Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Mihailović: Nijedan Srbin nema šansu.

Bećković: Ne predlaže se niko, jer pretenduje svako.

Nobelovom komitetu nema ko da piše. Bar ne iz Srbije. Propustili smo još jednu priliku da nekog od naših znamenitih pisaca ubacimo u trku za najveću književnu nagradu. Rok je istekao 31. januara.

Uzalud su ranijih godina, na adrese SANU, Udruženja književnika Srbije i Srpskog PEN centra iz Stokholma stizali pozivi s molbom da se uz obrazloženje prosledi ime našeg kandidata za Nobelovu nagradu. Odgovora Švedskoj akademiji dosledno nije bilo.

Ove godine pismo je zato stiglo samo Akademiji, i opet ostalo bez odgovora.

Tako je Srbija, i u ovoj stvari, zemlja paradoksa. Bez obzira na to što imamo kvalitetne prozne pisce i pesnike za glavni svetski tok, koji u svojim vitrinama drže većinu nacionalnih nagrada za vrhunske domete, autore koje poznaje i priznaje čak i deo strane publike i kritike, još ne uspevamo da nađemo ime koje bismo s ponosom „gurnuli” u kvalifikacije za planetarno književno prvenstvo. Pa šta bude.

Nisu se, izgleda, naši ljudi od pera još dogovorili ko će posle Andrića biti pisac. Da li je posredi umetnička sujeta? Ili to što preovlađuje mišljenje da je ovo nadmetanje čista politika, pa shodno tome odbijamo da uđemo u to kolo. Na stranu to što su Nobelovu nagradu, potpuno pravedno, kroz istoriju dobijali i mnogobrojni pisci najvišeg ranga.

Andrić, pres-konferencija nakon vesti o dodeli Nobelove nagrade>>

SEDAM STOTINA POZIVA

Novi ciklus izbora za Nobelovu nagradu za književnost počeo je već u septembru prošle godine, kada je širom sveta poslato skoro sedamsto formulara za nominaciju, odabranim pojedincima i institucijama. Švedska akademija će do aprila napraviti preliminarni izbor od petnaest do dvadeset kandidata, a već u maju će se odlučiti za finalnih pet imena u najužem izboru. Osamnaest članova Nobelovog komiteta čitaće njihova dela tokom leta, tokom septembra će zasedati poslednji put, a odluka će pasti početkom oktobra, kada je i proglašenje pobednika.

Na sednici Odeljenja jezika i književnosti SANU, 26. decembra prošle godine, naši akademici su odlučili da ni ove godine nemamo predstavnika. Sekretar odeljenja, akademik Predrag Piper tim povodom kaže:

– Za razliku od ranijih sednica, sada je takav stav usvojen bez obrazloženja.

Kao lingvista, Piper ne želi da tumači stanovište kolega književnika, ali smatra da je u dobroj meri odluka o Nobelovoj nagradi politička, da se pri žiriranju gleda ko je iz koje zemlje:

– Nije povodom Nobela samo književnost i umetnost u pitanju, ima tu raznih „začina” i ljudi ne žele da budu upleteni.

Akademik Dragoslav Mihailović nam dalje osvetljava situaciju u Akademiji, i kaže:

– Stav je da se ne daju nikakvi predlozi ni za manje nagrade, jer ti predlozi, koje bi davali članovi SANU, morali bi da se ponavljaju i svi kandidati vrte ukrug. Da ne ispadne da predlažemo sami sebe. Isti zaključak važi i za Nobelovu nagradu!

Na pitanje da li bi naš stalni kandidat, na neki način, promovisao srpsku književnost i kulturu, učinio je vidljivijom van granica zemlje, Mihailović odgovara:

– Ne mislim tako, mislim da je bolje ovako. Nijedan Srbin nema nikakvu šansu da dobije Nobelovu nagradu, iz političkih razloga, pa makar bio novi Tolstoj ili Andrić. Ništa ne bi menjalo ni to da se predlaže.

Razlog za ovakav postupak, objašnjava nam i akademik Matija Bećković:

– Bilo je u Odeljenju nekoliko potencijalnih nobelovaca i nije bilo zgodno da se odlučujemo za jednog. To je ostavljeno Šveđanima. Tako da se iz principa ne predlaže niko, jer je na to pretendovao svako. Tako je ostalo i tako je taj načelan stav zadržan.

Bećković se, ipak, slaže da bi nominacija iz Srbije bila korisna za našu literaturu i društvo, ali dodaje:

– U međuvremenu se ta nagrada kompromitovala, a i mi zajedno s njom. Niti je ona ono što je bila, niti smo to mi.

Ivo Andrić: O priči i pričanju>>

Malo je drugačije u Srpskom PEN-u. Poslednjih godina, kako „Novosti” nezvanično saznaju, pominjao se i razmatrao David Albahari. Naš centar, međutim, već nekoliko godina ne dobija pismo od Nobelovog komiteta.

– Ne znam razlog, možda je reč o i neredovnom odgovaranju na ranije pozive. Naime, smatrali smo neumesnim da stalno ponavljamo iste predloge, a takođe u Upravnom odboru Srpskog PEN centra smatramo da zarad ozbiljnosti nagrade i vrlo visokih kriterijuma koje treba poštovati ne bi bilo dobro stalno proširivati spisak kandidata – kaže potpredsednik Mihajlo Pantić.

Srpska književnost, po njegovim rečima, nema toliko internacionalno priznatih imena da svake godine kandiduje neko novo ime, a razložno je pretpostaviti da Nobelov komitet uredno registruje ranije kandidature:

– O tome ćemo svakako raspravljati na nekom budućem sastanku. Poslednjih godina nismo nikog predlagali, ali treba znati da predlog mora ostati anoniman. Mislim da savremena srpska književnost ima dva, najviše tri internacionalno potvrđena imena koje bi svakako trebalo predložiti. Ukoliko komitet obnovi poziv verujem da ćemo to i učiniti.

U proteklih nekoliko decenija Srpski PEN je predlagao Desanku Maksimović, Danila Kiša, Aleksandra Tišmu, Vaska Popu. Udruženje književnika je, takođe, predlagalo Popu i Kiša, kao i Milorada Pavića, Slobodana Selenića, Miodraga Bulatovića, Dobricu Ćosića, Miodraga Pavlovića. Pavić je, uz to, nominovan desetak godina uzastopce od predlagača iz Evrope i SAD. A Kišovo ime prati i legenda da je već bio u pobedničkoj koverti, ali je, nažalost, umro tog oktobra 1989, uoči saopštenja pobednika, a nagrada se ne dodeljuje posthumno.

Krenite u virtuelnu šetnju kroz Spomen-muzej Ive Andrića>>

Izvor: Novosti

Na komemoraciji velikom piscu, 26. marta 1985. godine, Matija Bećković održao je posmrtnu besedu. U njoj je prikazao sliku jednog vremena i politike. Ova beseda je bila i svojevrstan pogled u budućnost, punih pet godina pre nego što će nastupiti raspad Jugoslavije.

Činim ono što sam mislio da neću, pišem o onome o čemu se ne piše, govorim baš ono što je trebalo izbeći. Diram u ranu. Tako nešto nije se nigde nikada dogodilo. Najčitaniji i najomiljeniji pisac, najpoznatiji lik, najstarije dete naše zemlje, najzdraviji sin srpskog jezika, najduži smeh Beograda – Branko Ćopić, krenuo je iz kuće u svoju poslednju šetnju.

Svi su ga prepoznavali, retko se ko nije okrenuo za njim, mnogi šeširi su podignuti da ga pozdrave. Niko nije znao kuda se zaputio. A zaputio se na poslednje mesto, poslednjih ljudi koji nemaju ništa od onoga što je on imao. A oni su nadirali u suprotnom pravcu: u bitku za hleb i krov nad glavom.

Prijatelji su znali njegove poslednje brige: da neće imati za kiriju i za hleb, da će mu zapaliti kuću, i oterati ga na robiju. A bio je poslednji koji je imao razloga da brine za sebe. Ali je brinuo kako će preživeti Nikoletina Bursać, Jovica Jež, Jovandeka Babić, Vuk Bubalo, Pepo Bandić, Stanko Veselica, i toliki drugi koje je doveo na svet. Branko Ćopić nije imao druge dece. Bila je to briga malo teža od one Balzakove: za koga udajemo Evgeniju Grande?

Svet za koji se osećao odgovornim razdešavao se na njegove oči. U njemu se više nije mogao snaći ni novi Štrbac, zvani Nikoletina, ni domisliti nijedan um, ma koliko se pravio lud, ni spasiti duša makar ukrivena u stotine kožuha.

U tuđem svetu pomeo se i Branko Ćopić. U jedno vreme koje je nadmudrilo Davida Štrpca. Onaj koji je priznavao da je kukavica, a napisao „Jeretičku priču”, onaj koji je nazvan lažovom, koji je prvi rekao istinu. Izbio je iz njega strah koji je morao izbiti. Strah, ali kakav? Ko na njegovom mestu još negde na svetu strahuje takve strahove. Verovao je da su mu za najveću krivicu i neoprostiv greh uzeli posetu Hristovom grobu. Tu su ga uočili i protiv njega se urotili organi gonjenja celoga sveta.

Jednog popodneva, sedeći u svom udobnom stanu u glavnoj ulici naše prestonice, u obilju, među knjigama i diplomama, pored svoje biste, poverio je svojoj ženi valjda najgoru slutnju:
− Mene će, izgleda, streljati! Nešto ranije je iz pisma Ziji Dizdareviću provirila dželatova kapuljača. „Po hladnoj jezi koja im prethodi” osećao je da će „doći po njega i odvesti ga neznano kud.”

Streljanje Branka Ćopića je prizor kojim je krunisan naš vek. Da bi preduhitrio smrt sa kosom, noćne i dnevne vampire, što su počeli da se „rote u svom stiješnjenom svijetu” čim je završio svoju „Zlatnu bajku o ljudima” sišao je na most. Onaj isti most pod kojim je, kažu, nepoznati dečak ispod Grmeča prespavao svoju prvu noć kad je stigao u Beograd. Čelom na beton. Onaj za koga se to nikad nije ni mislilo. Krug se sklopio i smanjio: kao da u međuvremenu nije ništa bilo.

Smrt Jesenjina i Majakovskog je potresla svet. Javnu smrt Branka Ćopića (u po bela dana na najvećem mostu u centru glavnog grada) kao da smo sakrili od sebe. A on kao da se sklonio od onoga što nas čeka.

Izvor: akademskikrug.rs

Fotografija: www.novosti.rs