове егзистенције – питање безразложне патње човекове. С тим у вези, „Књига” се бави најуниверзалнијим проблемом који је присутан и у савременом друштву. У том контексту једно од могућих виђења Јова јесте и посматрање Јова као савремене фигуре. За разлику од модерних јунака егзистенцијалистичке филозофије и књижевности, који, као и јунаци апсурда, заузимају „пасиван” однос прем свету, старозаветни Јов свом силином свога духа покушава да нађе смисао. Самим тим што идеја о смислу постоји, неутрализује се максима апсурда да смисла нема. У томе је заправо замка филозофије апсурда, која издваја апсурдну страну стварности, као што чини и „Књига о Јову”, али не одриче смисао, већ трага за њим. Спремност Јова да релативизује утврђене истине и поставља питања чини Јова модерним јунаком.

Психолошки, тј. психоаналитички посматрано, „Књига о Јову” јесте парабола о човековом спознању себе. Она сведочи о неопходности Јова да се, пре свега, као индивидуа издвоји из колектива – колективне религије и племенске свести, а потом да од индивидуе сазре у личност која на путу обожења прихвата све консеквенце сопственог понашања. Јов тек као личност може да одбаци императивни модел и започне дијалог (богоопштење) са Личношћу, а суштина богоопштења је у приближавању образа Праобразу. Првобитно благостање Јовово, о којем читамо на самом почетку „Књиге о Јову”, симбол је његове „инфантилности”; да би сазрео, он мора да буде искушан и тиме инспирисан на побуну која му омогућава да одбаци заповест као чест облик комуникације са „децом”.

Јов треба да потражи објашњење за своје патње, да заиска дијалог са Богом, јер је време за објашњење и дијалог дошло – то је готово архетипски образац сазревања свих људи. Иако посрће од страха и неизвесности (уосталом као и сва деца), Јов се мора пробудити из анонимности и просечности не би ли постао слободан дух, изнад колектива, изнад обзира, ослобођен „свих датости” – одрећи се свега ради једног и добити све. (И тако очишћен од свега земаљског, материјалног, Јов се спаја са Апсолутом и бива награђен. Читалац се, заправо, сусреће са битисањем испражњеним од свега, осим од есхатолошког ишчекивања. Овакав закључак оставља простор за виђење Јова као религиозног фанатика увереног у постојање Божјег плана и императива безусловне љубави према даљини која захтева од Јова да се трансформише у „емоционалног инвалида” и „социјалну наказу”, којој није потребно ништа – ни породица, ни друштво – ништа осим Божје љубави. Из оваквог читања произлази да је „Књига о Јову” књига у славу подаништва, апсолутне оданости и аутодеструктивног фанатизма. Наравно, ово је само једно од могућих читања. Оваквом читању, свакако, може се супротставити идеја по којој је суштина „Књиге о Јову” у оствареној слободи, у томе што је Јов слободном вољом одабрао свој пут).

Спознавши себе, своје свесно и несвесно биће, Јов ће моћи да спозна Бога. „Књига о Јову”, без сумње, може бити и прича о међусобном спознању човека и Бога – важна етапа религиозне историје.

„Књига о Јову”, такође, експлицира један савремен социолошки феномен. То је феномен ускогрудости друштва, неспремног да прихвати појединца који на било какав начин одступа од унапред утврђених образаца понашања. Исто тако, ова старозаветна „Књига” говори о немогућности човека да се поузда чак и у најближе. Остављеност и напуштеност Јова од свих на најбољи начин артикулише модерног човека 21. века, који тавори своје дане са ужасним осећањем усамљености.

„Нешто у Јова подсећа на извесну савремену декаденцију правде”, сматра Рене Жирар (René Girard). Тако он наводи да свугде где идеологија утиче на законито и правно, „судске пародије” се множе и изазивају понашања слична понашању тројице инквизитора уз узглавље Јовово. Управо тако, „Књига о Јову” на имплицитан начин сугерише проблем тоталитарне идеологије; par excellence проблем савременог друштва, а најверније слуге тоталитаризма, без којих ниједан тоталитарни режим не би могао постојати, јесу Јовови „пријатељи”. Захтев за покорном и сагласном жртвом карактерише савремени тоталитаризам, исто као и извесне религиозне и парарелигиозне облике примитивног света. Рене Жирар додаје: „Људске жртве су увек представљене као до крајности сагласне са сопственим страдањем, потпуно уверене у његову нужност. То је гледиште прогонитеља, који садашњи неопримитивизам није у стању да критикује.”

Религијски аспект ове „Књиге” недвосмислено указује на веома значајан моменат у развоју религиозне мисли уопште. „Књига о Јову” раскида са догматским доживљајем Бога који претпоставља „слепу покорност” и у потпуности искључује рационалност. Јовово искање дијалога, чини се, од суштинске је важности за сам доживљај вере и човеков однос према њој, јер га управо дијалог, могућност дијалога, чини већим и моћнијим него што у стварности јесте. Теолошки посматрано, „Књига о Јову” уводи и идеју о искушењу човека, односно кушању љубави. Искушење није хир Господњи, већ промисао Његова, која човека покреће из стања пасивности и доприноси његовој мисаоној надградњи и квалитативном човековом ојачању у естетском, етичком и моралном контексту.

knjiga-o-jovu-1

Поставља се питање, после свих страдања, је ли шта људско остало у Јову? Након свих трагедија и испаштања његове напаћене душе – остала је љубав. Јову је лако волети Господа у радости и благостању, али је тешко волети кад га нападну патње. Заправо, „Књига о Јову” симболично промовише идеју безусловне и безинтересне љубави – јер Јов не престаје да воли Бога, иако сумња у Његову праведност. Јов је медијум, поприште битке, која има циљ да докаже постојање безусловне љубави; битке која се води између Сатане, који оптужује Јова пред Богом да љубав Јовова није безразложна, и Бога, Јововог бранитеља и јединог сведока Јовове праведности. Јов је побуњеник и вечити поклоник љубави и, као такав, остаће веран Богу и у најтежим искушењима. (Лешек Колаковски /Leszek Kolakowski/ у чланку „Јов или антиномија врлине” је, пак, мишљења да Јов, остајући веран Богу и у тренуцима тешких мучења, чини у ствари зло, иако жели да чини добро. Другим речима, верност је, као религиозна особина, двосмислена и двозначна. „Верност је врлина унутрашње супротна, јер ако бива негована у нади на корист, престаје да буде врлином, а негована ради ње саме често представља мирење са злом, те према томе, такође, престаје да буде врлином.” Бог, сматра Колаковски, поступа веома мудро множећи људске несреће посредством којих постиже моралне победе; јер кад би људи били срећни, Сатана би имао успехе, али Бог не би имао никакве).

Јовово страдање је по мишљењу хришћанских егзегета антиципација Христовог страдања. Код хришћанских теолога, срећемо и тумачења на основу којих се изводе закљуци да старозаветни Јов пророчки слути Христа, посредника између палог човечанства и Бога. Чини ми се, пак, значајнијом паралела Јова и Христа у контексту тоталитарних уређења чије су, несумњиво, жртве били и Јов и Христ. Наиме, Јов је жртва старозаветног тоталитаризма (Бога џелата, прогонитеља, који касније постаје Бог искупитељ, тј. Бог жртве), док је Христ жртва идеолошког и политичког тоталитаризма који годинама практикују разни идеолози репресије. Нит која несумњиво повезује Христа и Јова јесте патња, јер је она једини начин да дође до помирења човека и Бога. Страдањем и патњама Христовим, Бог Отац, посредством Сина, изједначава се у патњи са човеком. „Као што човек пати због Бога, тако и Бог мора да пати због човека. Другачије међу њима не може бити помирења”, сматра Јунг.

Сергеј Булгаков, у својој књизи Софиологија смрти, износи готово идентично мишљење о неопходности патње која ће Бога приближити човеку. И Булгаков и Јунг су сагласни да се патња Божја остварује посредством Христа, кроз општу силу кенозиса Божанства. „Тако је Христос”, објашњава Булгаков, „сишао људима у телесној љуштури и ради љубави према људима прихватио мучење и смрт. У тој чињеници израсла је идеја самоуниежа Сина Божјег. Богооваплођење је извршено са циљем да помогне да човек, будући праведник, кроз страдање на земљи задобије велико прослављење на оном свету, код Бога.” Разлика између Јунговог и Булгаковљевог мишљења у томе је што Јунг додаје да Бог не чини ништа друго, већ у лику својега сина спасава човечанство пред самим собом.

Књижевноуметничким мерилима оцењивано „Књига о Јову” једно је од најкомплекснијих штива целокупне светске књижевности. Жанровски изузетно сложена – истовремено драма, поема, фантастична прича, трагедија, драма апсурда. (Жанровска сложеност, наравно, није била, нити је могла бити унапред осмишљена од стране аутора, већ је уочена, или учитана од стране савремених тумача.) „Књигу” одликује лапидарност израза и богатство уметничких слика међу којима свакако доминирају ужасне сцене Јовове патње и страдања којима су супротстављене величанствене лепоте природе. Из овог угла посматрано, Јов, Бог, његова жена и пријатељи нису религиозни и историјски ликови, већ књижевни јунаци чију мотивисаност треба истражити, а карактеристике и личне интересе објаснити.

Сви поменути аспекти неопходни су како би се целовито сагледао проблем којим се „Књига о Јову” бави. Наравно, ови аспекти могу се међусобно допуњавати и искључивати, али од суштинске важности је кроз њихову призму пропустити ово старозаветно дело, јер тек тада можемо сагледати све богатсво и слојевитост параболе о патњи, правди, издржљивости, охолости, усамљености, а надасве о Љубави која Јовов најдубљи интимни свет повезује са „нечим” што је телесним очима невидљиво.

Идеја овога текста није била да артикулише једну вечну и универзалну истину, нити да понуди један коначан одговор. Идеја текста „скривена” је у питањима, као што је и сама суштина „Књиге о Јову” садржана у питањима. Питање детерминише човеково биће, тачније способност и вештина постављања питања, дају садржину и смисао човековом бивствовању. Без питања, човек наликује Јововим пријатељима, „кварљивим тварима”, несловесним егзистенцијама. Тренутак када се пита, јесте „час рођења Светлости”, јер свако питање јесте потврда човековог мисаоног бића које вазноси човека ван његових граница, о чему ваљано сведоче и речи Јустина Поповића у књизи О духу времена: „Нема твари пред којом се човек није савио у знак питања. Нема питања које није повукло човека у своју бесконачност. Јер свако питање изводи човека ван границе човечјег, чини га трансчовечјим, транссубјективним, скопчава га с природом испитиваног објекта, и потапа га у бесконачност. За питањем ниче питање; и нигде краја питањима, и нигде конца одговорима. Ако ни по чему другом, оно по питањима, по проблемима човек је бесконачан. Но, и чуло које пита, и дух који пита, нису ли бесконачни када могу породити бесконачна питања?”

Ретки су, међутим, појединци који питања постављају. Јов је пре више хиљада година поставио питање за чијим одговором још увек трагамо. Бројна су питања, али су малобројни они који питају. Умногоме фрустрирано човечанство, навикнуто на форму заповести, још увек чека да смогне снаге и да, попут старозаветног Јова, постави питање.

 

Слике су преузете са www.biblestudyoutlines.org.

Аутор: Душан Благојевић

Како је уопште могуће мислити да Јов није био у праву онда када је говорио: Бог дао, Бог узео, већ онда када је, не слушајући никакве аргументе, бесмислено вапио и проклињао! Уман човек је дужан да равнодушно подноси оба лица фортуне: све што на свету постоји дато је човеку на коришћење, а не у својину, и увек му може бити одузето. (Л. Шестов)

 

Силно зло дошло је на Јова, најстрашније болести срушиле су се на њега, он грозно пати. Ко заправо чини људима зло? Може ли се другачије објаснити страдање праведника него ли тезом о нужности зла у свету, или пак тврдњом К. Г. Јунга о „антиномичности” самога Бога? Уколико хришћанство себе сматра монотеистичком религијом, наглашава Јунг, онда је неопходно да прихвати постојање супротности у једном Богу. Климент Римски, подсећа В. Јеротић, учи да Бог управља светом једном десном и једном левом руком. Јер, како бисмо иначе схватили улогу Сатане! У „Плачу Јеремијином” стоји: Не долазе ли и зла и добра из уста вишњега? (III, 38), а у „Оченашу” молимо се: И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога, из чега произилази да је зло константа, прихваћена, не само од стране психоаналитичара и филозофа већ и од стране библијских мудраца.

На Никејском сабору 325. године усвојен је, између осталих, и постулат који дефинише зло. Зло није самосталан и са Добрим равноправан принцип, него је подређено Богу који је истовремено оличење Доброга; Доброме је зло само искушење, да би човек својом слободном вољомбирао између Добра и Зла; стога материјални свет и тело нису по себи Зло, него се кроз њих јавља Зло у виду греха. Може ли се на основу наведеног закључити да је зло „апсорбовано” у самом појму Бога, који је исто времено и мудрост, и истина, и добро, и љубав?

Свети Августин у „Исповестима” казује да зло и ружно не постоје у Божјем плану. Исквареност представља штету, али се о штети говори када постоји умањење претходног добра. Ако све оно што се квари подлеже лишавању вредности, онда то значи да је пре кварења постојала позитивна вредност. Кад би се нешто у потпуности лишавало вредности, то нешто би престало да постоји. Дакле, ружноћа и зло не могу постојати сами по себи, јер би били апсолутно ништавни.

Jov-malaЛајбниц, међутим, не показује тенденцију да негира постојање зла, већ категорију зла чини независном од Божјег ума, приписујући је природном несавршенству самог створења. „Стари су узрок зла приписивали материји коју су сматрали нествореном и независном од Бога; али где треба да тражимо извор зла ми, који свако биће изводимо из Бога? (…) Треба тражити у идеалној природи творевине, пошто је та природа садржана у вечним истинама, својственим Божјем уму независно од Његове воље. Јер, треба признати да постоји природно несавршенство у самом створењу још пре греха, пошто је свако створење према самој својој суштини ограничено; одакле следи да оно не зна све, да може залутати и чинити друге грешке.”

Савременији хрватски теоретичар Бранко Бошњак, аутор књиге Грчка филозофска критика Библије, сублимирајући искуство грчких филозофа и мудраца и библијску мисао, наглашава, пак, да грех, тј. зло треба схватити као стање које је у „цијелом човјечанству затамнило вредноте, а најјаче највићу вредноту – љубав.”

Како смо се уопште нашли у ситуацији да оправдавамо Бога разним филозофско-теолошким тезама? На ово питање, искључиво консултовањем разума и логике (ако уопште има логике) тешко можемо доћи до одговора (ако уопште има одговора). Зар је могуће да је „вечити узор” Јахве истовремено и зло?

Остаје да, попут Лајбница, оптимистички констатујемо чињенично стање и да се са њим сагласимо да је, и поред постојања зла, овај свет „најбољи од могућих светова”. Или да се, попут Шопенхауера, подсмехнемо и „наругамо” Лајбинцу, јер је ово „најгори од могућих светова”.

Или, да пробамо проблематизовати појам зла и страдање праведника, тачније да о томе разговарамо. Постоји, наиме, још једна могућност – да попут Ј. В. Гетеа будемо уверени да је зло, односно Сатана, део Божјег плана, и да ништа није могуће без Божје воље.

Зло је, по мишљењу схоластичара, никако трајна, већ само пролазна категорија, тачније – апсолутној љубави не може се супротставити апсолутно зло, јер апсолутног зла нема. Мада, нимало безразложно није питање К. Г. Јунга – ако зло већ јесте коначно, тј. није апсолутна категорија, зашто се Бог још увек устеже да употреби силу над Сатаном, односно над злом?

Да ли је, међутим, Јов све ово знао?

Јовова трагедија почиње на небу, његови су проблеми тамо иницирани, а њихова материјализација је (попут материјализације благодети) експлицирана на земљи. Сатана, као „један од синова Божјих”, који несумњиво познаје слабости човека и његову страст за материјалним, на питање Бога: Јеси ли видио слугу мојега Јова? Нема онакога човјека на земљи, добра и праведна, који се боји Бога и уклања се ода зла (Јов 1, 8), одговара: Еда ли се узалуд Јов боји Бога? / Нијеси ли га ти оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо? дијело руку његовијех благословио си, и стока се његова умножила на земљи. / Али пружи руку своју и дотакни се свега што има, псоваће те у очи ( Јов 1, 9-10).

Читалац треба бити обазрив сваки пут када се удаљава од историјског и религиозног контекста „Књиге о Јову”. У супротном, горе наведени стихови могу се прочитати као притворено и смишљено трпљење Јовово, награде ради; или свесно прихватање, а самим тим и помагање зла од стране Јова, користи ради – у том случају се религиозна верност не може сматрати врлином.

Међутим, како је Јов „достојно” издржао искушење, испит, он изговара: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње. / Уза све то не сагријеши Јов, нити рече безумља за Бога (Јов 1, 21-22). Не треба сумњати да су наведене Јовове речи тенденциозно (ис)коришћаване кроз векове у сврху манипулације и вечите (зло)употребе ради очувања Божјег поретка на земљи. Тачније, разни „апологети” често су проповедали да без обзира на то да ли човек прима зло или добро од Бога и од „њих”, Божјих изасланика, мора показати послушност и повиновати се вољи Божјој, тј. „институцији божанској” на земљи.

Након Јовове антологијске реченице Господ даде, Господ узе, проницљиви Сатана не бива збуњен пред величанственим и истовремено застрашујућим речима Јововим. Напротив, Сатана се, са својим дијалектичким лукавством и моћи убеђивања, показује као добар познавалац психолошке изнијансираности човека и његовог инстинкта за опстанак, који нагони човека да да „све” не би ли сачувао душу. Односно, у овом контексту живот, који је, не заборавимо, основни предуслов за свеукупно материјално богатство. Сатана зна да је здрав човек способан да поново сагради и кућу и имање, а и да продужи своју врсту.

Кожу за кожу, и све што човјек има даће за душу своју (Јов 2, 4) – несумњиво, велика је истина коју Сатана изриче о човеку. Него пружи руку своју, сугерише Сатана Господу, и дотакни се и костију његовијех и меса његова, псоваће те у очи (Јов 2, 5). Господ, иако свестан чињенице да је већ довољно упропастио Јова, јер и сам каже: И још се држи доброте своје, премда си ме наговорио, те га упропастих ни за што (Јов 2, 3), пристаје на даље „упропашћивање” Јова. Ево ти га у руке; али му душу чувај (Јов 2, 6).
Да резимирамо: проницљив Сатана као човекомрзац, познајући одлично човекову природу, „наговара” Господа да искуша „добра и праведна човека”, у чију праведност, без остатка, верује и сам Господ.

Из наведеног се недвосмислено намећу следећа питања: Да ли је Бог немоћан да одоли „наговарању” Сатане? Да ли је Бог праведан? Или је посреди хитан захтев провиђења да се оплемени мисао о Богу, пита се П. Евдокимов? (Оплеменити мисо о Богу, неоспорно, претпоставља удаљавање старозаветног човека од осветољубивог и хировитог Бога, и приближавање новозаветном Богу, тј. приближавање Богу љубави.)

Jovovostradanje„Ортодоксни“ теолози радо би, стиче се утисак, ставили тачку одмах након прве главе „Књиге о Јову”, и констатовали да је Бог кушао Јова не би ли проверио снагу и безусловност његове љубави, и како је Јов, без роптања и побуне – што би ваљаним аргументима морали доказати – издржао испит, за шта је на крају и награђен. Све остало, за спасење, није потребно. Међутим, „Књига” се не завршава првом главом. Посматрајући „Књигу” у целини, видимо да Господ догматичне тумаче – Јовове „пријатеље” – оптужује за сагрешење, јер су, сумњајући у праведност Јова, они заправо посумњали и у Божју праведност, а Јова, који је издржао кушање, Господ награђује.

Дакле, ако је Сатана проницљив и добар познавалац човека те „наговори” Бога да искуша Јова, отвара се питање шта се дешава са проницљивошћу Бога и његовим „свезнањем”?

К. Г. Јунг износи крајње занимљиву констатацију – ако је Бог свезнајући, он је морао да зна да ће Јов кушање издржати, па је самим тим стравично мучење Јовово могло бити изостављено?!

Да ли је Сатанина понуда била „неодољиво” привлачна, или је Бог, хировит и пантократ, који све време један људски живот, тј. његов суноврат, посматра као „велику игру века”? Одступа ли Бог од основних замисли јудизма и хришћанства по чијим учењима људски живот није минорна твар од које се прави „прича народима” (Јов 17, 6)? Човек је мала васељена, микрокосмос унутар макрокосмоса и, као појединац, битан је чинилац историје човечанства. Није ли Бог, заправо, пројекција патријархалне свести, која се у својој моћи често заборавља, поигравајући се са својом творевином, и никад не заборавља своје право створитеља, које, по патријархалној логици, претпоставља и право уништитеља?

Јов жели да зна, а пут његовог сазнања, неминовно, води преко сумње у моћ и праведност Божју. Јов је тражитељ истине. „У сазнању истине”, сматра Ниче, „све се своди на то да ли се истина поседује или не поседује, а не на то из којег мотива или на који начин се нашла”. Посумњати у Бога, у његову моћ, праведност и доброту, искати од њега директно одговоре на питања зашто шаље зло, патњу и несрећу, „може неко ко је Јов”.

Међутим, Јов, као и сви револуционарни духови, поставља питање пре времена. (Човеку је, сматра Л. Шестов, тешко да чека. Он је тако устројен да му садашњост увек изгледа значајнија и поузданија од будућности. Човек је биће које се налази у власти тренутка.) Подсетимо се проповедникових речи да све има своје време (Књига проповједникова 3, 1-9). Јер, као што је познато, хришћански одговор на Јовово питање, теолошки је разрађен, на егзистенцијалном плану, много касније. Можда зато и Јовов захтев да му, уколико је згрешио, Господ покаже преступ и грех његов ( Јов 13, 23), остаје без одговора.

Прочитајте и – Јовове патње, чему? Књига о Јову: могућности читања

Аутор: Душан Благојевић

Илустрације су преузете са www.wikipedia.org.