Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Trebalo bi istresti stvarnost iz svesti, razlistati kupusare uspomena, promućkati surutku u glavi, izbaciti dosadne detalje iz sećanja, pripitomiti prošlost i dresirati je da špijunira za nas, da se svakodnevno pretvara u nešto drugo, da nas laže, da nam krade ideje, da nas trpa u mitologiju i da nam dezinfikuje savest. Ono što ostane u nama posle toga možemo uslovno nazvati Vreme za nove teme!

Čovek rođenjem dobije jednu količinu vremena koju tokom života troši. Taj trun čovekovog vremena nije deo univerzalnog, vaseljenskog vremena, to je nagrada čoveku što se rodio i što postoji. Kažemo „Prošlo je mnogo vremena”, ili „Vreme juri ko ludo”. Grešimo! Vreme stoji, mi prolazimo, mi jurimo, i mi se trošimo, naše vreme trošeći, pa Desanka sasvim ispravno peva „Nemam više vremena”.

Ali, da ne dangubimo, hajde da malo odlutamo u prošlost našeg glavnog grada, recimo u 1840. godinu, kada je otvorena prva kafana u Beogradu, koja se zvala „Kod sedam Švaba”. Nušić, doduše, u svom tekstu „Beogradske kafane” ovu smešta u kasniji period! Ali, Nušić se nije u životu bavio čobanskim poslom pa ne pominje da je, u vreme otvaranja te prve kafane, Upraviteljstvo varoši beogradske pokušavalo uredbama da uredi život u čaršiji, pa je izdalo Uredbu o mangupima. Pomislićete – i danas aktuelna tema! Da, ali drugi će reći: danas u Beogradu nema čobana i nema stoke. Ko se tu vara?

U starom Beogradu, ako bi se izgubila stoka, zbog čobanskog nemara, ili zbog obadanja, trebalo je podneti vlastima prijavu sa ličnim podacima izgubljenog konja, vola ili druge stoke. Tako oglašena izgubljena stoka nazivana je mangup-stoka, i podlegala je pod Uredbu o mangupima. Po toj uredbi, koja je dugo primenjivana, vlast je bila obavezna da traži izgubljenu stoku i da o tome obaveštava javnost. U jednom dokumentu iz jula 1861. godine, Srez vračarski, Okrug beogradski, izdao je objavu o izgubljenoj stoci-mangupima, u kojoj piše: „Od prošle jeseni nestao je jedan jarac barzast šaren, od dve do tri godine star, mator, kod Nauma Stefanovića na Banjici. Nestala je i jedna žuta krava od tri do pet godina matora kod Lazara Škrebića na Banjici kod Svete Trojice. Nestalo je i jedno prase od šest meseci staro kod Blagoja Srećkovića u Resniku na Đurđev dan. Predloženu mangup-stoku Upraviteljstvo varoši Beogradske objavljuje s tim da istu po istečeniju Zakonom određenog roka u polzu kase Praviteljstvene ima prodati ako im se za to vreme saibija ne prijavi.”

Tako se nekad punio gradski budžet. Beograd danas nema takvu uredbu, ali ima, sa ekološke tačke gledišta, zabrinjavajuće zadovoljavajući biodiverzitet, ili, sa sholastičko-mudrijaške tačke gledišta, nepodnošljivo podnošljivu količinu i stoke i mangupa, pa jedna takva Uredba možda ne bi bila naodmet.

Izvor: Novosti

Fotografija: zena.blic.rs