Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Da se razumemo na samom početku, ocene ovakve kakve jesu treba ukinuti, ali pošto se to neće desiti, valja o njima razgovarati.

Šta te košta da daš dvojku? – pitanje koje nije mimoišlo gotovo nijednog nastavnika u obrazovnom sistemu Srbije. (Dvojku možemo zameniti ma kojom ocenom, suština ostaje nepromenjena.) Ovo naizgled izlizano pitanje ne postavljaju nastavnicima samo komšije, rođaci, roditelji učenika, već, nažalost, i kolege i direktori.

Nastavnici, naravno, nisu dužni da odgovaraju na ovakvo i slična pitanje, jer ona otkrivaju izvanrednu plitkost i duboki nedostatak mišljenja i rasuđivanja onih koji ga postavljaju.

Doduše, onaj koji pita i ne očekuje odgovor, već očekuje ocenu. Banalnost kulminira u vreme nastave na daljinu.

Ocene se dele kao da je neki asteroid krenuo ka Zemlji.

Međutim, uzrok te banalnosti nije nastava na daljinu, ona je samo posledica dugogodišnjeg ignorisanja problema i obesmišljavanja samog procesa vrednovanja postignuća učenika – ocenjivanja.

Predmet propitivanja nadležnih i roditelja su isključivo nastavnici koji učenike ocenjuju nižim ocenama od petice ili četvorke.

Iako rezultati sa završnog ispita na kraju osmog razreda godinama unazad ukazuju da postoji velika razlika između postignuća učenika i ocena, stiče se utisak da se to nikog ne tiče; šalje se nedvosmisleni poruka – piši petice i četvorke, i ne brini, pogrešiti ne možeš.

Ljubitelji teorije zavere skloni su da veruju da nam neko drugi, ko očito nema pametnija posla, uništava obrazovanje.

To bi otprilike izgledalo ovako – zasednu vladari iz senke, i danima i noćima dumaju kako da podriju srpsko obrazovanje, ne bi li porobili slobodouman narod željan znanja.

Oni u to duboko veruju čak i u trenucima kada ti usput postave pitanje: Šta te košta da daš dvojku?

Problem bi bio nesumnjivo banalan da urotničkim teorijama nisu sve češće skloni i oni koji su neposredni učesnici u obrazovnom procesu, isti oni nastavnici/razredne starešine koje na sednicama odeljenjskog veća preglasaju ocene kolegama.

Mimo pisanih zakona i pravilnika o ocenjivanju, a u duhu oveštale tradicije i nepisanih zakona, odeljenjska veća sebe ovlašćuju i menjaju ili ne usvajaju ocenu predmetnog nastavnika.

Zabluda je da nastavnik ne zaključuje ocenu, već odeljenjsko veće – zabluda koja je prilično živa u školama u Srbiji.

Primera radi, učenik je bio aktivan za vreme jednog časa, predmetni nastavnik je aktivnost učenika za vreme tog časa ocenio ocenom pet, nakon toga učenik ne pokazuje nikakvo interesovanje, ne radi zadatke, ne učestvuje u aktivnostima, na usmenim i pismenim proverama dobije jedinice.

Dođe kraj školske godine, učenik u rubrici ima jednu peticu i osam jedinica.

Predmetni nastavnik zaključi jedinicu, a članovi odeljenjskog veća, pozivajući se na Pravilnik o ocenjivanju, mogu učeniku kao zaključnu ocenu da usvoje i peticu prostim dizanjem ruku bez ikakvog obrazloženja ili argumenata.

Iako je primer prilično ekstreman, on ilustruje svu apsurdnost i uzaludnost nastavničkog napora da što objektivnije vrednuje postignuća učenika.

Kombinatorika je beskonačna.

Razlozi za popravljanje ocene mogu biti brojni, a najčešći je – fali mu jedna ocena: da ne polaže, da ne ponavlja, da bude odličan, vrlodobar, dobar, da ima sve petice.

Naravno, nikada ne fali samo jedna, iskustvo i praksa pokazuju da uvek fali više od jedne, ali sve ostale se na volšeban način poprave do same sednice, a na sednici dođemo do jedne. (Nekada su to i dve-tri, to zavisi najčešće od toga čime se bave roditelji učenika.)

Kad bi se napravila valjana statistika u Srbiji, videli bismo da gotovo nema učenika koji na kraju godine imaju samo jednu četvorku, ili učenika koji su na granici da budu odlični, vrlodobri; dobrih i dovoljnih skoro i da nema.

Kao argumenti, ako uopšte dođemo do argumenata, neretko se potežu socijalni status učenika, zdravstveno stanje, dobrota, poštenje, poslušnost – u tom slučaju kreativnost ne izostaje, kao ni atak na empatiju nastavnika, njegovu čovečnost i razumevanje.

Dizači ruku obično izgovore da su oni na strani deteta – šta god to značilo, iz čega nužno proizilazi da oni spasavaju dete od predmetnog nastavnika.

Iako se priroda i značaj školskog ocenjivanja ogledaju u njegovim funkcijama – pedagoškoj, psihološkoj i socijalnoj, jasno je da gorenavedeni „argumenti” nisu ni u kakvoj vezi sa pomenutim funkcijama.

Ocena nije ni poklon, nije nagrada – bar ne bi trebalo to da bude.

Ocena je povratna informacija o ostvarenom učinku, njome se vrednuje pomeranje prema zoni naprednog razvitka; međutim, ona je i svedočanstvo kojim se potvrđuje da je učenik savladao program, što samim tim direktno utiče na reputaciju škole.

E, tu je čvor!

Taj čvor nesumnjivo može razrešiti resorno ministarstvo izmenom pravilnika o ocenjivanju, eksternim vrednovanjem, većom i smislenijom kontrolom samog procesa ocenjivanja, a ne samo uvidom u zaključne ocene koje su najčeće pokriće za brojne nepodopštine.

Spuštanjem kriterijuma problem se ne rešava, već se umnožava.

Hiperinflacijom vukovaca demotivišemo učenike, i šaljemo poražavajuću poruku – svi ste isti.

Znam da će ovo mnoge razočarati, neke i rasrditi, ali glavni podrivači našeg obrazovnog sistema ne sede ni u kakvim kongresnim i zamračenim salama duljem beloga sveta, oni sede u školama širom Srbije.

Nekima je falila baš ta jedna ocena iz metodike, a nekima iz dokimologije.

Kada se sutradan pitate šta te košta da daš dvojku, onda se setite da očigledno košta mnogo.

* Autor je Dušan Blagojević, nastavnik srpskog jezika i književnosti.

Izvor: Danas

Pravilnik o ocenjivanju učenika u osnovnom obrazovanju i vaspitanju tvrdi da se u đačke knjižice mora pisati „vrlo dobar”, odvojeno.

Učenik koji ostvaruje značajan napredak u savladavanju školskog programa i u dostizanju zahteva koji su utvrđeni na osnovnom i srednjem nivou posebnih standarda postignuća, kao i deo zahteva sa naprednog nivoa posebnih standarda postignuća, odnosno zahteva koji su određeni individualnim obrazovnim planom i prilagođenim standardima postignuća, uz visok stepen angažovanja, dobija ocenu vrlo dobar (4).

Pravopis, međutim, kaže drugačije: pravilno je „vrlodobar”, spojeno, kao jedan reč.

vrlo-dobar

U nastavnoj praksi se, logično, javlja nedoumica da li treba poštovati pravopisna pravila ili zakonske propise. Republička prosvetna inspekcija zahteva odvojeno pisanje jer je tako navedeno u Pravilniku.  Pravopis kaže da je ispravno pisati spojeno.

Trebalo bi dati prednost pravopisnom pravilu, ali s obzirom na to da nepoštovanje pravopisnih pravila nije kažnjivo, a nepoštovanje Pravilnika jeste, znate i sami čemu ćete dati prednost pri pisanju zvaničnih dokumenata.

Ocene: odličan, vrlodobar, dobar, dovoljan, nedovoljan, ispod pismenih sastava, pišu se početnim velikim slovom, pošto se ispisuju izdvojeno.

O štetnosti ocenjivanja i rangiranja dece i nastavnika>>

Pogledajte šta se dešava obrazovanju. U poslednje vreme, naglasak je na ocenjivanju i dece i nastavnika, pa se učenje svodi na pripreme za testove. A testiranja utiču kako na sudbinu učenika tako i nastavnika.

To garantovano uništava svaki smisleni obrazovni proces. Nastavnik ne može da bude kreativan, maštovit niti da uzima u obzir različite potrebe učenika. Učenici, s druge strane, ne mogu da slede svoja interesovanja, jer moraju da uče za sutrašnji kontrolni zadatak. A od rezultata testova zavisi i budućnost učenika i nastavnika.

Birokrate koje sede po kancelarijama nisu loši ljudi, već rade unutar sistema čije ideologija i doktrine su izuzetno štetne.

Za početak, ne morate sve vreme ocenjivati ljude… Oni ne moraju stalno bivati rangirani prema nekim veštačkim standardima. Sam sistem vrednovanja je potpuno veštački. Nastavnici se ne rangiraju prema svojoj sposobnosti da pomognu deci da ostvare svoje potencijale i istraže svoja kreativna interesovanja. Te stvari ne podležu testovima.

Vi rangirate, ali to je uglavnom besmisleno i samo po sebi štetno. Pretvara nas u osobe koje svoje živote posvećuju boljem rangiranju, umesto da činimo stvari koje su vredne i važne.

U osnovnoj školi to je veoma razorno, što sam uvideo kada su moja deca bila osnovci. Već kada stignu do trećeg razreda, stvara se podela na glupe i pametne. Ako si svrstan među glupe, onda te škola tretira na potpuno drugačiji način nego kad si među pametnima.

Zamislite šta to čini deci. Ona to veoma ozbiljno shvataju, što je pogubno za njih, a pritom nema nikakve veze sa obrazovanjem.

Obrazovanje – to je razvijanje sopstvenih potencijala i sopstvene kreativnosti. Možda nećete biti sjajni u školi, ali ćete biti odličan umetnik. Šta je loše u tome? To je samo drugačiji način da živite ispunjenim životom, da oplemenite i sebe i one oko vas.

Sama ideja rangiranja je štetna. Ona je deo sistema koji treba da stvori tzv. „ekonomskog čoveka”. To je neko ko racionalno kalkuliše kako da poboljša sopstveni status i svoje bogatstvo, ne obraćajući pažnju ni na šta drugo. Ko teži da gomila materijalna dobra, jer je to ono što može da se izmeri. Ako ste dobri u tome, onda ste racionalna osoba koja donosi odluke na osnovu činjenica. Povećavate svoj „ljudski kapital” koji možete da prodate na tržištu.

O kakvom to čoveku govorimo? Da li je to ljudsko biće koje želimo da stvorimo? Svi ti mehanizmi – testiranje, procenjivanje, merenje, vrednovanje – prisiljavaju ljude da razviju takve osobine… A takve ideje imaju svoje posledice…

(Transkript dela intervjua sa Noamom Čomskim, datog magazinu „Progresiv”)

Izvor: www.detinjarije.com
Fotografija: www.popularresistance.org