Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Михаиловић: Ниједан Србин нема шансу.

Бећковић: Не предлаже се нико, јер претендује свако.

Нобеловом комитету нема ко да пише. Бар не из Србије. Пропустили смо још једну прилику да неког од наших знаменитих писаца убацимо у трку за највећу књижевну награду. Рок је истекао 31. јануара.

Узалуд су ранијих година, на адресе САНУ, Удружења књижевника Србије и Српског ПЕН центра из Стокхолма стизали позиви с молбом да се уз образложење проследи име нашег кандидата за Нобелову награду. Одговора Шведској академији доследно није било.

Ове године писмо је зато стигло само Академији, и опет остало без одговора.

Тако је Србија, и у овој ствари, земља парадокса. Без обзира на то што имамо квалитетне прозне писце и песнике за главни светски ток, који у својим витринама држе већину националних награда за врхунске домете, ауторе које познаје и признаје чак и део стране публике и критике, још не успевамо да нађемо име које бисмо с поносом „гурнули” у квалификације за планетарно књижевно првенство. Па шта буде.

Нису се, изгледа, наши људи од пера још договорили ко ће после Андрића бити писац. Да ли је посреди уметничка сујета? Или то што преовлађује мишљење да је ово надметање чиста политика, па сходно томе одбијамо да уђемо у то коло. На страну то што су Нобелову награду, потпуно праведно, кроз историју добијали и многобројни писци највишег ранга.

Андрић, прес-конференција након вести о додели Нобелове награде>>

СЕДАМ СТОТИНА ПОЗИВА

Нови циклус избора за Нобелову награду за књижевност почео је већ у септембру прошле године, када је широм света послато скоро седамсто формулара за номинацију, одабраним појединцима и институцијама. Шведска академија ће до априла направити прелиминарни избор од петнаест до двадесет кандидата, а већ у мају ће се одлучити за финалних пет имена у најужем избору. Осамнаест чланова Нобеловог комитета читаће њихова дела током лета, током септембра ће заседати последњи пут, а одлука ће пасти почетком октобра, када је и проглашење победника.

На седници Одељења језика и књижевности САНУ, 26. децембра прошле године, наши академици су одлучили да ни ове године немамо представника. Секретар одељења, академик Предраг Пипер тим поводом каже:

– За разлику од ранијих седница, сада је такав став усвојен без образложења.

Као лингвиста, Пипер не жели да тумачи становиште колега књижевника, али сматра да је у доброј мери одлука о Нобеловој награди политичка, да се при жирирању гледа ко је из које земље:

– Није поводом Нобела само књижевност и уметност у питању, има ту разних „зачина” и људи не желе да буду уплетени.

Академик Драгослав Михаиловић нам даље осветљава ситуацију у Академији, и каже:

– Став је да се не дају никакви предлози ни за мање награде, јер ти предлози, које би давали чланови САНУ, морали би да се понављају и сви кандидати врте укруг. Да не испадне да предлажемо сами себе. Исти закључак важи и за Нобелову награду!

На питање да ли би наш стални кандидат, на неки начин, промовисао српску књижевност и културу, учинио је видљивијом ван граница земље, Михаиловић одговара:

– Не мислим тако, мислим да је боље овако. Ниједан Србин нема никакву шансу да добије Нобелову награду, из политичких разлога, па макар био нови Толстој или Андрић. Ништа не би мењало ни то да се предлаже.

Разлог за овакав поступак, објашњава нам и академик Матија Бећковић:

– Било је у Одељењу неколико потенцијалних нобеловаца и није било згодно да се одлучујемо за једног. То је остављено Швеђанима. Тако да се из принципа не предлаже нико, јер је на то претендовао свако. Тако је остало и тако је тај начелан став задржан.

Бећковић се, ипак, слаже да би номинација из Србије била корисна за нашу литературу и друштво, али додаје:

– У међувремену се та награда компромитовала, а и ми заједно с њом. Нити је она оно што је била, нити смо то ми.

Иво Андрић: О причи и причању>>

Мало је другачије у Српском ПЕН-у. Последњих година, како „Новости” незванично сазнају, помињао се и разматрао Давид Албахари. Наш центар, међутим, већ неколико година не добија писмо од Нобеловог комитета.

– Не знам разлог, можда је реч о и нередовном одговарању на раније позиве. Наиме, сматрали смо неумесним да стално понављамо исте предлоге, а такође у Управном одбору Српског ПЕН центра сматрамо да зарад озбиљности награде и врло високих критеријума које треба поштовати не би било добро стално проширивати списак кандидата – каже потпредседник Михајло Пантић.

Српска књижевност, по његовим речима, нема толико интернационално признатих имена да сваке године кандидује неко ново име, а разложно је претпоставити да Нобелов комитет уредно региструје раније кандидатуре:

– О томе ћемо свакако расправљати на неком будућем састанку. Последњих година нисмо никог предлагали, али треба знати да предлог мора остати анониман. Мислим да савремена српска књижевност има два, највише три интернационално потврђена имена које би свакако требало предложити. Уколико комитет обнови позив верујем да ћемо то и учинити.

У протеклих неколико деценија Српски ПЕН је предлагао Десанку Максимовић, Данила Киша, Александра Тишму, Васка Попу. Удружење књижевника је, такође, предлагало Попу и Киша, као и Милорада Павића, Слободана Селенића, Миодрага Булатовића, Добрицу Ћосића, Миодрага Павловића. Павић је, уз то, номинован десетак година узастопце од предлагача из Европе и САД. А Кишово име прати и легенда да је већ био у победничкој коверти, али је, нажалост, умро тог октобра 1989, уочи саопштења победника, а награда се не додељује постхумно.

Крените у виртуелну шетњу кроз Спомен-музеј Иве Андрића>>

Извор: Новости

На комеморацији великом писцу, 26. марта 1985. године, Матија Бећковић одржао је посмртну беседу. У њој је приказао слику једног времена и политике. Ова беседа је била и својеврстан поглед у будућност, пуних пет година пре него што ће наступити распад Југославије.

Чиним оно што сам мислио да нећу, пишем о ономе о чему се не пише, говорим баш оно што је требало избећи. Дирам у рану. Тако нешто није се нигде никада догодило. Најчитанији и најомиљенији писац, најпознатији лик, најстарије дете наше земље, најздравији син српског језика, најдужи смех Београда – Бранко Ћопић, кренуо је из куће у своју последњу шетњу.

Сви су га препознавали, ретко се ко није окренуо за њим, многи шешири су подигнути да га поздраве. Нико није знао куда се запутио. А запутио се на последње место, последњих људи који немају ништа од онога што је он имао. А они су надирали у супротном правцу: у битку за хлеб и кров над главом.

Пријатељи су знали његове последње бриге: да неће имати за кирију и за хлеб, да ће му запалити кућу, и отерати га на робију. А био је последњи који је имао разлога да брине за себе. Али је бринуо како ће преживети Николетина Бурсаћ, Јовица Јеж, Јовандека Бабић, Вук Бубало, Пепо Бандић, Станко Веселица, и толики други које је довео на свет. Бранко Ћопић није имао друге деце. Била је то брига мало тежа од оне Балзакове: за кога удајемо Евгенију Гранде?

Свет за који се осећао одговорним раздешавао се на његове очи. У њему се више није могао снаћи ни нови Штрбац, звани Николетина, ни домислити ниједан ум, ма колико се правио луд, ни спасити душа макар укривена у стотине кожуха.

У туђем свету помео се и Бранко Ћопић. У једно време које је надмудрило Давида Штрпца. Онај који је признавао да је кукавица, а написао „Јеретичку причу”, онај који је назван лажовом, који је први рекао истину. Избио је из њега страх који је морао избити. Страх, али какав? Ко на његовом месту још негде на свету страхује такве страхове. Веровао је да су му за највећу кривицу и неопростив грех узели посету Христовом гробу. Ту су га уочили и против њега се уротили органи гоњења целога света.

Једног поподнева, седећи у свом удобном стану у главној улици наше престонице, у обиљу, међу књигама и дипломама, поред своје бисте, поверио је својој жени ваљда најгору слутњу:
− Мене ће, изгледа, стрељати! Нешто раније је из писма Зији Диздаревићу провирила џелатова капуљача. „По хладној јези која им претходи” осећао је да ће „доћи по њега и одвести га незнано куд.”

Стрељање Бранка Ћопића је призор којим је крунисан наш век. Да би предухитрио смрт са косом, ноћне и дневне вампире, што су почели да се „роте у свом стијешњеном свијету” чим је завршио своју „Златну бајку о људима” сишао је на мост. Онај исти мост под којим је, кажу, непознати дечак испод Грмеча преспавао своју прву ноћ кад је стигао у Београд. Челом на бетон. Онај за кога се то никад није ни мислило. Круг се склопио и смањио: као да у међувремену није ништа било.

Смрт Јесењина и Мајаковског је потресла свет. Јавну смрт Бранка Ћопића (у по бела дана на највећем мосту у центру главног града) као да смо сакрили од себе. А он као да се склонио од онога што нас чека.

Извор: akademskikrug.rs

Фотографија: www.novosti.rs