Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

(…)

Бојим се да ћу вас унеколико, штавише, да ћу вас увелико разочарати: моја је мисао саткана од скепсе, она је скепса сâма, и њено би се основно начело могло изразити овако: никога ни у шта не можеш уверити, сваки је човек свет за себе, усамљена планета, звезда или звездани прах (то понајпре), метеорска честица која се по неким слепим законима привлачности-одбојности сусреће са другим честицама, судара, судара сулудо, бесмислено, а говор, говорење, ту је само извор нових неспоразума.

Нико коме говор (и мисао) нису од превасходне важности (као што је случај са песницима) није имао и нема са светом трагичније неспоразуме. Бити писац, „значи поставити између себе и осталих људи брдашце од штампане хартије и читаву планину од нетачности и неспоразума” (Андрић). Писати и говорити, дакле, са тим и таквим сазнањем да је писање заправо само умножавање неспоразума, јесте мучна работа, нека врста мазохизма, ако хоћете, и писац би могао век свој провести (поготово у нас) на понављању својих сопствених тврдњи, а неспоразуми би само расли.

Ту није у питању, наравно, само семантичко поље, поље значења, и из њега потекли неспоразуми, него још и једна дубока сумња која живи у свету филистара и новинара, сумња у све моралне вредности, уверење заправо да су песници лажови (што они и могу бити), да је свака написана реч написана у некој другој намери од оне коју она казује, да она казује супротно од онога што сте написали, иза сваке речи се тражи њено скривено (идеолошко или а-морално) значење, а ако се неко и сложи са вама – са вашом јасно изреченом идејом – онда му још увек остаје широко поље могућности да вас дезавуише или стога што се не слаже са оним што сте рекли (што је сасвим у реду) или стога што сматра да је требало да говорите о нечему другом а не о ономе о чему говорите.

(…)

Ко вам каже да не треба тражити од писца да тумачи своје дело? Рећи ћу вам, у поверењу, да је то само једна скорашња смицалица коју су измислили наши ватрогасци, једна офуцана фразетина по којој је писац будала и трбухозборац, он уме још некако да срочи своје романе, али то што је написао то остаје за њега тајна, то знају само критичари, поготову ако је писац већ мртав или довољно заошијан ка вечности, па пушта критичарима и читаоцима, наравно, да они буду компетентни да кажу значење и смисао онога што је писац рекао, да то прежваћу и пљуну пред читаоца и писца подједнако, па да се дрче као стручњаци који су прочитали кардиограм или дешифровали рендгенски снимак плућа и карлице (поготову карлице).

То писци често воле, ту компетентну лаж, то критичарско читање из плећке, јер откривају забезекнуто но задовољно да су њихове празне (поетске и прозне) брбљарије заправо говориле о проблему „Човека”, о „Отуђењу”, о „кризи савременог света” и о сличним великим проблемима, или о свима истовремено, па стога им и не пада на памет да кажу нешто о свом делцету, осим да га хвале на сва уста, позивајући се на мишљење критичара, а писци сами, што се њих лично тиче, они верују у ауторитет критичарев, па ако је он рекао да ту тако пише, онда је то тако, ствар је вишезначна и вишесмислена, разноразна тумачења су неопходна, дело је вишеслојно и вишесмислено, парадоксално, писац јасно и гласно признаје да је будала и трбухозборац, ако није у питању „инспирација”; чувајте се, млади пријатељу, писаца који не знају шта су написали, и зашто су то написали, чувајте се књижевника који замењују разум анегдотом: они или шурују са вечношћу (па вас стога нити виде нити слушају, они заударају на лешину) или су будале.

„Тежња за истином” то је само противтежња баналности, а баналност је неморална. Једнако неморална ако је потекла из незнања као и онда, поготову онда, ако је потекла из кукавичлука. На књижевном пољу баналност из незнања рађа (или, тачније: умножава) униформност, уништава здраву људску снагу, умножава ђубриште општих места, повећава потрошњу хартије, она је, једном речју, еколошки проблем. Баналност је неуништива као пластична боца!

Друга врста баналности, коју рађа кукавичлук, то је такође баналност општих места, но из ње провирује још и лаж: кукавица чека да му се дâ миг шта ће и када ће напасти, а дотле га охрабрују да истраје у својој лажи, да своју истину, своје сазнање одложи.

(…)

Често сте говорили да је „учинак литературе невидљив”, али, чини се, да сте ту занемаривали велики значај уметности и ефекта који она заиста има на људе, у тежњи да им преобрати свест, да их доведе до спознаје. Откуд толика бојазан од литературе? И зашто је писана реч толико прогањана у историји?

То да је „учинак литературе невидљив” употребио сам у више значења: прво, литература осмишљава несавршенство света и човека, она тежи, као и музика, ка савршенству, ка осмишљавању живљења, ка осмишљавању смрти. Слаба утеха за човекову смртност! Али утеха. Тај невидљиви учинак литературе етичког је карактера или бар тежи да буде таквим. А у другом значењу, хтео сам да кажем следеће: да се писци најчешће варају када очекују од литературе неки непосредни учинак, једнако у моралној колико и у идеолошкој сфери.

Литература је само једна од пратећих појава хегеловског Светског духа и исто толико подложна шизо-психолошком понашању колико и све остале области људског духа. Писати литературу, макар и добро, не значи деловати увек у сфери апсолута, не значи бити увек у праву, напротив. (Литература је била за ових последњих педесетак година манипулирана исто толико колико и друге области у којима се испољава људски дух.)

И, најзад, том сам формулацијом хтео рећи: да ко жели да описмењава народ, нека постане сеоски учитељ и нека пише уџбенике и букваре – учинак његовог деловања биће много ефикаснији него кад пише песме и романе; то ће бити „непосредан учинак”. Литература, као једна од области сазнања, може да делује, као и филозофија или идеологија, подједнако двосмерно и она није привилегована област сазнања. Она може, али не мора, да доведе до спознаје.

(…)

Не можеш од писца тражити да буде геније, штавише, чак и да га видиш није сигурно да ћеш га познати – писац који ће живети у будућности (док ћемо ми остали имати само част да смо били његови савременици) остаје, дакле, невидљив, непознат, а његово дело, управљено ка будућности, остаје неком врстом загонетке и свако расуђивање о њему из данашње визуре остаје нагађањем, опасним нагађањем: то је дело рађено суб специе аетернитатис и биће просуђено суб специе аетернитатис.

Од писца можеш захтевати, хоћу да кажем можеш се надати, да ће своју поруку писану за своје савременике, макар та порука била подложна ректификацијама, јасно изложити, а то значи: да ћеш моћи у његовом делу препознати проблеме свога времена, и, изнад свега, да му дело неће бити анахронично, да неће бити само од данас до сутра, диктирано модом и тренутном наруџбином, да неће бити канонизовано. То је оно што називам модерност, тај стил времена, не као помодност, него као тражење, перманентно преиспитивање свих вредности, то сазнање (иманентно присутно у делу) да се свет мења, да идеје застаревају, да стил времена јесте обавеза о коју се не смеш оглушити јер ће те за живота појести мемла и паучина, и ту ти (Ериче, Ериче!), неће помоћи никаква Академија, никакве почасти, ту ти неће помоћи твоја идеолошка исправност (мој Ериче!).

У којој мери управо језик и форма текста утичу на књижевно значење? (Ви сте више пута истицали да вас управо форма, а из тога нужно и језик, превасходно интересују у књижевном делу.)

Кад узмем у руке књигу неког нашег писца за коју су ми рекли (или сам прочитао у критици, макар између редова) да је он у тој књизи „рекао неке ствари”, што ће рећи „неке ствари” о којима се нерадо говори, „неке ствари” које су нека врста кршења табуа, тада се најчешће сусретнем са једним феноменом који је, ако се не варам, искључиво феномен наше писане речи: тај је наш књижевник најчешће срочио неку своју наизглед смелу мисао, направио је неку алузију на неког нашег политичара, протурио имплиците или експлиците неку своју идеолошку инвективу, изразио своје „незадовољство” и шта знам шта све не, кад тамо, из муцаве масе папирних ликова, из „психолошке“ заврзламе односа међу ликовима, из досадне и полуписмене брбљарије схватим да је та смела мисао заправо, најчешће, нека од локалних инвектива неког увређеног назовикњижевника који је своју увређеност, ето, решио да напише, макар после толиког одлагања, тек сада, да каже друговима „неке ствари” у књижевној форми, да им одговори достојанствено, као књижевник, у причи или у роману, да им каже како се он добро сећа неких ствари о којима је досад ћутао, но како су му сада дали мању пензију од оне којој се надао, он ће сада њима да покаже шта он зна и још више шта он уме или бар миси да уме: да напише роман или причу.

(…)

(Из књиге Homo poeticus, 1976)

Данило Киш: О национализму

Фотографија: filozofskimagazin.net