Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Већ се деценијама мери трајање мука наших ’језичких власти’, новинара и говорничког плебса око изговора речи као што су водопривреда, телевизија, парламент, Аустралија, самозаштита, асистент, пољопривреда, Алесандра, Фалуџа, инцидент. Међу онима који су одлучили да треба да пропишу како се ове речи изговарају превладава став да се мора говорити водОпривреда, телЕвизија, парлАмент. Новинари јавног сервиса и још понеког медија се труде да се томе ставу повинују. Други новинари и сви ми који оне прве слушамо, проживљавамо расположења од напада беса до туге и апатије. Сви ми, од језичких законописаца преко новинара обеју врста до обичних корисника језика у свим осталим ситуацијама говоримо водопрИвреда, телевИзија, парламЕнт (овде ће неки ауторитет српске акцентологије рећи: није, ја се и себи обраћам са ’асИстенте’).

Добронамерни посматрач се природно пита: зашто уопште икад водОпривреда, телЕвизија, парлАмент? Да ли то чини језик бољим средством размишљања, комуникације и чувања идеја? Да ли нека језичка заједница – природни говор неког подручја, или природни говор неке друштвене групације – речи наведеног типа изговара на такав начин? Не.

Разлог за наметање ових сулудих образаца изговора лежи у погрешном разумевању предмета сопственог истраживања. Ови лингвисти (извињавам се свим стварним лингвистима) сматрају да је језик скуп правила о томе где се пише велико слово, где се помера акценат, где се мора рећи с обзиром а не обзиром, и да се језик тако и учи: памте се и примењују једноставна правила наведеног типа. И пошто стандардни језик, услед уплива језичког инжењеринга приликом одлучивања шта јесте а шта није део стандарда, представља једну врсту вештачког језика, они онда верују да је стандардни језик скуп оних правила која су они сами прописали. Од природног језика, њега разликује виши степен правилности: природни језик уме да одступи од правила, али стандард не би смео.

Оваква су правила превише груба, на претерано конкретном нивоу да би се њима у потпуности описао језик. Када би стандардни језик био заснован само на павилима прописаним у литератури, ни двадесети део реченица које данас изговарамо говорећи стандардним српским не бисмо могли да склопимо јер не бисмо имали довољно информација. На пример, ниједан приручник о стандардном језику не прописује да када координирамо две једнинске именице женског рода, глагол се слаже у женском роду, а са две средњег рода у мушком: књига и оловка су продате, писмо и пенкало су продати (не може писмо и пенкало су продата). Типова оваквих ситуација где избор доносимо не на основу приручника већ на основу језичког осећаја је на хиљаде. Ниједан језик, поготову не стандардни, није могуће у потпуности описати, још мање прописати. Кад се стандард не би изводио из неког живог дијалекта, он би остао непотпун, и самим тим неупотребљив. Наши прескриптивни лингвисти овога нису свесни.

Такође, супротно схватању наших лингвиста, наука се не бави прописивањем, па чак ни описивањем правила. Наука се бави препознавањем правилности у свету око нас, и питањем зашто свет одликују баш те правилности а не неке друге. Када наука уочи правилност, а онда се сусретне са одступањима од те правиности, она покушава да сазна да ли је правилност била лоше препозната, или су одступања резултат неког додатног фактора који претходно није узиман у обзир. У оба случаја, наука замењује стару формулацију правилности новом.

Једна од правилности уочених код једног броја дијалеката нашег језика јесте да силазни акценти (као у Зорка и у кућа) код највећег броја речи не могу стајати ван првог слога у речи. Ова правилност реконструисана је као резултат промене која је захватила раније стање. У ранијем стању, наш језик је имао само два силазна акцента, и они су се налазили било где у речи. Опште стање је било да се говорило јунААк и сведОк. Онда се догодила промена (о чијем узроку још не знамо довољно), која је све акценте који су се могли померити померила за једно место ка почетку речи, и притом их претворила у узлазне: јУнаак, свЕдок. Тако смо од два добили четири акцента, дуги и кратки силазни и дуги и кратки узлазни (могу се илустровати именима: Зорка, Стана, Милан и Милош). Силазни су остали само тамо где акценти старог стања нису могли да се помере: онде где су били на првом слогу.

Законописци нашег језика су ово претворили у правило: силазни акценти не смеју да се изговарају ван првог слога. Када их тамо нађеш, ти их помери једно место ка почетку и претвори у узлазне. У речима водопрИвреда, телевИзија, парламЕнт, сви ми изговарамо силазне акценте ван првог слога. Законописци ту од нас очекују да их превучемо улево и воздвигнемо у водОпривреда, телЕвизија, парлАмент.

Постављају се следећа два питања.
Ако је језик заиста померио све акценте једно место улево, како то да ипак сви изговарамо водопрИвреда, телевИзија, парламЕнт – зашто се и они нису померили?
Ако сви ипак изговарамо водопрИвреда, телевИзија, парламЕнт, како законописци нашег језика себи објашњавају одлуку да стандардни језик моделују према павилу које је превише једноставно да обухвати језичу реалност?

Одговор на прво питање је да постоје додатни фактори, и да они одређују домене које померање акцената није погодило или их бар не погађа директно и без одлагања. Те домене чине на пример неке речи које су позајмљене са силазним акцентом ван првог слога (парламЕнт), или неки типови сложница код којих други члан, као управни елемент, има силазни акценат на првом слогу (водо_прИвреда). Овај текст није место за озбиљнију научну анализу, односно за одговор на питање зашто баш ове речи. Важно је да постоје додатни фактори који ограничавају првобитно уочену правилност.

Своје тврдо држање правила и тамо где оно не одговара правилностима уоченим у језичкој стварности наши језички ауторитети објашњавају на два начина. Један је да њихово правило уствари одговара правилности, само говорници језика од ње одступају. Други је да је стандард ионако вештачки језик па може да истрпи и правило које поједностављује ствари, и када то правило не одговара језичкој стварности.

Прво објашњење је бесмислица. Аналогија је рецимо да је Ајнштајн рекао: мерења у физици не одговарају Њутновим законима, али то мора бити зато што природа одступа од својих закона, и стога ћемо се држати Њутнових закона, љутећи се на природу што их се она не држи. Будући научник, Ајнштајн је потражио сложеније, а јошувек елегантне законе којима је обухватио прецизније измерену стварност. Слично томе, једини увид лингвистике у оно што језик јесте долази од онога што говорници језика продукују, и како језичке изразе оцењују. Ако говорници продукују водопрИвреда, телевИзија, парламЕнт, а варијанте водОпривреда, телЕвизија, парлАмент оцењују као неприродне, онда је то стварност а не одступање говорника од ње.

Друго објашњење пружа простор за дебату. Једноставније правило је лакше за учење. Ако желимо да и говорници који код куће усвајају дијалекте удаљене од стандарда могу да науче стандард, можда ћемо им помоћи једноставнијим правилима. Ово интуитивно прихватљиво објашњење, нажалост се у реалности показује као погрешно. Осим што сам већ поменуо да језик није могуће описати, па ни вештачки изградити, скупом грубих правила овог типа, практична је чињеница да ни Лесковчанину, ни Пироћанцу, ни Нишлији, ни Крушевљанину није лакше да научи да каже водОпривреда, телЕвизија, парлАмент него водопрИвреда, телевИзија, парламЕнт, било да остале речи изговара како стандард очекује, било да то не чини.

Постоји још један важан корен овог наопаког приступа. Српска лингвистика, као и лингвистике других бивших југословенских република, екстремно је, чак за једну науку болесно хијерархијски устројен систем, налик систему цркве. Речи ’светих отаца’ Караџића, Даничића, Белића, Стевановића, Ивића прихватају се као догма, и свако макар делимично неслагање са њима узима се као тежак прекршај који заједница уме строго да казни. Притом, научници чији положај и утицај су резултат полтронске експлоатације хијерархије, а не научних капацитета, врло често њихове ставове некомпетентно интерпретирају. И највећа глупост може се добро продати ако се припише једном од ових заиста великих имена наше науке о језику. У сваком случају, речи и ставови наведених ауторитета недвосмислено су надређени свакој реалности понашања говорника језика. Ако је Даничић рекао да су се силазни акценти ван првог слога повукли једно место напред и постали узлазни, онда сваки говорник који каже водопрИвреда, телевИзија, парламЕнт, уједно говори и против (инае погрешног интерпретирања) Даничића, и заједница то мора да спречи.

Оваквих проблема не би било када би наша лингвистичка заједница смогла снаге да схвати да је стандардни језик утолико бољи, уколико има мање вештачких елемената. Поготову вештачких правила. Другим речима, он је утолико бољи уколико се више заснива на живом језику. Стандардизација треба да се сведе на препознавање и описивање онога језика који се сам успоставља приликом комуникације говорника различитих дијалеката. Вештачко у њему може евентуално да буде бирање неких варијаната као стандардних, и обележавање других као нестандардних, тамо где за исту граматичку структуру или исти појам постоји више начина реализације. Ако неко каже ’стајала је у излог’, а неко други ’стајала је у излогу’, лингвист може да вештачки преломи да само друга опција буде део стандарда. Али саме опције морају доћи из живог језика. Речи водОпривреда, телЕвизија, парлАмент не долазе из живог језика, а њихова употреба нема ни валидног ’вештачког’ лингвистичког оправдања. И зато нам толико сметају.

Аутор: Бобан Арсенијевић

Од истог аутора прочитајте и О позајмљеницама.

Извор: inform-al.blogspot.rs