Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Чувени писац последњи пут је виђен у јавности 3. октобра 1849. године, у веома лошем стању. Његов лекар је забележио да је пред смрт дозивао Рејнолда, а до данас нико није сигуран ко би тај човек могао да буде. Магазин Смитсонијан издвојио је најзанимљивије теорије о томе због чега је Едгар Алан По преминуо.

Poe

Ударци

Ежен Дидије у својој књизи Поов гроб из 1872. године говори о могућности да је По налетео на неке пријатеље на Вест Поинту, с којима је отишао на пиће. Како По није добро подносио алкохол, није му било потребно много да се опије, па је оставио своје пријатеље, лутао улицама, након чега су га силеџије опљачкале и претукле, оставивши га на улици.

Poe-2

Жртва политике

Други верују да је По био жртва необичног метода којим су становници САД у 19. веку приморавани на гласање. Банде које су радиле за одређене странке би пресреле човека на улици, увукле га у собу, тамо би га напиле и натерале да гласа, некад чак и више пута. Уколико би жртва одбила гласање, банда би га претукла или убила. Временом је ова теорија постала општеприхваћена, посебно након што је 70-их година 19. века Поов биограф Џон Хенри Инграм примио неколико писама која говоре о овој теорији.

Poe-3

Алкохол

У много извора спомиње се да По заиста није подносио алкохол. По би био пијан од једне чаше вина, као и његова сестра. Они који су се налазили у Поовом окружењу, признали су да је писац често размишљао да се отрује алкохолом.

Poe-4

Тровање угљендиоксидом

Многи су покренули ову теорију, сматрајући да је могућа јер се светло у то време пунило угљеником. Ова теорија је одбачена када након тестирања власи Поове косе нису пронађени трагови који би на то указивали.

Poe-5

Тровање живом

За разлику од угљендиоксида, тестови су показали да се у телу писца месецима пре његове смрти налазио повишен ниво живе. Међутим, то је вероватно последица лекова које је По користио након што је посетио Филаделфију у време епидемије колере. Тровање живом могло би да објасни халуцинације и делиријум пре смрти, али количине живе пронађене у власима Едгара Алана Поа и даље су тридесет пута мање од оних које су потребне за овакву врсту тровања.

Poe-6

Беснило

Ову теорију је на конференцији патолога 1996. године изнео један лекар заједно с листом симптома које је упоређивао са симптомима пацијената који су боловали од беснила. Лекар није знао о коме се ради, само је прегледао извештаје пишчевог лекара. Према њима, писац је био примљен у болницу због летаргије и конфузије, а његово стање се врло брзо погоршавало. Међутим, ово не може да се утврди са сигурношћу без ДНК анализе. Многи се слажу с овом теоријом јер је ово једина теорија која је донесена након анализе у оквиру које лекар није знао о коме се ради.

Poe-7

Тумор на мозгу

Приликом ексхумације Поовог гроба, откивено је да се унутар његове лобање налази нешто крајње необично. Многи тврде да је реч о тумору, док други претпостављају да се ипак ради о нечему другом – лекар из Њујорка је рекао писцу да има лезију на мозгу која изазива нежељене реакције на алкохол.

Poe-8

Грип

Ту је и теорија да је По једноставно подлегао грипу који је захватила плућа. Хладна киша и грип могли су да доведу до упале плућа која се завршила смрћу, док је висока температура вероватно утицала на халуцинације и конфузију.

Poe-9

Убиство

Још једна од многобројних теорија говори да су Поа убила браћа његове богате веренице Саре Елмир Шелтон. Ова теорија често је покушавана да се докаже новинским чланцима, писмима и сећањима која говоре да је путовање на које је По отишао пре своје смрти заправо била посета њеној браћи.

Извор: Б92

ДАНАШЊИЦА

Само не ово, само не баналност!

О дани јада, потуцања, блата,
О моја мржњо на очајну сталност,
На дане кад се паучина хвата!

О одвратности спрам ситнежа људи,
Ситнежи рада, ништавности свега,
Живота који за комадом блуди!

О, како гуши, к’о несносна стега,
Тај живот где се лаже, пузи, плаши
Свачега што је светлије и јаче.

О, како труну бедни дани наши
У општој влази што и мене таче,
При посртању напора и воље,

Сумраку нада. Али очај наш ће
Велике буне бити плодно поље,
А овај трулеж неповратно пашће.

О, кад би дош’о тај дан ком се нада
Нараштај овај, општи уздах мњења:
Велики дан тај великога пâда;

И кад би преш’о дах опустошења,
Мач вечне Правде преко срамног доба
Прљавих душа, срозаности јадне!

Што мари што ће на дну истог гроба
Лежати трулеж што праведно падне
С младошћу тужном једног поколења!

Изданици слаби овог века гњилог,
Ми ћемо бити творци кобног врења,
Савести грижа једног доба билог.

И не створимо л’ ништа сами собом,
Завршићемо бар јад ових дана:
Бићемо, ипак, темељ својим гробом

Новом животу, без данашњих мана,
Бољем животу што бар нечем води
Ако не часном миру оно рату,

Ако не срећи, а оно слободи.
Нећемо бити у кужноме блату
Састојци бедни ћивтинске средине

Ниских видика а увела срца;
Где нит’ се живи нити часно гине,
И где се копни, поводи и грца;

Где црна чама стално сипи на нас,
К’о ситна киша, к’о страшна фаталност,
Некад к’о јуче, јуче као данас …

Само не ово, само не баналност!

 

СВЕТКОВИНА

Сишли смо с ума у сјајан дан,
Провидан, дубок, – нама, драга, знан;
И светковасмо отцепљење то
Од мука, сумње, времена и сто
Рана што крваве их вређао је свет:
Љубави наше плав и нежан цвет.

И опет сила згрнуло се света
У болнички нам мирисави врт;
Посматра где се двоје драгих шета,
Срећно, и хвале онај живот крт
Што остависмо. Далеко од њих
Сад смо, а они жале мир наш тих.

Они баш ништа нису знали шта
Доведе ту нас. – У цвећу смо ишли,
Славећи страсно осећања та,
Због којих лепо са ума смо сишли.
У новом свету добро нам је сад,
А свет о њему добро и не слути.

Сумња у љубав – најтежи нам јад –
Мин’о, и часе блажене не мути.
Из прошлих дана љубав и знак њен
– Спојеност срца – остала нам још;
Наш живот овде светао је трен,
Срдачан, кротак. Онај живот лош

У коме знанци, родбина остају,
Невиност нашег не познаје света;
Животно вино, срж недостају
Њима, а глава њихова им смета.
А наших срца један исти звук
Бележи дражи и времена хук.

Јер ми смо давно, верна драга, – је ли? –
Искидали конце што нас вежу
За простор, време, тонове и боје,
–Ланце живота што звече и стежу; –
јер ми смо, можда, сами тако хтели
Рад љубави нам и рад среће своје.

И гледају нас зато што идемо
У кошуљама белим парком овим,
Где болнички се мирис шири јак;
Не знају дражи са животом новим,
Љубави наше неумрле знак.
…Гле! Очима им трепти роса немо…
Ми, по милости божјој, деца овог столећа
И после ручка тако много јела
И пића стоји на столу. Кроз стакла
Прозорска, јесен, увела и бела,
Срца се наших, изгледа, дотакла.

Па ипак нисмо ми ни за шта криви,
Господо. Јесу протекла пролећа
Немирна, лепа; али нека живи
Суморна мис’о и нашег столећа!

Замагљен поглед, блед облак на челу
Наших дама, једну малу тајну крије:
Одрицање немо, једну чежњу свелу,
Страст што је буктала и које сад није.

Изгледа да данас више не занима
Нас, уморну децу овога столећа,
Други и лепши пол – да се не прима
Нас нада и чедност будућих пролећа.

Неосетно, тихо, дошли смо под владу
Друкчијег, грубог, моћног суверена:
Алкохол тупи живце, руши наду
На чисту љубав будућих времена.

Прокламован владар, нечујно, у мени
Противника има, ма да га се плаших;
И чашу што се прелива и пени
Дижем у славу традиција наших,

И лепих жена! Нек’ њин нагон има
И сад у нама своје старе жреце;
Недостојно макар уживајмо с њима,
К’о жалосни оци немогуће деце.

Све то неће дати он што је прошло;
Ал’ походиће нас дах среће нам стари,
И то што је тужно и с натегом дошло
Имаће опет ненадмашне чари.

Осетићемо мирис љубичица
Старих, и љубав, и наду пролећа,
Па ма и млада, а увела лица, –
Ми, по милости Божјој, деца овога столећа.

 

РЕЗИГНАЦИЈА

Опет је поноћ суморна,
Опет је поноћ будном ми промакла
И меким крилом, тугом срце такла;
Опет је душа уморна,
А с груди
Терет се није сишао. Шта мари?
Поноћ је прошла – Зора руди…
Треба нам лећи, снови моји стари.
Често смо пута устали;
Често смо пута дуге ноћи бдили
И пркосили невидљивој сили.
Данас смо тужно сустали;
Па нека!
Ко ће још пеп’о срца сад да жари?
Најбољи одмор још нас чека.
Треба нам лећи, снови моји стари.
Сви ћемо проћи овако;
Сви ћемо брзо пребродити вале
лудог живота, непојамно мале,
А тешке за нас тако.
И тада
Доћи ће добре судбе вечни дари:
Спокојство, мир, без бола, јада.
Треба нам лећи, снови моји стари.

Не марим да пијем, ал’ сам пијан често
У граји, без друга, сам, крај пуне чаше,
Заборавим земљу, заборавим место
На коме се јади и пороци збраше.

Не марим да пијем. Ал’ кад приђе тако
Свет мојих радости, уморан, и моли
За мир, за спасење, за смрт или пак’о
Ја се свему смејем па ме све и боли.

И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће;
Узвик га пролама: Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће.

И ја жалим себе. Мени није дано
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.

И желећи да се заклоним од срама
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек.

O, склопи усне, не говори, ћути,
Остави душу, нек спокојно снева
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И ласте лете пут топлих крајева.

О склопи усне, не мичи се, ћути!
Остави мисли, нек се бујно роје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
3абрекћу новим заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје,
Пред величанством природе! А по том,

Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов, и надахнуће цело,
Нечујно, тихо, потоне у таму

Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, ма да
У том тренутку не осећам тако…

А ти ћеш, бедна жено, као вазда,
Слушати радо ове речи лажне:
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући, врх заспалих њива,
Како се спушта нема полутама.
Ти нећеш знати шта у мени бива,
Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале к’о плима!

За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља!
Ал’ не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: Ћути!
Остави душу, нек’ спокојно снива
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И тама пада врх заспалих њива.

 

На данашњи дан, 26. новембра 1910. године умро је Лаза Костић, српски књижевник, песник, новинар, драмски писац и естетичар.

Писменица је направила мали избор његових песама за вас.

 

Међу јавом и мед сном

Срце моје самохрано,
ко те дозва у мој дом?
неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце лудо,
шта ти мислиш с плетивом?
ко плетиља она стара,
дан што плете, ноћ опара,
међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце кивно,
убио те живи гром!
што се не даш мени живу
разабрати у плетиву
међу јавом и мед сном!
На поносној лађи

На поносној лађи
На лађи љубави
Пошо сам тебе наћи,
Островац убави.

Залуто сам далеко,
‘Ди престаје већ свет,
Од света сам и бего
И стваро га опет.

Метанишућ сам клеко
На диван оточац,
У уздисај се слего
Наметнут пољубац.

 

Певачка химна Јовану Дамаскину

Богу зефира, богу олуја
господу сфера звучнога ма,
богу славуја и богу гуја,
господу тутња громовима:
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес’ му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Богу целива блажена цика,
пакленом страшћу што пише рај,
господу вриска очајника,
рушећи вечним надама трај:
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес’ му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Богу тишине живога гробља,
богу поретка вечнога сна,
богу господе, господу робља,
немоме богу муклога стра:
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес’ му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Господу сева бритких мачева,
кад се поведе последњи бој,
богу, што звеком скрханих негва
припевне гусли победопој;
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес’ му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

Богу зефира, богу олуја,
господу сфера звучнога ма,
богу славуја и богу гуја,
господу тутња громовима:
ти, клетво земне омане,
ти, песмо небних снова,
однес’ му, свети Јоване,
и гласе наших бола!

 

Santa Maria della Salute

Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакоје злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Santa Maria della Salute.

Зар није лепше носит лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску грехоту
у пепо спалит срце и луб;
тонут о броду, трунут у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат у те,
Santa Maria della Salute?

Опрости, мајко много сам страдо,
многе сам грехе покајо ја;
све што је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма';
за чим сам чезно, чему се надо,
све је то давно пепо и пра’,
на угод живу пакости жуте,
Santa Maria della Salute.

тровало ме је подмукло, гњило,
ал ипак нећу никога клет;
што год је муке на мене било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе, са луде,
Santa Maria della Salute!

Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака диван ми свану,
ко песма славља у зорин свит;
сваку ми махом залечи рану,
ал тежој рани настаде брид:
Што ћу од миља, од муке љуте,
Santa Maria della Salute?

Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих висина стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну’,
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
– сву вечност за те, дивни тренуте! –
Santa Maria della Salute.

Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко танталска рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости моје грешне залуте,
Santa Maria della Salute.

Две се у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт,
дуго су бојак страховит биле,
ко бесни олуј и стари храст;
напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Santa Maria della Salute.

Памет ме стегну, ја срце стисну’,
утекох мудро од среће, луд.
утекох од ње – а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звезде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд –
О, светски сломе, о страшни суде,
Santa Maria della Salute!

У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм,
кад ми се она одонуд јави,
ко да се бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам
за што се мудрачки мозгови муте,
Santa Maria della Salute.

Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Santa Maria della Salute.

У нас је све ко у мужа и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал нежежене,
страст нам се ближи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Santa Maria della Salute.

А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг;
то се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је у рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
Santa Maria della Salute.

А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: ‘Ево ме, нај!’
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
богове силне, камоли људе,
звездама ћемо померит путе
сунцима засут сељенске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Santa Maria della Salute.

 

Фотографија: www.prelepapoezija.com