Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Moja davnašnja želja, valjda još od vremena kada se Miloš Crnjanski vratio iz Londona u Beograd da ga lično upoznam i upitam o nečemu što me je živo zanimalo, a što je proizilazilo iz njegove literature, naročito one predratne, godinama nije mogla da se ostvari iz razloga koji mi je bio dobro poznat i zbog čega nisam želeo da budem uporan u svojoj želji. Bilo mi je poznato, naime, da Miloš Crnjanski nije trpeo psihijatre i psihologe, negde iz dubine duše, odavno. Ne želim da ulazim, upravo zato što sam preko trideset godina radio kao psihijatar sa ljudima najrazličitijeg konstitucionalnog sastava, raznih profesija i godina starosti, mišljenja i različitih ideja, u moguće razloge ovoj odbojnosti Crnjanskog prema „detektivskom” poslu psihijatara. I kada sam ga, najzad, upoznao, nisam pokušavao da „psihijatrijski” prodrem u tamne dubine psihe jednog velikog pisca, jer mi to i nije bila nikad namera. U stvari, mojih nekoliko susreta sa Milošem Crnjanskim, nepunih godinu dana pre njegove smrti, mogao bih mirno nazvati neuspelim.

(…)

Kada sam upoznao Miloša Crnjanskog u 1977. godini, nekoliko meseci pre njegove smrti, izgledao je star, umoran i fizički jako slab. Pri prvom susretu nije bilo moguće voditi bilo kakav razgovor duže od nekoliko minuta. Miloš je prelazio s teme na temu, ne uvek povezano, katkad čak zbrkano i nerazumljivo. A onda postepeno, kao da smo se bolje navikli jedan na drugog. Uočavao sam, najpre, sukob sa ženom za koju kaže da mu „gospodari”, naređuje i pokazuje „vlast”. Kada ga ja u šali podsećam da je on verovatno tokom celog braka, koji traje već pedeset šest godina, bio onaj koji je naređivao i vladao, i da je sada red da se uloge malo promene, on se smeši i potvrđuje. Najviše se spori sa ženom oko ishrane. Ukoliko više njegova žena, inače njegova ispisnica, traži od njega da jede, pokazujući sama primer dobrog apetita, utoliko se Miloš više opire i jede manje. Dok je žena izašla za trenutak u drugu sobu, Miloš mi reče: „Ona ne razume da se u ovim godinama malo jede i to što se pojede bude dovoljno. Imam želju da lagano jedem i uživam ako mi se dopadne. To je, doduše, sada teško, ali moja žena jede brzo i tera i mene da tako jedem, i to u meni izaziva odvratnost”. Vida ne razume, po Miloševom mišljenju, ni druge stvari. Tako, na primer, kada se on zagleda u šare na meblu kojim su pokrivene fotelje u stanu i u tim šarama, u cveću, vidi glave koje se prema njemu okreću i cere, ona njega smatra ludim „samo zato što i ona to ne vidi. Odvratan mi je taj mebl, a moram da ga gledam.” Kažem da taj mebl uopšte nije ružan, da podseća na Rafaelove tapiserije, na šta Miloš primećuje da nikada nije voleo tapiserije. Opet se vraća na ženu i kaže: „Ona hoće stalno da me veže uz stvari i da budem kao nekad, a ja sam se promenio, sve više odbacujem od sebe suvišno, sve mi manje treba. Eto, prestao sam da čitam i novine, još po neki časopis ili knjiga, ali oči mi popuštaju, to je sigurno od mnogo čitanja u toku života.”

Imam utisak izvesne pustoši kod Crnjanskog, ne samo organske prirode usled napredovale arterioskleroze, već duševne pustoši. Ne izgleda da je zadovoljan svojim životom i onim što je stvorio. Kao da sumnja u svoj identitet, pre svega onaj nacionalni: „Sve je počelo sa povratkom iz Londona u Beograd. Pa, kakav sam ja Srbin, mešavina sam, odvratni su mi podjednako Srbi, Englezi I Nemci. Besmisleno je istraživati nečije poreklo, pa svi smo velike mešavine. Nema Srbina, nego ima pravoslavnih, katolika i tako dalje. Vera je važnija od nacije.”
O veri i religiji, ipak, ili ne želi, ili ne ume da razgovara. Svaki moj pokušaj da navedem razgovor na tu temu, uzaludan je, jednostavno pređe preko pitanja i počne nešto drugo da priča: „Sada sam u Beogradu, a mogao bih stanovati i u Parizu, čak sa većim zadovoljstvom”. Kada sam ga upitao da li postoji nacija koja mu nije odvratna, odgovorio je bez razmišljanja: „Rusi”. Zašto, zainteresovao sam se. „Zato što umeju životinjski da jedu, da se istinski raduju, da budu jednostavni i prosti. Obišao sam svet i umorio se od putovanja. Nekad sam terao moju ženu da slušamo veliku muziku, sada bih najradije slušao prostu narodnu grčku i makedonsku muziku”. Vraćam se na Slovene i Ruse i pitam ga da li veruje da oni imaju budućnost u istoriji. „Apsolutno”, kaže bespogovorno. Odgovor je sadržan u prethodnoj pohvali Rusa kao najzdravijeg, najprirodnijeg i najjednostavnijeg naroda.

Jednom prilikom, pri pozdravljanju na rastanku Crnjanski mi kaže: „Samo se nemojte baviti sobom, to je prokletstvo”. Ostao je da sedi u mebliranoj fotelji, iako je hteo da ustane i isprati me; na vratima, njegova žena, čas očajna, čas uplašena njegovim stanjem kako ga ona vidi, pita: „A šta da radim kada on izađe u hodnik kuće i počne da viče: upomoć?”. Pre neki dan dugo je plakala jer je Miloš iscepao svoju sliku iz mladosti koju je ona naročito volela. Pošto je ovo ispričala u njegovom prisustvu, upitao sam ga zašto je to uradio. Odmah je odgovorio da ne zna, „tako mi je došlo”, a onda malo zlobno dodao: „Zato što je suviše gledala u tu sliku”, kao da je hteo da kaže: umesto mene sadašnjeg , ona hoće još da me voli lepog iz prošlosti. Još je na sve došla naknadna opomena upućena meni: „Čuvajte se žena!”

Na moje pitanje da li nešto čita, kaže da zbog slabih očiju malo čita, „jedva tridesetak redova i to nešto vredno, na primer nešto iz francuske književnosti, zbog nemilosrdnosti njihove, ili iz italijanske, da bh uživao, ili mađarske, u kojoj se vidi razvoj pisca iz detinjstva na solidnim osnovama”. Austro-ugarska Monarhija je tvorevina Evrope, i ona se, prema Crnjanskom, i pored svih svojih negativnosti, mora ceniti. Ona je delimično uspela u onome po čemu je rimska istorija bila poznata i moćna: kroz silu nametala je i stvarnu kulturu narodima koji je sami nisu imali, ili nisu imali dovoljno. „Sada je sve to drukčije.”

Voli da istakne i po drugi, treći put, kako je bio dobar fudbaler u mladosti. Bio je centar u nekom klubu u Temišvaru i još ima živih koji se sećaju kako je dobro igrao. Kada noću dobro odspava, ima običaj ujutru da kaže: Spavao sam kao stari fudbaler. Ali da bi pokazao da nije bio samo sportista, nego i elegantan diplomata, ističe kakav je sjajan frak nosio na prijemima, „dok je Andrić imao bosanski frak, nije mogao da iziđe iz te sredine, iako se trudio i zavideo mi je.” Osećajući, valjda, da je preterao, da bi ublažio ovo što je rekao o Andriću, dodaje kako je Andrić kao pisac uvek bio najbolji kada se bavio bosanskim temama. Ali on sam (Andrić), kao da time nije bio sasvim zadovoljan, već je težio da postane svetski pisac, „što mu je uostalom i uspelo”. Kažem kako u Omerpaši Latasu Andrić ima simpatije za pravoslavni svet u Bosni, na šta Crnjanski dodaje: „da, ali tu simpatiju je pokazao pred kraj života. On je, izgleda, mešavina pravoslavne majke i katoličkog oca”.

„Kada čovek dočeka ovolike godine, ostaje mu samo da bude u duši pesimist, jer je u tami i pred tamom, a da se pred drugima pokazuje kao optimist i da druge zasmejava. A smešan je i jadan star čovek. Kada kroz prozor gledam kako stari ljudi čekaju na trolejbus i ulaze u njega, to je da pukneš od smeha. Niko ne gleda u stare ljude, naročito u stare žene. Nekada su mladići uživali da slušaju starog Sokrata, valjda zato što je još bilo religije, a sada, neka proba neki star čovek da priđe nekoj grupi mladih na Trgu kod Kneževog spomenika, biće ismejan. Ne volim nigde da idem. Održavam moje fudbalske noge gimnastišući u sobi, što bih izlazio. A kada iziđem, odmah neko priđe i nešto pita, o sebi priča, jer je naš svet socijalan. Probajte da mu ne pružite ruku ili ne odgovorite! Još je gore kada šetam parkom i primetim kako me neki špijun prati, besmisleno se vrti oko mene i hoda gore-dole.” Pitam zašto ga prate i kakav je cilj špijunaže. Odgovor glasi: „Za jedne sam fašista, za druge rojalista, za treće komunista”. Gospođa Crnjanski prekida ovu vrstu razgovora i priča kako je Miloš do pre tri godine često i rado pešačio, odlazio u prirodu, naročito slovenačku. A onda je imao u ljubljanskom hotelu „Slon”, pre tri godine, jako trovanje stomaka od čega se nije čestito nikad oporavio, pa je od tada skoro prestao da izlazi i fizički je popustio. Miloš komentariše: „Bio je to pokušaj trovanja u hotelu”.

Pričamo o savremenoj svetskoj književnosti i današnjim piscima. „Prošlo je vreme velikih romana. Kada je takav roman u Americi dospeo u džepnu knjigu koju je svako mogao da pročita vozeći se metroom na posao, bio je kraj i čitaocu i piscu. Sada se piše za zabavljanje, a čita se svuda i na svakom mestu. Najmanje u samoći i tišini, kako je nekad roman i pisan i čitan. Nema više ni atmosfere ni poštovanja za roman. I sada se svakom čini da može da piše, pa i piše”.

Iako star i iscrpljen, Miloš Crnjanski ne priča o prošlosti kako smo to uobičajili da slušamo od starih ljudi. Tek ponekad se nečeg seti. „Dvadeset dana bio sam u Beču 1914. godine medicinar. Stanovao sam kod mojih rođaka koji su imali veze sa medicinskim krugovima i koji su me uveli u klinike. Mislio sam da ću biti lekar. Dopalo mi se to, a i lekar je tada bio nešto sasvim drugo nego običan svet koji je gurao nos u čašu piva. Ali, kada sam video amputirane noge ljudima, odmah sam sve ostavio i uvideo da to nije za mene.”

Prilikom jedne moje nove posete, kada smo poveli razgovor o zdravlju i medicini, rekao mi je: „Nemam čemu više da se nadam, stigao sam do kraja. Ničega se ne bojim, još je strah ostao samo od moje žene. Videćete, ako dočekate, neverovatno je šta se doživljava u osamdeset četvrtoj godini, to se ne može ni zamisliti, niti reći, mora se doći do tih godina i onda znati. Gledam pre neki dan kroz prozor u sunce i uvereno kažem sebi: Došlo je proleće. Još malo pa ću izaći napolje”.

(…)

Časopis Književnost, 1993, 5–6.

Fotografija: www.avantartmagazin.com

Crnjanski je umro namerno

Drugog decembra 1977. godine, na beogradskom groblju, posle osamdeset četiri godine, položen je u grob, pod imenom Miloš Crnjanski, najdarovitiji pisac srpskog jezika, otkad se njime govori i piše.
Bilo je, od njega, gorostasnijih i umnijih pesnika kakav je bio vladika Rade, zaokretnijih i spohalnijih kakav je bio seljački goroseča Vuk, duhovnijih i zaumnijih kakav je bio smerni inok Domentijan, čistijih i kliktavijih kakav je bio mladić, prvenac, njegov Branko, suštinskijih, sadržajnijih i harmoničnijih kakav je bio njegov sadrug iz veka i sveta Ivo Andrić, životno opojnijih i plotski prodornijih kakav je bio smrknuti Vranjanac, za zavičaj zabrinutijih i poučiteljnijih kakav je bio starac Dositije – darovitijeg od njega nije bilo.
Sve što bi pomilovao svojom rukom, sve čega bi se dotakao svojim čarobnjačkim rukopisom, počinjalo bi da treperi, diše, cveta.
Otkako je „vitak, bled, ranjen i umiljat” počeo da luta životom, poezijom, snegovima i šumama Galicije, otkako je počeo, mazno, da neguje snove svoje banatske, prečanske, čarnojevićevske, bele lukove venecijanskih mostova i trešnje svoje daleke Sumatre, otkako je, negde krajem Prvog svetskog rata, „prvi pljunuo i opsovao”, pa sve dok Rjepnin, knez i obućar, nije zaćutao na poslednjoj stranici Romana o Londonu – sve pisanje Miloša Crnjanskog bilo je ozareno tim neponovljivim darom.
Pokušao sam, jednom davno, da opišem taj dar. Beležio sam reči: elegantan, čulan, mek, svilen, odnegovan, gorak, slatko zagušljivo poetičan, lelujav, prozaičan, slavjanoserbski, glagoljiv, prazničan, graciozan, stidan, elegičan, uzdrhtao, loman. Uzalud! Sve je to bilo tako, i, opet, sve to nije bilo to. Jer dar se ne može opisati – dar se može samo prepoznati. Kao i svi pisci velikog dara, i Miloš Crnjanski se prepoznaje u svakoj rečenici. Zato je valjda i smeo, jednom, da kaže da se ne odriče nijednog svog stiha: „Što pisah, pisah”.
A pisao je mnogošta i bivao u životu mnogošto: đak i student, ratnik u tuđem ratu, fudbaler, profesor i novinar, diplomata i cipelar – a iznad svega i preko svega toga putnik, odlaznik i povratnik, Odisej Itačanin, nesmireni selilac koji na putu čezne i lamentira za Konakom, na konačištu za putovanjima, seobama, zato se ključna njegova dela i zovu: Itaka, Sumatra, Čarnojević, Seobe, London.
Krenuo je iz zavičajnog Banata, onog temišvarskog, kao i njegov zemljak i takođe veliki putnik i lutalac, Dositej, da svoj život i svoju pisaniju provede kroz Galiciju i Zagreb, kroz „veliku selendru Kekendu”, sa generalštabnim kaplarom Prokom Naturalovim, kroz Beč sa studentesom Idom Lotringer, kroz Japan i Kinu sa drevnim pesnicima, Pariz sa verenicom, Firencu sa Arnom i Stražilovom, Serbiju sa Krfom, Veneciju sa Rialtom i Slavenskom obalom („Kakav je to Slaven bio na Riva dei Sciavoni?”), kroz Rim sa Mikelanđelom, poslednju Tulu sa Hiperborejcima, kroz zakrvljenu ratnu Evropu sa Vukom Isakovičem, a Budim i „Novu Serbiju” sa njegova četiri sinovca, kroz London sa obućarima, da se najzad smiri, baš kao i Dositej, u svojoj Itaci, u svome konaku, u gradu svog lamenta – u Beogradu.
Kažu da u poslednjim danima, već, više nije želeo da živi. Ne verujem da se bio umorio. Taj čovek burnog života i dela, radan i durašan, taj sportista, taj tragalac za svim vidovima života, ta kočoperna prznica i svađalica, taj erudita i čitač, taj trudbenik nekolikih hiljada odnegovanih stranica, bio je čovek izuzetnog vitaliteta i čvrstine. Ne, nije se mogao umoriti, nije mogao sustati Miloš Crnjanski. Biće pre da se zaželeo malo tišine, kako je davno predskazao u svom veličanstvenom Stražilovu:

Tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

Siguran sam da se pred vratima smrti nije uplašio. Biće da je to za njega, velikog putnika, bila samo još jedna, poslednja seoba. Tako se, uostalom, i okončava njegovo najznatnije delo i najbolji evropski roman o eposi rokokoa: „Ima Seoba. Smrti nema!” Zato sam u podnaslovu ovih redaka i napisao reči: „Poslednja Čarnojevićeva seoba”.
A, za naslov „Miloš”, molim da ne budem optužen za familijarizam, pretencioznost i neukus. Prosto mi se pričulo, iz skore budućnosti, da će to biti njegovo pravo, jedino i dovoljno ime. Jer mi smo, valjda, jedini narod na svetu koji svoje velike pisce, one koje zauvek primi i svrsta u svoje, krsti samo po imenu: Sava, Teodosije, Vuk, prota Mateja, Dositej, vladika Rade, Branko, Zmaj, Jova, Laza (on je čak i Šekspira zvao „Vili”), Đura, Jaša, Vojislav, Bora.
A da je Milošu Crnjanskom, tamo, među njima, mesto, odavno već ne sumnjam.
1977.

Borislav Mihajlović, Portreti, Nolit, Beograd, 1988.

Fotografija: www.avantartmagazin.com

Crnjanski je umro namerno

Beograd je lep lepotom uspravnog stava, pojavom na brdu, zakoračajem nad vodama.

crnjanskiU promenjivoj lepoti jedne varoši može se naći u životu, bar toliko istog doživljaja, žalosti i uživanja i možda još više razloga za tužne ili svetle misli, koliko i u lepoti živog i voljenog bića. I ta lepota mrtvih stvari, uzvišica, mostova, zgrada, ulica ima svoju dvojaku lepotu, spoljnu i unutrašnju, koja je isto tako i telesna i duševna. Spoljna lepota je, kao i telesna, predodređena. Nje nema gde varoš nema profila – reku koja kroz nju protiče, more na čijoj je obali sazidana – mostovi, visoke terase itd. Spoljnu lepotu Njujorka osetiće i najbedniji stvor, videvši je, ma samo na filmu. Spoljnu lepotu Pariza, kao i Londona, čine mostovi, avenije, veliki objekti, ali kome nije poznata i unutrašnja lepota Pariza, prolećna i jesenja, ranog proleća i rane jeseni, onaj plavi odblesak kaldrme, šarenilo stvari voća i cveća, udobnost života i u najzabačenijem kutu varoši? Lepota Rima, koja je poznata, sva je u grandioznim profilima, ali zar taj večni grad nema još dublju, a svakako bližu lepotu, unutrašnju: svojih vrtova i fontana? Berlin, s jednom grubom lepotom velikih, spoljnih efekata, ima jednu mnogo značajniju lepotu unutrašnjosti, sadržaja svojih delova ogromne, moderne živosti, čelika, kretanja, stakla, vrtloge.
Spoljna lepota Beograda, vrlo velika, nije isticana dovoljno, ali je poznata već stolećima. Varoš sa visokim profilom, Beograd je lep lepotom uspravnog stava, pojavom na brdu, zakoračajem nad vodama. prilazeći mu, ma s koje strane, ugleda se profil moćan i oštar, koji će kroz dve-tri desetine godina biti, svakako, nezaboravan. Fabrički deo na Dunavu, ako izraste nad pančevačkim mostom, uticaće na putnika, neposredno, dižući se, iz dugih i širokih pejsaža. Poznata je i upadljiva izrazitost visoko postavljenog profila beogradskog, gledanog s južne strane. Varoš je tu sasvim nova, u njenom sadržaju nema ničega starinskog; iako je novi, siromašni taj kraj jasan je prelaz sela u varoške oblike. Beograd je tu tako mlad i svež, kao da je iznenada izdignut iz zemlje.

S brda, nad Košutnjakom, on je još lepši. Amerikanskog profila, s velikim objektima koji se ocrtavaju na dubokim i beskrajnim nebesima, on je otišao, udaljio se, žureći, hitajući, izmičući pred ostalom zemljom. Kad mu se prilazi sa severa, pred zemunskim mostom utisak koji njegova spoljna lepota ostavlja, pun je. Sva njegova silovitost, žurba i snaga tu vidna je. A ono što toj slici daje naročitu draž, to je orijentalni mir pejsaža, u kom se ta silovitost odigrava. Još nekoliko godina radova na aerodromima bežanijskim, na pristaništima Čukarice, pred železničkom stanicom i ulazak taj, sa slikom varoši u visini biće vanredan.Posmatran sa voda pak Dunava, još da je Saborna Crkva vizantijskog, raškog, oblika (najbolnija tačka arhitektonskog profila Beograda) – varoš bi bila, po spoljnoj lepoti, izvesno, jedna od najlepših u Evropi.

Tražeći, međutim, unutrašnju lepotu Beograda dobija se utisak zbrke, ponegde vrlo neprijatne za oko. U žurbi posleratnoj, u štednji, unutrašnja, arhitektonska lepota varoši, još je neizrazita. Stari Beograd, koji je imao svoju prijatnu formu ulica (predratna Krunska), pa svoju slikovitost sokaka (u Skadarliji i Paliluli), svoje mirne oblike što su pristajali uz plavetnilo istočnjačkog neba, topla i duga leta i jeseni, kao čto je imao i svoju naročitu atmosferu i svoje varoške tipove, nestao je. Nestao je u novoj posleratnoj varoši ogromnog poleta. Beograd Kneževine, Beograd turskih ratova, imao je svoj lik; u današnjem Beogradu, mi prisustvujemo tek pomaljanju novog lica varoši iz magle.

Pod snegom, Skadarlija sad, nema više čar zavejane, stare turske varoši ali svakog će iznenaditi lepota koja je sve izrazitija, što vreme više odmiče, npr. Miloševog konaka, kraj Patrijaršije, u jednom zavejanom večeru. I u Topčideru, dvorac ima te pametne i razborite, arhitektonske oblike, jedne stalne udobnosti odeljenosti iod ulice i povučenog gospodarstva. Neočekivan je, isto tako dubok utisak, koji, u ovim božićnim, zimskim večerima ostaje i od drugih, predratnih krajeva Beograda, izgubljenog u velikoj modernoj varoši što se sad zida. Kakva tišina i lepota skromna, npr. Vaznesenjske Crkve! Njena mirna, pravoslavna kubeta, njena zavejane jele, ceo njen oblik manastirske skrivenosti, a svetinje.

Nestao je predratni Manjež, nema predratnih večeri oko Pozorišta i u Pozorištu, druge su senke na snegu trkališta Kola jahača, železničke stanice, Slavije, Univerziteta itd. Sasvim druge, nego što behu pre dvadeset godina, u ovakve zimske večeri. Iz automobila, kroz zamagljene prozore, uz zvekat lanaca na točku, vidi se sad kako promiču velike slike novih zgrada, širokih, ogromnih kontura. Večni su samo vidici Kalemegdana. Kad se po njemu pođe, vraćaju se dva utiska svake zime. Da sneg budi sećanja, kod svakog, na detinjstvo, a da sada raskopani jarkovi u parku sećaju na rovove iz rata, zavejane zaklone i prihvatnice. Za trenutak, život Knez-Mihailove ulice zaboravlja se. Zima je stišala varoš. lađe pod njom, pristanište pod snegom, stoje u nekom stišanom životu, skoro mrtvilu, u kome su pokreti retki.

beograd-sneg

Olupane lađeizvučene su u pesak. Bačene, kao i prošlost. Bežanijske Kose su osunčane. Prema Avali snežno nebo, ali kroz koje se pomaljaju plavetnila i osećaju planine. Iste boje, kao i snežna nebesa, iznad varoši, lebdi dim. Sve je u boji sivoj, pepela, večernjeg sutona; i sneg. Vrane lebde po vetru, tihim letom. Vetar ih baca, među zvuke sirena, mašina, nad sivim, naboranim vodama, boje prljavog snega, u nebo nad šumama, iza Čukarice velika ravan, pod Kalemegdanom, pusta, snežna, čini da se nebesa čine još ogromnija. U njima se događaju igre velikih svetlosti.

Tek kad se sa terasa nadnese nad opkopima i bedemima, vidi se sva širina stare tvrđave nad kojom je dignut, visoko, Pobednik. Dole, na vodi, mali parobrod bori se s talasima i vetrom. Njegovi prozori i klupe načičkani ljudima (ljudi: siromaštva, patnje, prevare, jadikovanja,neizvesnosti, taštine, zasede, odlasci kući, samoubistava, bolesti, stomaci) tako su maleni sa daleka. kroz nove, kamene ograde šetališta i terasa, s fenjerima i stepenicama, po ugledu na dubrovački posat, duše ledena košava. Vrbaci smrznuti imaju boju krzna medveda. Sve te ravni, dole, obukle su zimske boje šuma i zveri. U daljini samo sve se završava plavim dnom.

Veče je, i dan u boji leda, u boji očiju severnih naroda. sneg na Nebojši kuli, na bedemima stvara tišinu iznad razlivenih voda što se pod Beogradom čine kao more.To je veličanstvena, precizna, spoljašnja lepota Beograda, pod zimskim sutonom.

Unutrašnja, međutim, sadržajnija, javlja se posle, kad automobil opet nastavlja svoje lutanje. Nije više u tihim ulicama, u porodičnim formama, u zgradama zadužbina. Kroz zamagljeno staklo, ukazuju se senke velikih zgrada, u centru zatim duga prava ulica pod snegom, velike konture, ogromni fakultet tehnike, posle nekoliko minuta čitavo brdo bolnica, instituta, pa onda vavilonske senke zgrada novih ministarstava, đeneralštaba itd.

Nova lepota Beograda pomalja se, dakle, tu. U profilu, tvrdom i teškom, od velikih, kamenih blokova u visini, spratovi zidina isto kao brda ćute pod snegom ali gledaju, u zimsko veče, plamnim očima svojih osvetljenih prozora, što se vide, kroz tamu i onda kad se pred nama pojavljuje, daleko, velika i večna sen Avale i zimske noći, u snegu.

1930.

Izvor: novipolis.rs

Miloš Crnjanski i Milorad Pavić umrli su 30. novembra: Crnjanski 1977, Pavić 2009. godine.

 

Svako sećanje donosi buđenje i svako buđenje donosi jedno sećanje. Ako ste dovoljno brzi možda ćete ga uhvatiti.

Sa tim mislima probudio se Miloš Crnjanski tog dana. Gospa Vida bila mu je spremila vlaški hleb pečen u saksiji, ali Crnjanski je bio star i uzeo je za doručak samo jedan zalogaj tog hleba; gotovo sve što je voleo da jede bilo mu je odavno zabranjeno. Sada je već dugo bilo mnogo više obeda opisanih u njegovim knjigama no što je njemu preostalo da okuša. Osećao je da su njegove kosti iznošene i da potiču od nekog drugog čoveka, pa ipak, kao talas koji je prešao hiljadu milja noseći svoje ime da ga šapne obali, tako su iz njegove mladosti izgubljene u pučinama tišine do njega još uvek dopirale gladi i šaputale svoja imena, jer on im je bio obala.

U podne sišao je na ulicu; padao je umorni sneg, putnik s dalekog neba. Crnjanski je nosio u ruci dve novčanice i osećao se nezaštićen kao da sav svet zna šta će da kupi ako se vidi taj novac stisnut u šaku.

Kod „Orača” seo je u izlog i naručio pasulj sa kobasicom, porciju ćevapčića s lukom i čašu vina. Sedeo je nad donetim ručkom i gledao. Gledao je kroz vreme, kroz ovaj dan u nešto drugo iza tog dana, iz petka u subotu nazirući možda i krajičak nedelje. I sećao se da svakoj ostvarenoj ljubavi treba žrtvovati dve neostvarene, jer tada ona ostvarena vredi koliko tri druge.

Tada mu je pogled pao na zdelu s pasuljem. Ležala je pred njime i dimila se. Tako je sedeo i najpre gledao u pasulj. I mislio kako sada svoj posao spisatelja može da osmotri sa obe strane ogledala. Poezija je vrhunac ćutanja — znao je u tom trenutku Crnjanski — ali proza je plod zemlje. Ako čovek dugo priča priče, kao što je on činio celoga života, onda pre ili posle shvati da te priče od kojih svaku ponavlja sebi ili drugima više puta i u više navrata, da te priče kao i drugi plodovi zemlje tokom vremena bivaju u onom ko ih priča najpre zelene, potom tokom pričanja sazru i kasnije sagnjiju i nisu više za upotrebu. Od toga u kom času ih uzabere onaj ko priča, dok su zelene, kad su zrele, ili pošto sagnjiju, zavisi ukus i vrednost tih priča. I sve dotle, priče liče na ostale plodove zemlje…

A potom? Potom se Crnjanski oprostio od tanjira s pasuljem što se dimi i podigao glavu. Posmatrao je jedan časak konobaricu kako broji novac za stolom u uglu. Brojala je na napolje i na unutra, ne prekidajući šaputanje, usisavajući najpre brojke, a potom ih izdišući.

Ali, postoji još nešto — mislio je Crnjanski dalje prelazeći očima sada već na tanjir sa ćevapčićima i crnim lukom. I drvo sazreva, a ne samo plod što na drvetu rodi. A mladost drveta ne mora se podudarati sa mladošću njegovog ploda. Pored starosti priče, postoji, dakle, i starost onoga ko priču priča. I ukus ploda zavisi od obe starosti.

Mladi pripovedač po prirodi stvari želi da ispriča priču što pre, dok je još zelena. I tu greši i kvari joj ukus. Zato mladi pripovedač treba da učini ono što mu najmanje leži, da savlada svoju mladost i da plod ne otkine pre no što sazri, nego da ga pusti nek malko prezre pre no što ga uzabere i ponudi za jelo. Tako će njegova mladost, s jedne strane, i prezrelost ploda, s druge, kiselo i preslatko, dovesti u ravnotežu sokove i dati savršen ukus.

I obrnuto — mislio je Crnjanski tog dana sedeći kod „Orača” u zavejanom izlogu. I obrnuto, stari pripovedač treba uvek nešto ranije da uzabere priču dok je ona još pomalo nezrela i nakisela. Tako će i on učiniti nešto protiv svoje prirode, koja se plaši oporosti i teži da plodu omogući potpuno sazrevanje jer je kroz duge godine navikla da čekanje donosi korist. Ali, upravo tim preuranjenim otkidanjem zelenog ploda sa ostarele grane pre no što upadne u rutinsko sazrevanje, doći će u ravnotežu stvari i biće naravnjen neki svemirski račun. Tako se naravnjuje mera — mislio je Crnjanski tog dana – i tako se prelazi sa jela na piće.

I okrenuo se čaši koja je stajala na stolu između netaknutih tanjira s jelom. Položaj tih predmeta na svom stolu i njihove međusobne odnose doživeo je kao konstelacije nebeskih tela. Treba ih sada samo pokrenuti — mislio je gledajući u čašu — i pratiti njihove putanje.

Jer — zaključivao je Crnjanski dalje — sve ovo dosada je bila priča o književnosti. Svet sam neprekidno posmatrao i kušao da bih to iskustvo stavio u službu pisanja. I ovo što je izneto nad tanjirima jela — sve su zaključci o književnosti. Međutim, sada je kucnuo čas istine. Vreme je da se okrenu stvari i da književnost, za koju sam radio celog života, poradi sada bar na trenutak za moj život… Sećao se pri tom kako je u Alpima video beli dugi konac kako visi u provaliji prikačen vrhom za stenu, a vetar ga njiše i leluja. Odmah je, još onog dana, znao da to, naravno, nije nikakav beli konac, nego tanušni vodopad. Ali sada posle toliko godina znao je još nešto. Znao je da ni ono što je „konac” lelujalo i njihalo nije bilo vetar. Bilo je to nešto drugo. Kao nešto drugo hteo je sada da vidi i književnost.

– Zamenimo, dakle — zaključivao je Crnjanski na kraju — zamenimo priču životom. I izvedimo iste procene. Ja sam star — nastavljao je gledajući u svoju čašu vina — ja sam star i plod koji mi se sada ukazuje: moj život, valja uzabrati malo ranije, nešto pre no što je sasvim sazreo. Tako će moja starost i prerano ubiranje ploda, koji sada više nije priča, nego je život i to moj život, doći u ravnotežu, naravnaće se ona računica. Istina, biće malo oporosti u tome nešto ranije uzabranom plodu, ali zar nisam celog života učio da se treba boriti protiv svoje prirode da bi se dobio pravi i najbolje podešen ukus.

I tada je pozvao konobare, platio netaknuti ručak i otišao kući. Crnjanski je umro namerno. Prestao je da jede i pije i njegov se život otkinuo sa stabla nešto ranije no što je bilo neophodno. Kažu da je umro ljut kao ris, uveren da je ipak zakasnio.

Esej preuzet iz knjige Milorada Pavića Roman kao država i drugi ogledi, Plato, Beograd, 2005.

Kako je Crnjanski Andriću čestitao Uskrs?