Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

maca-1Маца је завршила менаџмент на једном приватном факултету. Уписала га је док су они били на власти, јер је кум у то време могао да јој заврши за посао у ЕПС-у. Док је стигла до дипломе, ови су дошли на власт и шема са кумом је пропала. Срећом, исплатило се што су је добростојећи родитељи слали у летње школе језика на Малту и у Лондон, а онда је завршила и онај курс у Британском савету. Јесте да је коштао ђаво и по, али је ипак на крају стигла до сертификата, истина са минималним бројем бодова, али је ипак стигла! Још је већа срећа што се стрина на време политички престројила и сада је директорка основне школе. Маца је од јула наставница енглеског!

19. август

Данас сам била на првој седници неког већа, нисам сигурна да л’ је наставничко или одељењско. Мени је то све исто. Доделили су ми ментора – неку наставницу што мисли да има све знање света, а само једном је била у Лондону, и то за време студија, пре 20 година. Мученица. Објашњавала ми је пола сата разлику између годишњег и оперативног плана, као да је то најважније у школи. Сморила ме начисто. На крају ми даде своје прошлогодишње планове и рече ми да за пет дана урадим годишњи план и оперативни за септембар, за трећи разред. Јака ствар! Има да падне на дупе кад јој однесем! Пита да л’ ми је све јасно. Јок и није, кокошко. Баш ми је компликовано!

24. август

Е, кад их данас нисам задавила, никад нећу! Значи, педагог и она менторка су ме муштрале сат и по. Те не уклапа ми се број часова у оперативном са бројем у годишњем, те не ваљају ми тип часа, облик рада, методе… Прошли пут ми ова причала да је рад у групи и у пару много важан, а сад ми тврде да то нису методе рада! Видим ја да оне немају појма! На крају је менторка рекла да ће ми она урадити годишњи и овај за септембар, али да ћу касније морати сама. Е, баш да видим!

29. август

Каква бре корелација?! И шта је то активна настава? Помињали су и неки ИОП – као то треба за два ученика. Па, дајте им ако им треба. Купите! Ако школа нема пара, ево ја ћу да ижицам од неких ортака. Ови су сви луди у школи! Није ни чудо што нико не воли просветне раднике. Јадна моја стрина.

3. септембар

Не могу да верујем да уџбеници стижу тек крајем месеца! И шта ја сад да радим с оном дечурлијом? Узгред, појма немају и много су немирни. Ајд рекох данас, пошто је први час, да мало причамо о ученицима у одељењу. Као, знају се, па им то неће бити тешко. Кад оно, појма немају о поређењу придева, а то је баш лако. Лепо им кажем – слушај ‘вамо: компаратив -er, суперлатив the -est; ако су придеви вишесложни, компаратив са more, суперлатив са the most. Је л’ то јасно? Мислим се, коме не може бити јасно! Па, тупсонима у мом одељењу. Појма н-е-м-а-ј-у!

 

11. септембар

Значи, не верујем! Данас једна мала 10 минута не може да укапира разлику између ‘inedible’ и ‘uneatable’ (обнављали смо неко воће и поврће пошто књиге још нису стигле, а то су радили прошле године). Ја јој лепо кажем да не могу да верујем да је неко толико глуп, а она поче да плаче. Плакала је 15 минута. Ја се покупим и одем да попушим цигару, да се мало смирим. Ова деца су благи ужас! После сам ја била крива што је неки мали пао и расцопао нос пре звона. Ко да би му мање текла крв да је било после звона.

19. септембар

Мислим да ова педагогица мрзи стрину. Данас ми је дошла на два часа, као фора – да види како радим. Пази богати! После је направила читаву драму због тога што нисам имала припреме! Па, шта ће ми припреме кад ја знам енглески? Шест месеци у Лондону, три месеца на Малти и курс Британског савета, хееееј! Припреме! Свашта.

3. октобар

Данас ме је стрина звала на разговор. Каже да су одржани родитељски састанци и да су се родитељи жалили на мене. На мене?! Каже не смем да вређам децу на часу и да морам да им спремам неке игрице. По слободи је питам да л’ је она нормална, а она каже – ма ћути, само се мало притаји. Следећег пута ће да се жале на неког другог, а на тебе ће да забораве. И ја се сад нешто мислим – шта бре хоће ти родитељи! У све се разумеју, а деца им ништа не знају!

29. октобар

Каже ми менторка данас да треба да осмислим неки мали тест за ученике, чисто да проверим шта су научили, да ли треба да вршим неке промене у оперативном, да ли треба да радим неку индивидуализацију и да истовремено извршим вредновање свог рада. Лепо кажем да она нема везе са животом! Тест служи да се деци дају оцене. То бар свако зна. Ко да ја нисам ишла у школу! Сад ћу лепо с интернета да скинем неки тест за почетнике и одох с другарицама на кафу.

5. новембар

Не, не! Побићу их, мајке ми! Тачно им је криво што сам лепа и млада и што имам супер гардеробу. Вештице су се уротиле против мене! Данас су ме рибале због теста. Те није извршено добро баждарење, те нема диференцијације тамо нечега, те се из резултата не види да сам ишта радила с децом. Лепо им кажем да имам најглупља одељења у школи, да ништа не капирају чак и ако им двапут поновим, да плачу и кревеље се за ситницу, да се већ после месец дана не сећају шта сам им рекла, и да проблем дефинитивно није у мени, него у њима! Морам стрини да пријавим овај мобинг!

17. новембар

Ови у школи начисто поасили. Кажу да долази нека екстерна и да ће они да нам проверавају рад. Е, чик да видим ко из те екстерне има бољи британски акценат од мене!

25. новембар

Па где баш мени да западне онај баксуз из екстерне?! И још је завршила биологију! Ја лепо кренем све на енглеском, а она ће мени – колегинице, нисам сигурна да деца могу да вас прате. Ко да ја не знам да је њој фрка што она не може да ме прати. Пискарала је нешто све време, каже – све ћу видети у извештају. У, боли ме уво!

4. децембар

Хех! Кад је стрина била род?! Ево, данас ме је и она малтретирала. Стигли су прелиминарни извештаји екстерне, и отприлике сам ја као најгори наставник у школи. Каже да је онај баксуз питала да ли сам уопште завршила факултет, јер основне ствари не знам. Онда ми је стрина набрајала шта све не ваља: структура часа, однос са ученицима, нема диверсификације задатака (једва запамтих!), не ваља ми педагошка свеска, час ми нема динамику, нема евалуације на крају часа, једнолични су ми наставни материјали и методе рада, и још триста неких чуда којима ни име не знам! Кажем ја – све сам лудак до лудака!

Него… Чујем да ми је неки ујак из фамилије постао шеф рачуноводства у једном фином јавном предузећу. Морам да питам мајку у каквим су односима. Ова школа почиње озбиљно да ме нервира! Могао је стриц и боље да се ожени!

П.С. Срећан завршетак ове приче плод је маште аутора. Живот је сасвим другачији.

Извор: Клотфркет

Др Ранко Рајовић: Какво је српско школство?

Да почнемо испочетка…

1. Наставници глаголају: Човек је промена, покрет, стално усавршавање.
(Наставни планови и програми се годинама не мењају.)

2. Наставници глаголају: Знање је најсигурнија инвестиција.
(Од партијске књижице сигурнијег капитала нема.)

3. Наставници глаголају: Мислите својом главом, развијајте критичко мишљење.
(Мнозина је мислила својом главом, па ју је појео мрак.)

4. Наставници глаголају: Будите толерантни, заштитите слабијег, развијајте емпатију.
(Их, има и већих проблема од толеранције.)

5. Наставници глаголају: Не преписујте!
(Уф, а ректори, доктори, министри?)

6. Наставници глаголају: Не будите бахати и примитивни!
(А што? Па, како другачије да постанеш министар или посланик?!)

7. Наставници глаголају: Не крадите!
(А крадуцкање?)

8. Наставници глаголају: Не лажите!
(Мислите: „Пензије неће бити смањене!”)

9. Наставници глаголају: Право на слободу говора и мишљења је неприкосновено и загарантовано право.
(Је л’ то оним Уставом који може да се стави под мишку?)

10. Наставници глаголају: Борите се за своја права и будите јединствени и истрајни.
(Као што се ви борите?)

Душан Благојевић

Какво је српско школство?

Криза у образовању

Др Ранко Рајовић је натпросечно интелигентан човек. То није наш субјективан став, већ за то има и потврду одавно, пошто је с краја осамдесетих успешно положио Менса тест. И не само положио, већ био и у два мандата председник Менсе Србије. Овај лекар специјалиста интерне медицине, стручно се бави неуроендокринологијом и РЕМ фазом спавања, а кроз Менсу постао је аутор програма креативног учења који се данас примењује у четрнаест држава Европе.

Колико је вешт у тој материји којој је посветио године рада и истраживања сведочи и чињеница да смо делом интервјуа заправо ми били пропитивани, а на крају нам је и демонстрирао нови модел учења, кроз неколико питања и примера. Тако смо од некога ко поставља питања постали питани, и то на обострано задовољство. И ови редови које ћете прочитати испод увода су само делић неисцрпне приче која је трајала и трајала…

Још мало увода. Програм учења који се зове НТЦ (а у тексту који следи ћете сазнати детаље) довео га је у позицију да од 2010. до 2012. буде председник Комитета за даровиту децу светске Менсе, а и актуелни је сарадник УНИЦЕФ-а за рану едукацију. Гостујући је предавач на факултетима у неколико држава. Већину оног што има, како каже, управо дугује Менси, јер од ње је све почело.

– У старој СФРЈ сви смо читали „Галаксију”. То је био јако популаран часопис у то време. Док смо били млађи читао се „Политикин забавник”, а како смо већ били средња школа, то је била „Галаксија”. И 1987. године почело је да се пише о томе да ће „Галаксија” да организује националну Менсу, да долази директор светске Менсе из Лондона, да ће бити тестирање у Београду и да се млади људи пријаве. И пријавило се нас негде око хиљаду. То је било велико тестирање у Београду у Дому инжењера. „Галаксија” је онда писала да ће за најбоље који ураде тест обезбедити стипендије и рачунар. А рачунар је у оно време било као да имаш аутомобил. У то време био сам студент медицине. Отишао сам на то тестирање, прво из радозналости да видим где смо то ми и да ли ми можемо да приђемо резултатима из других земаља, да ли ћемо положити, а потајно сам се надао да ћу положити, па ћу добити и стипендију и рачунар – каже др Рајовић.

Др Ранко Рајовић: Какво је српско школство?

rajovic-1

И да ли су стигли стипендија и рачунар?
– Када сам положио, сећам се да сам, кад су ми јавили, био јако срећан, јер спадам у друштво натпросечно интелигентних. Међутим, после теста скоро ништа се није десило. Менса у Југославији није формирана, стипендије и компјутера нема, а оснивачка скупштина Менсе је одржана годину дана касније у Загребу. Ко је имао пара тамо да оде, отишао је, формирана је Менса СФРЈ, али није имала никакве значајније активности.

То вас, претпостављам, није баш одушевило?
– Кад је почела криза у Југославији, Љубомир Кустудић, који је био члан те старе Менсе као и ја, одлучио је да у Новом Саду формира Менсу војвођанске регије, јер нисмо знали како ће ићи разбијање Југославије. Ми смо имали ситуацију пре рата, да је наша Менса после четири тестирања постала доста велика. Менса Југославије била је регистрована у Загребу и печат је био тамо. Тражили смо да нам из Загреба дају папире, нисмо их добили и Љубомир Кустудић је формирао Менсу војвођанске регије. То је био доста паметан потез, јер 1995. године смо на основу тога обновили целу Менсу Југославије у Новом Саду. Ту је почетак.

Значи да је Нови Сад заправо био најинтелигентнији град у дружави?
– Највећи број чланова Менсе у старој Југославији имао је Нови Сад, више од Загреба и Београда. И када смо обновили Менсу 1995. године, онда смо почели преговоре са међународном Менсом да формирамо поново организацију у сада новој држави. Они су нам дали дозволу и 1997. године је организовано прво тестирање и то је практично почетак нове Менсе Југославије коју смо покренули Љубомир и ја, а изабран сам и за првог председника. А онда сам, сећајући се како сам био разочаран у рад Менсе 1989. године, почео са активностима. Обезбедили смо просторије у граду, формирали смо одсек за даровите, направили смо сарадњу са неколико Менси у окружењу. Ту морам да споменем Словачку и нашег суграђана Милана Струхара, који је помогао организацију првог тестирања, затим Чешку и Бугарску који су нам много помагали у првим активностима. Онда је за већ годину дана стигла из Лондона дозвола да сами можемо да формирамо Менсе у окружењу. Пошто сам имао позиве из Словеније и Босне и Херцеговине, договорио сам се са директором Менсе International, Едом Винсентом и већ за година дана организовао сам прва тестирања у Босни, Словенији и Црној Гори, а несто касније заједно са Едом Винсентом и у Македонији. Дакле, Менса Југославије је покренула Менсе у четири бивше републике СФРЈ. Ми смо постали регионални лидер и договорили смо се да једном годишње свако од њих организује већи скуп и да се тамо окупљамо. Менса је показала да можемо лепо да сарађујемо, да се посећујемо и да се лепо дружимо и да помажемо једни другима.

rajovic-2

Рад на унапређењу активности Менсе окренуо се у једном тренутку и младима?
– Те 2001. 2002. и 2003. године желели смо да будемо мало усмеренији ка даровитој деци, и тада смо Љубомир Кустудић, Урош Петровић и ја покренули летњу школу за децу из дијаспоре, почели смо доста амбициозно да радимо програмирања, логичке задатке, математичке проблеме… Али деца кад дођу, њима је тога преко главе у школама и видели смо да нама то не вреди, односно да нам не вреди добар програм ако неће да га раде. И ту смо, заправо, почели да конципирамо програм који ће бити мало другачији и то је основа овога што данас имамо као НТЦ систем учења. НТЦ систем се примењује у четрнаест држава Европе, а изнедрен је из наших летњих школа.

НТЦ? Можете ли појаснити мало ту скраћеницу?
– Ми смо у Менси имали договор да направимо одсек за таленте, па смо хтели некако да га назовемо. И онда смо одлучили да га назовемо Никола Тесла центар. Онда су то направили и у Босни и Херцеговини, у Хрватској и Словенији. То функционише од 2002. године. Урош Петровић и ја смо радили на развоју програма и назвали смо га НТЦ систем учења. А већ 2005. године почели смо да предајемо у Словенији, па у Босни и Херцеговини и Србији и програм је тако почео да се шири, а 2007. године на Конгресу светске Менсе наш програм, проглашен је за један од најбољих програма за даровиту децу и онда су почеле да се укључују и друге Менсе.

Избором на чело Комитета за даровиту децу имплементирали сте НТЦ програм по многим државама. Коме је намењен НТЦ програм?
– Тај програм је за даровиту децу. То су људи прихватили и видели су да има резултата. Поједине Менсе су слале своје извештаје о квалитету програма и резултатима. У НТЦ програму није потребно да годинама пратимо децу, пошто се резултати виде већ за два-три месеца. Пуно смо радили и на стручном праћењу и започели смо лонгитудиналну студију, имамо анализу постугнућа ученика после 4 године рада, а резултати су изнад сваког очекивања. Из школа у Србији које раде НТЦ програм од првог до четвртог разреда стално стижу извештаји учитеља да су деца боља у односу на друга одељења која не раде. То је субјективна оцена учитеља, јер свако свом добром ученику даје четворку или петицу, али су нама за евалуацију врло важна била школска такмичења из математике. И општинска, али она крећу у четвртом разреду. Ми смо у неким школама пратили децу четири године. Добили смо податке да се из НТЦ одељења 30 одсто ученика пласира на општинско такмичење из математике, а из осталих разреда исте школе, исте генерације (уз податак да су одељења уједначавана приликом уписа) пласира се од три до пет одсто. Замислите ту разлику. Али, то није једна школа, већ из многих добијамо извештаје и види се резултат који је сад и мерљив. Наставићемо да пратимо децу и до осмог разреда. Ми смо и у оквиру светске Менсе добили пуно подршке и похвала. Ове године ће на Конференцији о даровитој деци на Педагошком факултету у Љубљани бити приказани примери рада и резултати НТЦ програма из десетак држава Европе.

rajovic-3

Да ли је оно што одређује интелигенцију предиспозиција која се добија рођењем? Шта се мери Менсиним тестом?
– Потенцијал. Ми у Менси меримо потенцијал. Да ли је потенцијал висок или низак, то некад и родитељи погреше, чак ни учитељи не препознају неке велике потенцијале. То делује као да неко израсте два метра, али ако није тренирао кошарку, не зна да води лопту, он ће бити само потенцијал који није ништа урадио. Исто тако и Менса. Наши чланови имају висок потенцијал. То се мери на тестовима. А како ће га искористити, ту сад има јако пуно фактора. Од вртића, родитеља, школе, друштва, оркужења… Јако пуно фактора утиче на тај развој. Америчка Менса је радила истраживање да од двадесет генијалних на 1.000 становника, а то је потенцијал нације, у животу успева троје. А где се изгубило оних седамнаест? Е то је важно питање. И онда смо одлучили да видимо ко су ти људи на време. Хајде да им помогнемо. И тако смо конципирали програм који се управо и базира на примени медицине у педагогији и на развоју интелигенције. Можда је и касно када неко дође у Менсу са седамнаест година, те смо програм конципирали тако да почне што раније, од вртића, а ми се трудимо да едукујемо родитеље, јер родитељи направе тако пуно грешака да буквално спрече нормалан развој свог детета, ако не знају шта и како треба да раде. За њих сам и написао две књиге: ИQ детета брига родитеља и Развој интелигенције кроз игру.

А које су то грешке које родитељи праве и какве су последице по учење?
– У првом делу програма циљ нам је да научимо родитеље и васпитаче да не погреше. Ако родитељи направе грешке које успоравају или оштећују развој детета, могу да настану проблеми у кори великог мозга и то дете ће вероватно, касније у школи, имати проблеме са учењем. Не дају детету да скаче на кревету, да се врти, да скаче по блату, не дају детету да се пење на дрво да не падне… И ја имам четворо деце и све сам то прошао, али сам их пуштао. Родитељи су уплашени за своје дете и презаштићују их. Имате ситуацију да се двогодишње дете врти док не падне. Ротација активира јако велике регије у мозгу и развија их. Мозак се највише развија до треће, пете, седме године и ако то родитељи ураде како треба, дете је спремно за школу. А у школи креће учење, али морамо да пређемо на виши ниво, а не да учење почива на репродукцији. А кад дете уз помоћ учитеља оде на виши ниво, онда ће се развити и функционално знање. С тим да ми програм учења започињемо већ од треће године да би дете што пре овладало оваквим системом размишљања.

Изричити сте противник репродуктивног система учења, односно да се понављањем стиче знање. Repetitio est mater studiorum више није примењива изрека?
– Ја кажем да је то било некада, када смо имали ограничен број информација. Ишли смо у школу осам, дванаест и шеснаест година, и то што смо учили примењујемо док смо живи. А данас то више не може. Отворите „Форбсову” листу најтраженијих занимања данас. Од десет најтраженијих, осам није ни постојало пре деценију. И ако тако гледамо, то значи да ми децу спремамо за занимања која још не постоје. И шта је функција школе? Да их учимо напамет или да знају да размишљају и повезују? Јер то што уче данас можда неће бити актуелно за десет година. Ми морамо да учимо децу да размишљају, а то је рак-рана образовног система целе Европе, а не само Србије. Наша деца не повезују. Учитељ даје детету упутство да лекцију прочита више пута и више дана узастопце и да ће тако научити. Али мозак тако не ради. И онда дете дође у школу, научило песмицу на памет, чека учитељицу, седи, не помера се, зноје се дланови, лупа му срце и има сто двадесет откуцаја у минути; то је акутни стрес. А мозак је орган за преживљавање и ако смо у акутном стресу, мозак шаље поруку – бежи, спашавај се. А где дете да побегне? И на крају дете почне и да бежи из школе. И ми заправо стално детету правимо стрес. Што је најгоре, оно што дете и научи на тај начин, већину тога заборави за десет до петнаест дана. И зашто тако и даље учимо? Нама је образовни систем у Европи базиран на репродукцији, а то је застарели метод.

rajovic-4

Па како учити децу? Можете ли нам навести неки пример?
– То је други део НТЦ програма, односно учимо их да на један физиолошки природнији начин, памте лекцију, да добију информације на начин који личи на игру. А кад то науче, онда долази најважнији део програма – функционално знање, где они повезују информације. Ми комплетан програм постављамо тако да дете размишља кроз загонетке и асоцијације. И деца у школу иду мислећи да је то квиз, играју се, решавају питања, а касније сами постављају оваква питања. Ми им у ствари дајемо да мисле. Ево за пример једно од таквих питања које постављамо деци: У каквој су вези уплашена кртица и слово М? Онда деца кажу да је то зато што кртица бежи у мрак. Па кажу да бежи кад види мотику. Па онда кажу да бежи кад види мачку. Онда кажем да то није почетно слово речи, већ само слово М. И онда тајац у учионици. Ја их питам, шта значи реч „уплашена”? Не спомињем кртицу овај пут. Они врте по глави ту информацију, па се сете да када смо уплашени, срце лупа убрзано. Онда им кажем да преформулишу мало то у каквој су вези уплашена кртица којој лупа срце и слово М? Онда се неко сети да је М заправо ЕКГ уплашене кртице, али им кажем да још нико није снимао ЕКГ уплашеној кртици. Крене смех, а заправо, они се смеју, уживају, дају идеје и једна, друга, пета идеја… Сви покушавају да одгонетну шта значи М. Онда им кажем да су сви то учили у четвртом разреду. И онда се неко сети да је М римски знак за 1000. И дођемо до одговора да уплашена кртица има толико откуцаја срца у минути. Дакле, успут деца науче и друге информације о кртици. А репродуктивно питање би гласило отприлике овако: Колико откуцаја има уплашена кртица у минути? Јави се неко дете које је то прочитало и добије пет. Интересантно је да када се постави репродуктивно питање увек се јави један до два ученика. Шта раде друга деца? Ако је за оцену, спуштају главу и поглед да их учитељ не прозове и они су под стресом. Ако није за оцену, онда се досађују. Њима се у том случају чини да школски час траје не 45, већ 55-65-75 минута и никако да се заврши. И досада је врста стреса. Како год окренемо, то репродуктивно учење нама прави стрес. А овај други модел, који личи на игру, у њему сви желе да учествују. Урош Петровић је аутор овог дела програма (Загонетне приче и питања), а заједно настојимо да научимо учитеље да све лекције претворе у загонетке попут ове поменуте и када за месец или три месеца тестирамо децу, онда она знају све што су учила на овај начин.

Колико се цени знање у данашњем друштву?
– Мислим да се код нас не цени довољно. Изузетни људи из Менсе који су хтели да остану овде да раде, нису могли да нађу посао, па су отишли у друге земље и тамо нашли запослење и то на високим позицијама. Ако гледам из тог угла, онда се овде не цени знање. Мада, последњих пар година се дешава да неке фирме желе да запосле нове људе, а међу њима да су чланови Менсе. И онда нас контактирају да се додатно распитају о њима. Јер ако је неко члан Менсе то не значи да је генијална особа, већ да има висок потенцијал. Ако је та особа завршила факултет и бави се науком и истраживањима, онда је та особа стварно добра да га препоручимо у сваку фирму. Али и у Менси имамо људи који још студирају у четрдесетој години, не раде ништа… То су људи као и сви остали, с тим да су неки људи искористили своје потенцијале, а неки нису.

Има ли међу политичарима чланова Менсе? Да ли представници власти долазе да се тестирају?
– Политиачари који су већ афирмисани никад нису дошли на тест. Вероватно не желе да их неко види, јер ипак су то јавне личности, па да се постави питање да ли је положио или није. Али имамо чланова Менсе који су положили, па су били добри у својим пословима, бавили се неким другим стварима и ушли у политику. Али, пошто они неће да говоре да су чланови Менсе да то неко не би изокренуо или злоупотребио, о њима не причамо. Тако да имамо чланова Менсе који су активни у политици.

Јел има високопозиционираних?
– Има.

Сада, у овом мандату?
– И у Републичкој и Покрајинској влади.

Дијагноза градске деце: недостатак природе>>

Извор: mojnovisad.com

 

„Сви очекујемо превише од школе, па ако нешто не буде у реду, онда су нам криви учитељи. Наравно да није тако, морамо да кренемо са стимулацијом још у вртићу. Тешко је касније надокнадити неке пропусте.”

Какаво је српско школство? Или најбоље или најгоре – у зависности од тога са ким разговарате. Неки се прво сете свих оних прича о нашим ђацима који „разбијају” када оду у иностранство, а неки разочаравајућих резултата на међународним тестирањима школског знања. Једни мисле не треба ништа мењати, други да треба променити све. Трећи, да и кад почнемо нешто да мењамо, радимо то на погрешан начин.

О томе каква је заиста ситуација у српском школству, да ли и како га треба мењати и јесу ли школе једине одговорне за ниво дечјег знања и интелектуалних способности говори др Ранко Рајовић, извршни директор организације Менса Србије, председник светског Менса комитета за даровиту децу и један од твораца НТЦ (Никола Тесла Центар) система учења.

kakvo-je-skolstvo-u-srbiji

Код нас још увек постоји мишљење да су деца која се образују у српским школама испред својих вршњака у западним земљама, колико је то реално? Где су ђаци са ових простора, када је реч о знању?

И ја сам веровао да су наша деца боља од својих вршњака, јер сам у Менси скоро двадесет година. Увек сам од наших чланова слушао приче о томе како су се лепо снашли, да су међу најбољим ученицима или студентима, имају добре послове. И онда су неке државе одлучиле да провере свој образовни систем тако што ће учествовати у међународном тестирању где ће се видети колико је који образовни систем бољи или лошији. Нажалост, Србија ту није добро прошла; заправо, 2003. године смо на ПИСА тесту били међу најслабије пласираним државама Европе. Ти тестови се раде сваке три године, а Србија је релативно мало напредовала 2006. и 2009. Ове године је поново рађен ПИСА тест у преко 70 држава света (можда и више, немам званичне податке), па ће бити интересантно да видимо да ли смо бар још мало напредовали, када почетком 2013. године буду објављени резултати.

Времена и деца се мењају, а школски систем не. Да ли су и зашто су потребне промене у начину на који школе раде са децом?

Мислим да је то најважније – променити начин приступа школи. Ако се мало озбиљније погледа значај ПИСА теста, јасно се уочава да је репродуктивно знање наше деце солидно, али да је функционално-употребно знање веома лоше. А оно што морамо знати, то је да заправо постоји директна веза између функционалног знања и бруто националног дохотка. Управо због тога је функционлано знање приоритет за образовну политику ЕУ, а пошто смо ми међу најслабијима у Европи, онда бих рекао да је функционално знање за нас дупли приоритет. Јасно је да морамо нешто да мењамо, јер без значајних промена нема ни значајнијег напретка.

Неки школски системи су отишли јако далеко са реформама, нпр. скандинавски, али постоје многе недоумице о стварним резултатима тих промена. Да ли треба баш радикално мењати српску школу, и има ли смисла копирати сваку иновацију из иностранства?

Копирање неће помоћи. Ми морамо да прилагодимо наш школски систем нашој деци, нашим обичајима, традицији, играма које наша деца воле, да користимо оно што нас окружује и да помажемо деци да максимално развијају своје потенцијале.

Зашто је уопште функционално знање важно, и шта је узрок те наше „функционалне неписмености”?

Ако реално сагледамо школски систем, он се споро мења, а погледајте око себе. Државе које се прилагоде, лакше ће функционисати, а уколико школујемо децу на застарео начин, који очигледно не даје врхунске резултате, не знам шта нас очекује у будућности. Ево, на пример, од десет најтраженијих занимања данас у свету, ниједно од тих занимања раније није ни постојало! Онда морамо да се упитамо шта наше дете учи, за које занимање га ми спремамо… Ту је важно да разумемо да је битно научити дете да размишља, повезује и доноси одлуке. Али са овим процесом морамо да кренемо много раније него што то уобичајено чинимо у Европи. Деца морају већ у другој, трећој години да имају окружење које ће развити њихове способности. Али, нажалост и ту грешимо, јер имамо пуно примера да родитељи из незнања дају деци игре које успоравају њихов развој или чак оштећују. Написали смо и књигу „IQ детета, брига родитеља” као својеврстан водич за родитеље, како би у периоду развоја деце правили што мање грешака.

Да ли се превише очекује од саме школе? Може ли добар школски систем да надомести недостатак стимулације у ранијем добу?

Сви очекујемо превише од школе, па ако нешто не буде у реду, онда су нам криви учитељи. Наравно да није тако, морамо да кренемо са стимулацијом још у вртићу. Тешко је касније надокнадити неке пропусте. Званична статистика каже да је све више деце са развојним сметњама, а за то школа није крива. Неуроанатомске промене код те деце су формиране пре школе, али се неки проблеми примете тек када дете крене у школу, тј. када дете почне да пише, чита, учи… Онда имамо мало простора да то исправимо. Али морамо и тај мали простор да искористимо, а то захтева додатну едукацију учитеља и наставника, што радимо преко Савеза учитеља Србије (наш програм, НТЦ систем учења, је званично акредитован и спроводи се у вртићима и школама које нас позову).

Модернизација школства за многе значи само увођење савремених помагала у наставу, пре свега рачунара. Колико медији и технологија помажу, а колико можда чак одмажу развоју дечјих способности?

Свакако да помажу, али морамо да знамо да претерана употреба рачунара код мале деце може да доведе до неких проблема у развоју. До пете или шесте године морамо да будемо јако опрезни, јер то је период најбржег развоја мозга, па ако радимо нешто што није физиолошки (нпр. када дете проведе у лежећем или седећем положају по 4-5 сати дневно, гледа у екран, не изговара ниједну реч за то време…) можемо да успоримо или оштетимо развој детета.

Да ли се и колико НТЦ програм уводи у школски систем у Србији? Како деца реагују на овај систем? Каква су ваша искуства и досадашњи резултати?

Програм се уводи преко Министарства образовања, тј. Завода за унапређење образовања и васпитања (ЗУОВ), а спроводи се у преко педесет школа и вртића у Србији (Београд, Нови Сад, Ниш, Суботица, Врбас, Сомбор, Кикинда, Шабац, Рума, Панчево, Крагујевац, Ужице, Чачак, Пирот, Зајечар). Надам се да ћемо у наредних неколико година успети да спроведемо обуку за васпитаче и учитеље у већини градова Србије. Резултати су изнад сваког очекивања, деца поново доживљавају школу као омиљено место, имају осећај да се играју, а заправо све науче некако успут, без напора. Део програма су и „Загонетне приче”, јер је коаутор програма наш писац, Урош Петровић, а његов посао је да научи учитеље/васпитаче да сами саставе питања из актуелних лекција. По анкетама које смо радили, деца и буквално мисле да су дошла у школу да се играју. Више детаља о програму има на сајту Менсе Србије.

На почетку сваке школске године родитељи размишљају о томе које ваншколске активности још могу да понуде детету како би му отворили различите могућности у будућности. Страни језици, приватни часови, тренинзи… Да ли и претрпан распоред некада може више да одмогне, него помогне развоју дечјих способности?

Амбициозни родитељи морају да знају да је за дете најважнија игра. Па, ако дете доживљава учење музике као игру, то није оптерећење. Ако дете воли неки спорт и тренинге, то није оптерећење. У школи се води рачуна да дете не буде оптерећено. Дете тек негде у трећем разреду почиње да осећа отпор према школи (по анкети коју смо спровели у осам школа, а обухватили смо две хиљаде ученика). Један део НТЦ програма се бави управо овим проблемом, јер је неприродно да дете осећа отпор према школи, због тога што дете заправо природно, инстиктивно воли да учи. Али не репродуктивно, како деценијама радимо, јер репродуктивно учење за мозак не постоји. Тако уче најпримитивније врсте, понове нешто по сто пута, па опет забораве. Људски мозак ради на вишем нивоу, тако да је наш посао да научимо учитеље и децу како се активирају скривени потенцијали мозга.

Интервју објављен у часопису „Родитељ и дете”, септембар 2012.

Извор: Детињарије

Фотографија: mojnovisad.com