Svesno ili nesvesno, pravopisne i gramatičke greške gotovo da su sastavni deo svakodnevne komunikacije, ali da li su one opravdane kada su u pitanju zvanični nazivi institucija ili ulica?

Jedna ulica u Beogradu, a tri naziva na tablama – Čarli Čaplina, Čarlia Čaplina i Čarlija Čaplina. Koji je, prema jezičkoj normi, onaj pravi? Na drugom kraju grada, slika nije mnogo drugačija. Na tabli na kojoj su istaknuti raniji nazivi Svetogorske ulice, nepravilno je u množini napisano: Raniji naziv ulica. Paradoksalno, tim primerima grešaka pridružuju se i jezičke nepravilnosti na plakatu institucije od nacionalnog značaja, i to Narodne biblioteke Srbije, na kojima piše bibilioteka.

Olga Sabo, istraživač-saradnik u Institutu za srpski jezik SANU, kaže da su ti primeri samo pojavni oblik, ali da je od toga mnogo važnije da li u državi postoji jasna i dosledna jezička politika. „Ta politika se ogleda u sistemu obrazovanja. Srpski jezik nema pravo mesto u društvu i potrebna je jedna mnogo veća briga. Kontinuirana i dosledna briga”, smatra Sabo.

Ako poštujemo normu u saobraćaju, zašto je ne bismo poštovali u jeziku, pita profesor Veljko Brborić i dodaje da jedan srednjoškolac u toku dana pošalje nekoliko desetina SMS poruka, a ako u njima ne misli o pravilima, neće misliti ni na pismenom zadatku.

„Nekako imamo neku vrstu slobode koja nije realna, ako pogledate kako se ponašamo, a ako pogledate kako to druge nacije rade. Imate kod drugih nacija kada oni znaju šta je norma, šta je propis – pojedinci se staraju, bez obzira gde rade i šta rade da poštuju tu normu. Kod Srba to nažalost nije slučaj”, kaže Brborić.

Ipak, lingvistkinja Marija Mandić kaže da je sve popularniji svojevrstan „pravopisni bunt”, u čijem je fokusu ideja da se svako izražava onako kako želi. Ipak, mišljenja je i da treba razlikovati formalnu od neformalne komunikacije.

„U neformalnoj komunikaciji zaista je opterećujuće da vi razmišljate šta je pravilno, šta je nepravilno, da li sam ovo dobro napisao, da li sam ovo ovako napisao, da li sam ono onako? Ja jednostavno, kao i u govoru, želim da se opustim i sa svojim drugovima želim da pričam onako kako se meni sviđa. Čak mislim da ta vrsta rasterećenosti doprinosi jezičkoj kreativnosti”, ocenjuje Mandić.

Olga Sabo podseća na misao Duška Radovića: „Volimo srpski jezik svakoga dana po malo, jer on nema nikoga drugog osim nas”.

Izvor: rs.n1info.com