Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Доживљај љубави у делу Боре Станковића, без обзира да ли се ради о јаким емоцијама или само о јакој страсти, увек је потпуно истинит. Жена и љубав према жени (односно, љубав мушкарца и жене) заузимају једно од ценралних места у стваралаштву овог писца. Било да је у питању социјално-економска драма једног друштва, породични удес или трагични живот појединца, увек је у првом плану љубавна прича која је, по правилу, несрећна.

Док је био ђак врањске гимназије, Бора Станковић је заволео девојку из свог суседства, Пасу Зографову. Међутим, младалачка љубав била је прекинута његовим одласком на даље школовање у Ниш, а потом и у Београд. Ова љубав је постала Борино трајно осећање које је присутно у многим његовим приповеткама са мотивом неостварене љубави.

uvela-ruza-bora-stankovic

Имена главних ликова измењена су у односу на оне из стварности: наратор приче, односно главни јунак приповетке, постао је Коста, а Паса је добила име Стана. Такође, пишчева баба Злата послужила је као прототип за изградњу лика Костине бабе, са којом јунак успоставља врло сличан однос ономе који је Бора Станковић имао са својом баба Златом. Костина старамајка задржала је многе од кључних психолошких карактеристика које је имала и баба Злата, што ће се показати као веома битно за даље разрешавање радње и главног односа међу ликовима у њој. Поред поменутих, појављује се још Станина мајка Марија и момак за кога на крају удају Марију – Никола, као и неколико старијих жена, које чувају болесну Костину бабу.

Унутрашње емотивне, психичке и моралне карактеристике књижевних јунака основни су предмет пошчевог психолошког посматрања. Емотивни односи између Косте и Стане нису у првом плану приповедања. У првом плану јесте потрага за узроцима неостваривања њихове љубави и самооптуживање због тога.

Сама фабула приповетке врло је једноставана и неразвијена. Главни јунак и његова баба, коју назива старамајком, живе у суседству и пријатељству са девојком Станом и њеном мајком Маријом. Костина старамајка једини смисао свог живота види управо у свом унуку. Она се нада да ће он повратити изгубљену породичну моћ и славу његових предака. У међувремену, између Косте и Стане развија се искрена младалачка љубав. Ипак, од самог почетка Коста зна да би њихова љубав представљала велику препреку његовом школовању, а самим тим и истакнутом месту у друштву. Костино потискивање љубавних осећања мотивисано је тиме што је он потпуно свестан свог високог порекла, али и мајчиним огромним поуздањем у његову будућност и успех. Под притиском великих очекивања старамајке, Коста се плаши и растурања старог породичног угледа. Међутим, како је време пролазило, Коста је схватао да је тиме што није остварио љубав са Станом, заувек изгубио нашто најчистије што је у животу имао.

Из таквог једног емотивног и психолошког угла, он започиње да се тужно присећа прошлости, схватајући да је неостварена лична срећа једини прави човеков удес у свету. Присећање на сан који се непрестано јавља („Опет сам те сневао! Како жалим што сан оде те и ти с њиме! Како бих волео да то не беше само сан, сан и ништа више.”) и враћање прошлости кроз сан представљају пишчево средство којим упоређује прошлост и садашњост. Наиме, главни јунак није умео у правом тренутку, онда када још није било касно, да процени вредност и лепоту онога што је имао – љубав према Стани. То је и условило његову, али и њену несрећну садашњост.

Док на њега делује морални принцип, Коста осуђује своје поступке, говори сам себи како је оно што ради нечасно, неисправно и за осуду; међутим, кад превагне емотивни принцип, он му се у потпуности препушта. Знао је да неће наћи вернију љубав од њене. Међутим, старамајка која га непрестано подсећа на његове претке и њихову славу, стално му је пред очима. Она, као припадница патријархалне друштвене средине, по сваку цену, не бирајући средства, жели да поврати стари породични углед. Својим причама о некадашњем сјају и богатству њихове породице она опомиње Косту да је његова љубав према Стани немогућа.

Ипак, морални принцип није једини разлог за неостварену љубав у овој Бориној приповеци. Велику препреку испољавању љубави према девојци Стани представља и нова, и њему још увек непозната урбана култура, чије прве недостатке, али и вредности он тек упознаје. Управо та разапетост између старог и новог постаје један од главних узрочника несреће главног јунака Увеле руже. Коста се приклања бабиној жељи да поврати некадашњу породичну моћ, али истовремено сам себи доказује да је могуће да се побегне од осећања. Ново осећање живота и потреба за слободом модерног човека као да је наговештено овим чином Бориног јунака. Међутим, овакав његов поступак само на први поглед делује као модеран и могућ, али се на крају показује као потпуно неостварив, јер је очигледно колико главни јунак пати.

Са друге стране, Стана у почетку не види никакве класне разлике које би биле препрека њиховој љубави, па наивно сања о заједничкој срећи. Она мисли да је једини разлог што њих двоје још увек нису венчани Костина незавршена школа. Међутим, временом јој постаје јасно да њене младалачке наде уопште нису реалне. Када у последњој сцени Увеле руже Коста долази да још једном види своју бабу на самрти, Стана је већ сасвим „увела”.

„На теби беше поцепан минтан и једно велико парче откинуто од лакта висаше ти; кроз шамију провириваше твоја коса, занемарена. Била си у прљавој кошуљи, искрпљеним шалварама, из којих вираху твоја, од силна рада развијена, пљосната стопала с испуцалим прстима.” Она је сада потпуно помирена са трагичном судбином која ју је снашла. Њен однос према свету одређен је патријархалним погледом на живот, а њена трагедија је трагедија личности која се жртвује у име колектива.

Газда Маркова нечиста крв >>

15 анегдота које нисте знали о Бори Станковићу>>

Аутор: Душица Чукић

 

Стеван Сремац је у Нишу живео од 1879. до 1892, са прекидом од две године када је био у Пироту. У гимназији је предавао српску историју. Слободно време је проводио у малим нишким кафанама Босна, Код Маргера, Касина, где није долазила крупна господа, како је он називао. Пажљиво слушајући шта говоре нишке занатлије, Сремац би кришом вадио бележницу и записивао. Касније, увече, по сећању разрађивао је њихова казивања, која ће му користити за писање најбољих дела.

sremac-zona-zamfirova

Сремчев рукопис

У Народном музеју у Нишу чувају се део рукописне заоставштине, библиотека и личне ствари, а као посебна вредност – и оригинални рукопис Зоне Замфирове. Пре тога, у бележници из 1895. записана је и скица за овај роман.

Сремац је Зону објавио тек 1903. године у Српском књижевном гласнику, у наставцима. А као роман ово Сремчево дело је први пут објављено 1907. године у издању Српске књижевне задруге.

Дуго се, чак и међу ученим људима, није знало да ли је Сремац своје најбоље дело написао на основу истинитог догађаја који се одиграо у Приштини крајем 19. века и коју је чуо од Бранислава Нушића, који је 1895. био српски конзул у Приштини, где се дружио са виђенијим Србима, а посебно са чорбаџи Замфиром Кијаметовићем, оцем тринаесторо деце, међу којима је била Јевросима, из милоште звана Зона; или на основу приче о трговцу Гаврилу Ганету Јовановић и његовој прелепој жени Зојици (Зојче), кћерки нишког чорбаџије Хаџи Смиљана Јанковића.

 

Љубав је увек прва

Кад је напунила шеснаест година, Зони није било равне по лепоти у Приштини и на далеко. Имала је румене усне и беле као сомот образе, који су се назирали кроз провидну мараму. И облачила се лепо. Носила је шалваре од свиле и бундицу од атласа, а испод ње јелек набрекао под једрим девојачким грудима. Замакла је за очи свој момчадији у овом граду, али највише Максиму, сину Косте Гапића, кујунџије. И она је њега бегенисала. Волели су се и ту су љубав казивали само погледом кад би с вечери он пролазио, а она га на капиџику очекивала.

Цела Приштина је то знала, па је и песма испевана.

Знали су то и родитељи Зонини и Максимови, и прећутно су то одобравали. Али убрзо дође до свађе чорбаџи Замфира и еснафлије Косте, у дућану овог другог. На почетку је њихов разговор био сасвим безазлен, какав може бити између пријатеља, али се све више заоштравао. На крају, пале су тешке речи. Коста поче да вређа Замфира, а овај одговори: „Зар да дам моје дете за твојега сина. Даћу гу радо за најсиромашнијег момка, али никада за твога Максима.”

После овога Зона је туговала. А Максим и туговао и смишљао освету. Са другом Заком Шкуртом извео је отимање девојке. У тадашње време девојка којој би се десило тако нешто, називана је побегуља. За њу али и за кућу из које долази то је била велика брука и срамота. Знао је то и Максим. Дуго је пуцала ова брука по Приштини.

После доласка из Приштине, једне летње вечери на Калемегдану Нушић је, у шетњи, све испричао Сремцу.

– Слушајући Нушићево причање, Сремац се одушевио и замолио пријатеља да му дозволи да обради ову причу. Једини услов који је изрекао Нушић био је да у делу не спомиње Приштину, јер је у кући чорбаџи Замфира много добрих кафа попио! Наравно, Нушић није желео да још више осрамоти свог доброг пријатеља. Сремац је на то одговорио: „Одвешћу ја твоју Зону у мој лепи Ниш. Неће је тамо ни рођени татко препознати.” Тако је настала једна од најлепших Сремчевих приповедака из старог Ниша.

После бруке и срамоте коју је породици Замфир приредио Максим, Зона је ипак имала доста просаца. Али она никог није хтела. Чорбаџи Замфир, на крају, одржа реч коју је дао у Костином дућану. Зона се удала за сиромашног и лепог младића, шнајдера Алексу Грбића.

Истина о Сремчевој Зони Замфировој никада не би била откривена да је њен брат Драгутин Кијаметовић са којим је и живела до смрти, није наговорио да открије шта јој се дешавало у Приштини, крајем прошлог века. Он је понешто знао, али му је сестра у пролеће 1952. испричала све.

Своју старост проводила је нечујно и тихо све до 1952. када је истина о Зони откривена. Исте године у Народном позоришту, за време управника Раше Плаовића, постављена је и представа Зона Замфирова. Зона је у традиционалној ношњи, са неизбежним шалварама, присуствовала премијери у другом реду. Први ред био је заузет за ондашњу политичку елиту, са Александром Ранковићем на челу.

Кујунџија Максим Гапић, код Сремца чапкун Мане, није се оженио Зоном, већ Цинцарком Затом. Убио се као старији човек пред рат. Алекса Грбић, који је у збиљи оженио Зону настрадао је приликом албанске побуне у Урошевцу 1913. Стари чорбаџи Замфир због бруке се преселио у Прокупље, где је и умро. Зона је после доста селидби на крају ипак имала лепу старост. Умрла је у 75. години, а сахрањена је на Новом гробљу.

Не знамо да ли је Сремац знао, или није, шта се десило са правим актерима његовог романа. Био је реалиста, али очигледно није волео несрећне завршетке. Ипак једну ствар није измислио, нити је морао да мења, тешко да је и могао и да је хтео – а то је лепота једне девојке, Приштевке Јевросиме зване Зона.

Зона Замфирова је умрла 1952. године и сахрањена на Новом гробљу у Београду, парцела 97. На њеном гробу и данас пише „Овде почива Зона Замфирова”.

 

Аутентична нишка прича о Зони Замфировој

По доласку у Ниш 1879. године, Стеван Сремац је упознао тада угледног велепоседника, трговца и индустријалца Гаврила Ганета Јовановића и његову прелепу жену Зојицу (Зојче), кћи нишког чорбаџије Хаџи Смиљана Јанковића. Сремац постаје велики пријатељ породице Јовановић, али се у тој породици само шапутало и о потајној наклоности професора Сремца према лепој и од њега две године старијој Зојици.

Старе Нишлије су чуле и за причу да је и сам Хаџи Смиљан „крив” што је ушао у Сремчев роман, јер му се наводно пред смрт поверио о догађају који је током 1870. и наредне године потресао његову породицу.

Актери су били његова тада седамнаестогодишња кћи Зојица (уз коју је имао само још једног сина) и од ње петнаест година старији Гаврило Гане Јовановић (1838–1902), амбициозно и стасито момче из оближњег сићевачког села Банцарева. И прича је онда даље текла.

Zojce

Зојче

Лепи и вредни Гане долази у Ниш и налази посао код газда Хаџи Смиљана Јанковића, који није знао шта има. Од прелепе куће са доксатима и великим двориштем, у Епископској улици, између Саборне цркве и и тадашње општинске школе, па до бројних винограда према Бубњу, Горици и Габровцу.
Сам Сремац касније пише да је „Мане Зону знао још као дериште, као чупе или чупенце, како су се тада називале шипарице”.

Малтене под истим кровом богатог Хаџи Смиљана (чорбаџи Замфира), стасавало је двоје младих и лепих, Зојче (Зона) и Гане (Мане). Богата породица у почетку није крила своје симпатије према вредном, наочитом и предузмиљивом сеоском момчету под својим кровом, али су те симпатије спласнуле када је букнула љубав између двоје младих.

Сматрало се да је та љубав сталешки неодржива (зар чорбаџијска керка за сиромашно селско момче?). Покушаји родитеља да одвоје Зојче од Ганета, изазвали су драматична догађања у породици Јанковић.

Остаће тајна шта се заправо догодило, онако како је Сремац то описао, или некако другачије, а што је чувано као строга породична тајна. Али важно је да су традиције порушене једном љубављу коју ништа није могло зауставити, што је симболично најављивало и неко ново време и људе после одласка Турака са ових простора.

Зојче и Гане венчали су се 1871. године. Изродили су седморо деце, од којих је родитеље наџивело четворо – Катарина (Ринка), Јован, Христина и Драгољуб. Они су пак за собом оставили дванаесторо унучади. Гаврило Јовановић је убрзо увећао Хаџи Смиљанов иметак и као Гаврило Сиљанић – Јовановић, постао виђен нишки трговац, индустријалац и добротвор. Али срећан живот Зојчета и Ганета ипак није трајао дуго. Потресена вешћу да је изгубила брата јединца, Зојче (Зона) умире 1884. године у тридесет петој години живота, непосредно по рођењу свог последњег детета Драгољуба. Гаврило се убрзо опет оженио и занимљиво је да се и друга жена, са којом је изродио још петоро деце, звала Зојица.

Извор: niskevesti.rs

Фотографије: avantartmagazin.com, medio.rs

Како објаснити то што се у јавности на јужњачки дијалекат гледа негативно, а онда се он позитивно вреднује у Шотриним филмовима „Зона Замфирова” и „Ивкова слава”. Зашто са симпатијама читамо јужњачки Боре Станковића или „Петријин венац” Драгослава Михаиловића, написан на косовско-ресавском дијалекту?

Дебата о приватним и друштвеним вртићима на Новом Београду, коју је 2013. године пратила на друштвеним мрежама, у којој један родитељ објашњава да се у државном обданишту у пакету добијају „јужњачки дијалекат и Пинк репертоар”, навео је антрополога Тању Петровић да истражи зашто се поједини језички варијетети, као што су они са југа Србије, унапред повезују са ниским културним вредностима.

Резултате је објавила у књизи „Србија и њен југ – јужњачки дијалекти између језика, културе и политике”, у издању „Фабрике књига”. Тања Петровић дипломирала је на Филолошком факултету у Београду, на групи за српски језик и књижевност, где је и магистрирала. Радила је у Институту за српски језик САНУ, а докторирала је у Љубљани где је данас сарадница Научноистраживачког центра Словеначке академије наука. Објавила је пет књига, између осталих „Здравица код балканских Словена” и „Јуропа: југословенско наслеђе и политике будућности у постјугословенским друштвима”.

– Како објаснити то што се у јавности на јужњачки дијалекат гледа негативно, а онда се он позитивно вреднује у Шотриним филмовима „Зона Замфирова” и „Ивкова слава”. Зашто са симпатијама читамо јужњачки Боре Станковића или „Петријин венац” Драгослава Михаиловића, написан на косовско-ресавском дијалекту? – пита Тања Петровић.

Периферне области попут југа Србије, како објашњава, често се сматрају за заостале и маргиналне, не само географски, што је универзална појава свуда у свету, а јужњачки говор у Србији се доживљава као смешан, необразован, примитиван, „посвађан” с падежима. Зашто је „што јужније, то тужније”?

– Југ је најдуже био под османском влашћу и зато се у колективној имагинацији замишља као велико заостало сеоско подручје. Иако Босна и Македонија имају још јаче османско наслеђе, то никада није повезано са руралном културом. Штавише, османско наслеђе оставило је много изразитији траг на градску културу, него на сеоску традицију. Најзад, ниједан други део Србије није у 20. веку интензивније индустријализован од југа – Ниш, Лесковац, Врање, Јагодина, Крушевац, Ћуприја. Чак је и међу лингвистима распрострањено да говорници са „јужне пруге” не могу да науче стандардни српски језик у потпуности, па професори на Филолошком неретко с подсмехом прокоментаришу на испиту: Врањанка, дошла да студира српски! – истиче Тања Петровић, додајући да су у Словенији дијалекти културна вредност и да се већина политичара не труди да сакрије дијалекатске особине свог говора.

Лингвиста Недељко Богдановић написао је да уколико неко изводи и трагедију на дијалекту, сви ће да се смеју упркос озбиљном садржају. Али, са дијалектима Црве Горе или Херцеговине то није случај. „Када Матија Бећковић напише низ песама на препознатљивом дијалекту Црне Горе (Рече ми један чоек, Ћераћемо се још) те песме не звуче смешно. Исто тако, Црногорац, када се пресели, нема потребу да промени свој говор, док јужњаци желе да се хитно прилагоде.”

– Ако погледамо наше серије, Срећко Шојић изашао је из села, али је остао неуклопљени полутан. Он је бизарно смешан лик. Има „аспирације”, тежи нечему вишем него што јесте, и јужњачки дијалекти су симбол управо те неуспешне модернизације и урбанизације. Радашин из Петловца исказује народну мудрост на свом говору из околине Трстеника, али чим изађе из села испада глуп и не уме да разговара са лекаром и судијом. А дијалекат Петрије, сељанке из Поморавља, иако је радила у кафани и морала је да дође у контакт са људима из разних крајева, остаје нетакнут и аутентичан. Монолошка форма коју је изабрао Михаиловић и чистоћа дијалекта нису случајни, и једино тако је Петрија могла да остане комплексан књижевни лик и избегне призвук смешног и бизарног – објашњава Тања Петровић.

Она нас подсећа и на поље музике и групу „Рокери с Мораву” која је од 1977. до 1991. певала искључиво на косовско-ресавском дијалекту. Опевали су село у сусрету са модернизацијом, мотокултиваторе, западне серије, али то није било искључиво подсмевање. Комбиновали су текстове народне музике са референцама на глобалну поп културу („ја Тарзан, а ти Џејн, леле дуње ранке”). Поигравали су се са кичем, мада су често и њих третирали као кич. Јужњачки дијалекат одиграо је овде неочекивану улогу – био је разлог за смех, али и основа за интимност и солидарност.

– Ако погледамо власотиначку хип-хоп групу „Southentik Crew”, у стиху: „Ово је друга држава, иако не’амо пасоши. Ви сте са југа? Не, ми смо са заставу, власотиначки укључујемо у наставу” они се отворено супротстављају хегемоној перспективи центра уношењем свог дијалекта у дискурс хип-хопа. Неразумљивост дијалекта често је узрок неспоразума, и ако гледате њихов видео, треба вам пет-шест тактова закашњења да схватите о чему причају, јер су брзи, интелигентни, елоквентни и певају о глобалним феноменима. Они недвосмислено дефинишу дијалекатску припадност: „ А прике (кво?), снајке (куде?), брацке (з’што?) д’угаре (еве?), рођо (кам си?), вучи (које?). Власотинце сленг лајк дис”. Својом музиком свесно заобилазе национални центар, док Марчело, који је из Параћина, али делује у центру, не репује на дијалекту свог краја, него на неутралном, стандардном језику – каже наша саговорница.

Према њеним речима, због неговања језичког монопола, југ Србије осећа се инфериорно у односу на друге говорнике. Зато, додаје, треба превазићи оквире у које су дијалекти насилно смештени, како јужњаци не би имали утисак да су проклети географијом.

– Момак из Ниша другачије ће проћи код девојке него Сплићанин, јер је за нас сплитски секси – то је човек са мора, док је Нишлија „сељак”. Иако је и Сплит у Хрватској периферија, перцепција Далмације и југа Србије код нас је другачија. На нивоу заједнице морамо да размишљамо о механизмима таквог језичког искључивања. За већину јужњака, то је и емоционални, и лични, и професионално велики проблем. Преовлађујуће перцепције јужњачких дијалеката имају озбиљне социјалне, психолошке и културне последице.

Мирјана Сретеновић

Извор: Политика