Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

За човека су божанства једна веза између њега и космоса, а за жену су божанства само једна веза између ње и човека. Жена никад није друкче сматрала своју религију, као што ни религије нису биле милосрдне за жену. Чак су многе религије потпуно презирале жену: будизам, хришћанство и муслиманство. Жена кад верује у религији, ова верује, као примитиван човек, са свима ознакама сујевере. За њу је Бог једно страшило, обучено у бело; и кад се моли, она врача. Жена не разуме хришћанство, нити је икад постала хришћанком по уверењу и по разумевању догме, ни по инспирацији за љубав према ближњем и бедном.

Жена је опак епикурејац, који презире сиротињу, и има инстинктивно гађење за сиромаха. По целом свом смислу за живот, жена је свагда безверна колико и неверна. Она више верује у магије него у молитве. Она не разуме да је Бог једна идеја о добром и о светом, једно душевно осведочење, и да је Бог творац и регулатор живота, без којег се не даје разумети ни свет ни живот. Она се Бога само боји, и сва њена ридања су изрази празноверја.

Жена не зна шта је то практиковање вере ван култа и молитве, шта је конкретна вера мимо вербалне вере: милосрђе и доброчинство. Поред толиких примера женског милосрђа, она је ипак себична и недарежљива. Колико прођу улицом поред просјака не пруживши им милостињу, само зато што их мрзи да скину рукавице и да отворе новчаник. И кад учине какво милосрђе, то је опет њихова враџбина и рачунање на неку замишљену награду или успех. Најчешће милостињу дају на улици младе жене журећи на љубавни састанак.

Побожна жена је неизмерно скрушенија него човек, јер верује да је прогони једно око од којег се не даје ништа сакрити. Али се мање боји и Бога него злих језика. Жене почињу бивати дубоко милосрдне тек кад су и саме дубоко несрећне; у срећи су бездушне и пустоглаве, сасвим обратно од човека који је добар само кад је срећан.

o-zeni-ducic-1

Једна је велика несрећа што жена не зна шта је живот. Шта је одиста живот према женској идеји? Жена је добра само кад воли; али кад воли, она је виша од човека. Свакако, жена никад није наивна, а људи чак и жену фриволну зову наивном. Код жене је урођено да вара на мало и на велико, свесно и несвесно, намерно и ненамерно, а врло често и без икакве зле намере, и чак сасвим често из најбоље намере: у највише случајева, само да би се већма допала. Али једна жена само онолико вреди колико воли, а она вара и кад највећма воли. Има жена које никад не кажу лаж, али никад не кажу целу истину.

Млада жена има своје искуство старије жене, и сву радозналост и лежерност девојчице. У младој жени од двадесет и пет година почиње највећа страст за уживањем, која се затим не смирује до њене пуне пропасти. Пронаћи добру жену, то је тешко као пронаћи у свом врту извор петролеума. Али лукавство женино није увек злоћа. Знам лукавих жена које су биле добре; а знам искрених које су биле неваљале. Лукавство је доказ слабости и страха, већма него злоће и злонамере.

Жена воли човека док јој верује. И онда кад га не воли, она тражи да јој ипак верује. Не воли се бранити ни кад је крива; и хоће да има илузију да је држите за добру и кад то није. Кад је не држите за добру, она верује да је више не држите ни за лепу. А њој није довољно ни да изгледа лепа, него хоће да буде једина лепа. Кад жена треба да се почне бранити, она се не брани, него престане да воли и почиње да мрзи. Зато, не објашњавај се, него или узми или остави. Дубоко је увређена ако јој кажу да је крива када то одиста јесте. Жена нема осећања одговорности као ни дете; и она се брани сузама, а не разуверавањем. Али и кад моли за опроштење, то не значи да признаје кривицу, него избегава грубе сцене.

Ако жена има храбрости пред животом, колико човек има пред смрћу, то је што има непоколебиво веће поуздање у своју гипкост, него човек у своју снагу. Нарочито верује у своју моћ претварања и лажи. Лаж је њено обично оружје и обично уточиште, чак и најбољих међу женама. Претварање и лаж су једини излаз из небројених њених сукоба са свима тиранима: родитељима, мужем, светом, идејама. Лажју она прикрива своје незнање, које је огромно, и себичност, која је неизмерна, и леност, која је беспримерна, и пороке који су често незајажљиви. Зато она пролази кроз живот тријумфално, увек праћена већма својом легендом него својом истином, никад довољно позната свом друштву, најмање разумљива онима који јој стоје најближе, а остајући за човека који је воли само мит и надреалност.

Људи никад не могу да разликују женину лаж од женине истине. Али ипак људи осећају лажљивца, и кад не могу да се одбране од лажи. Брак се најчешће састоји од једног лажова и једног насилника. Жене кад лажу, оне увек лажу на крупно и тотално; и кад имају да сакрију ситницу, жене негирају и све друго што је с том ситницом у вези, и то брзо, одлучно и коначно. Није нигде била, није никог видела, није ништа чула; не познаје уопште особу за коју је везују зли језици; није било ничег… А пошто тако пориче све тотално и све коначно, зато се лако и не заплиће, и има увек став одважан. А пошто се не лаже увек да нашкоди, она не узима лаж за средство како би другом учинила зло, него само да себи учини добро. Жена зна да има неких истина које могу да све упропасте, ако се рекну само из љубави за истином; и зато се она служи лажју, не пребацујући себи да је лажов, верујући чак да добар циљ увек вреди колико и добар принцип. Она зна да је лаж спасавала често и саму истину у критичним моментима. Свети Августин је рекао: Лагати, лагати поштено и побожно… Али је то светац рекао много доцније него што су ту идеју жене већ биле усвојиле за главно начело свог опстанка. Ако хоћете да вас жена воли, треба јој дати прилике да вас сто пута слаже, и да увек изгледа као да то не видите.

Жена је толико гипка и прилагодљива, да, после два сусрета са неким човеком, тачно зна какву он жену воли. И већ од тог момента она престаје да буде онаква каква јесте, и каква ће и даље за себе остати; а даје себи све оне одлике по којима мисли да ће се највише допасти. Тако се она направи друкчијом него што је у ствари, да убрзо наличи већма на наш модел, него на своју природу. Она се толико брзо обрне у самој себи, да просечан човек не може ни да је прати у том невероватном њеном обрту. Она тим само постаје загонетнија за гломазни дух човеков, који је уме да је посматра у том њеном намештању како би од оне каква јесте постала наједном онаква каква није.

o-zeni-ducic-2

Жена је и иначе увек једно биће за себе и за цео свет, а друго за човека којег воли. Најчудније је можда и то што се свакој заљубљеној жени чини да мора изгледати друкчија не- го што јесте; и да буде окићена драгуљима и врлинама какве нема, а не само оним какве има; и да себи измишља чак и друго порекло, и друкчије друштвене везе; а све то увек према укусу човека којег хоће да опсени. А она хоће да опсени и из простодушног и често најбољег разлога: да би задобила човека којег воли. Тај пут од истине, која је у њеној природи, до лажи, која је само у њеној памети, она превали у небројеним ситним преварама. Један талијански писац каже да и девојче које има најлепшу боју лица и усана, метне мало руменила полазећи на какав бал.  Лаж због допадања, то је главна лаж жениног спола. Та је лаж међутим често невинија него све искрености човекове.

Жене не могу да не варају и кад су најзаљубљеније. Кад је жена изговорила највећу лаж, изгледала је себи највећа. Лаж даје жени осећање супериорности над човековим умом и талентом, а нарочито јој даје осећање сигурности пред урођеним бруталностима човековим. Жена се не служи лажју да нападне, него да се одбрани. Никад не питајте жену да вам каже нешто од своје прошлости. Ниједна не воли да има прошлост, нити јој даје какву цену; а ако вам крије прошлост, то није зато да њу сачува за себе, него да вас не изгуби. Ако хоће да прећути прошлост, то је и зато што је жена према прошлости одиста равнодушна, јер жена по природи није романтик. Жена не подноси спомен. Она бездушно све крије јер не жели да има очи ни на чему што није у вези са човеком којег воли у том тренутку. Жена живи с дана на дан.

Знам људе који верују да је љубав само за беспослене и за месечаре; и друге који су остарели а никад нису били заљубљени, и треће који су сматрали за недовољно поштовање своје мушкости да своју љубав кажу или покажу. Само људи од велике углађености и артисти у животу направе од љубави неисцрпни извор своје радости или од своје туге. Лирски песник говори о својој љубави озбиљно као о створењу света. И данас је више на земљи самоубистава због пропале љубави него због пропалог имања или пропале части. Просечни човек увек воли више жену него љубав. Код жене је сасвим обратно: ретко је којој жени довољан само човек, и која не чезне да буде и вољена. Истина, много се на свету мање мисли о љубави него што изгледа.

Љубав на свету одржавају само жене и песници. Свакако, од свих виших људи, женама су песници најближи, јер и они живе у сталном узбуђењу и има-
ју пуно женског и детињастог. Сањалице и мистици, песници свагда налазе да реални живот није довољно велик ни довољно леп, и они граде да би га доградили, и стварају да би га довршили. Њихове су љубави несталне, али раскошне.

Жена је благодарна човеку и који је не воли, али који има изгледа да је воли; не тражи у човеку херојство него пажњу; верује и у лажи ако су деликатне и нежне; и ужива и у малој срећи, ако је ништа не мути. Човек воли љубав-бол, а жена воли љубав-радост. За жену је љубав блистава сасвим довољна. Жена може отићи и у лудило и у самоубиство, ако је стално трујете речима о дубини љубави и лепоти суза; али по свом инстинкту детета и епикурејца, она мрзи сваку дубину и има ужас од великих суза.

Жене које воле љубав-бол, то су обично жене које су природом одређене мајке. Оне се не боје бола; оне носе месецима дете под појасом, готове да се нагрде носећи га, и да му жртвују живот рађајући га, и упропасте младост одгајајући га. Жене које не трпе никакав бол у љубави, то су оне које не воле ни децу, ни материнство. Зато девојка која унапред показује да не жели децу, неће никад бити ни добра жена, ни добра мајка, ни добра другарка, него будућа распикућа и опасан полиандар, која воли свет већма него кућу, себе него икаквог човека; то је пустолов којој ће муж служити само за пратњу и подвођење. Знао сам, напротив, девојака које су у петнаестој години желеле да се удају, само да што пре постану мајкама, и које су унапред имале у глави план да имадну своје десеторо деце, и већ тако унапред одредиле и имена свих десеторо. Први знак да једна жена одиста љуби, то је кад се у њој јави неодољива и болна жеља да добије дете од човека којег воли.

Неко је рекао да човек не ради него кад је радостан, и да многи инсекти певају кад раде. Али се и не љуби само у радости. Тужни духови и меланхолици су често мислиоци и хероји, али ретко љубавници. Жене воле само весељаке који их засмејавају и изненађују. Жена мрзи човека који је смешан, али ужива у човеку који јој све друго направи смешним. Жена је носилац радости, и не цени него оно што зрачи и раздрагава. Више за жену вреди један добар каламбур него најдубља Њутнова истина. За њу више вреди човек духовит него дубок, а више блистав него духовит.

o-zeni-ducic-3

Жена воли лежерне људе јер јој они праштају њене лежерности и радозналости; и воли порочне, јер се жене дају за порок а не за врлину. Њих плаши врлина колико и ум, јер ум човеков жена сматра за лукавство и за свирепо оружје према жени. Воли безначајна ћеретала, јер је задовољна с малим бројем идеја; обожава анегдоте, лудује за варошким сплеткама, ужива у уличним хроникама. Има људи који су по салонима примани с највећим урнебесом, јер су носиоци вести које се казују на ухо, и које други не знају или не воле.

Не само религија, него је и поезија одувек била опак судија за жене. Песници су о женама увек рђаво говорили. Певали су само оној коју су волели, или за којом су лудовали. Песник има за жену двоје: има једно мишљење и има једно осећање, а то мишљење и осећање ретко кад наличе једно на друго. Кад песник није жену волео или мрзео, он је се увек бојао. Шта су за песника принципи љубави? То су најчешће каприци маште као и његове песме. Гете у седамдесетој години волео је девојку од седамнаест година, и просио је најзад за жену. Бодлер је живео са женом мулаткињом, у којој није било више од осамдесет центиметара висине. Жена песника Милтона, којој је певао рај и анђеле, напустила га је због његове ружне ћуди према њој. Нема скоро ниједног великог песника којег жена није или преварила или злостављала: од Шекспира до Игоа, и од Молијера до Пушкина. Латински песник Лукреције, који није мањи од Вергилија, и који је извесно дубљи, има ужас од жене. За њега постоји само физичка љубав, као и за многе римске песнике. Али је, каже, и та љубав скупо плаћена новцем, губитком снаге и самољубља; и зато је, по његовом мишљењу, једино спасење побећи од љубави. А може се, кажу, побећи од љубави ако се не измишљају својој љубавници врлине које она стварно нема. Међутим, вели Лукреције, несрећа је што заљубљени сматрају за злато све што је жуто. Они и разроку жену сматрају за супарницу плавооке Минерве; и мутаву жену сматрају само као жену опрезну на речима; и претерано мршаву сматрају за витку срну; и жену оштроконђу држе само за жену темпераментну; и жену пијаницу сматрају за богињу Цереру, љубавницу Бахову.

Све жене нису створене за љубав. За љубав је жена која има духа да све разуме, и фриволности да све жели да сазна. Жена је перверзна духовно, а човек телесно. Има жена које доживе духовно већи број порочних ствари, него што их иједан потпуно раскалашан човек доживи материјално. Човек је неморалан док не почне да љуби, а жена престаје бити мо- рално невином од часа кад јој оде памет за неким човеком. Платонска љубав је само љубав човекова. Свака је жена досадна осим оне коју волимо. Међутим, жени није досадан него само онај човек који јој се диви, или који је не жели, или који се не диви макар њеном укусу, или се не интересује бар њеним псетом. Жена је азијски сатрап код којег успевају најплоднија ласкања само ако су прикладно изречена; она ту пази на речи, а не на мисли. И кад зна да јој лажу, она воли те лепе речи лажи већма него дивљење којој јој се прећуткује.

Многи верују у интуицију жене, а та интуиција извесно и постоји. Свакако, за мене, интуиција жене није исто што и интуиција уметника: јер је интуиција жене стерилна, а интуиција уметникова је творачка. Интуиција жене је болесна видовитост, а не конструктивна сила.

(…)

Лепотице не чезну за лепим људима, као ни богате за богаташима. Лепе људе воле жене које нису лепе, као што за богатим чезне фукара. Истина је да лепота човекова осваја одједном, а карактер и дух човеков освајају полагано, јер се карактер и дух не обраћају женином животу физичком него моралном. Велики човек, то је за жену величина која замара, дубина која плаши, педантност која одбија, принцип који гађа у главу. За жену више вреде две радости него једна срећа, а више вреди срећа него слава. Најлепше жене пођу обично за људе без лепоте, а често чак воле и ружне љубавнике. Много пута жена не воли човека ни чијој се лепоти највише диви; јер свака жена инстинктивно осећа да је физичка лепота женско оружје, а она то своје оружје не воли да види у рукама мужа или љубавника.  Жена не иде ни за човеком који ју је занео својом лепотом или својом духовитошћу, него за човеком који има нешто што она нарочито тражи. У највише случајева, жена тражи осећање сигурности.

(…)

Лепе жене су мање склоне пороку него ружне. Лепотица се задовољава дивљењем и обожавањем своје околине, а ружна тражи уточишта у првом љубавнику који је буде сматрао да није ружна. Зато су ружне жене већма заузете напором да се допадну, него лепе, којима то успева и без напора.
Први човек који такву ружну жену нађе да је лепа, и који јој то покаже, постаје њен неодољиви господар. Да би се допале људима, ружне жене постају музичарке, списатељице, сликарке, филантропи, а сада чак и парламентарци.

Болестан, оронуо, Јован Дучић 15. јула 1941. пише тестамент.

„За случај моје ненадане смрти да се цео новац са уновченим хартијама од вредности подели на два дела. Први део новца да се преда Српском културном друштву Просвета у Сарајеву за српску акцију и просвету у Босни и Херцеговини, а други део овог новца да се употреби на израду једне лепе православне цркве у Требињу у стилу косовске Грачанице и да ја у њој будем пренешен и сахрањен.

За извршиоце тестамента постављам Михаила Дучића, индустријалца у Гери, Индијана, Сједињене Америчке Државе, и Уроша Дучића, директора Американско-српске банке у Сарајеву, с молбом да направе у Сарајеву или Требињу одбор других добрих и поштених Срба који би овим завештајима брзо и умно расположили. Предлажем ове своје пријатеље за тај одбор: професора университета Слободана Јовановића и др Владимира Ћоровића, Николаја Велимировића, епископа жичког, и Николу Стојановића, адвоката у Београду.

Молим горње пријатеље да са љубављу поступе при извршењу овог тестамента једног српског патриоте, којем је у задњем часу лебдио пред очима тешки положај Српства у збрци појмова и противуречних идеја у којима се оно налази овог момента.

Верујем у Бога и у Српство.”

Извор: Радован Поповић, Жудња за фраком, 2011.

Фотографија је преузета са www.goodreads.com.