Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Film Whiplash scenariste i reditelja Demiena Čazela, iako snimljen za samo devetnaest dana, bez komlikovanog sižea i razuđene priče, oduševio je dve „grupe” ljudi: ljubitelje dobrog filma – izvanrednom glumom J. K. Simonsa i Majlsa Telera, i ljubitelje džeza – muzikom tokom celog filma, a pogotovo u završnoj sceni.

„Udarac biča” zainteresovao je, međutim, sve one koji na bilo koji način imaju dodirnih tačaka sa obrazovanjem i vaspitanjem: profesore, nastavnike, pedagoge, psihologe, roditelje…

Zašto?

Whiplash-scena

Tokom filma se smenjuju dve paralelne ravni: jednu čine pedagoške priče u visokoj muzičkoj školi, a drugu – serija dijaloga koja ima cilj da obrazloži (i, čini se, opravda) obrazovnovaspitni metod profesora Terensa Flečera. Njegov način rada sa studentima, odnos prema njima, obraćanje, specifičan način motivacije, rečnik – nameću pitanje da li ponašanje i ophođenje ovog profesora prema studentima opisuje vojskovođu ili pedagoga. I to ne bilo kakvog vojskovođu: njegov rečnik podrazumeva sočne psovke i morbidna poređenje, obrazloženje greške se svodi na odsečno Not my tempo, a nagrada za postignuti uspeh je ćutanje ili novo poniženje.

Kako se ispostavilo na kraju – žrtva, odricanje, bol, znoj, predan rad i upornost na kojima insistira Flečer urodili su plodom te od mladog Endrua, gladnog uspeha, učinile najboljeg bubnjara, kralja muzičke scene.

Ipak, da se priča zaustavlja na odricanju i upornosti, profesor Flečer ne bi bio nimalo drugačiji od svih onih profesora staroga kova, a uspeh njegovog najboljeg učenika bio bi logična posledica potpune predanosti ostvarenju cilja. Međutim, Flečer nije profesor staroga kova.

Njegov glavni adut za stvaranje najboljih nije samo upornost već, pre svega, mučenje, ponižavanje i fizičko i psihičko zlostavljanje, predstavljeno kao prepreka koju, videćemo kasnije – samo oni odabrani mogu premostiti i uzdići se iznad običnih i prosečnih. Do vrhunskih umetničkih dela, kakvo je ono koje će Endru stvoriti u završnoj sceni dolazi se samo, poručuje nam Flečer, uz svojevsrsno gaženje ponosa, emocija i stavova.

Od samog početka, kada upoznajemo nesigurnog i neodlučnog Endrua, prestrašenog Flečerovom gotovo demonskom pojavom, pa do kraja – svedoci smo veličanja zlostavljanja i mučenja studenata pod maskom pedagoških motiva. Dakle, tortura nad učenicima opravdana je ukoliko će na kraju izroditi genijalce koji će uspehom i slavom zalečiti pretrpljeni strah i traumu.

Kakvo je opravdanje za ovakav metod? Koji krajnji cilj može opravdati fizičko i psihičko zlostavljanje učenika?

Whiplash-scena2

Anegdota o Čarliju Parkeru i njegovom putu da postane kralj džeza trebalo bi da objasni i opravda ovaj pristup. Naime, nakon što je, kao šesnaestogodišnjak, tokom nastupa „ispao iz ritma”, bubnjar Džo Džons mu je zamalo činelom odrubio glavu. Nakon ovog neuspeha, Parker je čitavu godinu predano vežbao, da bi se onda vratio na pozornicu i ostvario veličanstven uspeh. Zaključujemo – poniženje i zlostavljanje isprovocirali su budućeg kralja džeza da prevaziđe sebe i postigne ono za šta je stvoren. (Naravno, anegdota se samo u oksnicama priče sudara sa istinom o Parkerovom životu; ostalo je dodatak i preuveličavanje zarad opravdavanja nasilja.)

Učitelj za svoga učenika želi samo najbolje; da bi bio najbolji, mora da probije granice; da bi probio granice, mora da prebrodi mučenje i poniženje – vrlo jednostavna vaspitnoobrazovna metoda profesora Flečera.

Da li je maltretiranje metoda kojoj imaju čast da se podvrgnu samo najbolji i odabrani? Kako Flečer objašnjava radoznalom Nimanu – pravi Parker se nije povukao i uplašio, već je istrajao i pružio ostatku sveta svoje najbolje. Kraj filma pokazuje da se isto dogodilo sa Flečerovim zamorčem – posle svih poniženja i maltretiranja, Endru Niman je rodio svoga genija i, konačno, pogodio Flečerov tempo.

Dakle, teror izdrže samo oni pravi (pravi Parker je izdržao). Ukoliko ipak dođe do neuspeha, sva odgovornost je na učeniku – na njegovoj slabosti i nemogućnosti da izdrži trnoviti put. Ne na nastavniku. Ako zaista voliš svoje učenike i želiš im najbolje – šamaraj, muči, ponižavaj, vređaj. Iskupiće te njihov uspeh. Na kraju će umetnost biti rođena. Ukoliko tako ne bude, onda je izbor bio pogrešan, jer učenik nije bio taj, nije bio pravi.

Whiplash se, naravno, primarno ne bavi obrazovanjem, ali je ono usred cele priče o rađanju muzičkog genija. Sve je podređeno konačnom cilju. Učenik koji se ubio jer nije mogao da izdrži Flečerovu torturu nije bio pravi umetnik, pa njegov život ne predstavlja veliki gubitak za umetnost. On je, čak, na neki način, usputno spomenut u filmu. Endru se pak nije ubio jer je bio jači i tvrdoglaviji. Da li će izdržati i postati genije koji je preživeo činelu zavisi od učenikove ambicije.

O kakvom nam to obrazovanju govori ovaj izuzetan film? I to krišom… Jer, paralisani, najpre, stalnom žurbom glavnog junaka, onda demonskom pojavom profesora, a onda neverovatnom završnicom na bini, ne stižemo da razmišljamo o tome kakvu nam pedagogiju predlaže. Možemo reći da je predlaže, jer je ne osuđuje niti opovrgava ni u jednom trenutku. Flečerova uvrnuta pedagoška metoda pokazala se, na Nimanovom primeru, kao plodotvorna.

whiplash-scena3

Izvor fotografija: www.fandango.com

Ovogodišnje takmičenje učenika srednjih škola iz književnosti posvećeno je obeležavanju sledećih jubileja:

– Jovan Sterija Popović (1806–1856), dvesta deset godina od rođenja i sto šezdeset godina od smrti ovog velikana srpske kulture i književnosti;

– Petar Kočić (1876–1916), sto četrdeset godina od rođenja i sto godina od smrti ovog značajnog književnika;

– Borisav Stanković (1876–1927), sto četrdeset godina od rođenja ovog srpskog klasika;

– Vilijam Šekspir (1564–1616), četiristo godina od smrti čuvenog svetskog klasika.

Takmičenje obuhvata izradu drugog školskog pismenog zadatka na jednu od sledećih tema:

1. Sterija – naš savremenik,

2. Negativni junak u priči „Mračajski proto” Petra Kočića,

3. Vranje u književnom delu Borisava Stankovića,

4. Zašto se Hamlet koleba.

Rok za slanje radova, prema propozicijama objavljenim u Informatoru sa Republičkog zimskog seminara, je 10. decembar 2015. godine (četvrtak).

Srećno.

 

Izvor: drustvosj.fil.bg.ac.rs

Veliki broj istraživanja pokazao je da je nivo obrazovnih dostignuća u zemljama engleskog govornog područja u konstantnom padu. To je bio jedan od razloga da britanska delegacija nastavnika matematike poseti Šangaj, ne bi li utvrdila zašto kineski učenici na međunarodnim testovima postižu za 30% bolje rezultate u odnosu na britanske. Došli su do zaključka da tajna njihovog uspeha leži u metodama podučavanja, tradicionalnim metodama, koje su iz Velike Britanije proterane pre oko pola veka. Nakon posete Šangaju, britanski ministar obrazovanja Nick Gibb je za Mail on Sunday izjavio: „Bilo bi odlično kada bi se, posebno na časovima matematike, biologije i hemije, ponovo uspostavio metod podučavanja kompletnog razreda”.

sumnja-u-nove-metode

Naime, u Kini se koriste tradicionalne metode podučavanja kompletnog razreda (frontalni rad): nastavnik pred razredom predaje unapred pripremljenu lekciju, a onda učenicima postavlja pitanja kako bi proverio njihov nivo znanja.

Ovakve metode koristile su se i u Velikoj Britaniji, a onda su zamenjene novim pristupom, koji će se fokusirati na svako dete pojedinačno, i gde će đaci sami otkrivati znanje. Brzina kojom su usvajali gradivo zavisila je od njih samih; radili su pojedinačno ili u malim grupama; pomoć nastavnika bila je ograničena, samo ukoliko bi učenici to zatražili.

Novije obrazovne metode ne podrazumevaju memorisanje (kao, recimo, u slučaju učenja tablice množenja) ili računanje napamet. Učenje se zasniva na interesovanjima učenika. Dominantni su periferni načini učenja (vizuelno, čulno ili putem pokreta).

Naučne studije, kao što je ona koju su predstavili Paul Kirchner i saradnici 2006. godine u magazinu Educational Psychologist, došle su do zaključka da su nove metode manje uspešne u prenošenju znanja u odnosu na one tradicionalne.

Metode podučavanja koje se fokusiraju na svako dete pojedinačno razvile su se iz obrazovne doktrine koja se naziva developmentalizam, a koja predstavlja jednu vrstu romantičnog naturalizma, gde se prirodni razvoj stavlja u centar celog procesa; sve metode moraju biti kompatibilne sa prirodnim razvojem učenika.

Britanski Sutton Trust je u oktobru 2014. objavio pregled preko dve stotine istraživanja, čiji je cilj bio pronaći elemente sa najvećim brojem dokaza o uspehu u nastavnom procesu, ukazujući pritom na prakse koje nisu naučno utemeljene i koje mogu biti štetne. Naime, prečesto hvaljenje i puštanje da đaci sami otkrivaju ideje, grupisanje na osnovu njihovih sposobnosti ili predstavljanje informacija na osnovu preferiranih stilova učenja – samo su neki od primera takvih praksi.

Prema Kirschneru, ako uzmemo u obzir arhitekturu ljudske kognitivne strukture kratkotrajne i dugotrajne memorije, pokazuje se da nova metoda koja nastavnika stavlja na marginu, ograničavajući njegovo mešanje u nastavni proces, ne može biti plodotvorna. Kratkotrajna memorija je dominantna kognitivna struktura. Veštine rešavanja problema oslanjaju se na sveobuhvatno iskustvo koje je smešteno u dugoročnoj memoriji. Cilj podučavanja jeste doprineti dugoročnoj memoriji, te – ako joj ne dodamo ništa (iz kratkotrajne memorije), ništa nismo ni naučili.

Radna memorija procesuira mali broj elemenata, i informacije, ukoliko se ne koriste, vrlo brzo nestaju, zaboravljaju se. Kada koristimo metode koje podrazumevaju minimalnu uključenost nastavnika, krećemo sa pretpostavkom da radna memorija nema ograničenja kada procesira nove informacije. S druge strane, metoda podučavanja celog razreda ima cilj da pruži određene informacije o tome kako kognitivno upravljati informacijama i otpremiti rezultate u dugoročnu memoriju.

Akademski edukatori koji kroje metode podučavanja kao da ne mare za naučne dokaze. Radije biraju romantični naturalizam. Da se medicina, recimo, razvila na osnovu informacija koje nam pruža naturalizam, danas ne bismo mogli uživati u pronalascima kakvi su, recimo, antibiotici ili vakcine.

 

Prevedeno sa www.irishtimes.com.

Evo kako deca zamišljaju „batinu koja je iz raja izašla”.

 

– Znači da ni raj nije baš mnogo dobar.

– To je što ništa ne razumeš, samo te strah.

– To se kaže tako zato što ti na to mesto bude posle sve rajasto.

– To znači da su opet počeli da te tuku.

– Ja mislim da ni tamo nije bila dobra, pa je isterali Rajčani.

– Ima jedan što se hvali batinom kad hoće da te bije, on kaže da zna zašto.

– Ja mislim da treba tamo da se vrati.

– To nije tačno, batina nije dobra za umirivanje dece.

– Kad nije izašla iz raja bilo je bolje.

– I mi se to pitamo, odakle je batina.

– Batina je došla iz neke strane zemlje.

– Batine rastu na razno drveće.

– Kod nas ona stoji na šifonjeru.

 

Budimir Nešić, Kako raste pamet

 

 

Kao da se izgubila svest o tome šta profesori rade i na koji način utiču na kvalitet društva u kojem živimo?

Prosvetni radnici se decenijama bore za bolje uslove rada. Država ne iznosi nove mogućnosti i rešenja, a društvo se ne obazire. Društvena indolentnost, ali i nepoštovanje razlili su se poput nekog mutiranog društvenog fenomena. To su osetili i sagledali svi oni koji imaju oči, uši, srce i stid. Podrazumeva se da su u školama loši uslovi za rad, i podrazumevalo se godinama, i na to su ljudi prestali da obraćaju pažnju. Dozvolilo se da društvo obezvređuje funkciju prosvetnih radnika i da čak i deca danas ne uvažavaju autoritet profesora i škole.

Kao da se izgubila svest o tome šta profesori rade i na koji način utiču na kvalitet društva u kojem živimo. Jesmo zasuti morem informacija, dok se masmedijatizovani događaji oko nas preklapaju i smenjuju neverovatnom brzinom, ali da li je moguće da nam takva stvarnost potiskuje osnovne, ljudske emocije prema spoljašnjem svetu? Postoji površinska osetljivost na svet oko nas, ali istovremeno postoji i duboka apatičnost. Modernost nam zaklanja prave vrednosti, zadržavajući poštovanje jedino sile i moći. Moć intelekta se zapostavlja, jer ona, nažalost, više ne predstavlja vrednost ka kojoj se stremi.

Tokom studija književnosti, bezbroj puta su mene i moje kolege snishodljivo pitali šta ćemo uopšte „sa tim” kada završimo? Podsmešljivo su već procenjivali našu vrednost u budućnosti. Našu tržišnu vrednost. Zaboravljajući kakva je ona društvena, i koliki uticaj i moć ovaj poziv nosi sa sobom. Ravnodušnost društva prema ovom pozivu suštinski predstavlja ravnodušnost prema sebi.

Profesori su ti koji podstiču decu na rad i zalaganje, veće nego što su deca ikad mislila za sebe da mogu. Profesori su ti koji mogu da učine da se prosečna trojka oseti kao pobednik, a da se petica sa minusom stidi. Profesori se svaki dan bore da pažnju dece skrenu sa telefona, tableta i drugih digitalnih uređaja, kako bi ih motivisali i obogatili novim znanjima. Profesori javljaju roditeljima sve promene koje primete na njihovoj deci u društvu i školskim okolnostima, za koje roditelji ne bi mogli drugačije da saznaju. Oni, kad treba, podsećaju roditelje na ono što njihova deca mogu da budu.

Profesori podstiču decu da razmišljaju, zamišljaju, da pitaju, kritikuju, da se iskreno izvine i da pišu, stvaraju i čitaju. Da promišljaju ono što rade i ono što ih okružuje. Da izgrade stav prema svetu i njegovim pojavama. Da razvijaju znanje, da budu racionalni, ali i prate svoje srce. Da se suprotstave svima koji žele da njih i njihove vrednosti na bilo koji način povrede i obezvrede. Oni bude, podstiču i podržavaju različitost dece. To je ono što rade pošto završe svoje studije, i tako utiču na svet u kojem živimo. Profesori prave razliku.

Dipl. filolog

Deana Dimitrijević

Izvor: Politika

Vlada Republike Srbije,
premijer Aleksandar Vučić

OTVORENO PISMO PREMIJERU

Poštovani g. Vučiću,

Ovim želimo da prenesemo reakciju naših članova na Vašu jučerašnju ponudu da se prosvetnim radnicima isplati jednokratna pomoć u iznosu od 6.000 dinara.

Mi, profesori beogradskih gimnazija, zahvaljujemo se na Vašoj velikodušnoj ponudi, ali je iz profesionalnih i moralnih razloga ne možemo prihvatiti. Samim tim što je ne prihvatamo, mi ovim odbijamo da je primimo.

Toplo Vam preporučujemo da ovaj ogroman novac ponudite nekom drugom, a mi, profesori beogradskih gimnazija, snaći ćemo se već nekako.

Forum beogradskih gimnazija će narednih dana pozvati svoje članstvo i druge sindikate prosvete na zajedničku akciju, kako bi profesori svih škola u Srbiji, na poseban način, javno izrazili svoj stav po pitanju Vaše ponude.

Srdačno,
Milica Milenović, predsednica FBG

Izvor: www.fbg.org.rs

Reforma školske nastave: ne samo u tehničkom pogledu i opštem sistemu obrazovanja nego osobito u pogledu gradiva. Savremeni sistem stupnjevitosti bez selekcije pogoduje jedino mediokritetima. Pamet je zapostavljena za račun strpljenja.

Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine.

Mozak jednog maturanta liči na komisionu radnju u koju duhovne veličine prošlosti, spale na prosjački štap, ostavljaju na prodaju dragocenosti svog privatnog života. Svedena na brojeve ili, što je još gore, posvećena sebi samoj a ne budućnosti, istorija ostavlja isti onaj mučni utisak, koga čovek dobija čitajući dnevnik neke usedelice.

Gimnazijalac uči istoriju, to je tačno – ali se nimalo ne uči na istoriji. Zato je ona savršeno beskorisna, u obliku u kome se opisuje. Istorija, međutim, nije poznavanje prošlosti, nego, pre svega, prolegomena budućnosti i primenjena etika. Istorija zato mora biti samo pomoćna disciplina politike (u grčkom smislu) i slikovnica etike.

Što se tiče maternjeg jezike, niko imalo pametan ne sumnja da njegovo školsko učenje zanemaruje ono što je bitno: njegovu praktičnu upotrebu. Maternji bi jezik, osim jedne kratke i bitne gramatičke prolegomene, morao da bude spoj: modernog oratorstva, a to znači semantike, vežbanja u logici, dijalektici (u pozitivnom smislu) i vaspitanja umetničkog ukusa.

Ja se pitam, međutim, u kakvom savremenom i uopšte u kakvom ukusu mogu jednog čoveka XX veka da vaspitavaju izvesni pisci tipa Janka Veselinovića, Bogoboja Atanackovića, Joakima Vujića, izvesne hagiografije ili žitija?

Književnost uopšte morala bi se izuzeti iz maternjeg jezika, najpre radi uklanjanja štetnog patriotizma, a zatim da bi vaspitavala – sklopu čitave umetnosti čovečanstva – jedan umetnički osećaj, a ne bibliografsku enciklopedičnost. U svim školskim udžbenicima srpskog jezika koje sam pregledao, svetskoj književnosti dato je kurzivno mesto, mesto najgeneralnijeg uvoda u nacionalne baljezgarije.

Jedan Balzak se tako pojavljuje samo kao lakej koji nam otvara put do Jakova Ignjatovića! Potrebno je uzimati najbolje, a ne naše.

Potrebno je jednom za svagda – a to se odnosi i na toliko prepotentne komunističke internacionaliste, koji su uzjahali Šarca, da objavljuju jugoslovenski rizorđimento i vreme strasburške Evropske skupštine – potrebno je jednom za svagda shvatiti da smo deo, a ne celina, da ne postoji nikakva nacionalna budućnost, nego samo nacionalna prošlost – koja neka bude poštovana, ali neka bude već jednom mrtva – i da najzad postoji samo jedna Umetnost, a ne Njegoš na jednoj, a Milton na drugoj strani sveta.

Najzad, da razlika između Betovena i Rodena, između Kafke i Rubensa, razlika jednaka između obućara i krojača, nije tolika da dopušta dezintegraciju duha…

Postoji samo jedan predmet, a to je Zanatstvo. On bi morao da obuhvati sve vidove umetnosti, ne u istorijskom smislu (dođavola, vrlo važno da se zna da se Šekspir rodio u Ejvonu), nego u delatnom smislu. Slušajte Vagnera, pa makar nikad ne čuli za Bajrojt, gledajte Renoara, pa makar mislili da je bio Sulin savremenik, čitajte Dostojevskog, pa ma ne znali da je njegova literatura izašla iz jame za streljanje!

Vremenom će to znanje doći samo od sebe i taj osećaj će dobiti svoj sopstveni red. Ako bi istorija obuhvatala sociologiju, ekonomiju i doktrine i sve to u okviru politike, sve umetnosti ušle u zanatstvo, maternji jezik postao semantika – prva i ishodna nauka od svih nauka, da bi se kasnije preobrazila u svoj viši oblik filosofiju. (Jednu praktičnu filosofiju, a ne pogrebno pojanje u visokom registru.)

Onda bi preostala još samo tri predmeta od interesa: Matematika, Psihologija i Gimnastika. Svaki od njih obuhvatio bi preostale oblasti buduće ljudske delatnosti. Škola jednom mora prestati da bude nekrofil na groblju prošlosti.

Psihologija kao nauka o iskustvu, gimnastika kao nauka o snazi, i matematika kao jedina odista radna nauka.

Naše predfakultetsko obrazovanje traje danas ravno 12 godina. Prosečna starost maturanata ne prelazi 20 godina. Danas deca, dvadesetogodišnjaci, još su pre trista godina bili ljudi. Oni su voleli kao ljudi, tukli se kao ljudi, govorili u parlamentu kao ljudi, vladali kao ljudi, bili poslušni kao ljudi i najzad kao ljudi umirali.

Izašavši iz te dvadesetogodišnje španske čizme savremene kulture, jedan maturant jedva ako ume da izabere novu špansku čizmu – fakultet. Na njemu ostaje prosečno pet godina. U 26-oj on je jednako čovečanski nezreo, kao dečačić koji svoju igru piljaka pretpostavlja igranju klisa. Jedan grčki petnaestogodišnjak u vreme Sokrata bio je nesravnjeno više muškarac nego jedan tridesetogodišnjak našeg veka!

Demokratija je smatrala da je dovoljno staviti čovečanstvo u skamije, pa da ljudi glasaju za kasapina koji se kandidovao za predsednika republike. Opšte pravo glasa i jednako obrazovanje za sve – te magične formule parlamentarizma postale su danas isto tako neukusne i demodirane kao šlageri Moris Ševaljea.

Bez selekcije, metodično izvedene, nećemo nikad dobiti intelektualce. Samo večite đake!

Tekst je objavljen u knjizi Političke sveske, izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001.

borislav-pekic

Fotografija je preuzeta sa sr.wikipedia.org.

Na kraju serije tekstova o tome zašto mladi ne čitaju knjige, i šta činiti da ih čitaju, preostaje da kažemo da su autori najčešće pominjali značaj uloge porodice. Narodne izreke ,,Kakav otac takav sin” i ,,Gledaj majku hvali ćerku”, i ovde se uslovno mogu primeniti, jer se pretpostavlja da je u kućama u kojima odrasli ne čitaju knjige manja verovatnoća da ih i deca čitaju.

Pročitajte deset korisnih saveta na temu  –  kako učiniti da deca čitaju knjige.

zasto-deca-ne-citaju2

1. Prva preporuka serije je, dakle: odrasli, čitajte knjige, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga da bi mlađe generacije prihvatile čitanje kao uobičajenu svakodnevnu naviku.

2. Druga preporuka je da bi deca svakako trebalo da čitaju knjige za vreme školskih raspusta. Tada se one ne čitaju u vremenskoj stisci, nego polako i s posvećenošću, a to je jedan od važnih uslova za uživanje u čitanju. Sledi zatim nekoliko preporuka koje se odnose na školu, školske programe i nastavnike.

3. Prosvetne vlasti trebalo bi da smanje đačke školske obaveze. Te obaveze se, naprotiv, stalno uvećavaju, pa je mladima teško da pronađu vreme za druženje sa ozbiljnim „debelim” knjigama.

4. Treba napraviti selekciju među knjigama koje spadaju u obaveznu lektiru: ne mogu se đacima koji imaju mnogo obaveza nuditi „debela” štiva koja će malo ko od njih stvarno pročitati. Mogu ih jedino pročitati tokom raspusta, samo je pitanje da li je pedagoški opravdano naturati deci dosadne knjižurine u vreme kad ona tek stiču naviku čitanja.

5. Školsku lektiru zato bi trebalo osavremeniti: sve se menja u skladu s vremenom, zašto ne bi i knjige promenili, naveo je u svom tekstu maturant Pete beogradske gimnazije Luka Denić.
6. Kad je o nastavnicima reč, đaci im sugerišu da zajedno sa njima na času čitaju najvažnije delove knjiga, da im objašnjavaju njihove poruke itd. Smatra se da nastavnici to ne rade. Ljubivoje Ršumović se zato zapitao: Zar se ne uči u tim školama koje su završili kako da nauče decu da čitaju knjige?

7. Autori priloga kažu i to da postoje knjige koje đaci moraju pročitati: to su dela bez kojih, kako reče pomenuti maturant, „ne možeš biti gospodin čovek”(„Na Drini ćuprija”, „Zločin i kazna”…).

8. Đaci mogu i na druge načine da upoznaju literaturu: preko filmova, pozorišnih predstava, jer sve to doprinosi makar i posrednom približavanju književnim delima. Takođe, razgovore o knjigama ne treba pretvarati u nastavnička islednička propitivanja o tome ko je stvarno pročitao knjigu, a ko je umesto knjige koristio internet prečice. Interesovanje za knjigu i navika čitanja teško se mogu stvoriti prisilom i kaznama.

9. S tim u vezi je još jedna, generalna preporuka da mladima ne treba zbog čitanja knjiga zabranjivati da koriste ili da manje koriste internet. Realnost je da današnje generacije bez knjige mogu, a bez interneta ne mogu. Zato je pokušaj konfrontacije knjige i kompjutera unapred osuđen na propast.

10. U tome je i glavna poruka: krizi čitanja treba prići pažljivo, bez spiska zabrana u rukama, ali podsticajno i ličnim primerom, koliko je moguće, i u školi i u porodici. Drukčije se ne može u današnjem preovlađujućem stilu življenja i uz dominantnu ideologiju koja oblikuje potrošačko društvo.

Branislav Radivojiša
Izvor: Politika

Marija Montesori smatrala je da je razvoj inteligencije osnova ljudskog razvoja, na kome se, uglavnom, zasnivaju svi ostali aspekti razvoja. Montesori obrazovne metode, koje se danas aktivno primenjuju u velikom broju državnih i privatnih škola širom sveta, a postale su veoma popularne i u Srbiji, u središte stavljaju DETE i polaze, pre svega, od potreba deteta.

Ovaj otvoreni sistem vaspitanja u predškolskom periodu kao najbitnije ističe poštovanje potreba dece i bezuslovnu ljubav kao dve najvažnije komponente, neophodne za dalji pravilan razvoj deteta.

Pročitajte 14 praktičnih saveta za nastavnike.

montesori2

1. Potrudite se da okruženje u kojem radite sa decom bude savršeno čisto, uredno i organizovano.

2. Ulepšajte ga bojama, a ako je potrebno i šivenjem.

3. Pokazujte praktične veštine, učite decu upotrebi predmeta – smirenim i laganim pokretima kako bi deca mogla da ih shvate i ponove.

4. Stavite dete u podsticajno okruženje a onda se povucite.

5. Neprestano posmatrajte decu kako uče i rade kako biste uvek znali da li je nekome od njih potrebna pomoć.

6. Kada vam se deca obrate, odmah im uzvratite.

7. Slušajte decu pažljivo i reagujte na njihova obraćanja.

8. Ne prekidajte ih u radu i govoru.

9. Uvažavajte decu i nikada ne ispravljajte direktno one koji greše.

10. Poštujte one koji se odmaraju i posmatraju druge kako rade, ne primoravajte ih na posao.

11. Budite neumorni u nuđenju rada onima koji ga odbijaju i u podučavanju onih koji još nisu naučili i koji i dalje prave greške.

12. Podstičite budnoću, ljubavlju, prisustvom i nežnim glasom.

13. Neka oni kojima ste potrebni osete vaše prisustvo, a za one kojima niste, budite neprimetni.

14. Budite nevidljivi za one koji su sopstvenim trudom završili posao i koji pružaju nadahnuće.

Izvor: mariamontessori.com

Dr Ranko Rajović je natprosečno inteligentan čovek. Za ovu našu tvrdnju ima potvrdu odavno, pošto je s kraja osamdesetih uspešno položio Mensa test. I ne samo položio, već bio i u dva mandata predsednik Mense Srbije. Ovaj lekar specijalista interne medicine, stručno se bavi neuroendokrinologijom i REM fazom spavanja, a kroz Mensu postao je autor programa kreativnog učenja koji se danas primenjuje u 14 država Evrope.

Program učenja koji se zove NTC (a u tekstu koji sledi ćete saznati detalje) doveo ga je u poziciju da od 2010. do 2012. bude predsednik Komiteta za darovitu decu svetske Mense, a i aktuelni je saradnik UNICEF-a za ranu edukaciju. Gostujući je predavač na fakultetima u nekoliko država. Većinu onog što ima, kako kaže, upravo duguje Mensi, jer od nje je sve počelo.

ranko-rajovic

– U staroj SFRJ svi smo čitali „Galaksiju”. To je bio jako popularan časopis u to vreme. Dok smo bili mlađi čitao se „Politikin zabavnik”, a kako smo već bili srednja škola, to je bila „Galaksija”. I 1987. godine počelo je da se piše o tome da će „Galaksija” da organizuje nacionalnu Mensu, da dolazi direktor svetske Mense iz Londona, da će biti testiranje u Beogradu i da se mladi prijave. I prijavilo se nas negde oko hiljadu. To je bilo veliko testiranje u Beogradu u Domu inženjera. „Galaksija” je onda pisala da će za najbolje koji urade test obezbediti stipendije i računar. A računar je u ono vreme bilo kao da imaš automobil. U to vreme bio sam student medicine. Otišao sam na to testiranje, prvo iz radoznalosti da vidim gde smo to mi i da li mi možemo da priđemo rezultatima iz drugih zemalja, da li ćemo položiti, a potajno sam se nadao da ću položiti, pa ću dobiti i stipendiju i računar – kaže dr Rajović.

Da li je ono što određuje inteligenciju predispozicija koja se dobija rođenjem? Šta se meri Mensinim testom?

– Potencijal. Mi u Mensi merimo potencijal. Da li je potencijal visok ili nizak, to nekad i roditelji pogreše, čak ni učitelji ne prepoznaju neke velike potencijale. To deluje kao da neko izraste dva metra, ali ako nije trenirao košarku, ne zna da vodi loptu, on će biti samo potencijal koji nije ništa uradio. Isto tako i Mensa. Naši članovi imaju visok potencijal. To se meri na testovima. A kako će ga iskoristiti, tu sad ima jako puno faktora. Od vrtića, roditelja, škole, društva, orkuženja… jako puno faktora utiče na taj razvoj. Američka Mensa je radila istraživanje da od 20 genijalnih na 1.000 stanovnika, a to je potencijal nacije, u životu uspeva troje. A gde se izgubilo onih 17? E to je važno pitanje. I onda smo odlučili da vidimo ko su ti ljudi na vreme. Hajde da im pomognemo. I tako smo koncipirali program koji se upravo i bazira na primeni medicine u pedagogiji i na razvoju inteligencije. Možda je i kasno kada neko dođe u Mensu sa 17 godina, te smo program koncipirali tako da počne što ranije, od vrtića, a mi se trudimo da edukujemo roditelje, jer roditelji naprave tako puno grešaka da bukvalno spreče normalan razvoj svog deteta, ako ne znaju šta i kako treba da rade. Za njih sam i napisao dve knjige: „IQ deteta briga roditelja” i „Razvoj inteligencije kroz igru”.

A koje su to greške koje roditelji prave i kakve su posledice po učenje?

– U prvom delu programa cilj nam je da naučimo roditelje i vaspitače da ne pogreše. Ako roditelji naprave greške koje usporavaju ili oštećuju razvoj deteta, mogu da nastanu problemi u kori velikog mozga i to dete će verovatno, kasnije u školi, imati probleme sa učenjem. Ne daju detetu da skače na krevetu, da se vrti, da skače po blatu, ne daju detetu da se penje na drvo da ne padne… I ja imam četvoro dece i sve sam to prošao, ali sam ih puštao. Roditelji su uplašeni za svoje dete i prezaštićuju ih. Imate situaciju da se dvogodišnje dete vrti dok ne padne. Rotacija aktivira jako velike regije u mozgu i razvija ih. Mozak se najviše razvija do treće, pete, sedme godine i ako to roditelji urade kako treba, dete je spremno za školu. A u školi kreće učenje, ali moramo da pređemo na viši nivo, a ne da učenje počiva na reprodukciji. A kad dete uz pomoć učitelja ode na viši nivo, onda će se razviti i funkcionalno znanje. S tim da mi program učenja započinjemo već od treće godine da bi dete što pre ovladalo ovakvim sistemom razmišljanja.

Izričiti ste protivnik reproduktivnog sistema učenja, odnosno da se ponavljanjem stiče znanje. Repetitio est mater studiorum, više nije primenjiva izreka?

– Ja kažem da je to bilo nekada, kada smo imali ograničen broj informacija. Išli smo u školu 8, 12 i 16 godina i to što smo učili primenjujemo dok smo živi. A danas to više ne može. Otvorite „Forbsovu” listu najtraženijih zanimanja danas. Od 10 najtraženijih, osam nije ni postojalo pre deceniju. I ako tako gledamo, to znači da mi decu spremamo za zanimanja koja još ne postoje. I šta je funkcija škole? Da ih učimo napamet ili da znaju da razmišljaju i povezuju? Jer to što uče danas, možda neće biti aktuelno za 10 godina. Mi moramo da učimo decu da razmišljaju, a to je rak rana obrazovnog sistema cele Evrope, a ne samo Srbije. Naša deca ne povezuju. Učitelj daje detetu uputstvo da lekciju pročita više puta i više dana uzastopce i da će tako naučiti. Ali mozak tako ne radi. I onda dete dođe u školu, naučilo pesmicu na pamet, čeka učiteljicu, sedi, ne pomera se, znoje se dlanovi, lupa mu srce i ima 120 otkucaja u minuti; to je akutni stres. A mozak je organ za preživljavanje i ako smo u akutnom stresu, mozak šalje poruku – beži, spašavaj se. A gde dete da pobegne? I na kraju dete počne i da beži iz škole. I mi zapravo stalno detetu pravimo stres. Što je najgore, ono što dete i nauči na taj način, većinu toga zaboravi za 10 do 15 dana. I zašto tako i dalje učimo? Nama je obrazovni sistem u Evropi baziran na reprodukciji, a to je zastareli metod.

Pa kako učiti decu? Možete li nam navesti neki primer?

– To je drugi deo NTC programa, odnosno učimo ih da na jedan fiziološki prirodniji način, pamte lekciju, da dobiju informacije na način koji liči na igru. A kad to nauče, onda dolazi najvažniji deo programa – funkcionalno znanje, gde oni povezuju informacije. Mi kompletan program postavljamo tako da dete razmišlja kroz zagonetke i asocijacije. I deca u školu idu misleći da je to kviz, igraju se, rešavaju pitanja, a kasnije sami postavljaju ovakva pitanja. Mi im u stvari dajemo da misle. Evo za primer jedno od takvih pitanja koje postavljamo deci: U kakvoj su vezi uplašena krtica i slovo M? Onda deca kažu da je to zato što krtica beži u mrak. Pa kažu da beži kad vidi motiku. Pa onda kažu da beži kad vidi mačku. Onda kažem da to nije početno slovo reči, već samo slovo M. I onda tajac u učionici. Ja ih pitam, šta znači reč „uplašena”? Ne spominjem krticu ovaj put. Oni vrte po glavi tu informaciju, pa se sete da kada smo uplašeni, srce lupa ubrzano. Onda im kažem da preformulišu malo to u kakvoj su vezi uplašena krtica kojoj lupa srce i slovo M? Onda se neko seti da je M zapravo EKG uplašene krtice, ali im kažem da još niko nije snimao EKG uplašenoj krtici. Krene smeh, a zapravo, oni se smeju, uživaju, daju ideje i jedna, druga, peta ideja… Svi pokušavaju da odgonetnu šta znači M. Onda im kažem da su svi to učili u četvrtom razredu. I onda se neko seti da je M rimski znak za 1000. I dođemo do odgovora da uplašena krtica ima toliko otkucaja srca u minuti. Dakle, usput deca nauče i druge informacije o krtici. A reproduktivno pitanje bi glasilo otprilike ovako:  Koliko otkucaja ima uplašena krtica u minuti? Javi se neko dete koje je to pročitalo i dobije pet. Interesantno je da kada se postavi reproduktivno pitanje uvek se javi jedan do dva učenika. Šta rade druga deca? Ako je za ocenu, spuštaju glavu i pogled da ih učitelj ne prozove i oni su pod stresom. Ako nije za ocenu, onda se dosađuju. Njima se u tom slučaju čini da školski čas traje ne 45, već 55-65-75 minuta i nikako da se završi. I dosada je vrsta stresa. Kako god okrenemo, to reproduktivno učenje nama pravi stres. A ovaj drugi model, koji liči na igru, u njemu svi žele da učestvuju. Uroš Petrović je autor ovog dela programa (Zagonetne priče i pitanja), a zajedno nastojimo da naučimo učitelje da sve lekcije pretvore u zagonetke poput ove pomenute i kada za mesec ili tri meseca testiramo decu, onda ona znaju sve što su učila na ovaj način.

Koliko se ceni znanje u današnjem društvu?

– Mislim da se kod nas ne ceni dovoljno. Izuzetni ljudi iz Mense koji su hteli da ostanu ovde da rade, nisu mogli da nađu posao, pa su otišli u druge zemlje i tamo našli zaposlenje i to na visokim pozicijama. Ako gledam iz tog ugla, onda se ovde ne ceni znanje. Mada, poslednjih par godina se dešava da neke firme žele da zaposle nove ljude, a među njima da su članovi Mense. I onda nas kontaktiraju da se dodatno raspitaju o njima. Jer ako je neko član Mense to ne znači da je genijalna osoba, već da ima visok potencijal. Ako je ta osoba završila fakultet i bavi se naukom i istraživanjima, onda je ta osoba stvarno dobra da ga preporučimo u svaku firmu. Ali i u Mensi imamo ljudi koji još studiraju u četrdesetoj godini, ne rade ništa… To su ljudi kao i svi ostali, s tim da su neki ljudi iskoristili svoje potencijale, a neki nisu.

Izvor: mojnovisad.com