Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

На данашњи дан, 24. новембра 1833. рођен је Јован Јовановић Змај, песник који је певао више и лакше но иједан српски песник пре и после њега.

Писменица је за вас направила мали избор Чика Јовиних најмањих песама за мале људе, али и за одрасле.

 

Ала је леп…

Ала је леп
Овај свет,
Онде поток,
Овде цвет,
Тамо њива,
Овде сад,
Ено Сунце,
Ево хлад!
Тамо Дунав,
Злата пун,
Онде трава,
Овде жбун,
Славуј песмом
Љуља луг.
Ја га слушам
И мој друг.

 

Пачија школа

Јесте л чули, кумо,
верујте, без шале,
отвара се школа
за пачиће мале.

Тако је и било,
верујте, без шале,
отворила с школа
за пачиће мале.

Сви пачићи дошли,
на скамијам стоје
стари патак метно
наочари своје.

Све их је уписо
у каталог, мале,
па их је прозиво,
верујте, без шале.

Па се онда шето
с озбиљношћу крутом
учио их, учио,
и књигом и прутом.

Учио их, учио
од среде до петка,
ал се нису одмакли
даље од почетка.

Није било успеха
учитељском труду,
цела мука његова
остаде залуду.

Ништа више не научи
пачурлија та,
него што је и пре знала
Га, га, га, га, га!

 

Прљаве руке

Пре и после јела треба руке прати,
немој да те на то опомиње мати.
Прљавим рукама, загади се јело,
па се тако болест унесе у тело.

 

Жаба чита новине

Седи жаба сама
на листу локвања,
од жаркога сунца
штитом се заклања.

Да новине чита,
то вам слика каже,
ал не мож да надје
што јој очи траже.

Знате већ о чему
жабе бригу воде:
хоће ли се скоро
одселити роде.

 

Кажи ми, кажи

Кажи ми, кажи,
Како да те зовем
Кажи ми, какво
Име да ти дам,
Хоћу ли рећи:
Дико, или снаго
Или ћу лане
Или моје благо
Хоћу ли душо
Или моје драго
Кажи ми, какво
Име да ти дам!
Све су то мила
Имена и лепа
Којима Србин
Своме злату тепа
Ал’ ја бих провео
Читав један век,
Тражећи лепше,
Дичније и слађе,
Милије име,
Што још не чу свет,
Да њим назовем
Мој румени цвет.

 

Деда и унук

Узо деда свог унука,
Метно га на крило,
Па уз гусле певао му
Што је негда било.

Певао му српску славу
И српске јунаке,
Певао му љуте битке,
Муке свакојаке.

Деди око заблистало,
Па сузу пролива,
И унуку своме рече
Да гусле целива.

Дете гусле целивало,
Онда пита живо
Је ли, деда, зашто сам ја
Те гусле целиво?

Ти не схваташ, Српче мало,
Ми старији знамо
Кад одрастеш, кад размислиш,
Казће ти се само!

 

Тихо ноћи

Тихо ноћи, моје сунце спава;
За главом јој од бисера грана;
А на грани к’о да нешто бруји
– То су пали Сићани славуји:
Жице преду из свиленог гласа
Откали јој дувак до појаса
Покрили јој и лице и груди
– Да се моје Сунце не пробуди.

 

Potpis_Zmaj

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Слика: istorijaplus.wordpress.com

Потпис: en.wikipedia.org