Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Pripadnicima relativizovane svakodnevice u romanu suprotstavljeni su Voland i Ješua kao predstavnici večnih načela, ali se iz gomile, istovetne u svojoj bezličnosti kako u dobu postrevolucinarne Moskve tako i u vremenu Pontija Pilata, izdvajaju i naslovni junaci romana koji predstavljaju otelovljenje ideala slobodne, autentične ličnosti. Kroz lik Majstora Bulgakov progovara o sudbini umetnika u društvu i besmrtnosti njegovog stvaralačkog čina. Autor romana o Pilatu dolazi u sukob sa vladajućom ideologijom komunističkog totalitarnog režima, kritika njegovo delo ocenjuje kao pokušaj „proturanja ideologije Hrista” i optužuje zbog pilatovštine – Majstorov roman je, između ostalog, osuda vlasti (griža savesti predstavnika vlasti, prokuratora, zbog čina koji volja vlasti nalaže osnov je za duboko preispitivanje principa na kojima ona počiva). Odvajanje Majstora iz svakodnevice započinje napuštanjem profesije istoričara. Govoreći o Kantovom uticaju na Bulgakova, M. Jovanović ističe njegov negativan stav prema „istorijskom” tretmanu sudbine čovečanstva i pojedinca; oblast istorije nalazi se u granicama sveta „pojava”, istorijska svedočanstva su nepouzdana, neautentična (ilustraciju ovog stava predstavlja neautentičnost Levijevih zapisa Ješuinih propovedi). Iz sfere istorijskih, dakle neverodostojnih činjenica Majstor prelazi u oblast umetnosti, intuitivne spoznaje istine: on naslućuje kako su se odigrali događaji u Judeji dva milenijuma ranije, naslutiće prisustvo đavola u Moskvi, kao i povezanost svoje romaneskne ideje sa Volandovom akcijom.

U trenutku pojavljivanja pred čitaocem, junak se nalazi na klinici za duševne bolesnike, gde svoju ispovest pripoveda Ivanu Bezdomnom, koji u bolnicu dospeva nakon Berliozove pogibije i susreta sa demonskom družinom. U „prošlom” životu Majstorovom, o kome on govori svom sabesedniku, prekretnicu predstavlja početak bavljenja pisanjem i susret sa Margaritom. Oba događaja imaju karakter „sudbinskog”. Iskorak u ravan umetnosti realizovan je, sa „realnog”, svakodnevničkog aspekta posmatrano, zahvaljujući srećnoj slučajnosti – dobitak na lutriji omogućava Majstoru da napusti posao i posveti se pisanju. Ova okolnost može biti shvaćena kao intervencija koja dolazi iz „gornje” sfere (gde principa slučajnosti nema), odakle će Majstoru biti pružena pomoć da svoje delo i dovrši. Pri prvom susretu sa Margaritom dolazi do intuitivnog prepoznavanja prave, sudbinske ljubavi (…ja sam najednom, i to potpuno neočekivano, shvatio da sam celog života voleo upravo tu ženu). Svojom pojavom Margarita pokreće junaka na emotivnom planu, oslobađajući ga dotadašnjeg osećaja usamljenosti i izolovanosti od sveta, kao i na planu umetničke misije – ona je ta koja ga naziva „majstorom”, ulivajući mu poverenje u vrednost stvaralačkog podviga i predviđajući veliki uspeh romanu o Pilatu i Ješui. Period rada na rukopisu i ljubavi sa „tajnom suprugom” Margaritom, u idiličnom utočištu – suterenu okruženom jorgovanom, predstavlja „zlatno doba” junakovog života, koje se prekida u trenu kada Majstor sa završenim romanom iz tajnog, intimnog, izlazi u javni život i svoje delo daje na uvid merilima sveta sovjetske književnosti kraja dvadesetih godina. U susretu sa književnom javnošću, koja rukopis odbija, ismeva i napada, Majstor doživljava slom. Njegova reakcija na ozlojeđenost kritičara prerasta iz čuđenja u neobjašnjiv strah, gubitak vere u sebe i svoje delo, početak psihičke bolesti u kojoj se rađa strah od mraka i panika u pomračini pred halucinacijom „hobotnice hladnih pipaka”. U trenutku potpunog beznađa, Majstor baca u vatru svoj rukopis. Tama u kojoj je Majstor prestravljen, simbolično predstavlja mračnu atmosferu društva u kome vlada totalitarna kontrola nad ideologijom, kulturom, stvaralaštvom, čovekom.

Jasna je sličnost sa situacijom samog Bulgakova, koji, u nastupu nervnog rastrojstva, uništava svoj rukopis „romana o đavolu”, Majstorov unutrašnji krah je proživljena teskoba njegovog tvorca. Nigde i nikada u štampi SSSR-a ja nisam dobio ni jednu povoljnu kritiku mojih radova; Propala su ne samo moja prošla dela… sva moja dela su beznadna; Patim od napada straha u samoći; Ne osećam mržnju, ali sam veoma umoran i krajem 1929. sam oboleo. Ta i zver se može umoriti. Zver je izjavila da više nije vuk, već pisac. Da se odriče svoje profesije. Da se povlači u ćutanje. – neke su od izjava koje je Bulgakov ostavio za sobom u pismima, a koje mogu poslužiti kao ilustracija tragova ličnosti autora u liku junaka Majstora i Margarite. Nesumnjivo je deo piščevog iskustva i ličnosti pretočen u lik Majstora, Bulgakov sam podvlači ovu identifikaciju, birajući za završetak svog dela reči: …surovi peti prokurator Judeje konjanik Pilat Pontijski, koje predstavljaju završetak Majstorovog romana. I pisac i njegov junak nevoljno su se sukobili sa društvom u kome se umetniku nameće uloga najamnog radnika dužnog da radi u skladu sa političkom doktrinom države. Jedino što slobodnom stvaraocu preostaje je da spas potraži u duševnoj bolnici, koja, u odnosu na svet izvan, deluje kao prihvatljivo utočište.

Majstorov roman doživljava neuspeh, junak dospeva u zatvor kao žrtva lažne dojave Alojzija Mogariča (jednog od mnogobrojnih Juda dvadesetog veka), gubi suteren na Arbatu, odlazi na kliniku doktora Stravinskog, uveren u sopstvenu bezvrednost, odriče se Margarite i pisanja. Gubitak doma, ljubavi i poziva uslovljava njegovo osećanje gubitka identiteta. Ispunjen nemirom i strahom, Majstor se, pripovedajući Bezdomnom ispovest, uznemireno uklanja od mesečine, uzmiče pred svetlošću, međutim, iako skrivajući se, on neprestano posmatra mesec. Kao čovek, Majstor doživljava slom – skrivanjem od mesečine izražena je njegova slabost, a pogled uperen ka mesecu otkriva da umetnik u njemu (koji oseća prisustvo đavola i ustrojstvo kosmičkog poretka), i dalje živ, žudi za istinom. Omrznuvši svoj roman, on odustaje od istine, a u odricanju istine, gubitku vere u sebe, odsustvu mira i težnji za njim junak je sličan Pilatu Pontijskom. Majstor je pokušao da uništi svoju slobodnu reč – roman o Pilatu, koja mu je, kao i Ješui njegova propoved, donela stradanje.

Njegova ispovest i susret sa Bezdomnim će mladog pesnika transformisati, te se Majstor približava Ješuinoj ulozi „učitelja” (Levijevog, Pilatovog), što još jednom svedoči o snazi istinite reči. Ipak, kao ni u vremenu jerusalimskom, ideja humanosti i slobode izražena Majstorovim romanom ne nailazi na razumevanje u društvu dvadesetog veka, a Majstor je, kao tip propovednika slobodne reči, neminovno osuđen na stradanje i odbacivanje od strane svakodnevice. Njegovo delo, kao objava Ješuinog lika, predstavlja refleks načela svetlosti, sukobljenog sa slepilom (dakle tamom) sveta, s tim što breme tog sukoba u Majstoru rađa strah i povlačenje pred tamom, on sam ne odoleva pred svetinom i njenim zaglušujućim glasovima.

Međutim, sudbina rukopisa i njegovog tvorca regulisana je intervencijom transcendentnih sila. Rukopis koji je, naizgled, izgubljen u vatri Voland može vratiti Majstoru jer je sačuvan u „višoj” dimenziji (gde ga je pročitao Ješua), dospeo je do sfere Apsoluta zbog onoga što predstavlja, te, neuništiv, ostaje utisnut u večnosti. Velika umetnost – slobodna reč – odjek istine, izmiče „zemaljskim” granicama, ne da se njima kontrolisati.

Za razliku od Majstora, koji postaje apologeta pasivnosti, Margarita je oličenje principa akcije. Njen lik dat je najpre iz Majstorove perspektive, kroz ispovest na klinici; ona predstavlja simbol svetlosti u njegovom životu: vreme provedeno sa njom u Majstorovom sećanju je period obasjan „majskim suncem”, poslednje sećanje na nju takođe je ispunjeno svetlošću (I poslednje čega se sećam iz svog života – to je traka svetlosti iz mog predsoblja, i u toj traci raspleten pramen kose, njen bere i njene oči pune odlučnosti.). Kao i od svoje umetnosti, Majstor odustaje od ljubavi, odriče se Margarite u uverenju da, kao duševni bolesnik i upropašćen čovek, nema šta da joj ponudi. Međutim, upravo je u Margariti snaga koja njemu nedostaje, i tek će osnažen njenom ljubavlju Majstor dovršiti svoju misiju. Ako kroz lik Majstora možemo sagledati put intuitivne spoznaje istine kroz umetnost, u slučaju Margaritinog lika pokretač i sredstvo takve spoznaje svakako je prava, verna, večita ljubav. Već je istaknuta njena uloga na planu umetničke misije Majstora – ona ga podstiče u radu, prepoznaje vrednost njegovog dela. Nakon propasti romana bezuspešno pokušava da spasi i rukopis iz vatre i Majstora od stradanja, ali, poput Levija Mateja, stiže kasno.

Sa ciljem da spase Majstora, Margarita Nikolajevna sklapa pakt sa đavolom, postaje veštica i domaćica sataninog bala. Za razliku od nagodbe sa Mefistom u Faustu, gde se prodaja duše događa u cilju saznanja, kod Bulgakova je ljubav motiv saradnje sa đavolom. Ukoliko o svetlosti i tami govorimo kao o transcendentnim sferama Volanda i Ješue, na primeru Margaritinog lika se može videti njihova usaglašenost – đavo je pomagač junakinji koja je svojom prirodom najpribližnija ideji Ješuine propovedi. Sklopivši pakt sa satanom, Margarita prelazi iz svakodnevničke, „realne” ravni u „idealnu”. Njena transformacija u vešticu predstavlja oslobođenje: uz poklič Nevidljiva i slobodna! ona napušta svoj pređašnji život. Još jednom je prisutna opozicija prirodnog i veštačkog osvetljenja: U spavaćoj sobi Margarite Nikolajevne gorele su sve sijalice i osvetljavale potpuni nered u sobi, iz „nereda” i veštačkog života lišenog ljubavi, a time i svrhe, ona izleće kroz prozor (simbolično – u drugu dimenziju), na svetlost punog meseca. Delovanje mesečeve svetlosti na junakinju potpuno je različito od njenog uznemirujućeg uticaja na Majstora. Postavši veštica, Margarita ne samo da ne strahuje od mesečine već u njoj, naga (oslobođena svih stega „donjeg” sveta), uživa.

Svetlost uštapa, kao simbol uslovnog sveta, i oznaka Volandove sfere, stalni je pratilac njene „veštičije” akcije. Mesečina predstavlja i važan element ambijenta htonskog sveta, npr. u fantastičnoj sceni svetkovine rusalki i satira u čast „svetle kraljice Margo”. I samo ime junakinje ukazuje na njenu tajanstvenu povezanost sa mesecom, grčka reč margarites znači biser, koji je u drevnim kulturama smatran simbolom meseca i povezivan sa magičnim dejstvom mesečine.

Pri prelasku u „idealnu”, ravan Margarita zadržava sve kvalitete svoje ličnosti iz „realnog” sveta. Za razliku od Majstora, superiornog sa aspekta „idealnog” (zbog sposobnosti pronicanja do istine, mogućnosti da vidi Isusov lik i oseti satanino prisustvo), ali nemoćnog u sudaru sa „realnim”, Margo ispoljava snagu svoje ličnosti dosledno u obe egzistencijalne ravni. Na tanku granicu između Margarite Nikolajevne (iz svakodnevničke sfere) i „svetle kraljice Margo” (iz uslovne sfere) ukazuje već pripovedačev uvodni opis junakinje: ona je, i pre susreta sa demonskom družinom, u jedno oko veštica, žena u čijim je očima uvek tinjala nekakva tajanstvena vatra. U susretu sa Volandom i njegovom svitom, tj. u dodiru sa uslovnim svetom, u punom zamahu se ispoljava Margaritina „vatra” – unutrašnja snaga. Neustrašivost izražava već odlukom o paktu s đavolom, kulminaciju stoicizma predstavlja njeno držanje na balu kod satane i podnošenje muka tokom demonske ceremonije, dostojanstvo prilikom Volandovog iskušavanja po završetku bala čini je oličenjem slobodnog čoveka, koji ne moli jače od sebe. U činu milosrđa, spasavanja Fride na račun žrtvovanja sopstvene sreće (ponovnog susreta sa Majstorom), Margarita dela onako kako joj unutrašnji moralni zakon nalaže, svesna da bi drugačija odluka rodila grižu savesti, u čemu predstavlja suprotnost Pilatu. Milosrđe se ogleda i u njenom odbijanju Azazelovog predloga da se ubije kritičar Latunski, jedan od Majstorovih „uništitelja” (čime je neutalizovan njen jedini osvetnički akt – demoliranje stana Latunskog u naletu „veštičije” srdžbe ). Milosrđe, hrabrost, požrtvovanje – crte su u kojima se približava Ješui, pa se može reći da junakinja u sebi nosi sve ono što njegovo „svetlo” načelo predstavlja.

Činjenica da kao takva uživa Volandovo poštovanje i naklonost, ne ostavlja mesta pretpostavci o antagonizmu dvojice predstavnika Apsoluta. Margarita svojom slobodnom odlukom stupa u krug Kneza Tmine, a ona je ujedno i izabrana da bude domaćica demonskog bala kao jedina koja ispunjava uslove za tu ulogu, što ukazuje na podudarnost volje slobodnog čoveka sa voljom transcendentne sile. Misija „spasavanja” Majstora ostvarena je zahvaljujući Volandu, ali njegova pomoć zaslužena je snagom Margarite, koja svojim delovanjem ostvaruje uslove za „oslobođenje” Majstora (posredno i Pilata).

Nagrada za Margaritinu hrabrost je ponovni susret sa Majstorom – demonstracija Volandove moći stvaranja „čuda” je pojava Majstora u sataninom salonu (odsečku uslovne sfere), u bujici mesečeve svetlosti: …on se ludčki plašljivo osvrtao na svetlost sveća, a bujica mesečine vrila je oko njega. Bujica mesečine oko Majstora je ona svetlost koja i Pilatu donosi nemir, paralela između ovih junaka jasno je podvučena istovetnim rečima koje obojica izgovaraju u nespokoju, na mesečini: Ni noću, kad je mesečina, nema mira, zašto ste me uznemirili? O, bogovi, bogovi… Margaritina snaga i odlučnost transformiše Majstora, donosi otrežnjenje i stid zbog sopstvene slabosti. Margaritina je želja da „svemogući” Voland učini da sve bude onako kao što je bilo pre Majstorove propasti, tj. da ih vrati u suteren na Arbatu, da se lampa upali – svetlost lampe u ovom slučju simbolizuje dom, spokojstvo „zlatnog perioda” života junaka. Međutim, iako je Margaritina želja naizgled uslišena, ona i Majstor više ne pripadaju svetu svakodnevice; njima je, kao i romanu o Pilatu, mesto u „idealnoj” sferi.

U konačnom razrešenju njihove sudbine, još jednom se pokreće ideja besmrtnosti duše i njenog prelaska iz „donje„ u „gornju” egzistencijalnu sferu. U svakodnevničkoj ravni događa se fizička smrt junaka ( Majstorova na klinici Stravinskog, Margaritina u kući njenog muža ), ali se njihov put u „idealnoj” ravni nastavlja ka željenom miru. Azazelove reči upućene Majstoru: Pa vaša prijateljica vas naziva majstorom, vi mislite, kako onda možete biti mrtvi? svedoče o neuništivosti stvaralačkog principa, besmrtnosti onog ko stvara.

Kao i nepogoda nad Moskvom, počevši uporedo sa njom, požar u Majstorovom suterenu označava završetak jednog ciklusa. Vatra (od koje je sve počelo i kojom sve završavamo, reći će Azazel) ne predstavlja princip destrukcije, u njoj nestaje pređašnji život da bi mogao nastati novi, i zato je vesela poput oluje posle koje će se nad Moskvom nadviti duga (U nebu je veselo i kratko zagrmelo / Već opijen budućom trkom, majstor je zbacio sa police neku knjigu na sto. Raširio joj stranice na čaršafu koji je plamteo i knjiga je buknula veselom vatrom.). Majstor je „oslobođen” prethodnog života i svoje slabosti, te konačno može dovršiti svoje delo.
Majstorov roman dovršen je scenom oproštaja Pilatu. Prema Volandovom rečima, Ješua je roman pročitao, i molio za otpuštanje prokuratovog greha. Međutim, čoveku će oprostiti čovek – Majstorov akt praštanja predstavlja prihvatanje ideje Ješuine propovedi. U vremenu etičkog i duhovnog sunovrata čovečanstva, u kome je čovek preuzeo ulogu đavola, ukazuje se nužnost da čovek bude i spasitelj. Mogućnost iskupljenja kroz stradanje ostvaruje se konačnim činom ljudskog milosrđa. Pomognut misijom Kneza Tmine, vođen njime do mesta oproštenja, Majstor otvara Pilatu put ka Ješuinoj svetlosti: Slobodan si! Slobodan si! On te čeka! U sceni oproštaja simbolički se sjedinjuju obe sfere – sadejstvo apsolutnih sila u romanu usmereno je ka oslobođenju čoveka.

Svakako se postavlja pitanje zbog čega Majstor nije zaslužio svetlost, već mir. Ljeskov govori o „čudnom izboru Ješue koji k sebi približava Pilata, a odbacuje Majstora”: Skrhan okolnostima i odričući se od vlastitog imena, Majstor želi samo spokoj – i dobija ga. I , razume se, ne u „svetu”, zato što je „svet” život, večita borba. A Pilat, pak, izmučen probuđenom savešću, otvoren je za dijalog, i zato je zanimljiv Ješui (tačnije, Bulgakovu). Neprihvatljivo je mišljenje da Majstorova sudbina predstavlja „odbacivanje” od strane Ješue. Pilat je u oblast svetlosti primljen ne zato što zbog probuđene savesti predstavlja zanimljivog sagovornika, njegovom stupanju u Ješuinu sferu prethodi dug period ispaštanja, i upravo će Majstor svojim činom milosrđa omogućiti njegov „prelazak”.

Možemo prihvatiti mišljenje M. Jovanovića da Majstor ne može biti u Ješuinom krugu jer u sukobu sa svetinom nije istrajao kao snažna ličnost, ali ne i objašnjenje o uskraćivanju svetlosti junaku zbog toga što predstavlja ličnost iz Volanovog kruga, tj. naslućuje prisustvo i ulogu đavola, i uz njegovu pomoć vraća spaljen rukopis . Majstor oseća Volandovo prisustvo zahvaljujući sposobnosti kojom naslućuje i Ješuin lik, a u rukopisu vraćenom intervencijom satane je odjek Ješuinog načela. Zato nije reč o Majstorovoj „pripadnosti” Volandovom krugu, nego o već pomenutom sadejstvu i povezanosti dveju strana Apsoluta, ustojstvu sazdanom tako da (po Volandovim rečima) „sve bude po propisu”, tj. pravdi, po kojoj junak svetlost ne zaslužuje zbog greha u kome je sličan Pilatu: slabosti i gubitku vere u sebe, odustajanju od slobodne reči i odricanju istine, jednom rečju – kukavičluka.

Ipak, san Majstorovog „učenika”, nekadašnjeg pesnika Bezdomnog, u epilogu romana ukazuje na to da je „večna kuća”, spokoj u željenom domu, za junake tek usputna stanica (poput Pilatovog „večnog boravišta”) na putu prema svetlosti.

U susretu sa Majstorom započinje proces „razgorevanja svetlosti”, tj. buđenja ličnosti Ivana Nikolajeviča Pionireva – Bezdomnog. Od Berliozovog „učenika” koji treba da napiše poemu o nepostojanju Hrista, on se transformiše u Majstorovog sledbenika; jedini je predstavnik moskovske svakodnevice koji se od nje odvaja – nakon susreta sa umetnikom odriče se svojih bezvrednih stihova, sanja deo romana o Ješuinom pogubljenju (san predstavlja put svesti junaka do „više” dimenzije i jedan od načina intuitivne spoznaje), naslućuje sudbinu junaka u uslovnom svetu i pogađa trenutak njihove smrti u „realnom” svetu, Majstorov lik i delo nastavljaju da žive u njemu. Iako po Majstorovom „odlasku” život Bezdomnog teče u okvirima toka svakodnevice (nekadašnji pesnik postaje istoričar – i dalje se nalazi u oblasti „neslobode” i neautentičnih zapisa), o svakom prolećnom uštapu dolazi do njegovog „buđenja” (…Bezdomni zna da ne može da se bori protiv samoga sebe u noći uštapa.). Sa mesta Berliozove pogibije i susreta „starog” Bezdomnog sa predstavnicima uslovnog sveta, „novi” Bezdomni posmatra zrenje meseca koji, svevremen i sveprisutan, plovi nad bivšim pesnikom Ivanom Nikolajevičem i u isti mah stoji na mestu u svojim visinama. Mesečina pod kojom su se odigrali događaji Pilatovog doba (Naliva se zlatom svetilo koje je nekad visilo iznad dva petokraka svećnjaka), i događaji iz vremena Volandove misije, još jednom se javlja kao simbol istine, večno prisutne. Prolećni uštap budi u Ivanu odjek Majstorove, te i Ješuine reči, koja je prema „lažnim” propovedima Berlioza ili judejskog sveštenstva u istom odnosu kao i svetlost mesečine prema svetlima Moskve ili jerusalimskog hrama.

Kada je o lunarnoj simbolici u vezi sa likom Bezdomnog reč, treba istaći još jedno njeno značenje: mesec je simbol posredne, diskurzivne, postupne spoznaje, njegova svetlost je odraz sunčeve svetlosti, te simbolizuje spoznaju putem odraza – u slučaju Bezdomnog, do spoznaje dolazi posredstvom Majstorove „propovedi”, kao odraza Ješuinog načela.

Strah u junaku izaziva u snu viđen dželat i scena pogubljenja na Golom brdu. Bulgakovljevo poređenje: „ali nije toliko strašan dželat koliko neprirodno osvetljenje u snu” – kao da otvara novu muku koja predstoji čovekovoj savesti, moguću novu etapu u čovekovoj duhovnoj spoznaji. U Ivanu Nikolajeviču, Majstorovom „učeniku i nasledniku”, otkrivamo težnju za istinitom, prirodnom svetlošću sveta (za razliku od neprirodne). Ta je težnja najveće blago sačuvano u čovekovom oku (svesti) usred mraka kataklizme.

Smirenje u snu počinje vizijom mesečeve staze (prirodne, istinite svetlosti) na koju stupa prokurator Pontije Pilat, razgovarajući sa „lutajućim filozofom”, koji ga uverava da pogubljenja nije ni bilo. Do Bezdomnog je završetak romana stigao iz „gornje” sfere, on može da odsanja Pilatov spokoj jer je, zahvaljujući Majstorovom delu, intuitivno osetio nužnost potrebe praštanja. Međutim, završetak romana o Pilatu nije i završetak sna Bezdomnog – tek njegov susret sa „učiteljem” Majstorom i Margaritom donosi potpuni mir. Majstorova sugestija o mogućem nastavku romana koji bi trebalo da napiše Bezdomni ne odnosi se na Pilata čijoj se sudbini odlaskom u svetlost nema šta dodati. Kraj Ivanovog sna upućuje na to da nastavak može biti napisan o Majstoru. On se pred „učenikom” pojavljuje u bujici mesečine (Tada mesečev put uzavri, iz njega pokulja mesečeva reka i stane da se razliva ne sve strane. Mesec gospodari i poigrava se, mesec igra i veseli se.), Margarita uverava Bezdomnog da će „sve biti u redu” i junaci odlaze ka mesecu.

Dakle, Ivan naslućuje njihovo napuštanje sfere „večnog boravišta” i kretanje u susret svetlosti. Put meseca odlazi Pilat, potom Majstor sa Margaritom, a prizor „mesečeve poplave” u snu Bezdomnog kojim se roman završava ukazuje na to da će i njegov vapaj za spokojem, upućen bogovima o prolećnom uštapu, u određenom času biti umiren svetlošću na putu ka „učitelju”.

Na početku romana Majstor i Margarita nailazimo na prizor bogatog simboličkog sadržaja: Jedan mesečev zrak, probivši se kroz prašnjav, godinama neopran prozor, jedva je osvetljavao ugao gde je u prašini i paučini visila zaboravljena ikona, a iz njenog kiota virili su krajevi dve venčane sveće. Pod velikom ikonom je pribadačom bila zakačena mala – papirna ikonica (u poteri za sataninom svitom Ivan greškom dospeva u nepoznat stan odakle uzima sveću i ikonicu kao zaštitu od nečiste sile). „Prašnjav prozor” je pogled – svest „starog” Bezdomnog, zamagljen i uprljan vladajućom doktrinom; venčane sveće, kao simbol jedinstva u ljubavi, mogu predstavljati Majstora i Margaritu; papirna ikonica – lik svet(l)og na papiru simbolizuje Majstorov rukopis sa utisnutim likom Ješue Ha-Nocrija kao reprodukcijom „velike ikone„ – Ješue u ravni večnosti. Prisvajanje sveće i ikonice je anticipacija Ivanovog preobražaja kroz usvajanje Majstorovog pogleda i ideje njegovog dela. Jedan mesečev zrak će na kraju postati nezadrživa poplava mesečine oko Bezdomnog: Tada mesec pomahnita, on sručuje bujice svetlosti pravo na Ivana, on rasprskava svetlost na sve strane, u sobi nastaje mesečeva poplava, svetlost se talasa, uzdiže, preplavljuje krevet. Tada Ivan Nikolajevič spava sa srećnim izrazom lica. Tračak svetlosti probuđen u čoveku u konačnom izrasta u sveobuhvatnu svetlost koja trijumfuje u epilogu romana.

Autor: Zorana Popović

Bulgakov: Ješuino načelo svetlosti nasuprot kukavičluku Pontija Pilata

Prvi deo teksta pročitajte OVDE.

Bulgakovljev svet „stvari po sebi” podeljen je na „oblasti” svetlosti, tame, uz međuprostor koji bi se mogao okarakterisati kao „čistilište”. Voland, kao jedan od predstavnika „više” stvarnosti, demonstrira prostorno- vremenske zakone koji u njoj vladaju – praznična noć u kojoj se odigrava bal kod Satane produžena je njegovom voljom, kao što je i mesto događanja, stan u Sadovoj ulici, preoblikovano po potrebi; pošto je događaj situiran u dimenziji idealnog, zaustavljanje vremena i transformacija prostora skriveni su od ograničenog pogleda „realnog” sveta. Apsolutna priroda Kneza Tmine izražena je njegovom suverenom pozicijom u svetu fenomena. Delovanjem đavola i njegovih pomoćnika uticaju nad-realnih događanja podležu i predstavnici relativizovane svakodnevice (Stjopa Lihodejev u magnovenju dospeva iz Moskve u Jaltu, konferansje Bengalski u sceni raskrinkavanja magije u Varijeteu ostaje bez glave da bi mu potom bila vraćena, Varenuha je pretvoren u utvaru, itd.), što predstavlja primer Volandove superiorne sposobnosti stvaranja čuda. Još jedna njegova karakteristika je moć sveznanja – on pogađa misli pripadnika „realnog” sveta, poznati su mu uzroci, tok i posledice dešavanja u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti (npr. Voland zna da će Anuška proliti ulje koje će biti uzrok Berliozovog pada pod točkove tramvaja). Ove crte Bulgakovljevog satanu postavljaju na istu visinu položaja sa božanskim.
Kao oznake idealnog vremena javljaju se u romanu prizori nebeskih svetila. U vreme prvog prolećnog uštapa u Moskvi se događaju zbivanja prouzrokovana Volandovom akcijom, kao i razgovor Pilatov i Ješuin u Jerusalimu. Pun mesec je u ovom slučaju apsolutna oznaka, koja ne samo da povezuje dve vremenske ravni već predstavlja, kao i sunce, svevideći pogled „odozgo”, u svakom vremenu prisutan i nepromenljiv. U tom smislu se prizori meseca nad Moskvom u kontrastu sa električnim osvetljenjem grada javljaju kao simbolička ilustracija opozicije večnost – prolaznost. Veštačka svetlost obeležje je sveta „pojava”, prizemnog, dogmatskog, te nije slučajan komentar Korovjova uoči bala kod satane da mesir jednostavno ne voli električnu svetlost . Ista distinkcija javlja se u povezanosti i sa drugim likovima: Ivan Bezdomni, u trenucima koji prethode njegovoj transformaciji od Berliozovog u Majstorovog „učenika”, razgovara sam sa sobom, posmatrajući čas sijalicu električne lampe, čas mesec – dve svetlosti simbolizuju starog i novog Bezdomnog.

Slična situacija uočljiva je pri pomenu pesnika Rjuhina: trenutak spoznaje sopstvene pesničke nemoći i bezvrednosti, tj. čas kada zabluda ustupa mesto istini, praćen je kontrastom prirodne ( u ovom slučaju sunčeve ) i veštačke svetlosti – Svitalo je, pa je svetlost još neugašenih uličnih svetiljki bila nepotrebna i neprijatna. Pod sjajem električnog osvetljenja odvija se zabava članova MASSOLIT-a u Gribojedovu. Ovaj parodični prikaz privilegovanog moskovskog intelektualnog vrha umnogome je sličan prikazu Volandovog demonskog bala (npr. i na jednoj i na drugoj svečanosti okupljanje grešnika započinje u ponoć, čuju se zvuci iste džez kompozicije ). Jednom rečju, pakao pripovedačev je komentar na skup poklonika etičkog i estetskog mraka svakodnevice, na događaj koji predstavlja zemaljski pandan balu što se odvija u apsolutnoj ravni, tj. sataninoj sferi tame.

Fantastična scena velikog bala uštapa daje uvid u sferu kojom gospodari Voland, i objašnjava jednu od njegovih funkcija. Danteova predstava pakla u Božanstvenoj komediji jedan je od podsticaja za Bulgakovljevu sliku sataninog bala. Iako u Majstoru i Margariti nije na snazi stroga hijerarizacija grešnika, u prilično iscrpnom spisku gostiju (…) – kraljevi, vojvode, plemići, samoubice, trovačice, lupeži i podvodačice, tamničari i varalice, dželati, dostavljači, izdajnici, ludaci, špijuni, zavodnici – biće da nedostaju samo Danteove pape. Ipak, u romanu izostaje opis mesta na kome duše grešnika provode večnost; „hladne crne čeljusti” kamina samo su kapija pakla, odakle utvare dospevaju na bal, transformišući se iz trulih lešina u otmene zvanice. U noći punog meseca na trulež pada opsena raskoši i dekadencije, mrak zamenjuje silna veštačka svetlost: zaslepljujuća svetlost je lila iz kristalnih grozdova, u pljusku svetlosti presijavalo se (…) drago kamenje, predvorje i stepenište su osvetljeni tako jako da oči zabole. U scenama bala prisutna je parodična slika moralnog raspadanja zaodenutog materijalnim sjajem. Kada lažnih svetlosti nestane, ostaje zadah kosturnice. Dubina tame odakle povorka grešnih dolazi samo se da naslutiti, ali jasno je da je demonska svetkovina kratak trenutak odmora od onoga na šta su seni u njoj osuđene.

Na pitanje o prirodi kazne za grešnike daje odgovor povest o Fridi (ona svakoga jutra pronalazi kraj sebe maramicu kojom je ugušila svoje dete), rekvizit kazne je onaj kojim je greh počinjen (podudarnost kazne sa grehom nalazimo u Danteovom Paklu). Voland, iako netradicionalni satana, gospodar je tradicionalnog pakla – tamne sfere večnosti, u kojoj su grešnici osuđeni na ispaštanje greha. U skladu sa mehanizmom pretvaranja greha u kaznu je i suđenje Berliozovoj glavi. U apsolutnoj ravni nadležan za kažnjavanje zla, Voland izriče presudu kojom pobornika teorije da se čovek posle smrti pretvara u pepeo i odlazi u nepostojanje, osuđuje upravo na nepostojanje. Time je obelodanjena moć đavola da ljudskoj duši, suštini bića, ukine postojanje, preobrazi je u nebiće, ali pritom on podiže zdravicu u čast postojanja, principa besmrtnosti koji važi u transcendentnom poretku, u sferi tame i svetlosti podjednako. Pokazuje se da mogućnost nepostojanja ipak postoji, ali ne kao zakonitost, kako je mislio Berlioz, već kazna određena prema načelu na koje se satana poziva: svakome će biti dato po njegovoj veri. Ovo načelo predstavlja parafrazu reči Isusa Hrista iz Jevanđelja po Mateju: „Po vjeri vašoj neka vam bude”, što je, kako navodi M. Jovanović, samo jedan od primera Bulgakovljevog korišćenja i preinačavanja jevanđeoskog teksta, u pravcu poistovećivanja Volandovih iskaza i akcija sa Hristovim. S obzirom na to da je Isus iz pomenutog jevanđelja jedan od prototipova sataninog lika, manje neobičnom deluje određena podudarnost Ješuinih i Volandovih principa. Međutim, iako je apologija postojanja jedno od načela zajedničkih obojici, ipak je Volandova osvetnička uloga ono što ga udaljava od Ješuine humanističke propovedi. Iz pehara u koji se pretvara glava nevernika satana ispija krv izdajnika, doušnika – barona Majgelja, koji je ništa drugo do u relativizovanom svetu otelovljen arhetipski izdajnik Juda. Dakle, odmazda za neverovanje i izdajstvo Hrista u rukama je đavola. Tome u prilog ide i činjenica da se Volandova misija odvija u vremenskom periodu koji je podudaran sa onim iz biblijskog predanja o stradanju i vaskrsenju Isusa Hrista.

Nadleštvo nad dušama grešnika i zadatak sprovođenja kazne je specifična funkcija Volanda kao predstavnika tamne strane Apsoluta. Kada je u pitanju tumačenje ljudske prirode, on, za razliku od Ješue koji optimistično propoveda da su svi ljudi dobri i da će na zemlji nastupiti carstvo pravičnosti, deli ljude na dobre i zle, pretpostavljajući, na osnovu „eksperimentisanja” i uvida u nesavršenu prirodu čoveka, da je takvo carstvo nemoguće ostvariti. Da je granica između zlih i dobrih povučena u transcendentnoj ravni jasno je na osnovu predstave o mestu određenom za sve grešnike, a ista je granica u svetu svakodnevice potencirana opet Volandovim delovanjem i njegovim stavom prema naslovnim junacima sa jedne, i pripadnicima mračne svakodnevice sa druge strane.

Kroz odnos prema Majstoru i Margariti, gde se Voland javlja u ulozi pomagača i spasioca izabranih, može se sagledati podudarnost principa predstavnika svetlosti i tame. Ličnost i njena sloboda su osnovni kriterijumi na osnovu kojih se naslovni junaci izdvajaju iz svakodnevnice i ulaze u krug Volandovog interesovanja. Satana potencira vrednost majstorovog stvaralačkog poduhvata – formulom rukopisi ne gore on izražava misao o besmrtnosti stvaralačkog principa, istinite i slobodne reči koja pripada večnosti. Očigledna je njegova osuda servilnosti i življenja u poniznom strahu od jačih – Margaritino dostojanstvo, koje odoleva Volandovom iskušenju, izaziva njegovo ushićenje: …tako i treba da bude! … i nikada ništa nemojte moliti! Nikada i ništa, naročito ne od onih koji su jači od vas. Sami će ponuditi i sami će sve dati. On ceni snagu njene ljubavi, razume prirodu ljubavi uopšte, što dokazuje stavom da … onaj ko voli treba da podeli sudbinu onoga koga voli. Kada je o praštanju reč, Voland naglašava da ono nije u okvirima njegove nadležnosti, ali ne staje na put Margaritinom milosrđu u opraštanju greha Fridi. Druga ustanova, nadležna za milosrđe, je, svakako, Ješuina sfera, čije zakonitosti moraju biti poštovane i u sataninoj oblasti, što govori o međusobnom uvažavanju i usklađenosti funkcionisanja transcendentnih upravnih sektora.

I u slučaju Pontija Pilata, pokazaće se da oproštaj dolazi iz ravni svetlosti, ali opet uz saradnju sa poglavarom tame – Voland kaže da je za Pilata molio onaj sa kim bi on toliko želeo da razgovara, tj. Ješua Ha-Nocri. Pokroviteljstvo Kneza Tmine nad Majstorom i Margaritom usmereno je ka njihovom prelasku u ravan večnosti, i predstavlja odbranu principa ljubavi, hrabrosti, istine. Odluka o njihovoj konačnoj sudbini donesena je saradnjom predstavnika svetlosti i tame; ono za šta Ješua moli, a Voland nudi izabranima kao mesto večnog boravišta, je mir, koji predstavlja neku vrstu međuprostora između dve večne sfere, uz otvorenu mogućnost kretanja ka svetlosti.

Sa druge strane, u granicama svakodnevice ne dolazi do važnijih izmena posle dodira sa predstavnicima uslovnog sveta. Na Moskovljanima se, osim statusnih promena, ne mogu uočiti bitne karakterološke metamorfoze nakon susreta sa đavolom; jalova svakodnevica (sa izuzetkom bivšeg pesnika Ivana Bezdomnog) ostaje suštinski nepromenjena. Međutim, transcendentni poredak počiva na načelu pravičnosti i sređenosti, ta misao izražena je Volandovim uverenjem: Sve će biti po propisu, na tome počiva svet, i dokazana sudbinom Pilatovom, kao i Majstorovom i Margaritinom. Najzad, zar ideja kosmičkog ustrojstva u kome, kroz saradnju ustanova svetlosti i tame, pravda biva zadovoljena, nije bila neophodna Bulgakovljevoj nepravdom progonjenoj umetnosti?

U fantastičnoj sceni leta nad Moskvom, tj. odlaska Volanda i svite sa Majstorom i Margaritom, kroz opis transformisanog obličja demona, simbolika mesečine se javlja u kontekstu opozicije istina-privid: Kada im je u susret počeo da se pomalja iza ivice šume purpuran i pun mesec, nestale su sve varke, sručile se u močvaru, utonula je u izmaglici nepostojana čarobna odora. Korovjov Fagot gubi svoje „cirkusko odelo” i manire lakrdijaša, prikazujući se kao demon-vitez koji se nikada ne osmehuje, a na sličan način mesečeva svetlost menja izgled Behemota i Azazela, otkrivajući njihove pojave kakve jesu u ravni večnosti. Ispostavlja se da je komedijaško ponašanje Korovjova među Moskovljanima vid kazne za neuspelu dosetku, a prema već pomenutom mehanizmu, kazna je diktirana prirodom greha, te je on na šalu prinuđen. Ovaj vitez se jednom nesrećno našalio … njegov kalambur o svetlosti i tami nije bio na mestu…, objašnjava satana, što ukazuje na to da on kažnjava i najmanje ogrešenje o ozbiljnost večnih principa.

U razgovoru sa Matejem Levijem, u kome se odlučuje o večnom boravištu za Margaritu i Majstora, Voland govori o nužnosti prisustva tame. U dijalogu ispunjenom netrpeljivošću, satana izražava prema Ješuinom učeniku prezir, ali on nije usmeren ka Ješui i sferi svetlosti, već je izazvan Levijevim neprijateljskim stavom. Voland kaže: Budi tako dobar pa razmisli o pitanju: šta bi činilo tvoje dobro da nije zla i kako bi izgledala zemlja da sa nje nestanu senke? Jer senke bacaju predmeti i ljudi. Evo senke moje špade. Ali postoje i senke drveća i živih bića. Da nećeš možda da zguliš celu zemaljsku kuglu i sve živo zbog tvoga prohteva da uživaš u goloj svetlosti? Glup si! Postojanje svega živog uslovljava postojanje senki, apsolutna svetlost u zemaljskoj ravni značila bi ukidanje ljudske egzistencije, nesavršene po svojoj prirodi, te samim tim uslovljene da u sebi sadrži i za sobom ostavlja sen.

Slično Bulgakovljevom đavolu, i kod Dostojevskog nečastivi, tj. priviđenje Ivana Karamazova, daje prigovor na ideju sveta bez prisustva njegovog delanja: Kad bi na zemlji bilo sve blagorazumno, onda se nikad ništa ne bi dogodilo. (…) Kakvo bi zadovoljstvo bilo bez patnje? Sve bi se pretvorilo u jednu beskonačnu molitvu, bilo bi sveto, ali i dosadno. Međutim, geslo nečastivog sa maskom ruskog intelektualaca, koji po dužnosti svog položaja čini nerazumne stvari, tj. izaziva greh da bi moglo biti događaja, je: Satana sum et nihil humanum a me alieneum puto, pa je očita razlika između ovog i Volandovog principa osude ljudskog greha.

Pitanje – šta bi činilo dobro da nije zla – ne predstavlja devalvaciju dobra i uslovljavanje njegove svrhe postojanjem zla, već Volandov realističan pogled na stvarnost kao ravan konstantnog sukoba i smenjivanja suprotnih principa.

Ilustraciju reči đavola o svetlosti i senkama na zemlji predstavlja prizor njegovog mača koji pod svetlošću zalazećeg sunaca baca sen: Njegova dugačka i široka špada bila je zabijena vertikalno između dve razmaknute ploče na terasi, tako da je predstavljala sunčani sat , a ova simbolična slika otvara i pitanje odnosa opozitnih kategorija prolaznog i večnog. Odbrojavanje vremena sa aspekta Apsoluta, sunčanim satom koji obrazuju sunčeva svetlost i satanin mač (kao oznake večnog – božanskog i demonskog), potencira prolaznost zemaljskog. Volandov pogled na grad sa terase jednog od moskovskih zdanja je pogled sa visine večnosti na kratkotrajnu ovostranu egzistenciju: Voland nije skidao pogled s neobuhvatne gomile palata, džinovskih kuća i kućeraka osuđenih na rušenje. Ipak, nasuprot propadljivosti materijalnog nalazi se neprolazna vrednost zdanja ljudskog duha, što potvrđuje Majstorov roman utisnut u večnosti.

Senka špade, koja se lagano i neumitno produžava, približavajući se sataninim nogama, najavljuje nadolazeću pomračinu, koja će, u trenutku Volandovog odlaska, prekriti čitav grad. Paralelizam prizora nepogode nad Moskvom i nepogode nad Jerusalimom nakon Ješuinog pogubljenja upućuje na zakonitost vidljivu sveobuhvatnim pogledom pripadnika „više” egzistencijalne sfere, na princip cikličnog ponavljanja, poput kretanja kazaljke sunčanog sata. Uskoro će nepogoda, poslednja nepogoda, ona će dovršiti sve što treba dovršiti i krenućemo na put, kaže Voland. Tama koja nailazi sa zapada, poslednja je jer označava završetak jednog perioda i trenutak svođenja računa: otpušten je greh Ješuinom sudiji, određena je sudbina Majstora i Margarite; na moskovski svet se, kao pretnja, ali i pročišćenje, obrušava oluja u kojoj kao da svega nestaje. Nakon katarzičnog pljuska pojavljuje se duga koja, uz „izlomljeno sunce u hiljadama prozora”, ukazuje na otvorenu mogućnost iskupljenja.

Autor: Zorana Popović

Dostojevski: Da li će čovek pobediti Boga?

Po vjeri vašoj neka vam bude. (Jevanđelje po Mateju)

U romanu Majstor i Margarita Bulgakov je stvorio specifičan demonološki sistem u čijem centru je lik Volanda – Princa Tame. Figura đavola je prethrišćanskog porekla, ali su hrišćanske predstave o njemu odlučujuće uticale na kasnije prikaze ovog lika. U narodnim legendama poreklo nečistih sila vezano je za starozavetni apokrif o palim anđelima na čelu sa Satanom. U slovenskim kosmogonijskim predanjima on je poglavar zlih duhova, protivnik boga – stvoritelja, a njegova funkcija povezana je sa arhaičnim dualističkim mitologijama. Religiozni dualizam je veoma izrazit u srednjovekovnom bogumilskom pokretu sa korenima u starom manihejskom učenju – religiji koja iz iranskog mazdaizma preuzima ideju dualizma dva večna principa dobra i zla, svetlosti i tame, što se nalaze u neprekidnom sukobu tokom istorije. U području hrišćanstva đavo se označava kao vođa tame, koja predstavlja simbol prvobitnog haosa, božje i svetlosne udaljenosti, mračnog podzemlja u onom svetu, neprijatelja prosvetljenosti. U Bulgakovljevoj predstavi, svetlost i tama takođe su obeležja carstava boga i đavola, ali tama nije isključivo simbol zla, niti je đavo protivnik – poricatelj boga.

Epigraf romana je citat preuzet iz Fausta; u pitanju je odlomak razgovora Mefistofela i Fausta: …pa lepo, ko si? – Deo snage sam koja vazda želi da tvori zlo, a uvek dobro sazda. I Bulgakovljev đavo delovaće u pravcu dobra, ali ne nehotično, kroz težnju ka zlu, već svojevoljno i u skladu sa zakonima transcendentnog poretka, zasnovanim na pravičnosti. Volandovo ime, upotrebljavano u značenju nečastivog i varalice kod nemačkih srednjovekovnih pisaca, preuzeto je iz Geteovog dela, gde se javlja kao ime jednog od doglavnika Satanine svite. Mefistu je dodeljena negativna uloga kušača ljudi, ali njegovo delanje, usmereno u pravcu pokretanja čoveka na akciju, u skladu je sa božanskom promišlju. Lik ovog zloduha – vragolana, potpuno podređenog volji boga, poslužio je kao samo jedan od podsticaja za kreiranje figure Volanda, koji, za razliku od svog literarnog prethodnika, dela ravnopravno sa božanskom silom.

O međusobnoj povezanosti i uslovljenosti demonske i božanske ravni, ali i o važnosti Volandove uloge, govori činjenica da je u prvim verzijama romana on nosilac čitave povesti o pogubljenju Ješue Ha-Nocrija (Isusa Hrista). Kasnije funkciju autora apokrifnog jevanđelja preuzima Majstor, ali i dalje se o junacima iz sfere svetlosti doznaje od onih koji su se našli u krugu Kneza Tmine. U ranim Bulgakovljevim delima đavo – oličenje tamne strane Apsoluta još uvek nije prisutan. Nečastive sile javljaju se u vidu izobličenosti i primitivizma svakodnevice koja dezintegriše principe dobra. Međutim, u Majstoru i Margariti upravo je demonski svet suprotstavljen predstavnicima svakodnevice.

Voland nije tip nečastivog koji navodi nedužne na greh, da bi potom usledila kazna. (Neprihvatljivim možemo smatrati i mišljenje L. A. Levine da vladavinom zla na zemlji Voland pokušava da utemelji neslobodu čoveka.) On dolazi sa svojom pratnjom (Korovjovim, Azazelom, Behemotom, Helom) u Moskvu, uzimajući, između ostalog, ulogu eksperimentatora koji proverava i potvrđuje da među ljudima nema etičkog napretka. Humanizacija đavola na predstavlja estetizaciju zla, kako je Bulgakovu zamerano povodom prvog izdanja romana, već su težište i izvor zla pomereni sa đavola na čoveka; svakodnevica postaje vilajet tame. U moskovskom društvu vlada duh potkupljivosti, doušništva, servilnosti i povinovanja restriktivnim merama vladajućeg kodeksa. Individualnost je zaglušena glasom mase, a u sveopštoj bezličnosti jedini dokaz postojanja ličnosti su formalne potvrde, tj. dokumenta. Do neobičnih događanja dolazi i pre Volandovog dolaska (npr. stanari volšebno nestaju iz stana br. 50 u Sadovoj ulici), jer je, i bez učešća đavola, svakodnevica dovoljno neverovatna u svojoj moralnoj nakaznosti.

Prizemljenje mračnih sila u svet svakodnevice susrećemo kod ranog Gogolja (jednog od Bulgakovljevih književnih uzora), u pripovetkama zbirke Večeri u seocetu kraj Dikanjke one su čoveku potpuno prihvatljive, čak ravnopravne, shvaćene kao sastavni deo tekuće stvarnosti. Bulgakov prikazuje sredinu koja ne podrazumeva i ne prihvata postojanje đavola kao ni boga, vodeći se geslom to je nemoguće pred svim što izmiče racionalnom objašnjenju, a pritom neprestano, načinom svog funkcionisanja, dokazuje sopstvenu apsurdnost.

Konfrontacija Satane sa izdancima takvog društva odvija se već u prvom poglavlju romana, u susretu sa Mihailom Aleksandrovičem Berliozom, uvaženim predstavnikom moskovskog književnog udruženja, i mladim pesnikom Ivanom Bezdomnim. Berlioz je oličenje epohe u kojoj vlada produkcija poručene književnosti, u duhu revolucionarnih ideja u zamenu za privilegije, zastupnik materijalističkih i ateističkih stavova svog doba i sredine. Njegova sudbina će poslužiti upravo kao sredstvo za pobijanje tih stavova, tj. dokaz za postojanje sila koje izmiču racionalnim okvirima i krutim granicama empirijske stvarnosti. Ko to upravlja životom ljudskim i uopšte čitavim poretkom na zemlji? – svevremeno je pitanje koje Voland upućuje svojim sagovornicima. Pogibija Berliozova uslediće kao negacija ideje da, usled nepostojanja boga i đavola, čovek sam upravlja. Iznevši dokaz superiornosti transcendentne volje nad ljudskim planovima, Voland na pokušava da svom, demonskom, načelu da primat u odnosu na sile svetlosti, kao što bi bio slučaj sa satanom koji poseduje više tradicionalnih crta palih i svrgnutih anđela. Naoko iznenadna smrt poslužila je đavolu kao primer delovanja viših sila na čovekov život i trenutak njegovog okončanja, što je u podudarnosti sa rečima koje Ješua iz Majstorovog romana, okrivljen zbog uvrede vlasti, upućuje svom sudiji Pilatu: …priznaj da konac može da preseče samo onaj koji je život o njega i okačio. Dakle, i Voland i Ješua izražavaju stav o postojanju više volje koja determiniše čas smrti.

U razgovoru Berlioza i Bezdomnog, učitelj daje uputstva učeniku o pisanju poručene antireligiozne poeme, ističući da osnovni stav mladog pesnika mora biti da Isus kao ličnost nikada nije postojao. Satana, međutim, propoveda njegovo postojanje – Volandovo svedočenje o susretu Ješue i Pilata otvara se sugestijom: Imajte na umu da je Isus postojao, uz komentar da nikakvi dokazi za to nisu potrebni. A svega nekoliko trenutaka pred Berliozovu pogibiju reći će: Ali molim vas na rastanku poverujte makar da đavo postoji! Ne tražim od vas ništa više! Imajte na umu da za to postoji sedmi dokaz, i to najsigurniji! A on će vam sada biti podnesen! Dokazavši sopstveno postojanje, a prethodno ističući svoju ulogu pouzdanog svedoka jerusalimskih događaja, Voland time objavljuje i potvrdu njihove istinitosti.

Mada u Majstoru i Margariti akcenat nije na ideji spoznaje boga posredstvom đavola, Voland može dati odgovor na pitanje nečastivog iz Braće Karamazova, tj. nedoumicu Ivana Karamazova: Ako je dokazan đavo, nije izvesno da li je dokazan i Bog? Kada je o dokazima reč, ispostaviće se da Voland i privatni đavo Ivana Karamazova koji izjavljuje da u pitanjima vere nisu potrebni nikakvi dokazi, posebno ne oni materijalni, imaju pravo, što će se pokazati na primeru Majstorovog intuitivnog pronicanja u suštinu kosmičkog poretka.

U tradicionalnoj književnoj misli sunce i mesec javljaju se kao simboli božanskog i demonskog; u folklornoj i hrišćanskoj tradiciji bog poseduje svetlonosnu, sunčanu prirodu, kao i Isus Hrist, anđeli i sveci, dok demonske sile nose atribut tame. I kod Bulgakova se simboli dva nebeska svetila donekle javljaju u takvom određenju; sunčeva svetlost je obeležje Ješuinog carstva, a mesečina, kao najpogodniji ambijent za delovanje đavolske družine, vezuje se za Volanda. U zavisnosti od konteksta, ovi simboli u romanu dobijaju veći broj različitih, često i oprečnih, značenja: npr. mesečeva svetlost, u vezi sa likovima Pontija Pilata, Majstora, Ivana Bezdomnog, označava nemir, strah, ali i spokoj, oslobođenje. U kontekstu lika Kneza Tmine lunarna simbolika delom ostaje verna predstavi o pokroviteljstvu meseca nad magijskim delovanjem demonskog sveta. Volandov dolazak u Moskvu praćen je slikom zalaska sunca i nadolazećeg sumraka; zatim pojavom punog meseca: Nebo nad Moskvom kao da je izbledelo, i sasvim jasno se u visini video pun mesec, ali još ne zlatan, već beo. Kasnije, u času smrti, poslednje što Berlioz vidi je pozlaćen mesec koji se raspada na komade. Klonuće sunca i zrenje meseca može se protumačiti kao objava dolaska satane, ekskalacije njegove moći i početka vladavine tame. Slika rasparčanog meseca, data iz Berliozove vizure, podudarna je sa prizorom sunca, razlomljenog u prozorskim staklima, što je zauvek napuštalo Mihaila Aleksandroviča. U tom kontekstu, lomljenje sunca, potom meseca, predstavlja nagoveštaj, te realizaciju njegove smrti.

Treba imati u vidu da su u pitanju ne svetila već njihovi odrazi, razbijeni u očima posmatrača. U moskovskim očima – prozorima izlomljen je refleks sunčeve svetlosti, kao i ideja o bogu u svesti Moskovljana. Razlomljenost meseca u očima Berlioza, predstavnika moskovske sredine, je trenutak destrukcije takvog pogleda. U sferi delovanja đavola, pod okriljem mesečine, odrubljena je i poražena glava opredeljena za ateizam, a u istoj sferi će biti spasen Majstor, čija reč propoveda postojanje Hrista.

Ukoliko se u obzir uzme istovetnost početne slike bezbrojnih odraza zalazećeg sunca sa prizorom na kraju romana, dolazimo i do drugih značenja. Iskazujući, s jedne strane, klonuće sunca, a s druge moć da se, i rasparčano, umnoži, očuva u svojim odrazima (sećanjima), ova slika najavljuje onoga kojeg, zbog moći da se iznova rodi, zovemo sunčevim otelotvorenjem – Hrista. Ova dva prizora upućuju i na povezanost Volandovog lika sa sferom svetlosti: na početku, njegov pogled upućen je suncu i praćen pokroviteljskim osmehom; na kraju, posmatrajući izlomljeno zaslepljujuće sunce u prozorima, Volandovo oko je gorelo kao neki od tih prozora, mada je Voland bio leđima okrenut zalazećem suncu.

Dualizam svetlost – tama, prisutan u okviru ovog lika, uočljiv je u opisu sataninih očiju: levo je prazno i crno, kao otvor bunara bez dna, bunara svakojake tame i senki, a desno sa zlatnom iskrom na dnu, koje prodire svakom do dna duše. U skladu sa hrišćanskom predstavom o pripadnosti desne strane bogu, a leve đavolu, iskra u desnom oku direktno povezuje Volanda sa sunčevom, božanskom svetlošću.

Kao oličenje apsolutne sile, Voland egzistira u sferi koja ne podleže racionalnim vremensko-prostornim određenjima. Bulgakovljev satana postojao je u prošlosti, prisutan je i u sadašnjosti – svedok je Ha-Nocrijevog pogubljenja u Tiberijevoj eposi, javlja se kao Kantov sagovornik u 18. veku, posetilac je postrevolucionarne Moskve 20. veka. Milivoje Jovanović naglašava (u Mihail Bulgakov, knjiga druga) da je upravo Kantova misao filozofsko uporište Majstora i Margarite, te da se ravan postojanja Volanda i njegove svite, Ješue i sledbenika mu Levija Mateja, poistovećuje sa svetom stvari po sebi ili svetom fenomena u Kantovom određenju. Prihvatanjem dualističke teorije (sa uporištem u Platonovoj i Parmenidovoj filozofiji), koja podrazumeva postojanje dve paralelne stvarnosti (svet fenomena, u kome važe principi idealnog vremena i prostora, egzistira naporedo sa svetom pojava, u kome su vreme i prostor empirijski i sasvim realni) Bulgakov, po ugledu na Kanta, u okviru sveta fenomena nalazi odgovore na metafizička pitanja o bogu, besmrtnosti, slobodi.

Svetu pojava u romanu, nižoj stvarnosti, pripadaju jerusalimska i moskovska svakodnevica; reč je o egzistencijalnoj dimenziji koja ne poznaje slobodu i slobodno ponašanje, pa nije u stanju da shvati transcedentalni svet što prebiva izvan okvira iskustva. Ipak, put pripadnika ove ravni do više sfere je moguć; nalaze ga Pontije Pilat na jednoj, Majstor i Margarita na drugoj strani.

Autor: Zorana Popović

Nastavak teksta pročitajte OVDE.

U burnom dobu Oktobarske revolucije, građanskog rata, uspostavljanja sovjetske vlasti, Staljinove epohe i strahovlade, živeo je i stvarao Mihail Afanasijevič Bulgakov (Kijev, 1891 – Moskva, 1940). Život jednog od najznačajnijih sovjetskih književnika XX veka reprezentativna je ilustacija sudbine slobodnog stvaraoca okovanog totalitarnom kontrolom diktatorskog režima, slika sukoba slobodne reči sa društveno-istorijskim trenutkom koji joj tu slobodu osporava.

Početkom 1920. godine Bulgakov je napustio lekarsku službu, sa namerom da pisanje bude njegov jedini poziv – Ništa drugo ne mogu da budem, mogu da budem jedino pisac (zapisao je nekoliko godina kasnije u svom dnevniku). Ova odluka usmeriće njegov život u pravcu neprestane borbe sa sredinom, književnom javnošću, političkom cenzurom. Odlaskom u Moskvu 1921. godine započinju njegovi napori da opstane u mučnoj svakodnevici, duboko svestan njene izobličenosti: Stanovi, porodice, nauka, posao, komfor i dobit – sve je to u gangreni. Ništa se ne pomera s mesta. Sve je progutala sovjetska adska čeljust.

Po dolasku u velegrad uništava sve svoje prethodne dramske pokušaje, napisane i izvođene u Vladikavkazu: prvu dramu Samoodbrana, drame Braća Turbini, Glinene mladoženje, Pariski komunari, Hodžini sinovi (kopija poslednje je sačuvana). I pored finansijskih teškoća, Bulgakovljev rad odvija se brzo i kontinuirano – piše priče, hronike i feljtone o savremenoj Moskvi, autobiografske Beleške na manžetnama (1922), povesti Đavolijada (1923), Kobna jaja (1924), objavljuje odlomke romana Bela garda (1924). Prve pripovetke piše u realističkom ključu, da bi potom razvio specifičan autorski stil, preoblikujući gogoljevsku tradiciju groteske, fantastike i društvene satire.

Po pojavljivanju piščevih dela u štampi, nakon uzimanja učešća u javnim diskusijama i na skupovima u književnim kružocima, postaje predmet pažnje i nadzora ne samo u krugovima književne kritike već i političke tajne službe. Razlog tome bio je njegov otvoreno kritički stav prema aktuelnoj sovjetskoj stvarnosti, zbog čega vlast u njemu vidi opasnog protivnika. Iste godine (1926.) kada više instance ne dozvoljavaju štampanje i zaplenjuju rukopis Psećeg srca, Bulgakov radi na dramatizaciji Bele garde pod nazivom Dani Turbina, koja je, nakon brojnih nametnutih izmena, izvedena u Hudožestvenom teatru, nailazeći na oštru osudu javnosti, potom i zabranu izvođenja (u istom periodu, sa velikim uspehom se izvodi po svetu).

Napadi na pisca postaju sve ozbiljniji u vreme kada počinje pripreme za rad na romanu Majstor i Margarita (1928). Godine 1929. sa pozorišnog repertoara bivaju skinute drame Purpurno ostrvo, Zojkin stan, Bekstvo. Gonjen finansijskim teškoćama, Bulgakov upućuje izjave – molbe vlastima da ga zajedno sa suprugom „proteraju” iz SSSR-a, na koje ne dobija nijedan zadovoljavajuć odgovor. Krajem godine, u stanju teške nervne depresije, uništava deo svojih rukopisa, među kojima i rukopis „romana o đavolu” – početnu verziju Majstora i Margarite. Prvi povoljan odgovor dolazi 1930. godine, posle telefonskog poziva Staljina, pisac je upućen na mesto asistenta režije u Hudožestvenom teatru. Na repertoar su vraćeni Dani Turbina, postižući nezapamćen uspeh pred publikom; ali u narednim godinama kampanja protiv Bulgakova se nastavlja. Na negativne ocene nailaze njegove dramatizacije Mrtvih duša, Rata i mira, na zabranu prikazivanja komadi Adam i Eva, Ivan Vasiljevič, Aleksandar Puškin, Život gospodina de Molijera, Batum – napisana, kao i dramatizacija Don Kihota, po prelasku Bulgakova u Boljšoj teatar na mesto libretiste i konsultanta. Nervno rastrojen i teško bolestan, poslednje godine života započinje rad na konačnoj, osmoj redakciji romana Majstor i Margarita, na kojoj radi, unoseći prepravke, sve do smrti, februara 1940.

Sergej Jermolinski, piščev prijatelj, o njemu je zapisao: „Njegove reči su poticale od najčistijih misli, a u njega se sumnjalo da širi zlonamerno neprijateljstvo. Pisao je o revoluciji, prihvatajući je s njenim bolovima i nevoljama i, kao satiričar, pisao je o nakaznom manifestacijama pomerene svakodnevice, o njenim smešnim i jezivim crtama. Pisao je o građanskom ratu i ruskoj inteligenciji, prodirući, kao njen sin u tragično rasulo i sraman kraj onih koji su se našli van domovine, ali je i dalje verovao u njenu moralnu snagu, u njenu budućnost – a govorilo se da naginje apologiji emigracije. Pisao je o sudbini umetnika što udara po licemerju i zlu (…) – a govorilo se da kleveće sovjetsku književnost.”

Neprihvatljivost Bulgakovljevih dela za javnost nije uslovila njegovo odricanje od stavova izraženih u književnim delima. On odbija da načini politički naklon u vidu pisanja ideološki podobnog pozorišnog komada ili pokajničkog pisma vladi SSSR-a, što ga je moglo spasiti javne hajke. U jednom od obraćanja vladi, i pored očigledne posustalosti i rezigniranog tona kojim izražava uverenost u svoj krah, ipak objavljuje i nepokolebljivost u borbi protiv cenzure i odbrani slobode štampe – Vatreni sam pobornik te slobode i smatram da, ako bi neki pisac naumio da dokaže kako mu ona nije potrebna, ličio bi na ribu koja javno izjavljuje da joj voda nije potrebna. Slobodu za svoju reč nije mogao pronaći u domovini, odlazak van granica Sovjetskog Saveza nije mu bio dozvoljen, napustiti pisanje značilo bi počiniti duhovno samoubistvo – Nemogućnost pisanja za mene isto je što i sahraniti me živog.

Anatemisan, neprestano suočen sa osporavanjem sopstvenog talenta, a opet ne prihvatajući socrealističku književnu dogmu, pisac je zapadao u stanja depresije, psihičkog premora i klonuća. Ipak, njegova stvaralačka energija iznova se suprotstavljala slabosti izazvanoj spoljašnjim pritiscima. Periode obuzetosti pesimizmom, kada je sebe i svoja dela smatrao beznadežnim, smenjivali su periodi ponovnog pronalaženja snage: Mogu se i moram pozvati samo na jedno: moram i imam pravo da bar za kratko vidim – svetlost.

Tokom dugog niza godina traženja i čekanja svetlosti, sve do smrti, trajao je Bulgakovljev rad na Majstoru i Margariti. Sačuvano je osam redakcija romana nastalih između 1928.i 1940.godine. Od početne zamisli romana o đavolu, preoblikujući je i dopunjujući, Bulgakov je stvorio povest o odmazdi nad zlom i niskošću koje leže u ljudima, spasonosnoj ulozi i trijumfu ljubavi nad strahom i slabošću, slobodi ličnog izbora suprotstavljenoj lažnoj, nametnutoj vlasti. Jedna od osnovnih ideja je misao o neuništivosti slobodne, istinite reči umetnika, koja dobija atribut večnosti. Sudbina romana i njegovog tvorca najbolja je potvrda ove teze.

Prema svedočenju Ljube Bjelozorske Bulgakove (piščeve druge supruge), kao stvaralački podsticaj za pisanje Majstora i Margarite autoru je poslužila kratka povest prof. Aleksandra Vasiljeviča Čajanova o boravku Satane u Moskvi i borbi glavnog junaka (po imenu Bulgakov) da dušu voljene žene izbavi iz ruku đavola. Tokom rada na delu, Bulgakov je često menjao radni naslov (Jevanđelje po Volandu, Crni mag, Kopito inženjera, Konsultant s kopitom, Crni bogoslov, On se pojavio, Dolazak, Evo i mene, itd.), da bi u šestoj redakciji rukopisa anticipacija demonskog u naslovu bila potpuno eliminisana.

Od prvih, jednostavnijih verzija romana, u kojima se likovi naslovnih junaka još uvek ne pojavljuju, autor je razvio izuzetno složenu konstrukciju dela sa fabulom koncentrisanom na dve paralelne primarne teme. Prva se bavi neobičnim događanjima u Moskvi tridesetih godina dvadesetog veka, druga govori o rimskoj Judeji u doba vlade petog prokuratora Pontija Pilata. U dimenziji moskovske stvarnosti dominantnu ulogu ima lik Volanda – satane. Bulgakov dovodi đavola i njegovu svitu u postrevolucionarnu svakodnevicu, pri čemu uloga nečastivog nije da poseje zlo među ljude, već da na videlo iznese nakaznost društva koje je objavilo smrt Boga, i u zaštitu uzme izabrane pojedince (Majstora, Margaritu), izgnane i neprilagođene deformisanom sistemu vrednosti.

Tip Bulgakovljevog satane bitno je izmenjen i daleko kompleksniji u odnosu na tradicionalnu predstavu đavola – apologete greha i revnosnog poricatelja principa dobra, mada zadržava poziciju vrhovnog predstavnika sila tame (koja, u ovom slučaju, nije negacija svetlosti, već njena protivteža). Pripovedanje o jerusalimskim događanjima s početka nove ere ima oblik romana u romanu; rukopis Majstora je literarna rekonstukcija novozavetnog mita o Isusu Hristu i Pontiju Pilatu. Svetlost je, u skladu sa tradicionalnom biblijskom simbolikom, atribut Ješue Ha-Nocrija (Isusa Hrista), te bi se moglo reći da pomenuti junaci, kao predstavnici jevanđeoske i demonološke linije romana, otelovljuju nepomirljive suprotnosti.

Međutim, Bulgakov ne pribegava konceptu zvaničnog hrišćanstva o nemilosrdnoj borbi dva principa – svetlosti i tame kao simbolima boga i đavola, već ističe njihovu suštinsku povezanost u vidu postojanja dveju različitih, ali nužno ravnopravnih strana Apsoluta.

Autor: Zorana Popović

Elementi demonizma u Majstoru i Margariti>>

Biblioteka Matice srpske priredila je elektronsku izložbu posvećenu Mihailu Afanasjeviču Bulgakovu (1891–1940), od čijeg se rođenja navršava 125 godina. Postavka se može pogledati od 22. marta do 28. aprila 2016. godine u javnom katalogu Biblioteke, a čini je izbor Bulgakovljevih dela i literature o njemu.

Autorka postavke je Ivana Grgurić, urednik Selimir Radulović.

Izložbu možete pogledati i na sajtu Biblioteke Matice srpske.

Elementi demonizma u Majstoru i Margariti>>

Fotografija: ocaisdamemoria.com

Postavljanje spomenika slavnom ruskom piscu Mihailu Bulgakovu u prestonici Rusije, nakon što je, uz negodovanje građana, bilo odloženo, odnosno zabranjeno kao znak „đavolskog posla”, konačno će biti realizovano naredne godine.

Nikolaj Golubev, direktor spomen-muzeja Mihaila Bulgakova, izjavio je da je napokon od grada dobio odobrenje da na Patrijaršijskim ribnjacima (Patriaršie prudы), u centru Moskve, postavi bronzanu skulpturu velikana ruske i svetske književnosti. (Na ovom mestu se u Majstoru i Margariti Bezdomni i Berlioz susreću sa Volandom.) Prema njegovim rečima, spomenik bi trebalo da bude završen u maju ovde godine.

Na pitanje zašto je bilo potrebno toliko vremena da Moskva dobije ovaj spomenik, Golubev je odgovorio da je piščevo ime oduvek obeleženo sujeverjem i misticizmom i da bi peticija i potpisi za izgradnju spomenika trebalo da zauvek otklone pogrešne percepcije piščevog dela kao satanističkog. „Ljudima je teško da oproste Bulgakovu što u njegovim delima zlo čine ljudi, a ne đavo.”

spomenik-bulgakovu-model
Izvor: www.theguardian.com

Slika poslerevolucionarne Moskve u Majstoru i Margariti zapravo je slika krajnje apsurdne svakodnevice u kojoj ljudi ono što im je dato i dozvoljeno preživaljavaju tromo, pasivno i ravnodušno, te čak i neverovatne pojave, koje iziskuju pomeranje sa normalne linije života, ne provociraju nikakve trzaje njihovoj svesti. Osnovno i neprikosnoveno merilo je bezuslovno poštovanje principa poslušnosti i pokornosti prema svemu onome što je kanonizovano kao istina i pravilo, a odstupanje od toga izaziva upuštanje u drugu lažnu krajnost, koja će se manifestovati kroz mržnju, potkupljivost, krađu, laž, razvrat, dostavljaštvo, prevaru. Kroz priču o dubokom čovekovom padu, koji se ogleda u krajnjoj liniji poremećenih vrednosti, da i sam Crni Đavo postaje belji od čoveka, Bulgakov u Majstoru i Margariti afirmiše ideju o mogućnosti čovekovog napretka i ozdravljenja, koja se može realizovati jedino kroz razumevanje, milosrđe, ljubav, praštanje i pomeranje sa ustaljene linije života.

Neočekivani gosti u Moskvi, „društvo, neveliko, mešovito i bezazleno”, kako ga Voland karakteriše u razgovoru sa Margaritom, objaviće borbu sa učmalom svakodnevicom, koja odbija da poveruje u čudo, a oni odabrani, koji će se prikloniti đavolu, uradiće to sa ciljem da bi upoznali čudo i izbegli zla svakodnevnog života, a ne da bi pospešili i veličali đavolju tiraniju ili učestvovali u njoj.

Struktura Majstora i Margarite podstakla je, u jednom planu, približavanje linije svakodnevice i demonološke linije u fabuli romana. Ta veza počinje u prvom poglavlju gde Voland diktira zanimljivi razgovor s Berliozom i Bezdomnim o postajanju Isusa, a završiće se u epilogu gde, uprkos okolnosti da je Volandova družina već napustila poslerevolucionarnu Moskvu, svet Kneza Tmine po inerciji produžava svoje prisustvo u rasuđivanjima svakodnevice o neobičnoj pojavi (Milivoje Jovanović, „Utopija Mihaila Bulgakova”).

majstor

U svetskoj književnosti prisutna su, uglavnom, dva načina slikanja Satane. Srednjovekovna folklorna tradicija uvodi lik Satane u niz komičnih ispoljavanja, u kome on uvek gubi bitku sa Bogom, a i sa čovekom, dok romantičarska tradicija negde u osnovi ima biblijsku priču o pobuni i padu anđela. Demonološki sistem Majstora i Margarite predstavlja dva odnosa prema tradiciji. Prvim se tradicija usvaja bukvalno, uz istovetnu semantiku detalja. Drugi je, u stvari, njeno preobražavanje do nivoa kad se već može govoriti o inovaciji sistema. Prvi tip odnosa prema tradiciji prisutan je u manjoj meri i predstavlja književnu interpetaciju srednjovekovne folklorne koncepcije demonizma, kao i interpretaciju izvora – tekstova o crnoj magiji astrologiji, ali i ovde uz povremena odstupanja i inovacije. Na tradicionalne opise pretvaranja u vešticu svakako podseća opis Margaritinog fizičkog i mentalnog preobražaja uz pomoć čudotvorne Azazelove kreme, koja će je učiniti mlađom i lepšom, zatim njen nevidljivi noćni let na metli iznad grada, scena kupanja u reci, kao i njeno kupanje u krvi. Članovi Volandove družine imaju moć čudotvornih transformacija (iz vidljivog u nevidljivo, iz jednog oblika u drugi, sa jednog mesta na drugo) i pojavljivanja na pomen njihovog imena. Demoni bivaju lišeni svojih moći sa približavanjem jutra i oglašavanjem prvih petlova (u krajnjem času Hela i Varenuha odleću iz kabineta Rimskog); međutim, sa druge strane, Voland poseduje moć da po svojoj volji produži noć demonske svečanosti i trajanje bala kod Satane. Ustaljene predstave o nečastivim silama drže do uverenja da one plaše krsta i pasa. Ipak, napuštajući u društvu Majstora i Margarite njihov stan, Azazelo preduzimačevoj kuvarici koja, okružena prosutim krompirom i lukom, želi da se krstom zaštiti od nečastivih sila, superiorno dobacuje: „Ruku ću ti odseći”.

Na odstupanje od tradicionalnih predstava ukazuju i završni prizori romana u kojima Voland Majstoru i Margariti govori o Pilatovom psu kao oličenju vernosti: „… kao što vidite, muči ga nesanica. Ona ne muči samo njega, već i njegovog vernog stražara, psa. Ako je tačno da je kukavičluk najveći porok, onda je pas možda sasvim nedužan. Jedino čega se bojao hrabri pas, bile su oluje. Ali šta ćemo, onaj ko voli, mora da deli sudbinu onoga koga voli.”

Stara koncepcija nudi uverenje da Sunce i svetlost dana oličavaju Božju volju, a tama i mesečina u njoj ostavljaju beskrajni prostor za slobodno delanje mračnih sila i oličavaju Satanu kao Kneza Tame. U duhu ovog shvatanja, snagom vere ili odsustvom iste, ljudi daju prevlast dobru, odnosno zlu. Bulgakov se zalaže za afirmisanje ideje o globalnoj ravnoteži ova dva carstva, smatrajući da su dva sveta – svet mraka i svet svetlosti – jedinstveni i neodvojivi u svojoj suprotnosti. Semantika mesečine naglašena je i time što se zbivanja odigravaju između jednog haranja sunčeve svetlosti i poslednje plime uštapa, pritom u periodu koji se podudara sa onim iz biblijske legende o Hristovom mučeništvu, smrti i vaskrsenju. Okolnost da se Volandova misionarska akcija odvija u dane Hristove fizičke bespomoćnosti u znak odmazde za nju, predstavlja mesečevu svetlost kao simbol dobra i iskupljenja, koji tradicionalna književnost nije poznavala. Svetlost meseca pratilac je junakovih susreta sa večnošću, presudnih odluka i saznanja, oslobađanja.

Demonska družina u Moskvu stiže ne bi li uvidela da li su se ljudi promenili iznutra. Postavlja se pitanje postoji li ikakva nada za ekstremno racionalistički nastrojenu, anonimnu, tromu, bezličnu i okrutnu svakodnevicu. Ovo pitanje muči i Volanda, tako da njegova misija treba da bude odgovor na pitanja o mogućnostima menjanja ljudi u duši – iznutra, na šta će sam dati odgovor nešto kasnije, za vreme seanse u pozorištu: „Oni su – ljudi kao ljudi… Vole novac, ali, to je uvek i bilo tako… Čovečanstvo voli novac, pa ma od čega da je napravljen (…) No, lakomisleni su… pa šta se tu može… i milosrđe ponekad zastruji u njihovim srcima. Obični ljudi… rečju, liče na pređašnje, samo ih je stabmeno pitanje iskvarilo…” Vinovnik akcije provere mogućnosti promene u svesti građana Moskve ovim rečima ih je upravo lišio svake nade u moguće poboljšanje.

Sa predvodnikom demonske družine upoznajemo se već u prvom poglavlju romana:
„Bio je u skupocenom sivom odelu, u inostranim cipelama iste boje kao odelo. Siva bereta bila mu je nešto nakrivljena na uvo, pod miškom je nosio štap sa crnom drškom u obliku pudličine glave. Na izgled – četrdesetak i kusur godina. Usta nekako kriva. Izbrijan glatko. Brinet. Desno oko crno, levo iz nekih razloga zeleno. Obrve crne, ali jedna viša od druge. Rečju – stranac.” Ime je dobio prema izvorima hrišćanske mitologije. Srednjovekovni pisci nemačkog jezika upotrebljavali su reč Faland u značenju varalice i nečastivog. Bulgakov Volanda situira u različite položaje, pod raznim obličjima u pogledu fizičkog izgleda i ponašanja, tako da ovog demona srećemo stalno nanovo prerušenog. Žitelji Moskve, koji su meta njegovog posmatranja, shvataju ga dvojako, u zavisnosti od situacije i svog psihološkog profila: za njih je ovaj „čudni čovek” poremećen, lud, ili je inostrani špijun koga hitno treba zatvoriti, ili je predstavnik nečiste sile.

Voland poseduje sposobnost istovremenog egzistiranja u sva tri vremenska odseka: „I na balkonu sam bio, kod Pontija Pilata, i u vrtu kad je on razgovarao s Kaifom, i na podijumu, ali samo potajno, takoreći inkognito, i zato vas molim – nikome ni reči i u najdubljoj tajnosti, psst…” Njemu je poznato da je Anuška prosula suncokretovo ulje, koje će biti razlog Berliozove smrti, da Sokov u bifeu prodaje pokvarenu ribu, da Berliozov rođak živi u Kijevu i kakve on planove ima, pogađa misli i skrivene želje svojih sagovornika; s druge strane, samouvereno baca pogled u budućnost. Voland zna sve o životu, svetu, sudbini.

Ovaj đavo nije vinovnik greha. On ne traži i ne čini zlo, već kažnjava zlo i grešne. Voland se pojavljuje u ulozi sudije grehu i grešnicima, svima onima koji su krivovernici, koji jednu stvar ispovedaju javno, pred svetom, a čine upravo drugačije, suprotno. Krivice na koje će se okomiti mač kazne Kneza Tame kreću se od preljube do izdaje. Izdaja je najstrašniji zločin, najgori greh, pa su dva najveća izdajnika ubijena – Juda i baron Majgel. Voland predstavlja napredak u odnosu na Mefista, on želi da pomogne ljudima, delujući na njih etički, navodeći ih da budu i ostanu verni svojoj prirodi. Zlo koje on kažnjava ne dolazi spolja, ono je unutra, u ljudima – oni su ti koji razmotavaju večno klupko zla. Nijedna kazna nije bez razloga. Iz sveprisutnog zla Voland treba da spase Majstora i Margaritu.

majstor3Ne želeći mešanje u zemaljske tokove i menjanje sveta, on se istinski suprotstavlja usko kanonizovanim pogledima na život, moral i veru. „Imajte u vidu da je Isus postojao”, govori Voland Berliozu i Bezdomnom, koji ne prezaju od javnog i nadmenog isticanja svog ateizma. Po njemu, u životu svakako ima dovoljno prostora i za Isusa i za Đavola. Čovekovom sudbinom, bez obzira na njegovu smrtnost ili iznenadnu smrtnost, upravlja neko drugi, a ne čovek sam. Dobro neizostavno postoji, iako se uporno gubi, nestaje, a odsustvo dobra treba kazniti. U ovakvoj filozofiji afirmisano je i uporište zla, što njen zastupnik superiorno dokazuje Levom Mateju: „Još nisi ni stigao na krov, a već si uspeo da odvališ besmislicu, i reći ću ti u čemu se ona sastoji – u tvojoj intonaciji. Izgovorio si svoje reči tako kao da ne priznaješ senke, a ni zlo takođe. A da li bi hteo da budeš dobar pa da se zamisliš nad pitanjem: Šta bi radilo tvoje dobro kad ne bi bilo zla, i kako bi izgledala Zemlja, kad bi sa nje iščezle senke? Jer senke bacaju predmeti i ljudi (…) Ti si –glup.”

Voland nije revolucionarni moralista koji želi da promeni svet takav kakav jeste; on nepristrasno posmatra sve ono što bi se i inače desilo; Njegovo mešanje u inače planirani tok pojava jeste, u stvari, ubrzavanje ili ukazivanje na to da će se nešto desiti. Ne može se promeniti ono što je bilo. Kretanje je unapred predodređeno, čovek ne upravlja svojom egzistencijom, a kao jedino rešenje da se ovaj bespomoćni stvor spase od takvog zatvorenog kretanja nameće se put ka transcedenciji. Voland je nosilac i propagator ove teorije.

„Ah, pa da, pa da! Dragi moj, otkriću vam tajnu. Ja uopšte nisam umetnik, već sam, naprosto, hteo da vidim Moskovljane u masi, a najzgodnije je bilo da se to izvede u pozorištu.” Posmatrajući ljude, on temeljno analizira pravdu, podrobno razlučivajući istinu od laži, pritom vršeći selekciju na one bezlične, anonimne, lažljive i pritvorene, koji nemaju hrabrosti niti volje za iskreno delanje, sa jedne strane, i na one slobodne, hrabre, iskrene i autentične, koji umeju da se nose sa promenama i iskoriste slobodu izbora, koja je čoveku data, sa druge strane.

Volandov kriterijum u ovom ozbiljnom poslu jeste ličnost. Prema prvoj grupi, on se ophodi ironično, nadmeno i introvertno, ne pružajući prostor za sporazum i ravnopravan dijalog, a pokušaj komuniciranja je u znaku osude i ismevanja. Velika seansa Volandove svite u Varijeteu služi razobličavanju maskiranih karaktera među građanima Moskve. Akcija demona usmerena je samo ka pospešivanju realizacije ovog procesa, jer građani, doduše nesvesno, sami sebe razotkrivaju, pokazujući šta je ispod maske koja je gotovo srasla sa licem. Dvanaesto poglavlje romana nosi naziv Crna magija i njeno demaskiranje, a u stvari nije magija ta koja će bitri demaskirana, već će biti ogoljeni i razotkriveni upravo oni koji zahtevaju negiranje čuda i racionalno objašnjenje.

U romanu su prisutna tri odnosa prema fenomenu čuda. Po shvatanjima jedne grupe, u duhu tradicionalnih shvatanja, čudo zadržava svoju mističnu i nadrealnu suštinu, pa je, s toga, delo nečastivih sila. Sa druge strane, čudne stvari su porizvod rastrojenih umova i halucinacija, pa se nisu ni dogodile i ne postoje realno u životu. Treće stanovište, koje okuplja mali broj pristalica, predstavlja čudo kao realnost podjednako ravnopravnu ovoj postojećoj realnosti; prihvata čudo kao veru u postojanje čudnog, veru u postojanje večnog i apsolutnog. Mali broj njih bezrezervno veruje da Voland zaista postoji, egzistira kao pojava iracionalnog, apsolutnog i večnog principa. Jedino što se navodno može potkrepiti dokazima jeste prisustvo nečastivih sila, a to opet ne bi trebalo da ima veze sa večnošću.

Svest građana ne prihvata tezu o ravnopravnom postojanju dobra i zla, za koju se zalaže Voland. Njegov nivo razmišljanja pristupačan je, pored Majstora i kasnije Bezdomnog, pre svega Margariti, koja veruje da je Voland realnost: „Đavo će znati šta je ovo, đavo će, veruj mi, sve da sredi (…) kako sam srećna, kako sam srećna što sam sklopila s ćim sporazum! O, đavole, đavole! (…) Veliki Voland!”. On u junakinji pronalazi sve ono čega su lišeni ostali građani Moskve: iskrenost, nesebičnost, smelost, otvorenost, ponos i snagu ljubavi koja daje smisao njenom životu. Sve to doprinosi laskavom položaju koji će uživati Margarita da, na osnovu toga što je procenjena kao ličnost u gomili bezličnih, sa Volandom stoji gotovo na ravnopravnoj nozi.
Voland koriguje Ješuinu propoved da su svi ljudi dobri, deleći ljude na zle i dobre (a u okviru toga na one obične i one neobične). Ovakva nova podela ruši iluziju o nastanku carstva istine i pravičnosti. Svojom pojavom Voland podvlači jasniju granicu između dva gorenavedena sveta, čineći razumljivijim njihove razlike. „Volandova interpretacija Ješuine filozofije je manje plemenita i iluzionistička; ona deli ljude na zle i dobre i pretpostvlja da je carstvo o kome je reč nemogućno ostvariti, budući da je u svetu povučena granica između zlih i dobrih ljudi” (Milivoje Jovanović).

Korovjev – Fagot je najuticajnija ličnost u Volandovoj sviti. Kao i njegov pretpostavljeni, Korovjev ima dvojaku funkciju: u kontaktu sa Majstorom i Margaritom, i sa svim ostalim predstavnicima moskovske svakodnevice. Ovaj „prozračni građanin čudnog izgleda”, sa džokejskim kačketom, mršavog i podrugljivog lica, u otrcanom kariranom kaputu, predstavlja se ljudima na najrazličitije načine, ali obavezno pritom ostavlja prvi utisak malog čoveka u Moskvi. U Varijeteu, Korovjev razobličava i otkriva sve prisutne: pre svega građanina Parčevskog, objavivši da se špil karata nalazi „između novčanice od tri rublja i sudskog poziva radi uplate alimentacije građanki Zeljkovoj”, preko Bengalskog kome, na njegovo naređenje, Behemot otkida glavu i kasnije opet vraća na vrat, do izazivanja masovne pomame za novcem i haljinama, da bi iza toga Arkadija Apolonoviča Semplejarova, predsednika Komisije za akustiku moskovksih pozorišta, ućutkao podsetivši ga pred suprugom gde je proveo deo prošle noći.

Korovjev je zastupnik filozofije neočekivanih, neverovatnih principa. U razgovoru koji je vodio sa Nikanorom Ivanovičem Bosim, predsednikom zajednice stanara u zgradi u Sadovoj ulici, Korovjev će reći: „Šta je to zvanično lice, ili nezvanično? Sve zavisi od toga sa koje strane se posmatra stvar, sve je to, Nikanore Ivanoviču, klimavo i uslovno. Danas nisam zvanično lice, a kad pogledaš sutra – jesam! A biva i obrnuto, i to još kako biva!”. Bilo zvanična, bilo nezvanična, Ivanovičeva ličnost i nije bila ličnost po mišljenju Korovjeva, a i Volanda. Labilnost navodnih principa Ivanoviča izaći će na videlo nešto kasnije – on završava u zatvoru zbog posedovanja strane valute, što je u Rusiji, u to vreme, bilo strogo kažnjivo.

majstor2Mačak Behemot, drugi član Volandove svite, takođe ima posebnu misiju i predstavnik je određenog filozofskog pogleda na svet. Njega prvi put u romanu susrećemo u četvrtom poglavlju: „Mačak se pokazao ne samo kao platežno sposobna, već i kao disciplinovana životinja. Samo što je kondukterka podviknula, on se povukao, sišao sa stepenika, seo na stanicu, tarući brkove novčićem.” Ovaj gospodin pije votku, viljuškom jede pečurke, za vreme masovne seanse u pozorištu uzima mere damama, prenosi obuću i tašne, preuzima ulogu vratara u damskom magazinu i sl. U pripremama za bal kod Satane pomaže u kupanju glavne junakinje, a za vreme bala izvodi štoseve sa konjakom umesto šampanjca. Stjopu Lihodejeva jednim „šic” prebacuje na Jaltu. Pored funkcije vragolana koji treba da zabavi čitaoca, ovaj mačak ipak, u skladu sa svojim ograničenim mogućnostima, obavlja određene dužnosti u okviru Volandove misije. Njemu je dodeljen zadatak da iz kovčega ukrade Berliozovu glavu. Behemot je u određenim situacijama bezobziran i nemilosrdan prema onima koji to zaslužuju, ali nije on taj koji odlučuje o kriterijumima podele, niti je u njegovoj nadležnosti da oduzme život. Njegova uloga svedena je na sprovođenje u delu izdatih naređenja, provociranje i ulivanje straha. Zanimljivo je da Behemot, iako samo mačka, od svih članova družine jedini dopušta sebi luksuz provokacije upućene, doduše ne direktno, samom Volandu, što uviđamo za vreme igranja šaha, kada traži figuru pod krevetom i na prevaru pokušava da spase partiju.

Azazelo se prvi put pojavljuje u sedmom poglavlju romana, u stanu Stjope Lihodejeva, direktno iz trokrilnog ogledala. U svom delovanju, Azazelo često biva nasilan – tuče Varenuhu u javnom toaletu, brutalno se obračunava sa Poplavskim, sveti se Anuški što je uzela Margaritinu potkovicu. O toj strani svog karaktera i sam priča Margariti za vreme njihovog prvog razgovora. On ubija Majstora i Margaritu i spaljuje njihov stan. Za sve vreme kontakta sa Margaritom, ovaj đavo iskazuje izrazite simpatije za njenu hrabrost i ponašanje u sasvim novoj i posve neočekivanoj demonskoj sredini. Što se odnosa sa Majstorom tiče, Azazelo je pun poštovanja za njegovu umetnost i njegov roman. Besan je na Mogariča, koji se nije pohvalno izrazio u vezi sa Majstorovim delom. Posebnost Azazelova u odnosu na ostale članove Volandove svite potvrđena je, između ostalog, i činjenicom da upravo njegove reči, upućene Majstoru, formulišu siže Volandove filozofije i mudrosti, a samim tim i najdragocenije misli romana, koje afirmišu autentični, stvaralački život svakog pojedinca: „Ah, molim vas… da li su to vaše reči?! Pa vaša draga vas naziva Majstorom, pa vi razmišljate, i kako onda možete biti mrtvi? Da bi čovek smatrao sebe živim, zar mu je neizostavno potrebno da sedi u suterenu, da ima na sebi košulju i bolničke gaće? To je smešno!”

Bulgakov je majstorski nadvisio uobičajeno značenje ove demonske pojave, podarivši mu izuzetno složen psihološki profil i vrlo odgovrnu funkciju u realizovanju misije u Moskvi. U trideset drugom poglavlju romana vidimo Azazela koji je bliži književnoj tradiciji od onog kakvog ga je oblikovao Bulgakov: „Mesec je izmenio i njegovo lice. Iščezao je bez traga nakazni očnjak i vrljavost se pokazala lažnom. Oba Azazelova oka bila su jednaka, pusta i crna, a lice belo i hladno. Sada je Azazelo leteo u svom pravom obličju, kao demon bezvodne pustinje, demon – ubica.”

Jevanđelje po Volandu, koje je dovelo u vezu Volanda i Majstora, obelodanjuje se kao „jevanđelje po Bulgakovu”. Time je rešeno najvažnije pitanje vezano za demonološku sliku Majstora i Margarite: zbog čega predstava o Volandu i družini odstupa od tradicionalne, zbog čega su ovi likovi čak nadmoćno simpatični u odnosu na likove predstavnika svakodnevice. Bulgakov je svoj roman pisao sa Volandovih pozicija, Volandova projekcija sudbine i situacija Majstora i Margarite je projekcija Bulgakova, koji nam svojim romanom kazuje da živeti u svakodnevici, zapravo, ne znači živeti.

Autor: Zorana Pejković

Ilustracije su preuzete sa www.masterandmargarita.