Iako Pečorin, glavni lik Ljermontovljevog romana Junak našeg doba, ne predstavlja piščev autoportret, u Pečorinovom liku našle su odjeka neke autorove tendencije, pa je zbog toga za genezu pečorinskih motiva bitna piščeva biografija.

M. J. Ljermontov rođen je 1814. godine u Moskvi. Prerana smrt njegove majke uzrokovala je dugogodišnji sukob između njegove babe i oca oko njegovog starateljstva. Ovaj sukob nepovoljno se odrazio na duševnu ravnotežu mladog pisca, što se i vidi u njegovim ranim književnim pokušajima.
Ljermontov je bio zaljubljen u Nataliju Fjodorovnu Ivanovu, koja ga je izneverila sa njegovim drugom, pa se može reći da je ova piščeva nesrećna ljubav bila izvor pečorinskog razočaranja u žene i prijatelje. Njegov kasniji odnos prema V. A. Lopuhinoj podseća na Pečorinov odnos prema Veri.
Ljermontov je rano došao u sukob sa socijalnom sredinom koja ga je okružavala. U to vreme Rusijom je vladao surovi Nikolaj I koji je strogo kažnjavao bilo kakvu kritiku svog režima. Ljermontovljeva pesma koju je ispevao povodom Puškinove smrti, u kojoj kao vinovnike pesnikove smrti smatra halapljivu gomilu koja je okružavala presto dospela je u ruke Nikolaja I, uz komentar anonimnog dostavljača: Poziv na revoluciju.

Ipak, zahvaljujući intervencijama njegove babe i pesnika Žukovskog, Ljermontov je dobio carev oproštaj. Međutim, nije mu oproštena uvreda koju je naneo carevoj kćeri, kneginji Mariji Nikolajevnoj. Pesnik je po kazni poslat na Kavkaz, gde su vođene žestoke borbe između Rusa i Čečenaca. Ali, Ljermontova nije ubio Čečenac već ruski oficir Martinov koji je pucao iako je pesnik držao spušten pištolj.

Mihail Jurjevič Ljermontov ogledao se u različitim literarnim vrstama; pored proze, uspešno se bavio i pisanjem lirskih pesama i poema u kojima je jasno vidljivo prisustvo pečorinskih motiva. Naime, iste godine kada se pojavio roman Junak našeg doba (1840), Ljermontov je napisao tri karakteristične pesme. Jedna od njih – I mučno, i tužno sadrži gotovo sve pečorinske teme: hladno i trezveno razmišljanje, prezriv odnos prema sopstvenoj ličnosti, iščezavanje strasti pred sopstvenim razumom… U pesmama Kako često šarenom gomilom okružen i Zbogom, neumivena Rusijo Ljermontov daje sliku ljudi iz plemićkog kruga njegovog doba, predstavljajući ih kao jednu šarenu i bezdušnu gomilu, a Rusiju kao zemlju robova i zemlju gospode.

U Ljermontovljevom stvaralaštvu stalno je prisutna i naglašena nota skepse; u pesmi Strahovanje (1830) ističe kako je sve podložno starenju, pa je bolje ostati sam i sam primiti jedan takav udarac, nego dva – za sebe i voljenu ženu. Takva filozofija ljubavi za trenutak se može učiniti izrazom egoističnog čuvanja sićušnog mira jedne sitničave duše koja je već polumrtva jer beži od života. Deset godina nakon pesme Strahovanje, Ljermontov će u pesmi I mučno, i tužno ponovo doći do zaključka:

Da voliš… al’ koga?… na kratko – ne vredi truda,
A večno se ne može voleti.
Zaviriš li u sebe? – tamo nema ni traga od prošlosti:
I radost, i muke, i sve je tamo ništavno.

Kroz Ljermontovljevu poeziju i prozu stalno se provlači usamljena i po svojoj psihološkoj konstituciji složena ličnost koja pred sobom i drugima postavlja velike zahteve. Takvu ličnost Ljermontov je najpotpunije razvio u poemi. Mi ćemo se zadržati na poemi Demon, jer istoimeni junak ove poeme „postaje svojevrsno oličenje opšte atmosfere, opšteg stanja duha pravog psihološki individualno izdiferenciranog junaka za kojim je, reklo bi se, u celom svom prethodnom stvaralaštvu tragao, a Ljermontov ga prvi put stvara u liku Pečorina” (M. Stojnić, Ruski pisci, knjiga I).

Ljermontov svog Demona naziva duhom saznanja i sumnje i time mu pridaje duboki um i neukrotivu gordost. Demon je gord i usamljen, utonuo je u duboku tugu, a večita usamljenost stvara mu patnju. S obzirom na to da njegov um sve podvrgava nemilosrdnoj kritici, a sebe stavlja u centar svega, samom svojom prirodom Demon je osuđen na usamljenost. Ovaj spev ima simbolički karakter. Naime, ljudi obdareni izuzetnim umom i težnjom ka slobodi osuđeni su na usamljenost, tugu i nerad. U takvim uslovima živeo je i Ljermontov i njegovi savremenici, kao i Pečorin, glavni junak romana Junak našeg doba.

Junak našeg doba počinje piščevim predgovorom koji ukazuje na tipičnost glavnog junaka, na aktuelnost problema recepcije književnog dela i na piščevu nameru da, slikanjem istorije Pečorinove duše, predstavi sve poroke naše generacije u punom njihovom razvoju, jer je društvu neophodno shvatanje i prihvatanje nedostataka. Međutim, Ljermontov ne predlaže rešenje, niti daje lek kojim će se lečiti bolesti društva, već samo konstatuje: Dovoljno je i to što je na bolest skrenuta pažnja, a kako je treba lečiti – sam bog zna! Pisac ne daje lek jer ne želi da leči svog junaka.

U romanu je sva pažnja usmerena ka Pečorinovom liku: kroz dve pripovetke daje se detaljno ocrtani portret Pečorina viđen očima prostodušnog Maksima Maksimiča (Bela) i očima oficira – intelektualca koji i sam pripada Pečorinovoj sredini (Maksim Maksimič), i kroz Pečorinov dnevnik koji se sastoji iz predgovora i tri dela (Tamanj, Kneginjica Meri i Fatalist). Tri priče napisane u obliku Pečorinovog dnevnika stvaraju mogućnost da se pred čitaocima otkrije i psihološki osvetli Pečorin, njegova razmišljanja i raspoloženja. Ono što je zajedničko i što povezuje ove delove romana u celinu, upravo je analiza i samoanaliza ličnosti Pečorina.

Da bi što bolje i potpunije osvetlio Pečorinov lik, Ljermontov ga prikazuje u dodiru sa ljudima različitih društvenih slojeva i različitih karaktera. Sa Pečorinom nas upoznaje Maksim Maksimič (Bela), koji je jedno vreme živeo sa Pečorinom. Maksim Maksimič ga karakteriše kao čudnog, izdržljivog, razmaženog, ali i plemenitog čoveka sa detinjim osmehom: Divan je to bio mladić, verujte; samo malo neobičan. Eto, na primer, kad je kiša ili hladno vreme, ceo dan je u lovu, svi prozebu i zamore se, a njemu ništa. A drugi put sedi u svojoj sobi, vetrić samo malo pirne, on vas uverava da je nazebao, kapak lupne, on zadrhti i pobledi; a ja sam ga video kako ide sam na divljeg vepra; dešavalo se da čitave sate ne kaže ni reči, ali zato kad neki put počne da priča, da pukneš od smeha…

Iz ovog opisa oseća se i nazire emotivno skrhana osoba čija se nervna napetost ogleda u hipersenzitivnosti i čestim promenama raspoloženja.
Pečorin pripada tridesetim godinama 19. veka, periodu kada je društveni život u Rusiji bio još više ugušen u odnosu na prethodnu deceniju, a ljudi poput njega upali su u tešku i zagušljivu mašineriju nikolajevskog režima. Kada je Pečorin stupao u život, sebi je postavio visoke ciljeve i plemenite težnje, ali je ubrzo zaključio da će, pri datim društvenim uslovima, utonuti u osrednjost i ništavilo. Tako on počinje da svoj intelektualni potencijal i iskustvo troši na zadovoljenje svoje sujete koja je pojačana ličnim nezadovoljtsvom.

Pečorin se odlikuje veoma snažnom voljom, on neprestano traži avanture i izazove kako bi potisnuo i ugušio sopstvenu tugu. Jedan od njegovih izazova bila je Bela. Samo njeno otimanje predstavljalo je dvostruki izazov – jedan je Pečorin postavio sebi, a drugi njenom bratu Amazatu, koji ju je oteo. Način na koji je došao do Bele, kao i pridobijanje naklonosti, a kasnije i ljubavi ove lepe devojke, oslikava inteligentnog čoveka koji izuzetno dobro poznaje psihologiju muškarca i žene. Međutim, ovde se otkriva i egoistična priroda čoveka koji je u stanju da po cenu ostvarivanja svojih hirova povređuje druge ljude.

U početku je Bela bila više nego rezervisana prema Pečorinu, ali to je samo uslovilo da on bude uporniji i odlučniji, jer pripada ljudima koji jednostavno ne podnose poraze: Najmio sam našu krčmaricu: ona zna tatarski, paziće na nju i naučiće je na misao da je moja, jer ona nikome neće pripadati osim meni – dodao je on udarivši pesnicom po stolu.

Pečorinova izjava – naučiće je na misao da je moja, jer ona nikome neće pripadati osim meni – oslikava čoveka koji žene posmatra kao stvari koje će, nakon kraće verbalne dresure, obavezno posedovati i koje će, kada mu dosade, jednostavno odbaciti, smatrajući da, kao prava muškarčina, koja lupa pesnicom po stolu, ima potpuno pravo na to. U početku Pečorin pokušava da je osvoji raznovrsnim poklonima i lepim rečima, a konačno primenjuje krajnju taktiku za koju je siguran da uspeva – okretanje leđa. Ovo Pečorinovo sistematsko sprovođenje taktike odaje čoveka koji zaista dobro poznaje žene, a pritom ne podnosi da gubi. Međutim, Bela mu je ubrzo dosadila: Opet sam se prevario: ljubav divljakinje nije mnogo bolja od ljubavi ugledne gospođe; neznanje i jednostavnost jedne isto tako dosadi kao i kaćiperstvo druge; da vam pravo kažem, ja je još volim, ja sam joj zahvalan za nekoliko divnih trenutaka, daću za nju svoj život, ali – dosadno mi je sa njom…

U Belinoj ljubavi bilo je mnogo snage, ali se Pečorin nije mogao time zadovoljiti. Uzroke svojih osećanja i postupaka Pečorin pronalazi u svojoj prošlosti koju priča Maksimu Maksimiču. U ranoj mladosti Pečorin je uživao u raznim zadovoljstvima i svetskim razonodama, zaljubljivao se u divne lepotice koje su ga volele, čitao i učio – ali mu je sve to ubrzo postalo dosadno. Nadao se da će se dosade spasiti usred opasnosti i borbi, pa se obradovao premeštaju na Kavkaz; međutim, ni ovakav život ga nije dugo zabavljao.

Nesumnjiva je sličnost Pečorinove sudbine sa Onjeginovom, ali, za razliku od Onjegina, Pečorin je vrlo aktivan i odlikuje se snažnom voljom. Pečorinova pažnja je u velikoj meri usmerena samoanalizi sopstvenih unutrašnjih doživljaja. Tako se pred čitaocima otvaraju dva plana Pečorinovog dnevnika – jedan koji se odnosi na događaje koje Pečorin opisuje, i drugi – u kome Pečorin obrazlaže svoje postupke unutrašnjom motivacijom, u kome razmišlja, prosuđuje i analizira. Pečorinova ličnost se razdvaja i usled te razdvojenosti on pati, osuđuje sebe i postaje potpuno ravnodušan prema smrti: Već odavno ne živim srcem, nego razumom. Odmeravam i analiziram svoje strasti i postupke sa strogom radoznalošću, ali bez simpatija. U meni postoje dva čoveka: jedan živi u punom smislu te reči, a drugi razmišlja i procenjuje onog prvog…

Međutim, s obzirom na to da onaj prvi Pečorin potpuno besmisleno i uzaludno dela, njegov iskaz da živi u punom smislu te reči treba shvatiti uslovno. Zbog Pečorinove podvojenosti i sukoba sa samim sobom nastaje protivrečnost između njegove prirode i njegovih najčešće beznačajnih postupaka. Pečorin je izuzetno inteligentan i intuitivan čovek koji ništa ne radi nesvesno, a njegova urođena strast da protivreči i da dela poštujući svoje „principe” utemeljene na predrasudama, usmerena je protiv njega samog: Čitav moj život bio je samo lanac tužnih i neuspelih protivrečnosti srcu ili razumu.

Pečorin je čovek koji je pun predrasuda o ljudima, prijateljstvu, lepoti i o mnogim drugim stvarima. Predrasude koje je sebi nametnuo onemogućavaju mu da se ostvari kako u ljubavi, tako i u prijateljstvu u koje uopšte ne veruje. Evo šta on misli o prijateljstvu: Od dvojice prijatelja jedan je uvek rob drugoga, iako često ni jedan od njih neće to da prizna; – ja ne mogu da budem rob, a da zapovedam – suviše je zamorno, zato što istovremeno treba i lagati; uz to, imam poslugu i novac.

Njegova predubeđenja se ne zaustavljaju ovde. Pečorin dalje govori: Priznajem da imam jako predubeđenje o svim slepima, ćoravima, gluvima, nemima, grbavima, bez nogu, bez ruku, itd. Zapazio sam da uvek ima neka neobična veza između čovekove spoljašnosti i njegove duše: kao kad se izgubi jedan deo tela, duša izgubi neko osećanje. Ovakvo Pečorinovo gledanje na obogaljenost čoveka ne ukazuje na njegov estetizam, već na težnju za kompaktnošću i vitalnošću duše i tela, pa ovaj kratak opis ne predstavlja samo njegovu usputnu opservaciju, već ima funkciju osvetljavanja njegove ličnosti, kao, uostalom, i sva ostala njegova razmišljanja.

Pečorin je analitični posmatrač i izuzetni poznavalac ljudi i njihovih slabih strana; detaljno opisuje ljude sa kojima je u kontaktu (Grušnjickog, doktora Vernera, kneginju Ligovsku…) i precizno tumači njihove postupke i ponašanja. Takvo poznavanje psihologije čoveka Pečorinu omogućava dominaciju nad ljudima, kao i veliki uspeh kod žena koje, kako i sam kaže, prezire da ih ne bi voleo: Trebalo bi da žene žele da ih svi muškarci tako dobro poznaju kao ja, zato što ih ja volim sto puta više od kako ih se ne bojim i od kako sam prozreo sve njihove sitne nedostatke.

Međutim, Pečorin se i te kako boji karakternih žena koje bi mogle da ga zavedu i da mu oduzmu slobodu do koje mu je toliko stalo, pa, s tim u vezi, on kaže: Priznajem da zaista ne volim žene s karakterom: to nije njihova stvar!

Svojom hladnom razboritošću i sistematskom taktikom Pečorin zavodi kneginjicu Meri, iako mu uopšte nije stalo do nje, a zatim joj govori da je ne voli i ostavlja je. On se i sam pita zbog čega se uopšte upetljao u to besmisleno zavođenje, pa hladno i sebično kaže: A ipak postoji neizmerno uživanje osvojiti mladu, tek rascvetalu dušu! Ona je kao cvetić čiji najbolji miris isparava u susret prvom sunčevu zraku; treba ga otkinuti upravo u tom trenutku i kad se dovoljno zasitiš njegovim mirisom, baciš ga na put: možda će ga neko podići.

Pečorinova ljubav nikada nikome nije donela sreću, jer i kada je voleo, voleo je isključivo zbog sebe, ne žrtvujući ništa zarad onih koje je voleo. Njegova ljubav prema Veri bila je njegova najduža privrženost – ona je bila jedina žena koja ga je u potpunosti razumela. Međutim, ni sa njom nije mogao da ostvari trajnu vezu jer je za tako nešto nesposoban; on ne želi da izgubi svoju slobodu, iako ni sam ne zna kakva je i šta je, u stvari, prava sloboda.

Svi suvišni ljudi, pa i Pečorin među njima, kategorični su protivnici braka. Razlog tome je njihova egocentričnost i strah od gubitka slobode. S obzirom na to da osećaju delatnu zatočenost, strah od gubitka lične slobode kod njih je posebno izražena, posebno zbog toga što se (i bez žene) ne osećaju potpuno slobodnim. Pored toga, Pečorin priznaje da se u njegovoj duši stvorila neizreciva odvratnost prema ženidbi još dok je bio dečak – kada mu je vračara prorekla smrt od neke rđave žene.

Da bi postigao svoj cilj i uzvisio se u tuđim očima, Pečorin unižava sebe (to čine i Onjegin i Ruđin). Praveći se da je duboko uzbuđen, Pečorin priča kneginjici Meri svoju tužnu sudbinu: Bio sam skroman, optužili su me da sam lukav; postao sam povučen. (…) Bio sam spreman da vodim ceo svet – niko me nije razumeo: i ja sam se naučio da mrzim. (…) Govorio sam istinu – nisu mi verovali: počeo sam da varam. (…) Postao sam moralni invalid: jedna polovina moje duše nije postojala, ona se sasušila, isparila, umrla, ja sam je odsekao i odbacio; a druga polovina je još bila živa i spremna da svakoga usluži, ali to niko nije opazio, zato što niko nije znao da je postojala ona druga polovina koja je umrla…

Međutim, pišući o ovom događaju, Pečorin ne kaže da je kneginjicu Meri lagao. Ako imamo u vidu Pečorinovu samokritičnost i detaljnu samoanalizu koja je prisutna na gotovo svakoj stranici njegovog dnevnika, razlog neobrazlaganja i nepominjanja ovog monologa možemo tražiti u njegovoj istinitosti – patetično rečenoj zbog efekta koji treba da izazove.

S obzirom na to da Pečorin događaje, osećanja i razmišljanja povereva svom dnevniku koji ne planira da objavljuje, niti da ga čita pred nekim, sasvim je logično da on sve to beleži potpuno iskreno. Ipak, iz nekih mesta u Pečorinovom dnevniku vidi se da on, u stvari, sebe prikazuje gorim nego što jeste. Na primer, posle neuspelog pokušaja da stigne Veru, Pečorin pada na mokru travu i plače. Nesumnjivo je da je uzrok ovakvog izliva osećanja Pečorinova patnja i njegove emocije prema Veri, međutim, Pečorin to ne može da sebi prizna, pa svoje plakanje objašnjava svojim rastrojenim živcima i praznim želucem. U sceni opraštanja sa kneginjicom Meri, vidi se jedno dragoceno Pečorinovo priznanje: da je još koji minut stajao tu, pao bi pred njene noge.

Pečorin sebe prikazuje gorim nego što jeste zbog svoje ogorčenosti, a ne zbog hladnoće. „Na jednom stepenu ogorčenosti često se javlja ovakva težnja ka jednom ovakvom pečorinskom samooptuživanju, ili, da budemo precizniji, prema jednom ovakvom pečorinskom samounižavanju. Pečorinova tobožnja iskrenost umnogome je samo jedan specifičan oblik samounižavanja” (N. Milošević, Predgovor knjizi Junak našeg doba).

Ljermontovljev junak je doživeo razočaranja na društvenom i ličnom planu; on često govori o slomu svojih iluzija i sa gorčinom pristupa temi izdajstva u ljubavi i prijateljstvu.

Sukob karaktera u romanu Junak našeg doba vidljiv je u samoj ličnosti glavnog junaka – Pečorina. S jedne strane, Pečorin sebe posmatra kao potpuno razvijenog i formiranog čoveka koji je sve u životu već iskusio, pa mu pomisao na smrt ne izaziva strah, već potpunu ravnodušnost: Pa šta, ako treba umreti – neka umrem: gubitak neće biti veliki za ovaj svet, pa i meni samome je već prilično dosadno, ja sam kao čovek koji zeva na zabavi i koji ne ide da spava samo zato što njegova kola još nisu stigla. Međutim, sa druge strane, Pečorin u svojoj duši oseća neizmernu snagu koju ispoljava na krajnje besmislen i surov način; osnovni pokretač njegovog celokupnog delanja jeste volja za moć.

Pečorin ne želi da bude inertan, ali ne radi ništa istinski korisno, jer ne nalazi delatnost koja odgovara njegovoj snazi i duhu. On je, kako sam kaže, sličan geniju prikovanom za činovnički sto i osuđenom da prepisuje akta. „Pečorini su iznad stvarnosti koja ih okružuje i zato imaju pravo da preziru život i ljude; čitav njihov život jeste negiranje – kao reakcija na postojeći poredak stvari” (N. A. Dobroljubov, Šta je oblomovština).

U dvoboju sa Grušnjickim Pečorin kaže doktoru Verneru da možda i želi da bude ubijen. „Ova Pečorinova čudna želja – ma koliko se to možda paradoksalno činilo – baca novu svetlost na držanje samog Ljermontova za vreme dvoboja sa Martinovom. Zašto je pisac nepokretno i s oborenim pištoljem čekao da mu Martinov metkom oduzme život? Nije li, poput svog junaka, razočaran i ogorčen nepravdama i patnjama koje su ga snašle, i sam u stvari, želeo da bude ubijen? Samo ako Grušnjicki nije ispunio Pečorinovu želju, Martinov piščevu, na žalost, jeste” (N. Milošević, Predgovor knjizi Junak našeg doba).

Suvišni ljudi u ruskoj književnosti>>

Autor: Dušica Čukić