Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Politički ekstremizam odlikuje fanatična uverenost da je njegova vlastita politika jedino ispravna, a da su ostale lažne, te da bi zastupnike drugih političkih opcija trebalo svim sredstvima privoleti prihvatanju jedne jedine ideološke istinite, ili ih, u ime uzvišenog cilja (Nacija, Klasa, Partija itd.), istrebiti sa lica zemlje. Ideološki ekstremizam, uprkos njegovim često makar deklarativno uzvišenim ciljevima (novi čovek, pravedno društvo itd.), po pravilu se ispoljava u vidu netolerantnog i nasilnog ponašanja (od diskriminacije, preko progona, sve do genocida). Videli smo tokom istorije, a posebno drastično u prošlom veku, kuda vodi isključivost i netrpeljivost u političkom životu. Ekstremizam počinje satanizovanjem, dehumahizovanjem političkog neistomišljenika, a završava se – istrebljenjem!

Desničarski politički ekstremizam u vidu nacionalsocijalizma, pokazala su rana psihološka istraživanja (From, Maslov, Adorno), povezan je sa autoritarnim tipom ličnosti (potisnuta agresivnost, obožavanje moći, grupni narcizam, antiintraceptivnost, kruto mišljenje, sklonost projekciji itd.). Kasnija istraživanja, međutim, otkrivaju da istu psihološku osnovu imaju različiti vidovi političkog ekstremizma, kako levi tako i desni, poput komunizama, fašizma ili verskog fundamentalizma. Njih karakteriše, pre svega, poseban način dogmatskog mišljenja, a ne konkretni sadržaj mišljenja (npr. konzervativnost, konvencionalnost). Ekstremisti su netolerantne, agresivne i autoritarne osobe (u smislu opšte autoritarnosti, a ne samo desne).

Psihološku sklonost ekstremizmu u srpskom narodu zapazio je još klasik naše etnopsihologije Vladimir Dvorniković. „Jugoslovenski čovek, po svojim duševnim dispozicijama, politički je ekstremist. Krilatica koje će njega da pokrene ima da bude određena i krajnje zaoštrena, pre svega slična bojnom pokliču, kadra da u njemu oživi i podigne ogorčenog borca. Što god je umereno, kompromisno, racionalizovano, ne može da razigra njegov politički temperament ili uopšte da potstakne njegovo dublje interesovanje”, zapaža naš etnopsiholog u svojoj Karakterologiji Jugoslovena (1990).

Empirijsko istraživanje autoritarnosti (Rot, Havelka, 1973) izvedeno kod nas (na uzorku srednjoškolske omladine) potvrđuje ovu ocenu jer otkriva izuzetno visoku autoritarnost (najviši skor u svetu na Adornovoj skali autoritarnosti, čak veći nego kod američkih zatvorenika!). Ovaj rezultat zabrinjava, bez obzira na to što se on može delimično objasniti metodološkim (F-skala nije bila standardizovana kod nas) i kulturološkim razlozima (patrijarhalna svest i drugačije kulturne norme).

politicki-ekstremizam-2

Psihološki profil političkog ekstremiste

Na osnovu brojnih istraživanja psihološke osnove različitih tipova političkog ekstremizma ovde ćemo dati skicu za psihološki profil nosioca eksremističke ideologije. Naime, izdvojićemo one glavne crte ličnosti, način mišljenja i uverenja političkog ekstremiste.

1. Osećanje osujećenosti i mržnja, bes i agresivnost prema neprijatelju

Ekstremisti su, po pravilu, ljudi čije su potrebe i želje hronično osujećene. Izloženi stalnim životnim stresovima (nezaposlenost, loš ekonomski i socijalni položaj), oni često postaju nervozni, hronično nezadovoljni sobom, uplašeni i besni. A ovakvo stanje ispunjeno negativnim, otrovnim i destruktivnim emocijama, često vodi netrpeljivosti, mržnji i iskaljivanju gneva na marginalnim društvenim grupama (manjine, žene, deca, homoseksualci).

Ličnosti koje su nesigurne, nezadovoljne svojim životom, imaju izrazito osećanje manje vrednosti i nizak prag tolerancije, pune su potisnutog besa, te na najmanju uvredu reaguju prekomernom agresijom. Ekstremne političke stranke zadovoljavaju ovu čovekovu potrebu za agresivnošću i destruktivnošću. One smišljeno, planski podstiču kod ljudi javljanje agresivnosti, pojačavaju je i usmeravaju u željenom pravcu, kako bi se ova potreba zadovoljila na društveno prihvatljiv način. Za ekstremiste je tipičan fenomen pomeranja agresivnosti (sa pravog ali nedostupnog izvora frustracije, na zamenski, društveno dopušteni objekt) i traženje „žrtvenog jarca” (neka nezaštićena grupa).

Mnogim ljudima su „potrebni neprijatelji da bi na njih usmerili frustracijsku agresiju. (…) Veoma je korisno da neko drugi bude odgovoran za moje neuspehe. Ponekad, jednostavno, najbliži ljudi na koje je frustracija usmerena, ponekad neki drugi koji su nam nanosili nepravdu, eksploatisali nas, varali, nisu nam dopuštali da raširimo krila i sl. Priznati da su krive naše vlastite mane znači izvršiti atentat na samog sebe. (…) S psihološke tačke gledišta neprijatelj je dobar pronalazak u borbi za samoodržanje”, piše Kolakovski (2005). Neprijatelj je posebno neophodan totalitarnim režimima. „Komunistički i fašistički režimi morali bi stalo da iznalaze neprijatelje prema kojima će usmeravati agresiju, i sami proizvoditi te neprijatelje u sve novijim i novijim kampanjama, čistkama i ubistvima; katkad su neprijatelji bivali stvarni, a katkad veštački stvarani. Agresija je bila nužna zbog mobilizacije masa, sugerišući im da je neprijatelj uzročnik svih njihovih nesreća i bede, da bi imali razloga za sve opresivnije vršenje svoje vladavine” (Mini predavanja o maksi stvarima, 2005).

Neprijateljstvo je posebno usmereno na one koji odstupaju od konvencionalnih propisa, ne poštuju društvene norme i ponašaju se nekonformistički. Svi oni koji su drugačiji (različito verski, nacionalno, ideološki ili seksualno orijentisani) predstavljaju metu besa, mržnje i agresivnosti. Ko je različit od većine, doživljava se kao izopačen, bolestan, nemoralan i samim tim je opasan po zdrav organizam nacije ili države.

Čoveku frustriranom, bez vlastitog identiteta, nesigurnom u svoju vrednost, koji je preplavljen strahom od slobode, smatra Sartr (1992), nedostaje neko ko je njemu podređen, slab i nezaštićen i na kome može nekažnjeno da iskali svoju agresivnost i bes. Antisemiti je životno potreban neprijatelj koga sa strašću želi da proganja, maltretira i, najzad, uništi. Antisemiti potreban je Jevrejin i da ne postoji on bi ga izmislio, zaključuje čuveni francuski filozof. Antisemitizam i ksenofobija, mržnja prema Jevrejima, Crncima i Romima je naročito raširena među siromašnima, čiji je socijalni status nizak, jer im omogućava da se u kolektivnoj histeričkoj mržnji osete nadmoćnim nad „nižom rasom” i istovremeno jednakim sa „pravim Francuzom” ili „pravim Nemcem”.

2. Submisivnost, obožavanje vođe, slepo pokoravanje autoritetu

Osobina autoritane submisivnosti predstavlja možda najbitniju odliku autoritarne ličnosti po svim istraživačima, od Adorna do Altmajera. Osoba sklona nekom vidu političkog ekstremizma, odlikuje se visokim stepenom bespogovornog podređivanja etabliranom, legitimnom i moćnom autoritetu, prema kojem ima nekritički, servilan odnos. Za takvu ličnost je karaktreristično da svet i međuljudske odnose opaža u ključu dominantan-podređen, a da za najveću vrlinu smatra slepu poslušnost autoritetu.

Pojedinac koji se utopio u neku antidemokratsku grupu, automatski je svoj lični suverenitet preneo na snažnog, energičnog vođu, kome je od tada slepo poslušan. Voljeni i obožavani Vođa dobija atribute božanstva, a značaj individue u grupi bledi i nestaje. Istina, dublja psihološka analiza pokazuje da se iza svesnog idolopoklonstva i ljubavi prema Vođi skriva potisnuta mržnja (koja postaje manifestna kada ovaj padne sa svog uzvišenog položaja).

3. Kompleks više vrednosti (potisnuto osećanje manje vrednosti), arogancija i prezir prema pripadnicima „nižih” grupa

Pripadnici ekstremnih političkih pokreta i stranaka imaju osećanje izuzetnosti i nadmoći jer pripadaju izabranoj, povlašćenoj socijalnoj grupi (naciji, veri, partiji, klasi, rasi) koja se bori za jedan uzvišeni, plemeniti cilj koji će ljudima doneti sreću, slobodu, spasenje. Istovremeno, oni osećaju prezir ili mržnju prema svima koji nisu izabrani, koji nisu deo elite čovečanstva.

politicki-ekstremizam-3

Psihološke analize, međutim, pokazuju da se iza prividnog osećanja nadmoći, ispoljenog kompleksa više vrednosti i grupnog narcizma, skriva duboko potisnuto osećanje manje vrednosti, nesigurnosti i anksioznosti. Njihova nadmenost, osećanje duhovne superiornosti i arogancija zataškavaju osećanje ličnog neuspeha i inferiornosti. Prema tome, uskogruda netolerancija, nije izraz njihove snage, već je, naprotiv, izraz duhovne nemoći, osećanja neadekvatnosti, nesigurnosti i lične inferiornosti.

U zapadnom društvu nije prihvatljivo otvoreno ispoljavanje ličnog narcizma, ali je prihvatljivo i čak poželjno grupnog narcizama. Tako, recimo, ako bi se neko otvoreno hvalio da je on najkulturniji, najpametniji, najbolji čovek na svetu, svi bi mislili da je lud. Ali, zato, ako neko kaže: „Moja je nacija najplemenitija, najkulturnija, najtalentovanija”, taj čovek ne samo da neće biti proglašen ludim, već će biti poštovan kao „pravi patriota” (From, 1979 / 1987).

4. Fanatizam, ostrašćenost i netolerancija

Pripadnici jedne crkve ili sekte vekovima su progonili one druge kao nevernike ili jeretike. Rezultat fanatične odanosti svojoj, pravoj religiji bili su netrpeljivost, mržnja, ubistva i masovni pogromi inovernika (Volter, 1763 / 2005). Ono što su u vreme Voltera bili verski ratovi, to su kasnije postali politički obračuni i progoni neistomišljenika od strane ideoloških ekstremista.

Ideološki sporovi i nemilosrdni, fanatični obračuni često su potpuno iracionalni, zasnovani na snažnim afektima i uverenjima, slepim za bilo kakve logičke argumente. Sartrova glavna teza je da antisemitizam nije gledište sa kojim se možemo racionalno sporiti. On dobro kaže da antisemitizam nije mišljenje, već je strasna, bolesna mržnja (Razmišljanja o jevrejskom pitanju).

U osnovi svake ekstremističke ideologije jeste strasna netrpeljivost, netolerancija, a to znači nesposobnost podnošenja različitog uverenja, mišljenja ili ponašanja. Ekstremisti smatraju da moraju voditi sveti rat, odlučnu i beskompromisnu borbu protiv svakog različitog načina delovanja, gledišta ili uverenja, proganjajući ga sve do potpunog zatiranja.

Pouzdana mera ekstremizma i netolerancije jeste nepodnošenje odstupanja od prihvaćenih konvencija i standarda, koje ide čak do užasavanje od svake različitosti. Entoni Gidens (1994) opravdano ukazuje da samo dijalog sa neistomišljenikom može da zameni nasilje u savremenom heterogenom, mulitikulturalnom društvu, u „svetu postojanih kulturnih različitosti”.

5. Preterano razvijen identitet grupe, plemenski mentalitet

Ekstremista ima hipertrofirano osećanje grupnog identiteta (nacionalnog, stranačkog, verskog), koji proždire sve ostale pripadnosti (profesiji, porodici). On ima osećanje apsolutne lojanosti svojoj glorifikovanoj socijalnoj ili političkoj grupi.

Pripadnik ekstremne ideologije ima izgrađen poseban tip grupnog identiteta. To je onaj koji Amin Maluf (2003) naziva monolitni, prost, isključivi identitet, kod kojeg je celokupni identitet ličnosti sveden, skresan, redukovan na samo jednu jedinu, suštinsku pripadnost, koja se kao dominantna izdvaja, apsolutizuje i obogotvoruje. Najčešće svodi se na etničku, klasnu, rasnu ili versku pripadnost, kojom se njegov pripadnik diči i maše drugima ispred nosa kao crvenom maramom. Neko može biti samo hrišćanin ili musliman, Englez ili Srbin. Ne priznaje se mešani identitet, jer je nečist. Po ovoj simplicističkoj koncepciji identitet je ne samo monolitan, čist nego je, s obzirom da je rođenjem, sudbinom i krvlju dat, ujedno i nepromenljiv.

Ovaj plemenski identitet, koji je izvor fanatizma, ksenofobije, netrpeljivosti i zavada, Maluf naziva ubilačkim identitetom. On ga tako naziva s obzirom da opisana koncepcija „koja svodi identitet na jednu jedinu pripadnost, navodi ljude na pristrasno, sektaško, netolerantno, zapovedničko, a ponekad i samoubilačko ponašanje, i pretvara ih suviše često u ubice, ili u pristalice ubica. Njihova vizija sveta je iskrivljena i izvitoperena”. Ona je crno-bela, isključiva, manihejska, u kojoj postoje samo dve strane, dobri i zli, anđeli i đavoli.

6. Dogmatizam, rigidno, crno-belo mišljenje

Dogmatizam je crta ličnosti, a manifestuje se u dogmatskom mišljenju, netolerantnosti prema drugačijim shvatanjima, slepom verovanju mišljenju autoriteta i prihvatanju predrasuda i stereotipija.

Dogmatsko mišljenje je nekritičko, kruto mišljenje koje ne trpi prigovore i zabranjuje sumnju, kritiku i proveru. Ono je suprotno racionalnom saznanju, koje se zasniva na činjenicama, logičkim dokazima i podložno je kritici. Ovo mišljenje ne počiva na razumu, već na bezuslovnoj veri u dogmu, te je suprotno je istraživanju, skeptičkom i kritičkom mišljenju. Dogmatsko mišljenje je karakteristično za autoritarnu ličnost, koja veruje da je jedino tačno, ispravno mišljenje one grupe kojoj ona pripada.

Ekstremisti imaju pojednostavljenu sliku sveta, skloni su dogmatskom mišljenju i imaju zatvoreni um. Prema Miltonu Rokiču zatvoreni um odgovara opštoj autoritarnosti, a čini ga sindrom sledećih osobina: zatvoren, čvrsto povezan sistem verovanja, nekritično odbacivanje suprotnih stavova, kao i pristrasnost u saznavanju (o pozitivno vrednovanim objektima zna se mnogo, a o negativno – malo). Kod dogmatskih osoba, saznanja i stavovi su pod uticajem spoljašnjeg autoriteta i strasti, a ne logičkih argumenata i kritičkog traganja za istinom (Rokeach, 1960). Dogmatski, krajnje pojednostavljen način tumačenja sveta pomoću prostih kognitivnih shema ima svoj izvor u potrebi za sigurnošću i izvesnošću, kao i u potrebi da se od anksioznosti zaštiti slabo i ranjivo jaTakvi pojedinci, pravi vernici, koji suvuše kruto veruju u dogme, zapravo nesvesno sumnjaju i onda tu svoju sumnju guše i suzbijaju fanatičnom verom i progonom neistomišljenika.

politicki-ekstremizam-4

7. Sklonost stereotipima i predrasudama i progon „neprijatelja”

Ličnost sklona ekstremnim, nedemokratskim i jednostavnim rešenjima, po pravilu, odlikuje se manihejskim pogledom na svet, odnosno mišljenjem u ekstremnim, grubim, crno-belim kategorijama (dobar-zao, pametan-glup, prijatelj-neprijatelj). Po njima nema mišljenja u nijansama, finesama, kao što nema kompromisa u politici i međuljudskim odnosima – ili si patriota ili izdajnik, snažan ili slab, normalan ili nenormalan. Između ovih oštro podeljenih i suprotstavljenih kategorija nema sredine, nema tananih razlika u stepenu. Ko nije sa nama, taj je protiv nas, taj je neprijatelj.

U stereotipnoj, uprošćenoj viziji ektsremista postoje samo naši i njihovi, kao dve zaraćene vojske. Mi smo dobri, kulturni, pametni, miroljubivi, pravedni, časni, oni su rđavi, glupi, primitivni, nečasni, agresivni, pakosni, nepravedni itd. Mi smo ljudi, a oni su neljudi, varvari, demonska bića, zveri.

Neprijatelj je neophodan da bi se opravdalo rđavo stanje u vlastitoj zajednici (on je izvor svih zala), ali i da se na njemu isprazni nagomilana agresivnost, kako bi se sprečilo pražnjenje agresivnost unutar grupe. Ovu funkciju neprijatelja lucidno je uočio i tvorac psihoanalize, koji analizirajući grupnu agresivnost boljševika, kaže: „Možemo se razumeti zašto pokušaj izgrađivanja nove komunističke kulture u Rusiji ima za psihološku podršku proganjanje buržuja. Zabrinuto se pitamo šta će sovjeti uraditi kada istrebe buržuje” (Frojd, Antropološki ogledi, 2005).

Stereotipi kao dominantne kognitivne strukture upravljaju opažanjem, saznavanjem i sticanjem iskustva kod osoba koje misle crno-belo. Ovi stereotipi se obrazuju još u detinjstvu kao rezultat nekritičke generalizacije, ograničenog iskustva i saobražavanja mišljenju većine (Lipman, 1997). Čovek ima potrebu da pojave složene stvarnosti, zarad lakšeg upoznavanja i uštede energije, uprosti i svede na opšte shematske karakteristike, po cenu iskrivljavanja, simplifikovanja i falsifikovanja stvarnosti. Stereotipi su, kaže Kolakovski (2005), „sponatno uobličena, kvaziempirijska uopštavanja” koja se „ne daju korigovati kasnijim iskustvima”. Oni imaju funkciju da povuku granicu mi-oni, da homogenizuju vlastitu socijalnu grupu i da izgrade grupni identitet. Stereotipi pomažu da se pojedinac lakše i uspešnije identifikuje sa svojom grupom (kojom se ponosi) i da se distancira od drugih.

Mnogi ljudi, a posebno ekstremisti, s lakoćom uopštavaju: Crnci su zapalili…, Jevreji su oteli…, Srbi su poklali… Oni izriču sudove zasnovane na predrasudi da su čitavi narodi lenji, glupi, podmukli ili genocidni, a takvi sudovi često vode do masovnih zločina. Ovakvim načinom govora se učvršćuje isključivi, plemenski identitet, koji se gradi na mržnji i netrpeljivosti prema onom drugom, tako jača ubilački identitet i formiraju se ljuti fanatici, ksenofobi i rasisti.

Zmijski jezik, jezik mržnje, kritike, osude, neophodno je zameniti jezikom saosećanja, razumevanja i poštovanja, ako hoćemo da konstruktivan dijalog i produktivan način rešavanja sukobe sa drugim ljudima, smatra Maršal Rozenberg (2003). Ovaj psiholog se umesto nasilja, koji promovišu predstavnici političkog ekstremizma, zalaže za jedan nenasilni model komunikacije.

Nek komšiji crkne krava>>

Žarko Trebješanin

Izvor: kczr.org

Ulovio naš čovek zlatnu ribicu, a ona mu reče: „Ispuniću ti tri želje, samo kaži šta želiš”.

Čovek će ko iz topa: „Prva mi je želja da komšiji crkne krava”. Ribica se zaprepasti: „Šta?! Zar nemaš neku bolju želju, na primer da dobiješ veliki LCD televizor, da putuješ oko sveta, da ti deca nađu dobar posao, da pronađeš ćup sa blagom itd”.

„Ne, ne, samo ti tako uradi. Ja baš hoću to.” I komšiji crče krava.

Došao je red i na drugu želju: „Hoću da i drugom komšiji crkne krava”.

„Čoveče”, reče zgranuta ribica, „nećeš valjda na takve želje da potrošiš ovu životnu šansu. Zar je tebi najveći dobitak tuđa nesreća? Zar ništa razumnije nisi mogao da smisliš? Zar nije bolje da ti dam sto krava, ili da imaš firmu, ili nešto slično…”

Na to se naš čovek, duboko ubeđen u sopstvenu mudrost i vrlinu, izdra na ribicu: „Znaš li ti kakvi su to zlotvori, te moje komšije? Ovaj prvi podigao kuću na sprat, i sad mi baca senku na baštu. Umislio da je veći domaćin od mene što ima bolja kola! Pa šta ako mu sin radi u Nemačkoj? A sa ovim drugim se sporim oko međe već dvadeset godina. A on i dalje pušta baš tu kravu da mi pase oko ograde, samo što je nije srušila, a njegove koze mi brste lozu jer prelazi preko ograde na njegovu stranu. Pa šta ako je prešla na njegovu stranu? Opet je moja loza, nije njegova!”

„Pa čoveče, što ne tražiš da i tebi dam kuću, hotel, motel, kamion, avion, da imaš i ti i on, a ne ovako? Upropastićeš i komšije i sebe iz inata i zavisti!”

„Jesi li ti ribica ili pop? Šta ti meni tu držiš propovedi i pridike? Daj mi šta sam ti rekao il’ ću tako malu da te ispržim za ručak.”

I tako i drugom komšiji crče nesrećna krava, ni kriva ni dužna.

Smrknuta i tužna ribica upita našeg čoveka koja mu je treća želja. Podseti ga, tek da ne pogreši u izboru, da mu se pruža i poslednja mogućnost da se usreći bez znoja i muke. Nije li to san svakog čoveka koji ne voli da jede hleb koji je sam zaradio? „Dakle, šta hoćeš da ti dam?”, upita ribica našeg čoveka.

„Hoću da i meni crkne krava!”, reče ovaj sa čudnim sjajem u očima i grčem na licu.

Ribica iskolači one svoje ionako buljave oči, i zaćuta ko riba. Konačno nađe snage da se obrati ovom čudnom dvonošcu:

„Da ti crkne krava?! Pa čoveče, ti si lud! Kako to do sada nisam shvatila? Pa ti ćeš i sebe da upropastiš! Jesu li ti vrane popile mozak ili je đavo ušao u tebe?”

„Nisam ja uopšte lud; pametniji sam nego što misliš. Sve sam predvideo. Sad kad su komšijama crkle krave, još mi samo fali da dolaze k meni po mleko!”

krava-1

Ovaj crnohumorni prikaz već poslovične crte našeg mentaliteta nije, kao i obično, daleko od istine. Zavist, sebičnost i nesloga zaista su teško zlo među ljudima, bilo da je u pitanju porodica ili narod.

Već vekovima mnogi u našem narodu popreko gledaju svakog ko hoće da radi što on ne radi, da stekne više i napreduje, da preduzme nešto novo i drugačije. Zato folklorna mudrost nalaže da se ćuti, živi neupadljivo i gledaju svoja posla.

Zašto mnogi među nama zavide na sreći i uspehu svojim sunarodnicima? Zašto je naš čovek zavidljiv kad je njegov brat ili komšija bogatiji od njega? S druge strane, strancima, izgleda, praštamo kad su uspešniji i bogatiji, i kad im je država sređena. Njima se divimo, a svoga ne volimo, čim je po nečemu bolji ili naprosto drugačiji od nas. I baš zato što smo svesni da je bolji, baš zato nećemo da mu to priznamo i da ga poštujemo. Tuđa sreća i vrlina kao da nas ugrožava i kao da nam preti. Da li je tako zato što je uspeh drugoga ukor i opomena, prst uperen u lenjost i inat našeg čoveka, u njegovu nepreduzimljivost i prepuštanje bezvoljnosti, te stoga treba ugasiti to svetlo upereno u mrak onoga koji se mraku prepustio?

Tako je i u školama. Loši đaci često prete dobrima da ne smeju da se javljaju na času, jer će profesor to očekivati i od ostalih. Dobri ne smeju da pokažu koliko su dobri jer time pokazuju koliko su zapravo oni drugi loši.

No, ima tu nešto još gore – nedostatak solidarnosti sa zajednicom, sa drugim čovekom. Dok u drugim narodima vidimo kako pojedinci misle ne samo o sebi i svom džepu, nego i o društvu i državi, naš čovek gleda samo sebe, pogotovo kad je na vlasti, a brigu za opšte dobro ostavlja drugima. Problem je samo u tome što smo društvo i država – svi mi.

Ukratko, svojim kratkovidim i sebičnim ponašanjem većina naših ljudi, od običnog službenika do ministra, u suštini gleda da učini dobro sebi, a ne kolektivu. Ne živi i za druge, nego samo za sebe. Ne misli na opšte dobro, nego samo na svoje. Ne misli na sutra, nego samo na danas, sad. To nas podseća na razmišljanje pokojnog Moma Kapora o zadužbinama, kojih je danas malo. Ta sebičnost pokazuje karakter današnjih uspešnih ljudi. Koliko oni vole svoj narod? Ne ostavljaju za sobom, kao nekada, javne građevine, parkove i česme, škole i bolnice. Ostavljaju za sobom samo loš primer samoživosti.

Često se, kod odraslih osoba kojima to ne priliči, vidi pojava koju je neko zgodno nazvao sindromom razbijenog prozora. Sigurno ste čuli ili videli neku napuštenu fabriku ili zgradu, sablasno pustu i mračnu. Onda se, jednog dana, neki mangup osmeli da, ko zna zašto, razbije prozor na napuštenom zdanju. Možda je u pitanju bila samo jedna fudbalska lopta čija se putanja ukrstila sa prozorom. Šta god da je, uskoro dečaci počinju da razbijaju i druge prozore, umesto da poprave taj jedan. A zašto da ga poprave? Ta zgrada nije ničija, nikom ne pripada, i oni nikom neće odgovarati što su razbili jedan prozor. Pošto nema kazne, mogu da razbijaju i ostale. I tako, jedan za drugim, prozori ostaju bez stakala koja su štitila zdgradu od propadanja.

Šta ovim želimo da kažemo? Samo to da, kada vidimo da kola idu nizbrdo, umesto da pomognemo, mi smo skloni da ih prepustimo propasti ili čak guramo kola da brže potonu. Ne verujemo ili ne želimo da obrnemo tendenciju, da spasemo ono što je posrnulo. Tako se odnosimo ne samo prema ljudima i porodicama, nego i prema sopstvenoj državi i njenim institucijama, prema narodnoj imovini, koja, verovali ili ne, ipak još uvek postoji; tako se odnosimo prema svemu među nama što se muči ili ima probleme.

Evolucionisti bi verovatno rekli da je to mehanizam kojim se slabiji odstranjuju iz utrke za preživljavanje. Neka im bude tako. Kako god, veoma često, kada vidimo da nam firma ili država propada, računamo da nas se to uopšte ne tiče ili bar da mi ionako ništa ne možemo da učinimo da se to spreči. To, međutim, nije tačno, i narodi i zemlje koji su se podigli iz pepela to jasno pokazuju.

Nemojmo da mislimo da su veliki krediti bili dovoljni da se Nemačka ili Japan izdignu iz pepela. Kredite smo imali i mi. I sad živimo od njih. Nemojmo da mislimo da je novac dovoljan da bi narod i država procvetali. Mnogo su za to važniji odgovornost, vredan rad i osećanje dužnosti prema svom narodu. Posebno onda kad je tom narodu veoma teško, i kada se vredan rad slabo isplati; i onda kada se odgovornost smatra ludošću i ismeva.

Mržnja prema komšiji zbog koje strada njegova krava vekovima kao rak-rana razara naše živote, dovodeći u pitanje budućnost društva. Nažalost, nije potrebno tragati za primerima ovakvog ponašanja, jer je ono deo celokupne naše stvarnosti. Evo jednog običnog primera.

U staroj i oronuloj zgradi u centru grada, skupština stanara razmatra predlog renomirane firme koja nudi da im finansira ugradnju lifta, lifta koji oni nikada nisu imali, pod uslovom da na bočnom zidu njihove zgrade naslika reklamni mural. Kako u zgradi ima dosta sveta u veoma ozbiljnim godinama, zamisao o liftu zvučala je odlično. Spratova nema malo, pa penjanje, čak i silaženje, nisu više jednostavne svakodnevne aktivnosti.

Međutim, predsednik skupštine stanara, ugledni intelektualac, tome se usprotivio: „Šta? Mi njih da reklamiramo? Znate li vi koliko će oni da zarade na toj reklami? Zašto neko na nama da zarađuje?” Ostali stanari su pokušali da ga urazume, objašnjavajući mu da svakako nemaju novca da lift ugrade sami. Prema tome, i oni će biti na dobitku. Uzalud. Predsednik je bio uporan i čak je uspeo da ubedi dovoljan broj stanara da ne dozvole da ih neka bogata firma iskoristi, te na kraju ostadoše bez lifta i sa oronulom fasadom na bočnom zidu. Ova firma je kasnije istu ponudu dala susednoj zdradi, koja je dobila i lift i renoviranu fasadu.

Neko će reći: „Stari su takvi, mladi nisu”. Naprotiv, mladi su često i bezosećajniji i nerazumniji.

Prošetajte se ujutro parkovima između zgrada: oko klupa i pored stabala zateći ćete limenke od piva, zgužvane pakle cigareta opuške, kese… To su tragovi noćnog života naše omladine. Pri tom, na samo nekoliko metara, nalazi se korpa za smeće. I tako od klupe do klupe, dok nekom komšiji u ozbiljnim godinama, koji ima osećaj za opšte dobro, ne dozlogrdi pa se prihvati da pokupi to smeće. To je budućnost nacije, koja živi noću, predajući se neobuzdano nagonima, u vreme dok razumni ljudi spavaju; potom, danju, ta naša mladost do podne trune u krevetu, umesto da stvara i uči.

Pitamo se samo: zar posle stotina godina nesreće, izdajstava, podmetanja, rušenja, ropstva, svakojake bede i zla, nismo naučili, niti učimo svoju decu da niko ne živi sam za sebe, da svi zavisimo jedni od drugih, da u celom svetu ljudi zavise više od komšije, nego od rođenog brata (posebno ako sa njim ne pričaju)? Zar nismo uvideli iz iskustva da čineći drugima dobro, činimo dobro i sebi, jer ceo svet funkcioniše po principu spojenih sudova? Jer niko ne živi sam za sebe.

U Svetom pismu, koje je merilo vere za sve hrišćane, jasno stoji poslovica koju je iznedrilo iskustvo: „Jedan prosipa [deli], i sve više ima; a drugi tvrduje suviše, i sve je siromašniji. Podašna ruka biva bogatija, i ko napaja, sam će biti napojen.” (Priče Solomunove 11:24,25)

Na drugom mestu nalazimo poslovicu koju odavno osećamo kao svoju: „Ko drugom jamu kopa, sam će u nju upasti” (Propovednik 10:8).

Pronaći ćemo i sledeće upozorenje: „Kad padne neprijatelj tvoj, nemoj se radovati, i kad propadne, neka ne igra srce tvoje. Jer bi video Gospod i ne bi mu bilo milo […] Nemoj se žestiti radi nevaljalaca, nemoj zavideti bezbožnicima” (Priče Solomunove 24:17-19).

Pitamo se, sa žalošću u srcu, zašto iz svih svojih nesreća i grešaka, u miru i u brojnim ratovima, ne naučimo da samo narod u kom ljudi jedan drugom pomažu može da opstane u zlu, dok narod koji sam sebe jede propada i u miru.

Ne treba da se izgovaramo time što nam je istorija bila surova, i činjenicom da je gotovo svako pokolenje imalo svoje ratove, koji su rušili i odnosili mnoga dobra izgrađena rukama predaka. Tačno je da su nam drugi naneli mnogo zla, i još uvek to čine. Međutim, tačno je i ono što narod kaže, da je čovek sam sebi najveći neprijatelj. Nesloga je gora od spoljnog neprijatelja. Sami sebi smo mnogo naudili, a sebičnost, nezajažljivost i zavist kočili su svaki napredak.

Postoje neki drugi narodi čija je celokupna istorija prepuna rušenja i stradanja, narodi koji su okusili genocid i vekovnu tiranju tuđinaca. Ipak, boreći se da opstanu, gde god bi se našli, ovi su ljudi prianjali jedni za druge, pomagali jedni drugima, i oslanjali se jedni na druge. Bili su jedni drugima braća.

Čini se da je, od svega našeg, ostao samo narod. Sve drugo je tvoje i moje. Premalo razmišljamo da smo i sami deo celine, i da, sekući drvo, rušimo i granu na kojoj sedimo. Ukoliko svako od nas gleda samo svoja posla i puni samo svoju kasu, zajednička kasa ostaje prazna. Ako nema našeg, narod se pretvara u mnoštvo sebičnih pojedinaca koji gledaju samo svoje interese i kriju se u svojoj jazbini čim zagude teška vremena.

Istinsko rodoljublje nije urlanje pijanih besposličara na stadionima u uverenju da vole svoj narod. Rodoljublje nije kada toliko mrzite tuđe da iz besa uništavate svoje, što god vam se nađe na putu. Rodoljublje nije kad se više trudimo da mrzimo nego da radimo. To nije samoubilačko inaćenje, bacanje drvlja i kamenja na drugu stranku, na suparnički fudbalski tim, na komšiju, na brata kome je otac dao sto evra više, na sestru koja ima veću sobu. Patriotizam, naprotiv, znači dati sebe onima koji sačinjavaju tu otadžbinu – ljudima. Patriotizam znači, pre svega, RADITI VREDNO I STALNO. Ne sanjati večito o zemlji Dembeliji, gde ne radiš, a ‘leba jedeš. Patriotizam je učiti svoju decu da je rad Božiji dar, jer nam omogućuje da i sami stvaramo i ulepšavamo svet. Da se ne stide kad ih neko vidi da rade ili uče, nego da se time diče. U protivnom, ako se međusobno jedemo i istrebljujemo, i ako sanjamo velik novac stečen bez velikog rada, nestaćemo sa lica zemlje.

Možemo li da krenemo napred ako među nama ima tako mnogo onih koji se bolje osećaju kada komšiji crkne krava nego kad muzu svoju sopstvenu?

Tatjana Samardžija

Izvor: znakoviporedputa.com

Odnosi Srbi i Hrvata puni su paradoksa. Jedan od njih jeste i taj da su kajkavski Hrvati 30-ih godina XIX veka za svoj književni jezik uzeli štokavski, tj. srpski jezik, i da otada imaju sklonost da ga čiste od tuđica, dok sami Srbi tu sklonost nemaju.

1. Hrvatski purizam

Neposredna posledica jezičke reforme Vuka Karadžića jeste ta da su iz srpskog književnog jezika izbačeni mnogi slavenizmi i rusizmi, a ubačeni mnogi turcizmi. Ali rupa koja je ostala nakon izbacivanja slavenizam i rusizama bila je tolika da su je postvukovci morali nadomestiti internacionalizmima. Hrvati nikada nisu prošli tu traumu, pa su negativne posledice Vukove jezičke reforme izbegli.

Vuk_Karadzic

Hrvati imaju sklonost da izbegavaju turcizme. Oni npr. ne kažu „ćebe” poput Srba, nego „deka”. Pretpostavljajući germanizam u odnosu na turcizam, oni jasno pokazuju kom civilizacijskom krugu žele da pripadaju.

Hrvati izbegavaju i direktne grecizme. Stoga je razumljivo što ne kažu „hiljadu” nego „tisuću”. Srbi se ne ustručavaju od ovog grecizma, iako bi i oni mogli sa isto toliko prava da koriste slovensku reč „tisuću”.

Hrvati izbegavaju i internacionalizme. Na prvi pogled to izgleda čudno, jer su internacionalizmi često latinizmi, a Hrvati su rimokatolici. No, neotpornost Srba na internacionalizme posledica je mnogo činilaca, a prvenstveno Vukove reforme.

Tako će Srbi bez ustezanja koristiti internacionalizme, a Hrvati slavenizme. Evo nekoliko primera: avion (zrakoplov), advokat (odvjetnik), apostrof (izostavnik), apoteka (ljekarna), artiljerija (topništvo), biblioteka (knjižnica), veš mašina (perilica rublja), vokal (samoglasnik), geografija (zemljopis), golman (vratar), digitron (računar), direktor (ravnatelj), disciplina (stega), edukacija (odgoj), ekonomija (gospodarstvo), eksperiment (pokus), efekat (učinak), efikasnost (učinkovitost), ofsajd (zaleđe), instrukcija (naputak), istorija (povijest), kasarna (vojarna), kompjuter (računalo), kompozitor (skladatelj), kompozicija (skladba), konsonant (suglasnik), korner (kut), leksikon (rječnik), lingvistika (jezikoslovlje), manastir (samostan), materija (tvar), mašina (stroj), milenijum (tusućljeće), monah (redovnik), moral (ćudoređe), muzika (glazba), odvijač (šrafciger), opozicija (oporba), oficir (časnik), paradajz (rajčica), parlament (sabor), pasoš (putovnica), penzioner (umirovljenik), penzija (mirovina), peron (kolodvor), pijaca (tržnica), policajac (redarstvenik), portparol (glasnogovornik), propaganda (promidžba), protest (prosvjed), regija (županija), sekretar (tajnik), seksualnost (spolnost), sekta (sljedba), selektor (izbornik), terminologija (nazivlje), hiljadu (tisuću), univerzitet (sveučilište), fabrika (tvornica), faktor (čimbenik), filozofija (mudroslovlje), firma (tvrtka), fiskultura (tjelovežba), frižider (hladnjak), front (bojište), familija (obitelj), fudbal (nogomet), funkcioner (dužnosnik), škola (učilište) itd.

Svi gorenavedni primeri (a ima ih još) ukazuju na to da se Srbi ne libe internacionalizama, a Hrvati ih po pravilu zamenjuju slavenizmima. Jednostavno rečeno, Hrvati su puristi, a Srbi to nisu.

Najočitiji primer hrvatskog purizma predstavljaju nazivi meseca. Dok Srbi koriste internacionalizme (januar…), Hrvati koriste slavenizme (siječanj…). Hrvatski lingvisti svojom sklonošću ka purizmu – koju sprovode često doslovnim prevođenjem stranih reči (kalkiranjem) – faktički rade na čišćenju srpskog jezika.

2. Srpski internacionalisti i hrvatski puristi

Svaki hrvatski intelektualac koji iole drži do sebe imaće purističke sklonosti. Navedimo nekoliko primera.

Srpski leksikograf Milan Vujaklija delovao u vremenu kada je upotreba stranih reči kod Srba postala normalna pojava. Stoga je on bez ustezanja svoju knjigu nazvao: „Leksikon stranih reči i izraza” (mnogo izdanja). Sa druge strane, hrvatski leksikograf Bratoljub Klaić postupio je puristički; naslovio je knjigu iste tematike: „Rječnik stranih riječi” (mnogo izdanja). Ko tu više čuva srpski jezik? Srbi ili Hrvati? Ovde se ne radi o pojedinčnom slučaju; radi se o opštoj pojavi.

Hrvatski istoričar i nacionalista Franjo Tuđman jednu svoju knjigu naslovio je puristički: „Bespuća povijesne zbiljnosti” (1989). Kladim se da bi jedan srpski intelektualac knjigu sličnog sadržaja naslovio: „Dezorijentisanost istorijske realnosti”. Kako bi to zvučalo intelektualno i srpski!

tudjman

Hrvatski katolički sveštenik i pedagog Živan Bezić našao se pobuđenim da u knjizi „Razvojni put mladih” (1989) održi malo etimološko predavanje: „U našoj književnosti i novinarstvu, pa čak i stručnom tisku, često se može naići na riječ ’pubertetlija’ kao naziv za momčića, djevojku u razdolju od 12. do 16. godine. Odmah moram reći da je taj izraz sasvim tuđ hrvatskom uhu i duhu našeg jezika. To je neukusan hibrid, jezički bastard, leksička nakaza. Skalupljen je od dvije nespojive tuđice: latinskog korijena ’pubertet’ i turskog nastavka ’lija’ Užasno ružno zvuči poput svojih rođaka: fakultetlija, filmadžija, kamiondžija, sudija i sl. Stoga mu ne smijemo dozvoliti pristup u naš jezik” (str. 136). Bezićevo razmišljanje odlično ilustruje opštu sklonost hrvatskih intelektualaca ka purizmu.

Nažalost srpski pisci obično ne čuju ono što im govore hrvatske kolege. Srpska spisateljica i pedagoškinja Dragana Kožović „Pubertet ne mora da stvori haos u kući” (1999) bez ustezanja upotrebljava upravo taj „jezički bastard” (str. 42, 76). Hrvati su – paradoksalno – najrevnosniji čistači srpskog jezika od tuđica!

3. Župnici i parosi, županije i regije

Stefan Nemanja, otac Svetog Save, nosio je titulu velikog župana. Dakle, on je bio gospodar velike župe ili županije. A kako Hrvati danas nazivaju oblasti delovanja sveštenika? Župama! Mi Srbi ih nazivamo parohijama, što je grecizam.

A kako Hrvati nazivaju delove svoje države? Županijama! Kada mi pomišljamo na administrativnu podelu države, govorimo o regionalizaciji – podeli na regione, što je internacionalizam.

I ko onda više sledi ćirilometodijevsku i svetosimeunovsku tradiciju? Mi ili Hrvati?

4. Srpsko ismevanje hrvatskog purizma

Srpski lingvisti ne samo da nisu skloni purizmu, nego su i spremni da hrvatske purističke sklonosti ismevaju. Tako npr. srpski publicista Slobodan Jarčević našao se pobuđenim da u knjizi „Hrvatska jezička bespuća” (2007) ismeva „hrvatski” jezik. Po njegovom mišljenju, „hrvatski” jezik je izveštačen i neprirodan. Njegov pokušaj da „hrvatski” jezik izvrgne ruglu verovatno ima vanjezičke motive. Bez obzira na to koliko je njegov pokušaj uspešan ili ne, tek ostaje utisak da Srba previđaju činjenicu da kod Hrvata postoji mnogo veća svest o značaju čuvanja čistote jezika.

O sklonosti Srba da nipodaštavaju purističke sklonosti kod Hrvata svedoči i njihov običaj da na račun hrvatskog purizma pričaju viceve. „Kako Hrvati kažu kravata? – Oklovratni dopupak!” „Kako Hrvati kažu petao?” – „Zoroklik!” „Kako Hrvati kažu kokoška? – Zrnozob?” Kako Hrvati kažu oluk? – Okolokućno vodopišalo!” Sklonost Srba ka ovoj vrsti ismevanja svedoči o njihovoj sklonosti ka antipurizmu – pomanjkanju svesti o potrebi čuvanja jezika od tuđica. Zapravo, srpski humor te vrste neće nauditi Hrvatima. Oni nemaju sklonost da domaće reči (kravata, petao, kokoška, oluk) zamenjuju drugim, rogobatnijim, već samo strane reči domaćim. Srbi imaju sklonost da tu razliku ne uviđaju.

Hrvati svoj purizam doživljavaju kao jezičko pročišćavanje i oplemenjivanje, a Srbi kao izvitoperavanje i unakarađivanje. Zapravo, hrvatski purizam nije samo lingvistički fenomen, nego i politički. On je, dakle, sociolingvistički.

5. „Razlikovni rječnici”

Hrvatska kulturna javnost opsednuta je purizmom. Neke „krugovalne postaje” čak imaju emisije u kojima eminentni lingvisti slušaocima daju purističke savete: ukazuju koje su reči „hrvatske”, a koje tuđice. Naravno, posebna opsesija su im „srbizmi”.

Da bi pučanstvu pomogli da rulikuje „dva” jezika, hrvatski jezikoslovci su se pobrinuli pa stvorili „razlikovne rječnike”. Ti rečnici – tobože – ukazuju na razlike između srpskog i hrvatskog jezika. Zapravo, sve što oni pokazuju jesu relativne frekvencijske razlike u upotrebi određenih reči. Oni više dokazuju da je štokavski jezik jedan, mada u standardu ne i jedinstven, nego što to opovrgavaju.

Zapravo, „razlikovni rječnici”, kao i puristička prosvećivanja javnosti, značajniji su kao sociološki nego kao lingvistički fenomeni. Oni ukazuju na jaku nacionalističku svest kod Hrvata.

Rjecnik-hrvatskoga-jezika

6. Purizam i nacionalizam

Sklonost Hrvata ka purizmu indikacija je njihovog snažnog nacionalizma. Sklonost Srba ka antipurizmu indikacija je njihovog snažnog antinacionalizma. Purizam nije samo indikator nacionalizma, već i njegov generator. Opsesivno izbegavanje stranih reči generiše nacionalistički mentalitet.

Činjenica da su purizam i nacionalizam povezani odavno je poznata sociolingvistima. Na nju je skrenula pažnju i Snježana Kordić u knjizi „Jezik i nacionalizam” (2010). Budući da je Snježana Kordić antinacionalista, ona s negodovanjem piše o hrvatskom purizmu. No, žestoke kritike koje je dobila s hrvatske strane, ukazuju na to da se Hrvati neće odreći ni nacionalizma ni purizma. U suštini, hrvatski purizam je forma antisrpstva, a antisrpstvo je temeljna odrednica hrvatskog nacionalizma. Stoga je hrvatski purizam neiskorenjiv. Dokle god bude hrvatskog nacionalizm biće i hrvatskog purizma.

snjezana-kordic

7. Zaključak

Čisteći nominalno hrvatski, a faktički srpski jezik od tuđica, Hrvati rade na izgradnji svoje nacionalne svesti. Najveći paradoks srpsko-hrvatskih odnosa jeste taj što je hrvatski purizam forma lingvističkog prosrpstva, a političkog antisrpstva.

A šta je sa nama Srbima? Imamo li mi jezičku politiku? Kakvu ulogu jeziku pridajemo u izgradnji našeg nacionalnog identiteta? Zašto dopuštamo da nam se gase lektorati po svetu? Nacionalni identitet nije nešto što je jednom za svagda dato. Nacionalni identitet je nešto što treba stalno negovati. A jezička kultura je primarni način tog negovanja. Pa, kakvo je stanje kod nas?

Izvor: srbin.info

Fotografije: sr.wikipedia.org, bib.irb.hr, www.vecernji.hr.

Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se „izrazi”, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd.

Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N. N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuum bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila. To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična i društvena nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomenu jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova „tajna” da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju. Ovaj i ovakav portret, primenljiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one suviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju, asketa, potencijalni borac, koji čeka svoj čas.

danolokis

Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama, nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta. Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu.

Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše „iz naroda i za narod”, koji svoj individualni glas, tobože potčinjava višim nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla licitarskog srca. Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom couleur locale takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog.

Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče.

Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim; pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, „nikog do boga”, a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat rođeni, isto toliko nemoćan koliko i on sam, „ponos porodice”, porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije – bledi rođak Džim. Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze.

To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan sasvim da je priguši a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili u anonimnosti gomile; nezadovoljnik koji se ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune” – slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na marginama društvenih kretanja, zbijen i izgubljen među konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija…

(1973)
Izvor: Po-etika, knjiga druga, 1974.

Fotografija: www.e-novine.com

Danilo Kiš: Banalnost je neuništiva kao plastična boca