Национализам - Писменица

Жарко Требјешанин: Психологија политичког екстремизма

Политички екстремизам одликује фанатична увереност да је његова властита политика једино исправна, а да су остале лажне, те да би заступнике других политичких опција требало свим средствима приволети прихватању једне једине идеолошке истините, или их, у име узвишеног циља (Нација, Класа, Партија итд.), истребити са лица земље. Идеолошки екстремизам, упркос његовим често макар декларативно узвишеним циљевима (нови човек, праведно друштво итд.), по правилу се испољава у виду нетолерантног и насилног понашања (од дискриминације, преко прогона, све до геноцида). Видели смо током историје, а посебно драстично у прошлом веку, куда води искључивост и нетрпељивост у политичком животу. Екстремизам почиње сатанизовањем, дехумахизовањем политичког неистомишљеника, а завршава се – истребљењем!

Десничарски политички екстремизам у виду националсоцијализма, показала су рана психолошка истраживања (Фром, Маслов, Адорно), повезан је са ауторитарним типом личности (потиснута агресивност, обожавање моћи, групни нарцизам, антиинтрацептивност, круто мишљење, склоност пројекцији итд.). Каснија истраживања, међутим, откривају да исту психолошку основу имају различити видови политичког екстремизма, како леви тако и десни, попут комунизама, фашизма или верског фундаментализма. Њих карактерише, пре свега, посебан начин догматског мишљења, а не конкретни садржај мишљења (нпр. конзервативност, конвенционалност). Екстремисти су нетолерантне, агресивне и ауторитарне особе (у смислу опште ауторитарности, а не само десне).

Психолошку склоност екстремизму у српском народу запазио је још класик наше етнопсихологије Владимир Дворниковић. „Југословенски човек, по својим душевним диспозицијама, политички је екстремист. Крилатица које ће њега да покрене има да буде одређена и крајње заоштрена, пре свега слична бојном покличу, кадра да у њему оживи и подигне огорченог борца. Што год је умерено, компромисно, рационализовано, не може да разигра његов политички темперамент или уопште да потстакне његово дубље интересовање”, запажа наш етнопсихолог у својој Карактерологији Југословена (1990).

Емпиријско истраживање ауторитарности (Рот, Хавелка, 1973) изведено код нас (на узорку средњошколске омладине) потврђује ову оцену јер открива изузетно високу ауторитарност (највиши скор у свету на Адорновој скали ауторитарности, чак већи него код америчких затвореника!). Овај резултат забрињава, без обзира на то што се он може делимично објаснити методолошким (Ф-скала није била стандардизована код нас) и културолошким разлозима (патријархална свест и другачије културне норме).

Психолошки профил политичког екстремисте

На основу бројних истраживања психолошке основе различитих типова политичког екстремизма овде ћемо дати скицу за психолошки профил носиоца ексремистичке идеологије. Наиме, издвојићемо оне главне црте личности, начин мишљења и уверења политичког екстремисте.

1. Осећање осујећености и мржња, бес и агресивност према непријатељу

Екстремисти су, по правилу, људи чије су потребе и жеље хронично осујећене. Изложени сталним животним стресовима (незапосленост, лош економски и социјални положај), они често постају нервозни, хронично незадовољни собом, уплашени и бесни. А овакво стање испуњено негативним, отровним и деструктивним емоцијама, често води нетрпељивости, мржњи и искаљивању гнева на маргиналним друштвеним групама (мањине, жене, деца, хомосексуалци).

Личности које су несигурне, незадовољне својим животом, имају изразито осећање мање вредности и низак праг толеранције, пуне су потиснутог беса, те на најмању увреду реагују прекомерном агресијом. Екстремне политичке странке задовољавају ову човекову потребу за агресивношћу и деструктивношћу. Оне смишљено, плански подстичу код људи јављање агресивности, појачавају је и усмеравају у жељеном правцу, како би се ова потреба задовољила на друштвено прихватљив начин. За екстремисте је типичан феномен померања агресивности (са правог али недоступног извора фрустрације, на заменски, друштвено допуштени објект) и тражење „жртвеног јарца” (нека незаштићена група).

Многим људима су „потребни непријатељи да би на њих усмерили фрустрацијску агресију. (…) Веома је корисно да неко други буде одговоран за моје неуспехе. Понекад, једноставно, најближи људи на које је фрустрација усмерена, понекад неки други који су нам наносили неправду, експлоатисали нас, варали, нису нам допуштали да раширимо крила и сл. Признати да су криве наше властите мане значи извршити атентат на самог себе. (…) С психолошке тачке гледишта непријатељ је добар проналазак у борби за самоодржање”, пише Колаковски (2005). Непријатељ је посебно неопходан тоталитарним режимима. „Комунистички и фашистички режими морали би стало да изналазе непријатеље према којима ће усмеравати агресију, и сами производити те непријатеље у све новијим и новијим кампањама, чисткама и убиствима; каткад су непријатељи бивали стварни, а каткад вештачки стварани. Агресија је била нужна због мобилизације маса, сугеришући им да је непријатељ узрочник свих њихових несрећа и беде, да би имали разлога за све опресивније вршење своје владавине” (Мини предавања о макси стварима, 2005).

Непријатељство је посебно усмерено на оне који одступају од конвенционалних прописа, не поштују друштвене норме и понашају се неконформистички. Сви они који су другачији (различито верски, национално, идеолошки или сексуално оријентисани) представљају мету беса, мржње и агресивности. Ко је различит од већине, доживљава се као изопачен, болестан, неморалан и самим тим је опасан по здрав организам нације или државе.

Човеку фрустрираном, без властитог идентитета, несигурном у своју вредност, који је преплављен страхом од слободе, сматра Сартр (1992), недостаје неко ко је њему подређен, слаб и незаштићен и на коме може некажњено да искали своју агресивност и бес. Антисемити је животно потребан непријатељ кога са страшћу жели да прогања, малтретира и, најзад, уништи. Антисемити потребан је Јеврејин и да не постоји он би га измислио, закључује чувени француски филозоф. Антисемитизам и ксенофобија, мржња према Јеврејима, Црнцима и Ромима је нарочито раширена међу сиромашнима, чији је социјални статус низак, јер им омогућава да се у колективној хистеричкој мржњи осете надмоћним над „нижом расом” и истовремено једнаким са „правим Французом” или „правим Немцем”.

2. Субмисивност, обожавање вође, слепо покоравање ауторитету

Особина ауторитане субмисивности представља можда најбитнију одлику ауторитарне личности по свим истраживачима, од Адорна до Алтмајера. Особа склона неком виду политичког екстремизма, одликује се високим степеном беспоговорног подређивања етаблираном, легитимном и моћном ауторитету, према којем има некритички, сервилан однос. За такву личност је карактреристично да свет и међуљудске односе опажа у кључу доминантан-подређен, а да за највећу врлину сматра слепу послушност ауторитету.

Појединац који се утопио у неку антидемократску групу, аутоматски је свој лични суверенитет пренео на снажног, енергичног вођу, коме је од тада слепо послушан. Вољени и обожавани Вођа добија атрибуте божанства, а значај индивидуе у групи бледи и нестаје. Истина, дубља психолошка анализа показује да се иза свесног идолопоклонства и љубави према Вођи скрива потиснута мржња (која постаје манифестна када овај падне са свог узвишеног положаја).

3. Комплекс више вредности (потиснуто осећање мање вредности), ароганција и презир према припадницима „нижих” група

Припадници екстремних политичких покрета и странака имају осећање изузетности и надмоћи јер припадају изабраној, повлашћеној социјалној групи (нацији, вери, партији, класи, раси) која се бори за један узвишени, племенити циљ који ће људима донети срећу, слободу, спасење. Истовремено, они осећају презир или мржњу према свима који нису изабрани, који нису део елите човечанства.

Психолошке анализе, међутим, показују да се иза привидног осећања надмоћи, испољеног комплекса више вредности и групног нарцизма, скрива дубоко потиснуто осећање мање вредности, несигурности и анксиозности. Њихова надменост, осећање духовне супериорности и ароганција заташкавају осећање личног неуспеха и инфериорности. Према томе, ускогруда нетолеранција, није израз њихове снаге, већ је, напротив, израз духовне немоћи, осећања неадекватности, несигурности и личне инфериорности.

У западном друштву није прихватљиво отворено испољавање личног нарцизма, али је прихватљиво и чак пожељно групног нарцизама. Тако, рецимо, ако би се неко отворено хвалио да је он најкултурнији, најпаметнији, најбољи човек на свету, сви би мислили да је луд. Али, зато, ако неко каже: „Моја је нација најплеменитија, најкултурнија, најталентованија”, тај човек не само да неће бити проглашен лудим, већ ће бити поштован као „прави патриота” (Фром, 1979 / 1987).

4. Фанатизам, острашћеност и нетолеранција

Припадници једне цркве или секте вековима су прогонили оне друге као невернике или јеретике. Резултат фанатичне оданости својој, правој религији били су нетрпељивост, мржња, убиства и масовни погроми иноверника (Волтер, 1763 / 2005). Оно што су у време Волтера били верски ратови, то су касније постали политички обрачуни и прогони неистомишљеника од стране идеолошких екстремиста.

Идеолошки спорови и немилосрдни, фанатични обрачуни често су потпуно ирационални, засновани на снажним афектима и уверењима, слепим за било какве логичке аргументе. Сартрова главна теза је да антисемитизам није гледиште са којим се можемо рационално спорити. Он добро каже да антисемитизам није мишљење, већ је страсна, болесна мржња (Размишљања о јеврејском питању).

У основи сваке екстремистичке идеологије јесте страсна нетрпељивост, нетолеранција, а то значи неспособност подношења различитог уверења, мишљења или понашања. Екстремисти сматрају да морају водити свети рат, одлучну и бескомпромисну борбу против сваког различитог начина деловања, гледишта или уверења, прогањајући га све до потпуног затирања.

Поуздана мера екстремизма и нетолеранције јесте неподношење одступања од прихваћених конвенција и стандарда, које иде чак до ужасавање од сваке различитости. Ентони Гиденс (1994) оправдано указује да само дијалог са неистомишљеником може да замени насиље у савременом хетерогеном, мулитикултуралном друштву, у „свету постојаних културних различитости”.

5. Претерано развијен идентитет групе, племенски менталитет

Екстремиста има хипертрофирано осећање групног идентитета (националног, страначког, верског), који прождире све остале припадности (професији, породици). Он има осећање апсолутне лојаности својој глорификованој социјалној или политичкој групи.

Припадник екстремне идеологије има изграђен посебан тип групног идентитета. То је онај који Амин Малуф (2003) назива монолитни, прост, искључиви идентитет, код којег је целокупни идентитет личности сведен, скресан, редукован на само једну једину, суштинску припадност, која се као доминантна издваја, апсолутизује и обоготворује. Најчешће своди се на етничку, класну, расну или верску припадност, којом се његов припадник дичи и маше другима испред носа као црвеном марамом. Неко може бити само хришћанин или муслиман, Енглез или Србин. Не признаје се мешани идентитет, јер је нечист. По овој симплицистичкој концепцији идентитет је не само монолитан, чист него је, с обзиром да је рођењем, судбином и крвљу дат, уједно и непроменљив.

Овај племенски идентитет, који је извор фанатизма, ксенофобије, нетрпељивости и завада, Малуф назива убилачким идентитетом. Он га тако назива с обзиром да описана концепција „која своди идентитет на једну једину припадност, наводи људе на пристрасно, секташко, нетолерантно, заповедничко, а понекад и самоубилачко понашање, и претвара их сувише често у убице, или у присталице убица. Њихова визија света је искривљена и извитоперена”. Она је црно-бела, искључива, манихејска, у којој постоје само две стране, добри и зли, анђели и ђаволи.

6. Догматизам, ригидно, црно-бело мишљење

Догматизам је црта личности, а манифестује се у догматском мишљењу, нетолерантности према другачијим схватањима, слепом веровању мишљењу ауторитета и прихватању предрасуда и стереотипија.

Догматско мишљење је некритичко, круто мишљење које не трпи приговоре и забрањује сумњу, критику и проверу. Оно је супротно рационалном сазнању, које се заснива на чињеницама, логичким доказима и подложно је критици. Ово мишљење не почива на разуму, већ на безусловној вери у догму, те је супротно је истраживању, скептичком и критичком мишљењу. Догматско мишљење је карактеристично за ауторитарну личност, која верује да је једино тачно, исправно мишљење оне групе којој она припада.

Екстремисти имају поједностављену слику света, склони су догматском мишљењу и имају затворени ум. Према Милтону Рокичу затворени ум одговара општој ауторитарности, а чини га синдром следећих особина: затворен, чврсто повезан систем веровања, некритично одбацивање супротних ставова, као и пристрасност у сазнавању (о позитивно вреднованим објектима зна се много, а о негативно – мало). Код догматских особа, сазнања и ставови су под утицајем спољашњег ауторитета и страсти, а не логичких аргумената и критичког трагања за истином (Rokeach, 1960). Догматски, крајње поједностављен начин тумачења света помоћу простих когнитивних схема има свој извор у потреби за сигурношћу и извесношћу, као и у потреби да се од анксиозности заштити слабо и рањиво ја. Такви појединци, прави верници, који сувуше круто верују у догме, заправо несвесно сумњају и онда ту своју сумњу гуше и сузбијају фанатичном вером и прогоном неистомишљеника.

7. Склоност стереотипима и предрасудама и прогон „непријатеља”

Личност склона екстремним, недемократским и једноставним решењима, по правилу, одликује се манихејским погледом на свет, односно мишљењем у екстремним, грубим, црно-белим категоријама (добар-зао, паметан-глуп, пријатељ-непријатељ). По њима нема мишљења у нијансама, финесама, као што нема компромиса у политици и међуљудским односима – или си патриота или издајник, снажан или слаб, нормалан или ненормалан. Између ових оштро подељених и супротстављених категорија нема средине, нема тананих разлика у степену. Ко није са нама, тај је против нас, тај је непријатељ.

У стереотипној, упрошћеној визији ектсремиста постоје само наши и њихови, као две зараћене војске. Ми смо добри, културни, паметни, мирољубиви, праведни, часни, они су рђави, глупи, примитивни, нечасни, агресивни, пакосни, неправедни итд. Ми смо људи, а они су нељуди, варвари, демонска бића, звери.

Непријатељ је неопходан да би се оправдало рђаво стање у властитој заједници (он је извор свих зала), али и да се на њему испразни нагомилана агресивност, како би се спречило пражњење агресивност унутар групе. Ову функцију непријатеља луцидно је уочио и творац психоанализе, који анализирајући групну агресивност бољшевика, каже: „Можемо се разумети зашто покушај изграђивања нове комунистичке културе у Русији има за психолошку подршку прогањање буржуја. Забринуто се питамо шта ће совјети урадити када истребе буржује” (Фројд, Антрополошки огледи, 2005).

Стереотипи као доминантне когнитивне структуре управљају опажањем, сазнавањем и стицањем искуства код особа које мисле црно-бело. Ови стереотипи се образују још у детињству као резултат некритичке генерализације, ограниченог искуства и саображавања мишљењу већине (Липман, 1997). Човек има потребу да појаве сложене стварности, зарад лакшег упознавања и уштеде енергије, упрости и сведе на опште схематске карактеристике, по цену искривљавања, симплификовања и фалсификовања стварности. Стереотипи су, каже Колаковски (2005), „спонатно уобличена, квазиемпиријска уопштавања” која се „не дају кориговати каснијим искуствима”. Они имају функцију да повуку границу ми-они, да хомогенизују властиту социјалну групу и да изграде групни идентитет. Стереотипи помажу да се појединац лакше и успешније идентификује са својом групом (којом се поноси) и да се дистанцира од других.

Многи људи, а посебно екстремисти, с лакоћом уопштавају: Црнци су запалили…, Јевреји су отели…, Срби су поклали… Они изричу судове засноване на предрасуди да су читави народи лењи, глупи, подмукли или геноцидни, а такви судови често воде до масовних злочина. Оваквим начином говора се учвршћује искључиви, племенски идентитет, који се гради на мржњи и нетрпељивости према оном другом, тако јача убилачки идентитет и формирају се љути фанатици, ксенофоби и расисти.

Змијски језик, језик мржње, критике, осуде, неопходно је заменити језиком саосећања, разумевања и поштовања, ако хоћемо да конструктиван дијалог и продуктиван начин решавања сукобе са другим људима, сматра Маршал Розенберг (2003). Овај психолог се уместо насиља, који промовишу представници политичког екстремизма, залаже за један ненасилни модел комуникације.

Нек комшији цркне крава>>

Жарко Требјешанин

Извор: kczr.org

Ћоше

Нек комшији цркне крава

Уловио наш човек златну рибицу, а она му рече: „Испунићу ти три жеље, само кажи шта желиш”.

Човек ће ко из топа: „Прва ми је жеља да комшији цркне крава”. Рибица се запрепасти: „Шта?! Зар немаш неку бољу жељу, на пример да добијеш велики ЛЦД телевизор, да путујеш око света, да ти деца нађу добар посао, да пронађеш ћуп са благом итд”.

„Не, не, само ти тако уради. Ја баш хоћу то.” И комшији црче крава.

Дошао је ред и на другу жељу: „Хоћу да и другом комшији цркне крава”.

„Човече”, рече згранута рибица, „нећеш ваљда на такве жеље да потрошиш ову животну шансу. Зар је теби највећи добитак туђа несрећа? Зар ништа разумније ниси могао да смислиш? Зар није боље да ти дам сто крава, или да имаш фирму, или нешто слично…”

На то се наш човек, дубоко убеђен у сопствену мудрост и врлину, издра на рибицу: „Знаш ли ти какви су то злотвори, те моје комшије? Овај први подигао кућу на спрат, и сад ми баца сенку на башту. Умислио да је већи домаћин од мене што има боља кола! Па шта ако му син ради у Немачкој? А са овим другим се спорим око међе већ двадесет година. А он и даље пушта баш ту краву да ми пасе око ограде, само што је није срушила, а његове козе ми брсте лозу јер прелази преко ограде на његову страну. Па шта ако је прешла на његову страну? Опет је моја лоза, није његова!”

„Па човече, што не тражиш да и теби дам кућу, хотел, мотел, камион, авион, да имаш и ти и он, а не овако? Упропастићеш и комшије и себе из ината и зависти!”

„Јеси ли ти рибица или поп? Шта ти мени ту држиш проповеди и придике? Дај ми шта сам ти рекао ил’ ћу тако малу да те испржим за ручак.”

И тако и другом комшији црче несрећна крава, ни крива ни дужна.

Смркнута и тужна рибица упита нашег човека која му је трећа жеља. Подсети га, тек да не погреши у избору, да му се пружа и последња могућност да се усрећи без зноја и муке. Није ли то сан сваког човека који не воли да једе хлеб који је сам зарадио? „Дакле, шта хоћеш да ти дам?”, упита рибица нашег човека.

„Хоћу да и мени цркне крава!”, рече овај са чудним сјајем у очима и грчем на лицу.

Рибица исколачи оне своје ионако буљаве очи, и заћута ко риба. Коначно нађе снаге да се обрати овом чудном двоношцу:

„Да ти цркне крава?! Па човече, ти си луд! Како то до сада нисам схватила? Па ти ћеш и себе да упропастиш! Јесу ли ти вране попиле мозак или је ђаво ушао у тебе?”

„Нисам ја уопште луд; паметнији сам него што мислиш. Све сам предвидео. Сад кад су комшијама цркле краве, још ми само фали да долазе к мени по млеко!”

Овај црнохуморни приказ већ пословичне црте нашег менталитета није, као и обично, далеко од истине. Завист, себичност и неслога заиста су тешко зло међу људима, било да је у питању породица или народ.

Већ вековима многи у нашем народу попреко гледају сваког ко хоће да ради што он не ради, да стекне више и напредује, да предузме нешто ново и другачије. Зато фолклорна мудрост налаже да се ћути, живи неупадљиво и гледају своја посла.

Зашто многи међу нама завиде на срећи и успеху својим сународницима? Зашто је наш човек завидљив кад је његов брат или комшија богатији од њега? С друге стране, странцима, изгледа, праштамо кад су успешнији и богатији, и кад им је држава сређена. Њима се дивимо, а свога не волимо, чим је по нечему бољи или напросто другачији од нас. И баш зато што смо свесни да је бољи, баш зато нећемо да му то признамо и да га поштујемо. Туђа срећа и врлина као да нас угрожава и као да нам прети. Да ли је тако зато што је успех другога укор и опомена, прст уперен у лењост и инат нашег човека, у његову непредузимљивост и препуштање безвољности, те стога треба угасити то светло уперено у мрак онога који се мраку препустио?

Тако је и у школама. Лоши ђаци често прете добрима да не смеју да се јављају на часу, јер ће професор то очекивати и од осталих. Добри не смеју да покажу колико су добри јер тиме показују колико су заправо они други лоши.

Но, има ту нешто још горе – недостатак солидарности са заједницом, са другим човеком. Док у другим народима видимо како појединци мисле не само о себи и свом џепу, него и о друштву и држави, наш човек гледа само себе, поготово кад је на власти, а бригу за опште добро оставља другима. Проблем је само у томе што смо друштво и држава – сви ми.

Укратко, својим кратковидим и себичним понашањем већина наших људи, од обичног службеника до министра, у суштини гледа да учини добро себи, а не колективу. Не живи и за друге, него само за себе. Не мисли на опште добро, него само на своје. Не мисли на сутра, него само на данас, сад. То нас подсећа на размишљање покојног Мома Капора о задужбинама, којих је данас мало. Та себичност показује карактер данашњих успешних људи. Колико они воле свој народ? Не остављају за собом, као некада, јавне грађевине, паркове и чесме, школе и болнице. Остављају за собом само лош пример саможивости.

Често се, код одраслих особа којима то не приличи, види појава коју је неко згодно назвао синдромом разбијеног прозора. Сигурно сте чули или видели неку напуштену фабрику или зграду, сабласно пусту и мрачну. Онда се, једног дана, неки мангуп осмели да, ко зна зашто, разбије прозор на напуштеном здању. Можда је у питању била само једна фудбалска лопта чија се путања укрстила са прозором. Шта год да је, ускоро дечаци почињу да разбијају и друге прозоре, уместо да поправе тај један. А зашто да га поправе? Та зграда није ничија, ником не припада, и они ником неће одговарати што су разбили један прозор. Пошто нема казне, могу да разбијају и остале. И тако, један за другим, прозори остају без стакала која су штитила здграду од пропадања.

Шта овим желимо да кажемо? Само то да, када видимо да кола иду низбрдо, уместо да помогнемо, ми смо склони да их препустимо пропасти или чак гурамо кола да брже потону. Не верујемо или не желимо да обрнемо тенденцију, да спасемо оно што је посрнуло. Тако се односимо не само према људима и породицама, него и према сопственој држави и њеним институцијама, према народној имовини, која, веровали или не, ипак још увек постоји; тако се односимо према свему међу нама што се мучи или има проблеме.

Еволуционисти би вероватно рекли да је то механизам којим се слабији одстрањују из утрке за преживљавање. Нека им буде тако. Како год, веома често, када видимо да нам фирма или држава пропада, рачунамо да нас се то уопште не тиче или бар да ми ионако ништа не можемо да учинимо да се то спречи. То, међутим, није тачно, и народи и земље који су се подигли из пепела то јасно показују.

Немојмо да мислимо да су велики кредити били довољни да се Немачка или Јапан издигну из пепела. Кредите смо имали и ми. И сад живимо од њих. Немојмо да мислимо да је новац довољан да би народ и држава процветали. Много су за то важнији одговорност, вредан рад и осећање дужности према свом народу. Посебно онда кад је том народу веома тешко, и када се вредан рад слабо исплати; и онда када се одговорност сматра лудошћу и исмева.

Мржња према комшији због које страда његова крава вековима као рак-рана разара наше животе, доводећи у питање будућност друштва. Нажалост, није потребно трагати за примерима оваквог понашања, јер је оно део целокупне наше стварности. Ево једног обичног примера.

У старој и оронулој згради у центру града, скупштина станара разматра предлог реномиране фирме која нуди да им финансира уградњу лифта, лифта који они никада нису имали, под условом да на бочном зиду њихове зграде наслика рекламни мурал. Како у згради има доста света у веома озбиљним годинама, замисао о лифту звучала је одлично. Спратова нема мало, па пењање, чак и силажење, нису више једноставне свакодневне активности.

Међутим, председник скупштине станара, угледни интелектуалац, томе се успротивио: „Шта? Ми њих да рекламирамо? Знате ли ви колико ће они да зараде на тој реклами? Зашто неко на нама да зарађује?” Остали станари су покушали да га уразуме, објашњавајући му да свакако немају новца да лифт уграде сами. Према томе, и они ће бити на добитку. Узалуд. Председник је био упоран и чак је успео да убеди довољан број станара да не дозволе да их нека богата фирма искористи, те на крају остадоше без лифта и са оронулом фасадом на бочном зиду. Ова фирма је касније исту понуду дала суседној здради, која је добила и лифт и реновирану фасаду.

Неко ће рећи: „Стари су такви, млади нису”. Напротив, млади су често и безосећајнији и неразумнији.

Прошетајте се ујутро парковима између зграда: око клупа и поред стабала затећи ћете лименке од пива, згужване пакле цигарета опушке, кесе… То су трагови ноћног живота наше омладине. При том, на само неколико метара, налази се корпа за смеће. И тако од клупе до клупе, док неком комшији у озбиљним годинама, који има осећај за опште добро, не дозлогрди па се прихвати да покупи то смеће. То је будућност нације, која живи ноћу, предајући се необуздано нагонима, у време док разумни људи спавају; потом, дању, та наша младост до подне труне у кревету, уместо да ствара и учи.

Питамо се само: зар после стотина година несреће, издајстава, подметања, рушења, ропства, свакојаке беде и зла, нисмо научили, нити учимо своју децу да нико не живи сам за себе, да сви зависимо једни од других, да у целом свету људи зависе више од комшије, него од рођеног брата (посебно ако са њим не причају)? Зар нисмо увидели из искуства да чинећи другима добро, чинимо добро и себи, јер цео свет функционише по принципу спојених судова? Јер нико не живи сам за себе.

У Светом писму, које је мерило вере за све хришћане, јасно стоји пословица коју је изнедрило искуство: „Један просипа [дели], и све више има; а други тврдује сувише, и све је сиромашнији. Подашна рука бива богатија, и ко напаја, сам ће бити напојен.” (Приче Соломунове 11:24,25)

На другом месту налазимо пословицу коју одавно осећамо као своју: „Ко другом јаму копа, сам ће у њу упасти” (Проповедник 10:8).

Пронаћи ћемо и следеће упозорење: „Кад падне непријатељ твој, немој се радовати, и кад пропадне, нека не игра срце твоје. Јер би видео Господ и не би му било мило […] Немој се жестити ради неваљалаца, немој завидети безбожницима” (Приче Соломунове 24:17-19).

Питамо се, са жалошћу у срцу, зашто из свих својих несрећа и грешака, у миру и у бројним ратовима, не научимо да само народ у ком људи један другом помажу може да опстане у злу, док народ који сам себе једе пропада и у миру.

Не треба да се изговарамо тиме што нам је историја била сурова, и чињеницом да је готово свако поколење имало своје ратове, који су рушили и односили многа добра изграђена рукама предака. Тачно је да су нам други нанели много зла, и још увек то чине. Међутим, тачно је и оно што народ каже, да је човек сам себи највећи непријатељ. Неслога је гора од спољног непријатеља. Сами себи смо много наудили, а себичност, незајажљивост и завист кочили су сваки напредак.

Постоје неки други народи чија је целокупна историја препуна рушења и страдања, народи који су окусили геноцид и вековну тирању туђинаца. Ипак, борећи се да опстану, где год би се нашли, ови су људи приањали једни за друге, помагали једни другима, и ослањали се једни на друге. Били су једни другима браћа.

Чини се да је, од свега нашег, остао само народ. Све друго је твоје и моје. Премало размишљамо да смо и сами део целине, и да, секући дрво, рушимо и грану на којој седимо. Уколико свако од нас гледа само своја посла и пуни само своју касу, заједничка каса остаје празна. Ако нема нашег, народ се претвара у мноштво себичних појединаца који гледају само своје интересе и крију се у својој јазбини чим загуде тешка времена.

Истинско родољубље није урлање пијаних беспосличара на стадионима у уверењу да воле свој народ. Родољубље није када толико мрзите туђе да из беса уништавате своје, што год вам се нађе на путу. Родољубље није кад се више трудимо да мрзимо него да радимо. То није самоубилачко инаћење, бацање дрвља и камења на другу странку, на супарнички фудбалски тим, на комшију, на брата коме је отац дао сто евра више, на сестру која има већу собу. Патриотизам, напротив, значи дати себе онима који сачињавају ту отаџбину – људима. Патриотизам значи, пре свега, РАДИТИ ВРЕДНО И СТАЛНО. Не сањати вечито о земљи Дембелији, где не радиш, а ‘леба једеш. Патриотизам је учити своју децу да је рад Божији дар, јер нам омогућује да и сами стварамо и улепшавамо свет. Да се не стиде кад их неко види да раде или уче, него да се тиме диче. У противном, ако се међусобно једемо и истребљујемо, и ако сањамо велик новац стечен без великог рада, нестаћемо са лица земље.

Можемо ли да кренемо напред ако међу нама има тако много оних који се боље осећају када комшији цркне крава него кад музу своју сопствену?

Татјана Самарџија

Извор: znakoviporedputa.com

Српски језик

Ко је у праву: хрватске словенске речи или српске туђице?

Односи Срби и Хрвата пуни су парадокса. Један од њих јесте и тај да су кајкавски Хрвати 30-их година XIX века за свој књижевни језик узели штокавски, тј. српски језик, и да отада имају склоност да га чисте од туђица, док сами Срби ту склоност немају.

1. Хрватски пуризам

Непосредна последица језичке реформе Вука Караџића јесте та да су из српског књижевног језика избачени многи славенизми и русизми, а убачени многи турцизми. Али рупа која је остала након избацивања славенизам и русизама била је толика да су је поствуковци морали надоместити интернационализмима. Хрвати никада нису прошли ту трауму, па су негативне последице Вукове језичке реформе избегли.

Хрвати имају склоност да избегавају турцизме. Они нпр. не кажу „ћебе” попут Срба, него „дека”. Претпостављајући германизам у односу на турцизам, они јасно показују ком цивилизацијском кругу желе да припадају.

Хрвати избегавају и директне грецизме. Стога је разумљиво што не кажу „хиљаду” него „тисућу”. Срби се не устручавају од овог грецизма, иако би и они могли са исто толико права да користе словенску реч „тисућу”.

Хрвати избегавају и интернационализме. На први поглед то изгледа чудно, јер су интернационализми често латинизми, а Хрвати су римокатолици. Но, неотпорност Срба на интернационализме последица је много чинилаца, а првенствено Вукове реформе.

Тако ће Срби без устезања користити интернационализме, а Хрвати славенизме. Ево неколико примера: авион (зракоплов), адвокат (одвјетник), апостроф (изоставник), апотека (љекарна), артиљерија (топништво), библиотека (књижница), веш машина (перилица рубља), вокал (самогласник), географија (земљопис), голман (вратар), дигитрон (рачунар), директор (равнатељ), дисциплина (стега), едукација (одгој), економија (господарство), експеримент (покус), ефекат (учинак), ефикасност (учинковитост), офсајд (залеђе), инструкција (напутак), историја (повијест), касарна (војарна), компјутер (рачунало), композитор (складатељ), композиција (складба), консонант (сугласник), корнер (кут), лексикон (рјечник), лингвистика (језикословље), манастир (самостан), материја (твар), машина (строј), миленијум (тусућљеће), монах (редовник), морал (ћудоређе), музика (глазба), одвијач (шрафцигер), опозиција (опорба), официр (часник), парадајз (рајчица), парламент (сабор), пасош (путовница), пензионер (умировљеник), пензија (мировина), перон (колодвор), пијаца (тржница), полицајац (редарственик), портпарол (гласноговорник), пропаганда (промиџба), протест (просвјед), регија (жупанија), секретар (тајник), сексуалност (сполност), секта (сљедба), селектор (изборник), терминологија (називље), хиљаду (тисућу), универзитет (свеучилиште), фабрика (творница), фактор (чимбеник), филозофија (мудрословље), фирма (твртка), фискултура (тјеловежба), фрижидер (хладњак), фронт (бојиште), фамилија (обитељ), фудбал (ногомет), функционер (дужносник), школа (училиште) итд.

Сви горенаведни примери (а има их још) указују на то да се Срби не либе интернационализама, а Хрвати их по правилу замењују славенизмима. Једноставно речено, Хрвати су пуристи, а Срби то нису.

Најочитији пример хрватског пуризма представљају називи месеца. Док Срби користе интернационализме (јануар…), Хрвати користе славенизме (сијечањ…). Хрватски лингвисти својом склоношћу ка пуризму – коју спроводe често дословним превођењeм страних речи (калкирањем) – фактички раде на чишћењу српског језика.

2. Српски интернационалисти и хрватски пуристи

Сваки хрватски интелектуалац који иоле држи до себе имаће пуристичке склоности. Наведимо неколико примера.

Српски лексикограф Милан Вујаклија деловао у времену када је употреба страних речи код Срба постала нормална појава. Стога је он без устезања своју књигу назвао: „Лексикон страних речи и израза” (много издања). Са друге стране, хрватски лексикограф Братољуб Клаић поступио је пуристички; насловио је књигу исте тематике: „Рјечник страних ријечи” (много издања). Ко ту више чува српски језик? Срби или Хрвати? Овде се не ради о појединчном случају; ради се о општој појави.

Хрватски историчар и националиста Фрањо Туђман једну своју књигу насловио је пуристички: „Беспућа повијесне збиљности” (1989). Кладим се да би један српски интелектуалац књигу сличног садржаја насловио: „Дезоријентисаност историјске реалности”. Како би то звучало интелектуално и српски!

Хрватски католички свештеник и педагог Живан Безић нашао се побуђеним да у књизи „Развојни пут младих” (1989) одржи мало етимолошко предавање: „У нашој књижевности и новинарству, па чак и стручном тиску, често се може наићи на ријеч ’пубертетлија’ као назив за момчића, дјевојку у раздољу од 12. до 16. године. Одмах морам рећи да је тај израз сасвим туђ хрватском уху и духу нашег језика. То је неукусан хибрид, језички бастард, лексичка наказа. Скалупљен је од двије неспојиве туђице: латинског коријена ’пубертет’ и турског наставка ’лија’ Ужасно ружно звучи попут својих рођака: факултетлија, филмаџија, камионџија, судија и сл. Стога му не смијемо дозволити приступ у наш језик” (стр. 136). Безићево размишљање одлично илуструје општу склоност хрватских интелектуалаца ка пуризму.

Нажалост српски писци обично не чују оно што им говоре хрватске колеге. Српска списатељица и педагошкиња Драгана Кожовић „Пубертет не мора да створи хаос у кући” (1999) без устезања употребљава управо тај „jeзички бастард” (стр. 42, 76). Хрвати су – парадоксално – најревноснији чистачи српског језика од туђица!

3. Жупници и пароси, жупаније и регије

Стефан Немања, отац Светог Саве, носио је титулу великог жупана. Дакле, он је био господар велике жупе или жупаније. А како Хрвати данас називају области деловања свештеника? Жупама! Ми Срби их називамо парохијама, што је грецизам.

А како Хрвати називају делове своје државе? Жупанијама! Када ми помишљамо на административну поделу државе, говоримо о регионализацији – подели на регионе, што је интернационализам.

И ко онда више следи ћирилометодијевску и светосимеуновску традицију? Ми или Хрвати?

4. Српско исмевање хрватског пуризма

Српски лингвисти не само да нису склони пуризму, него су и спремни да хрватске пуристичке склоности исмевају. Тако нпр. српски публициста Слободан Јарчевић нашао се побуђеним да у књизи „Хрватска језичка беспућа” (2007) исмева „хрватски” језик. По његовом мишљењу, „хрватски” језик је извештачен и неприродан. Његов покушај да „хрватски” језик извргне руглу вероватно има ванјезичке мотиве. Без обзира на то колико је његов покушај успешан или не, тек остаје утисак да Срба превиђају чињеницу да код Хрвата постоји много већа свест о значају чувања чистоте језика.

О склоности Срба да ниподаштавају пуристичке склоности код Хрвата сведочи и њихов обичај да на рачун хрватског пуризма причају вицеве. „Како Хрвати кажу кравата? – Окловратни допупак!” „Како Хрвати кажу петао?” – „Зороклик!” „Како Хрвати кажу кокошка? – Зрнозоб?” Како Хрвати кажу олук? – Околокућно водопишало!” Склоност Срба ка овој врсти исмевања сведочи о њиховој склоности ка антипуризму – помањкању свести о потреби чувања језика од туђица. Заправо, српски хумор те врсте неће наудити Хрватима. Они немају склоност да домаће речи (кравата, петао, кокошка, олук) замењују другим, рогобатнијим, већ само стране речи домаћим. Срби имају склоност да ту разлику не увиђају.

Хрвати свој пуризам доживљавају као језичко прочишћавање и оплемењивање, а Срби као извитоперавање и унакарађивање. Заправо, хрватски пуризам није само лингвистички феномен, него и политички. Он је, дакле, социолингвистички.

5. „Разликовни рјечници”

Хрватска културна јавност опседнута је пуризмом. Неке „круговалне постаје” чак имају емисије у којима еминентни лингвисти слушаоцима дају пуристичке савете: указују које су речи „хрватске”, а које туђице. Наравно, посебна опсесија су им „србизми”.

Да би пучанству помогли да руликује „два” језика, хрватски језикословци су се побринули па створили „разликовне рјечнике”. Ти речници – тобоже – указују на разлике између српског и хрватског језика. Заправо, све што они показују јесу релативне фреквенцијске разлике у употреби одређених речи. Они више доказују да је штокавски језик један, мада у стандарду не и јединствен, него што то оповргавају.

Заправо, „разликовни рјечници”, као и пуристичка просвећивања јавности, значајнији су као социолошки него као лингвистички феномени. Они указују на јаку националистичку свест код Хрвата.

6. Пуризам и национализам

Склоност Хрвата ка пуризму индикација је њиховог снажног национализма. Склоност Срба ка антипуризму индикација је њиховог снажног антинационализма. Пуризам није само индикатор национализма, већ и његов генератор. Опсесивно избегавање страних речи генерише националистички менталитет.

Чињеница да су пуризам и национализам повезани одавно је позната социолингвистима. На њу је скренула пажњу и Сњежана Кордић у књизи „Језик и национализам” (2010). Будући да је Сњежана Кордић антинационалиста, она с негодовањем пише о хрватском пуризму. Но, жестоке критике које је добила с хрватске стране, указују на то да се Хрвати неће одрећи ни национализма ни пуризма. У суштини, хрватски пуризам је форма антисрпства, а антисрпство је темељна одредница хрватског национализма. Стога је хрватски пуризам неискорењив. Докле год буде хрватског национализм биће и хрватског пуризма.

7. Закључак

Чистећи номинално хрватски, а фактички српски језик од туђица, Хрвати раде на изградњи своје националне свести. Највећи парадокс српско-хрватских односа јесте тај што је хрватски пуризам форма лингвистичког просрпства, а политичког антисрпства.

А шта је са нама Србима? Имамо ли ми језичку политику? Какву улогу језику придајемо у изградњи нашег националног идентитета? Зашто допуштамо да нам се гасе лекторати по свету? Национални идентитет није нешто што је једном за свагда дато. Национални идентитет је нешто што треба стално неговати. А језичка култура је примарни начин тог неговања. Па, какво је стање код нас?

Извор: srbin.info

Фотографије: sr.wikipedia.org, bib.irb.hr, www.vecernji.hr.

Ћоше

Данило Киш: О национализму

Национализам је, пре свега, параноја. Колективна и појединачна параноја. Као колективна параноја, она је последица зависти и страха, а изнад свега последица губљења индивидуалне свести; те према томе, колективна параноја и није ништа друго од збир индивидуалних параноја доведен до пароксизма. Ако појединац, у оквиру друштвеног пројекта, није у стању да се „изрази”, или зато што му тај друштвени пројект не иде на руку, не стимулише га као индивидуу, или га спречава као индивидуу, што ће рећи не даје му да дође до свог ентитета, он је приморан да свој ентитет тражи изван идентитета и изван тзв. друштвене структуре. Тако он постаје припадник једне слободнозидарске скупине која поставља себи, бар на изглед, за задатак и циљ проблеме епохалне важности: опстанак и престиж нације, или нација, очување традиције и националних светиња, фолклорних, филозофских, етичких, књижевних итд.

Са теретом такве, тајне, полујавне или јавне мисије, Н. Н. постаје човек акције, народни трибун, привид индивидуума. Кад смо га већ свели на ту меру, на његову праву меру, пошто смо га издвојили из крда, и скинули га са слободнозидарске ложе, у коју се он сам сместио, или где су га други сместили, имамо пред собом индивидуум без индивидуалности, националисту, рођака Жила. То је онај Сартров Жил, који је породична и друштвена нула, чија је једина особина да уме да пребледи на помену једне једине теме: Енглеза. То бледило, то дрхтање, та његова „тајна” да уме да пребледи на помен Енглеза, то је једино његово друштвено биће и то га чини значајним, постојећим: немојте пред њим помињати енглески чај, јер ће вам сви за столом почети намигивати, даваће вам знаке рукама и ногама, јер Жил је осетљив на Енглезе, забога, па то сви знају, Жил мрзи Енглезе (а воли своје, Французе), једном речју, Жил је личност, он постаје личност захваљујући енглеском чају. Овај и овакав портрет, применљив на све националисте, може се слободно, а по овој схеми, развити до краја: националиста је, по правилу, као друштвено биће, и као појединац, подједнако ништаван. Изван овог опредељења, он је нула. Он је запоставио породицу, посао (углавном чиновнички), литературу (ако је писац), друштвене функције, јер су оне сувише ситне у односу на његов месијанизам. Треба ли рећи да је он, по опредељењу, аскета, потенцијални борац, који чека свој час.

Национализам је, да парафразирам Сартров став о антисемитизму, потпун и слободан избор, глобалан став који човек прихвата не само према другим нацијама, него и према човеку уопште, према историји и друштву, то је истовремено страст и концепција света. Националиста је, по дефиницији, игнорант. Национализам је, дакле, линија мањег отпора, комоција. Националисти је лако, он зна, или мисли да зна, своје вредности, своје, што ће рећи националне, што ће рећи вредности нације којој припада, етичке и политичке, а за остале се не интересује, не интересују га, пакао то су други (друге нације, друго племе). Њих не треба ни проверавати. Националиста у другима види искључиво себе – националисте. Позиција, рекосмо ли, комотна. Страх и завист. Опредељење, ангажовање, које не изискује труда. Не само пакао то су други, у оквиру националног кључа наравно, него и: све што није моје (српско, хрватско, француско…) то ми је страно. Национализам је идеологија баналности. Национализам је, уз то, не само по етимолошком значењу, још последња идеологија и демагогија која се обраћа народу.

Писци то најбоље знају. Стога је под сумњом национализма сваки писац који декларативно изјављује да пише „из народа и за народ”, који свој индивидуални глас, тобоже потчињава вишим националним интересима. Национализам је кич: у српскохрватској варијанти, борба за превласт око националног порекла лицитарског срца. Националиста, у принципу, не зна ни један језик, нити тзв. варијанте, не познаје друге културе (не тичу га се). Али ствар није тако проста. Ако зна неки језик, што ће рећи да као интелектуалац има увид у културно наслеђе неке друге нације, велике или мале, то му знање служи само томе да успоставља аналогије, на штету оних других, наравно. Кич и фолклор, фолклорни кич, ако вам се тако више свиђа, нису ништа друго до камуфлирани национализам, плодно поље националистичке идеологије. Замах фолклоризма, код нас и у свету, није антрополошке природе, него националистичке. Инсистирање на фамозном цоулеур лоцале такође је, ако је изван уметничког контекста (што ће рећи ако није у служби уметничке истине), један од видова национализма, прикривеног.

Национализам је, дакле, превасходно негативитет, национализам је негативна категорија духа, јер национализам живи на порицању и од порицања. Ми нисмо оно што су они. Ми смо позитиван пол, они негативан. Наше вредности, националне, националистичке, имају функцију тек у односу на национализам оних других: ми јесмо националисти, али они су то још и више; ми кољемо (кад се мора), али они још и више; ми смо пијанци, они алкохоличари; наша историја је исправна само у односу на њихову, наш је језик чист само у односу на њихов. Национализам живи од релативизма. Не постоје опште вредности, естетичке, етичке итд. Постоје само релативне. И у том смислу, у првом реду, национализам јесте назадњаштво. Треба бити бољи само од свога брата или полубрата, остало ме се и не тиче. То је оно што смо назвали страх. Остали чак имају право да нас достигну, да нас престигну, то нас се не тиче.

Циљеви национализма увек су достижни циљеви, достижни јер су скромни, скромни јер су подли. Не скаче се, не баца се камена с рамена, да би се достигао свој сопствени максимум, него да би се надиграли они, једини, слични, а тако различни, због којих је игра започета. Националиста се, рекосмо, не боји никог, осим свога брата. Али од њега се боји страхом егзистенцијалним, патолошким; победа изабраног непријатеља јесте његов апсолутни пораз, укидање његовог бића. Пошто је страшљивац и никоговић, националиста не истиче себи више циљеве. Победа над изабраним непријатељем, оним другим, јесте апсолутна победа. Стога је национализам идеја безнађа, идеологија могућне победе, загарантована победа, пораз никад коначан. Националиста се не боји никога, „никог до бога”, а његов бог јесте бог по његовој мери, бледи рођак Жил, негде за неким другим столом, његов брат рођени, исто толико немоћан колико и он сам, „понос породице”, породични ентитет, свесни и организовани део породице и нације – бледи рођак Џим. Рекли смо, дакле, бити националиста значи бити индивидуум без обавезе.

„То је кукавица која не жели да призна свој кукавичлук; убица који потискује своју наклоност ка убиству, немоћан сасвим да је пригуши а који се, ипак, не усуђује да убије, осим из потаје или у анонимности гомиле; незадовољник који се не усуђује да се побуни из страха од консеквенци своје побуне” – слика и прилика цитираног Сартровог антисемите. И одакле, питамо се, тај кукавичлук, то опредељење, тај замах национализма у наше доба? Притиснут идеологијама, на маргинама друштвених кретања, збијен и изгубљен међу конфронтираним идеологијама, недорастао индивидуалној побуни, јер му је она ускраћена, индивидуум се нашао у процепу, у празнини, не учествује у друштвеном животу а друштвено биће, индивидуалиста а индивидуалност му ускраћена у име идеологије, и шта му преостаје друго него да своје друштвено биће тражи другде? Националиста је рефулирани индивидуалиста, национализам је рефулирани (колективни) израз тог и таквог индивидуализма, идеологија и антиидеологија…

(1973)
Извор: По-етика, књига друга, 1974.

Фотографија: www.e-novine.com

Данило Киш: Баналност је неуништива као пластична боца