Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Da se razumemo na samom početku, ocene ovakve kakve jesu treba ukinuti, ali pošto se to neće desiti, valja o njima razgovarati.

Šta te košta da daš dvojku? – pitanje koje nije mimoišlo gotovo nijednog nastavnika u obrazovnom sistemu Srbije. (Dvojku možemo zameniti ma kojom ocenom, suština ostaje nepromenjena.) Ovo naizgled izlizano pitanje ne postavljaju nastavnicima samo komšije, rođaci, roditelji učenika, već, nažalost, i kolege i direktori.

Nastavnici, naravno, nisu dužni da odgovaraju na ovakvo i slična pitanje, jer ona otkrivaju izvanrednu plitkost i duboki nedostatak mišljenja i rasuđivanja onih koji ga postavljaju.

Doduše, onaj koji pita i ne očekuje odgovor, već očekuje ocenu. Banalnost kulminira u vreme nastave na daljinu.

Ocene se dele kao da je neki asteroid krenuo ka Zemlji.

Međutim, uzrok te banalnosti nije nastava na daljinu, ona je samo posledica dugogodišnjeg ignorisanja problema i obesmišljavanja samog procesa vrednovanja postignuća učenika – ocenjivanja.

Predmet propitivanja nadležnih i roditelja su isključivo nastavnici koji učenike ocenjuju nižim ocenama od petice ili četvorke.

Iako rezultati sa završnog ispita na kraju osmog razreda godinama unazad ukazuju da postoji velika razlika između postignuća učenika i ocena, stiče se utisak da se to nikog ne tiče; šalje se nedvosmisleni poruka – piši petice i četvorke, i ne brini, pogrešiti ne možeš.

Ljubitelji teorije zavere skloni su da veruju da nam neko drugi, ko očito nema pametnija posla, uništava obrazovanje.

To bi otprilike izgledalo ovako – zasednu vladari iz senke, i danima i noćima dumaju kako da podriju srpsko obrazovanje, ne bi li porobili slobodouman narod željan znanja.

Oni u to duboko veruju čak i u trenucima kada ti usput postave pitanje: Šta te košta da daš dvojku?

Problem bi bio nesumnjivo banalan da urotničkim teorijama nisu sve češće skloni i oni koji su neposredni učesnici u obrazovnom procesu, isti oni nastavnici/razredne starešine koje na sednicama odeljenjskog veća preglasaju ocene kolegama.

Mimo pisanih zakona i pravilnika o ocenjivanju, a u duhu oveštale tradicije i nepisanih zakona, odeljenjska veća sebe ovlašćuju i menjaju ili ne usvajaju ocenu predmetnog nastavnika.

Zabluda je da nastavnik ne zaključuje ocenu, već odeljenjsko veće – zabluda koja je prilično živa u školama u Srbiji.

Primera radi, učenik je bio aktivan za vreme jednog časa, predmetni nastavnik je aktivnost učenika za vreme tog časa ocenio ocenom pet, nakon toga učenik ne pokazuje nikakvo interesovanje, ne radi zadatke, ne učestvuje u aktivnostima, na usmenim i pismenim proverama dobije jedinice.

Dođe kraj školske godine, učenik u rubrici ima jednu peticu i osam jedinica.

Predmetni nastavnik zaključi jedinicu, a članovi odeljenjskog veća, pozivajući se na Pravilnik o ocenjivanju, mogu učeniku kao zaključnu ocenu da usvoje i peticu prostim dizanjem ruku bez ikakvog obrazloženja ili argumenata.

Iako je primer prilično ekstreman, on ilustruje svu apsurdnost i uzaludnost nastavničkog napora da što objektivnije vrednuje postignuća učenika.

Kombinatorika je beskonačna.

Razlozi za popravljanje ocene mogu biti brojni, a najčešći je – fali mu jedna ocena: da ne polaže, da ne ponavlja, da bude odličan, vrlodobar, dobar, da ima sve petice.

Naravno, nikada ne fali samo jedna, iskustvo i praksa pokazuju da uvek fali više od jedne, ali sve ostale se na volšeban način poprave do same sednice, a na sednici dođemo do jedne. (Nekada su to i dve-tri, to zavisi najčešće od toga čime se bave roditelji učenika.)

Kad bi se napravila valjana statistika u Srbiji, videli bismo da gotovo nema učenika koji na kraju godine imaju samo jednu četvorku, ili učenika koji su na granici da budu odlični, vrlodobri; dobrih i dovoljnih skoro i da nema.

Kao argumenti, ako uopšte dođemo do argumenata, neretko se potežu socijalni status učenika, zdravstveno stanje, dobrota, poštenje, poslušnost – u tom slučaju kreativnost ne izostaje, kao ni atak na empatiju nastavnika, njegovu čovečnost i razumevanje.

Dizači ruku obično izgovore da su oni na strani deteta – šta god to značilo, iz čega nužno proizilazi da oni spasavaju dete od predmetnog nastavnika.

Iako se priroda i značaj školskog ocenjivanja ogledaju u njegovim funkcijama – pedagoškoj, psihološkoj i socijalnoj, jasno je da gorenavedeni „argumenti” nisu ni u kakvoj vezi sa pomenutim funkcijama.

Ocena nije ni poklon, nije nagrada – bar ne bi trebalo to da bude.

Ocena je povratna informacija o ostvarenom učinku, njome se vrednuje pomeranje prema zoni naprednog razvitka; međutim, ona je i svedočanstvo kojim se potvrđuje da je učenik savladao program, što samim tim direktno utiče na reputaciju škole.

E, tu je čvor!

Taj čvor nesumnjivo može razrešiti resorno ministarstvo izmenom pravilnika o ocenjivanju, eksternim vrednovanjem, većom i smislenijom kontrolom samog procesa ocenjivanja, a ne samo uvidom u zaključne ocene koje su najčeće pokriće za brojne nepodopštine.

Spuštanjem kriterijuma problem se ne rešava, već se umnožava.

Hiperinflacijom vukovaca demotivišemo učenike, i šaljemo poražavajuću poruku – svi ste isti.

Znam da će ovo mnoge razočarati, neke i rasrditi, ali glavni podrivači našeg obrazovnog sistema ne sede ni u kakvim kongresnim i zamračenim salama duljem beloga sveta, oni sede u školama širom Srbije.

Nekima je falila baš ta jedna ocena iz metodike, a nekima iz dokimologije.

Kada se sutradan pitate šta te košta da daš dvojku, onda se setite da očigledno košta mnogo.

* Autor je Dušan Blagojević, nastavnik srpskog jezika i književnosti.

Izvor: Danas

Dragi učenici,

Kako bismo u ovim neveselim danima ostvarili što precizniju i konstruktivniju saradnju, na obostrano zadovoljstvo, molim vas da pažljivo iščitate uputstva koja vam nastavnici prosleđuju.

U komunikaciji imejlom, pored sadržaja koji šaljete, važna je i adresa sa koje šaljete poruku. Ukoliko je ona neprikladna – formulisana u šaljivom maniru, sadrži nepristojne reči i izraze, besmislena je – napravite novu, odgovarajuću. Važno je da u za to predviđeno polje ukucate svoje ime i prezime, kako bi primalac poruke iz samog pregleda poštanskog sandučeta mogao da vidi ko mu je poruku poslao.

Poželjno je da sadržaj poruke pišite ćirilicom. Ako nemate instalirano ćirilično pismo na svom računaru ili telefonu, to možete uraditi veoma jednostavno, za par minuta, a o tome kako to učiniti možete se informisati jednostavnom pretragom na internetu.

Ukoliko se odlučite za latinicu, nemojte koristiti takozvanu ošišanu ili ćelavu latinicu (latinicu bez dijakritičkih oznaka), već isključivo srpsku latinicu: č, ć, ž, š, đ, dž…
Ne zaboravite da definišete naslov imejla (Subject), na primer Domaći zadatak Ropstvo Janković Stojana. (Subject nije prostor u kome kucate sadržaj imejla!) Time primaoca, sa što manje reči, na jasan način, informišete o tome o čemu je reč u poruci koju mu šaljete. Dakle, naslov treba da bude informativnog karaktera, jasan i koncizan. Nemojte uzvraćati na imejl odgovorom (Reply), ukoliko se odgovor ne odnosi na temu dobijenog mejla, već napišite novi, sa novim naslovom. Prilikom definisanja naslova imejla uvek imajte na umu da time primaocu – u ovom slučaju svom profesoru – olakšavate sortiranje velikog broja imejlova.

Imejl treba početi obraćanjem onome kome taj imejl šaljete. Posle uvodnog Poštovani profesore / Poštovana profesorka sledi zapeta, a nakon zapete novi red, koji započinjete velikim slovom. Ukoliko ne prebacujete tekst u novi red, onda nastavljate malim početnim slovom.

Uobičajeno je pisanje početnim velikim slovom Vi, Vaš, Vas za jednu osobu i, ređe, Ti, Tvoj, Tebe, kao znak naglašenog poštovanja. Međutim, ako se obraćamo većem broju lica, ustanovi i sl., vi, vaš, vam se piše malim slovom.

U samom sadržaju svoje poruke primaocu govorite da se u prilogu nalazi domaći rad na određenu temu.

Na kraju imejla je pozdrav: S poštovanjem, Srdačno, Srdačan pozdrav, Veliki pozdrav itd. Iza pozdrava sledi zapeta i novi red u kome treba da napišete svoje ime i prezime.

Što se domaćeg zadatka tiče…

Domaće zadatke kucate u Vord dokumentu. (Dodate ih kao prlilog imejlu – Attach.)

Font koji treba koristiti je Times New Roman, veličine 12. Veličina stranice treba da je standardni format A4, a prored 1,5. Za naslov možete koristiti veličinu 12 bold ili 14 bold. Uvek koristite samo jedan font, osim ukoliko nešto ne želite posebno da istaknete. Drugi fontovi koje možete koristiti su Tahoma, Calibri ili Arial.
Margine treba da budu 2 cm na sve četiri strane.

Ako želite nešto da citirate u svom radu, OVDE možete pročitati više o APA stilu, koji se najčešće koristi u društvenim naukama. Navodnike treba pisati ovako „”, a ne „“ niti ” “. Takođe ne treba pisati ni » « ili « ».

Maksimalno se trudite da poštujete pravopisna i gramatička pravila prilikom pisanja imejla i prilikom pisanja domaćeg zadatka ili izrade prezentacije/stripa. Tako će vaš tekst biti lepo i jasno uobličen, a vaša poruka primaocu imejla nedvosmisleno i upečatljivo prenesena. Poštovanjem navedenih pravila omogućavate laku i razumljivu komunikaciju i pokazujete poštovanje prema onome kome se imejlom obraćate.

Iščitajte pažljivo sledeće tekstove jer oni ukazuju na najčešće greške koje pravite pri kucanju teksta.

O pravilnoj upotrebi razmaka (belina) pri kucanju teksta

O pravilnoj upotrebi crte

O pravilnoj upotrebi navodnika

O pravilnoj upotrebi apostrofa

Čuvajte se i čuvajte starije!

Srdačno,
Vaš nastavnik Dušan Blagojević

 

Napomena: Prilagođen tekst Društva za srpski jezik i književnost Srbije, autora Milana Šipovca

Da počnemo ispočetka…

1. Nastavnici glagolaju: Čovek je promena, pokret, stalno usavršavanje.
(Nastavni planovi i programi se godinama ne menjaju.)

2. Nastavnici glagolaju: Znanje je najsigurnija investicija.
(Od partijske knjižice sigurnijeg kapitala nema.)

3. Nastavnici glagolaju: Mislite svojom glavom, razvijajte kritičko mišljenje.
(Mnozina je mislila svojom glavom, pa ju je pojeo mrak.)

4. Nastavnici glagolaju: Budite tolerantni, zaštitite slabijeg, razvijajte empatiju.
(Ih, ima i većih problema od tolerancije.)

5. Nastavnici glagolaju: Ne prepisujte!
(Uf, a rektori, doktori, ministri?)

6. Nastavnici glagolaju: Ne budite bahati i primitivni!
(A što? Pa, kako drugačije da postaneš ministar ili poslanik?!)

7. Nastavnici glagolaju: Ne kradite!
(A kraduckanje?)

8. Nastavnici glagolaju: Ne lažite!
(Mislite: „Penzije neće biti smanjene!”)

9. Nastavnici glagolaju: Pravo na slobodu govora i mišljenja je neprikosnoveno i zagarantovano pravo.
(Je l’ to onim Ustavom koji može da se stavi pod mišku?)

10. Nastavnici glagolaju: Borite se za svoja prava i budite jedinstveni i istrajni.
(Kao što se vi borite?)

Dušan Blagojević

Kakvo je srpsko školstvo?

Kriza u obrazovanju

Pogledajte šta se dešava obrazovanju. U poslednje vreme, naglasak je na ocenjivanju i dece i nastavnika, pa se učenje svodi na pripreme za testove. A testiranja utiču kako na sudbinu učenika tako i nastavnika.

To garantovano uništava svaki smisleni obrazovni proces. Nastavnik ne može da bude kreativan, maštovit niti da uzima u obzir različite potrebe učenika. Učenici, s druge strane, ne mogu da slede svoja interesovanja, jer moraju da uče za sutrašnji kontrolni zadatak. A od rezultata testova zavisi i budućnost učenika i nastavnika.

Birokrate koje sede po kancelarijama nisu loši ljudi, već rade unutar sistema čije ideologija i doktrine su izuzetno štetne.

Za početak, ne morate sve vreme ocenjivati ljude… Oni ne moraju stalno bivati rangirani prema nekim veštačkim standardima. Sam sistem vrednovanja je potpuno veštački. Nastavnici se ne rangiraju prema svojoj sposobnosti da pomognu deci da ostvare svoje potencijale i istraže svoja kreativna interesovanja. Te stvari ne podležu testovima.

Vi rangirate, ali to je uglavnom besmisleno i samo po sebi štetno. Pretvara nas u osobe koje svoje živote posvećuju boljem rangiranju, umesto da činimo stvari koje su vredne i važne.

U osnovnoj školi to je veoma razorno, što sam uvideo kada su moja deca bila osnovci. Već kada stignu do trećeg razreda, stvara se podela na glupe i pametne. Ako si svrstan među glupe, onda te škola tretira na potpuno drugačiji način nego kad si među pametnima.

Zamislite šta to čini deci. Ona to veoma ozbiljno shvataju, što je pogubno za njih, a pritom nema nikakve veze sa obrazovanjem.

Obrazovanje – to je razvijanje sopstvenih potencijala i sopstvene kreativnosti. Možda nećete biti sjajni u školi, ali ćete biti odličan umetnik. Šta je loše u tome? To je samo drugačiji način da živite ispunjenim životom, da oplemenite i sebe i one oko vas.

Sama ideja rangiranja je štetna. Ona je deo sistema koji treba da stvori tzv. „ekonomskog čoveka”. To je neko ko racionalno kalkuliše kako da poboljša sopstveni status i svoje bogatstvo, ne obraćajući pažnju ni na šta drugo. Ko teži da gomila materijalna dobra, jer je to ono što može da se izmeri. Ako ste dobri u tome, onda ste racionalna osoba koja donosi odluke na osnovu činjenica. Povećavate svoj „ljudski kapital” koji možete da prodate na tržištu.

O kakvom to čoveku govorimo? Da li je to ljudsko biće koje želimo da stvorimo? Svi ti mehanizmi – testiranje, procenjivanje, merenje, vrednovanje – prisiljavaju ljude da razviju takve osobine… A takve ideje imaju svoje posledice…

(Transkript dela intervjua sa Noamom Čomskim, datog magazinu „Progresiv”)

Izvor: www.detinjarije.com
Fotografija: www.popularresistance.org

Mnogi nastavnici se pitaju kako da poboljšaju nivo koncentracije u učionici, to je i dilema sa kojom se susreću mnogi roditelji sa decom kod kuće. Kako bi se poboljšalo učenje i kako bi naučila što više na času, deca moraju da učestvuju i budu skoncentrisana.

Nastavnici su pokušali sve, od hodanja unaokolo po učionici, preko ograničavanja vremena utrošenog na predavanje, do smišljanja sopstvenog načina na koji će da uče decu. Međutim, jedna država je odlučila da je najbolji način da se poveća nivo koncentracije povećanje broja školskih odmora tokom dana.

U Finskoj, koja može da se pohvali jednim od najboljih javnih obrazovnih sistema u svetu, deca imaju školski odmor od 15 minuta na svakih sat vremena. Šezdesetih godina, država je preuredila obrazovni sistem, sa fokusom na to da obezbedi svakom detetu jednak početak u životu.

Obrazovanje je besplatno, postoji minimalno standardizovano testiranje i razredi su manji nego u drugim državama. Formalno obrazovanje počinje u sedmoj godini, do koje se mnogo vrednuju dečija igra i vreme provedeno napolju. Ovaj trend se nastavlja i nakon što dete krene u školu, sa učenicima koji u proseku provode sedamdeset i pet minuta na školskom odmoru svakog dana. Ovo je više nego dvostruko vremena koje deca u Americi prosečno provedu na odmoru za vreme običnog školskog dana.

Ovaj odmor omogućuje deci da troše energiju, zabave se i razvijaju socijalne veštine, daleko od toga da im odvlači pažnju. Nakon što se školski odmor od 15 minuta završi, nastavnici u Finskoj javljaju da su njihovi učenici ponovo skoncentrisani i spremni da uče.

Ako vremenski uslovi dozvole, školski odmor je napolju. Deca će se igrati na kiši, vetru, hladnoći i snegu i ući unutra samo ako su velike vremenske nepogode. Bitan deo ovih čestih pauza je to da deca mogu da se igraju. Igrama ne rukovode nastavnici, već je deci dozvoljeno da se zabavljaju na svoj način.

skolovanje-u-finskoj

Tim Voker, američki nastavnik u Finskoj, napisao je u članku za Atlantik: „Tokom školske godine, moji učenici iz Finske bi posle odmora od 15 minuta obavezno ušli u učionicu skačući. I, najvažnije, bili su više fokusirani tokom časova”.

U drugim državama školski odmor se sve više i više skraćuje. Pored ograničavanja vremena namenjenog školskom odmoru svakog dana, neke škole zadržavaju učenike posle časova kao vid kažnjavanja lošeg ponašanja. To znači da deca koja se ne fokusiraju na časove, mogu da budu kažnjena neodlaskom na školski odmor koji im je i te kako potreban.

Fizička aktivnost može da poboljša moždane funkcije tako što povećava količinu kiseonika koja ide u mozak. Ovo može da poboljša rad mozga, što profesori smatraju korisnim. Igra na igralištu bi takođe mogla doprineti povećanju nivoa fizičke spremnosti među učenicima. Dečja gojaznost bi se mogla smanjiti podsticanjem dece da učestvuju u više fizičkih aktivnosti i kod kuće i na igralištu.

Igra deci isto tako pruža šansu da se socijalizuju i učestvuju u stvaranju sopstvenog načina zabave. Ako se deci pruži šansa da sami organizuju svoje igrice i da se redovno igraju jedni sa drugima, manje su šanse da će iskusiti onu vrstu dosade što muči decu koja učestvuju samo u planskoj igri ili onima koje se baziraju na tehnologiji.

Postoje mnogobrojna istraživanja koja podupiru pozitivan uticaj igranja i odmora u okruženjima za učenje. Ekspert i istraživač značaja školskog odmora Entoni Pelegrini, utvrdio je da se uzvrpoljenost učenika smanjuje nakon istog. Deca koja idu na odmor, isto tako, mogu bolje da se usredsrede na zadatke tokom časova. Školski odmor utiče na povećanje produktivnosti i pažnje na časovima. Takođe, utiče na povećanje samopoštovanja i sposobnosti rešavanja problema jer deca sama kontrolišu svoje aktivnosti. Pelegrini je takođe zaključio da školski odmor pomaže deci u razvitku kontrole uma.

Mnogi ljudi smatraju dečiju igru i učenje dvema zasebnim stvarima, dok deca zapravo nauče mnogo kroz igru. Za mlađu decu, igra je jedan od najboljih načina da se podstakne učenje, pogotovo kada je ta igra samousmerena. Kako deca rastu, igra i dalje ima važnu ulogu u učenju i obrazovanju. Školski odmor omogućuje deci da efikasnije uče, povećaju svoje samopouzdanje i izgrade snažne odnose sa svojim vršnjacima.

Podstiče decu da izađu, misle svojom glavom i učestvuju u fizičkim aktivnostima. Prilično je teško pronaći argument koji je protiv toga da deca ovako provode više vremena.

Izvor: pino-toys.rs

Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i kompanija Zepter raspisuju konkurs za najbolji obrazovni film na temu „Moć vode”

1. Pravo učešća imaju učenici svih osnovnih škola na teritoriji Republike Srbije.

2. Za učešće na konkursu se prijavljuju timovi učenika osnovne škole sa svojim učiteljem, razrednim starešinom ili drugim mentorom projekta, i to u sledećim kategorijama:

– kategorija učenika mlađeg školskog uzrasta od prvog do trećeg razreda,
– kategorija učenika srednjeg školskog uzrasta od četvrtog do šestog razreda,
– kategorija učenika starijeg školskog uzrasta od sedmog do osmog razreda.

3. Jedan tim može da broji do 7 učenika.

4. Svaki tim mora da ima mentora.

5. Na konkursu može da učestvuje veći broj timova iz jedne škole ili odeljenja, ali ne sa istim filmom. Broj odeljenja koja se mogu prijaviti iz jedne osnovne škole nije ograničen.

6. Film može da traje najduže 7 minuta.

7. Film mora da bude snimljen u školi, školskim objektima , školskom dvorištu, u prirodnom staništu reke, bare, jezera, mora, ili u kombinaciji više prirodnih i veštačkih ambijenata, a može sadržati i delove posete objekata i institucije posećene u nastavne svrhe toga časa.

8. Sadržaj filma treba da prikazuje proces obrade nastavnog sadržaja koji govori o vodi ili je u vezi sa vodom. Može prikazati jednu nastavnu jedinicu ili više integrisanih nastavnih jedinica iz nastavnih i vannastavnih aktivnosti koje obrađuju temu konkursa.

Detaljnije o uslovima konkursa pročitajte OVDE.
Preuzmite PRIJAVNI FORMULAR.

ROK: 20. decembar 2015. godine

Izvor vesti: www.mpn.gov.rs

Pročitajte savete za roditelje školaraca koje daje poznati američki psiholog i autor više od 40 knjiga – dr Kevin Leman. On je međunarodno poznati psiholog, radijska i televizijska ličnost i govornik, član Udruženja američkih psihologa. Autor je preko 30 Tajmsovih bestselera i nagrađenih knjiga, i učestvovao je u svim najgledanijim američkim radio i televizijskim programima.

Pročitajte nekoliko njegovih najpoznatijih saveta za roditelje školske dece.

✔ 1. Nikada ne pitajte dete da li ima domaći zadatak. Stvorite takvu atmosferu u porodici da dete zna da očekujete da ima dobar uspeh u školi i daje sve od sebe, ali da je samo odgovorno za svoje obaveze, kao što su domaći zadaci. Naravno, ukoliko dete ne ispunjava svoje školske obaveze i to se odražava na uspeh, uskratićete mu razne privilegije kao što su izlasci, druženja, rođendani, igranje na računaru ili odlazak u bioskop.

✔ 2. Prestanite da budite decu i svakodnevno ih požurujete da kako ne bi zakasnila u školu. Vi niste budilnik u ljudskom obliku. Deca treba da dobiju svoj budilnik, i tu prestaje svako vaše angažovanje oko ustajanja. Naravno, u početku će verovatno kasniti, ali vi ni slučajno ne treba da ih budite niti štitite od posledica. Napišite učiteljici poruku i objasnite u njoj da dete nema nikakvo opravdanje za svoje kašnjenje, i tražite da postupi onako kako se postupa sa decom koja kasne na časove. Naravno, ukoliko školski uspeh deteta trpi zbog njegovih kašnjenja, opet stupa na scenu uskraćivanje privilegija.

✔ 3. Ne preterujte sa pohvalama. Kad dete donese iz škole peticu na kontrolnom, nemojte ga dizati u zvezde, već recite nešto poput: „Ooo, to je baš dobro za tebe!”. Time mu dajete do znanja da ne uči da bi vas učinilo srećnim, već da bi imalo uspešan život.

✔ 4. Nikad ne pitajte dete: „Kako je bilo u školi?” Dobro znate da ništa nećete saznati zapitkivanjem, a ipak uporno ponavljate ovu rečenicu svakog dana. Umesto toga, ćutite i čekajte da dete samo počne da priča. Kada se to desi, nemojte ni tada postavljati dodatna pitanja, već koristite čarobnu rečenicu: „Pričaj mi više o tome”. Za početak, u pitanju je zapovest, a ne pitanje, i to zapovest koja ne zvuči nimalo autoritarno, pa će je dete bez otpora prihvatiti, a vi ćete konačno početi da dobijate prave informacije.

✔ 5. Ne dozvolite da dete bude pretrpano vanškolskim aktivnostima. Deca nisu hrčci, skinite ih sa točka! Ona treba da provode više vremena u porodici, jer tamo grade karakter i usvajaju vrednosti. Svakodnevno jurcanje sa treninga na čas glume pa na kurs stranog jezika upropastiće vaš porodični život a vas pretvoriti u zombija. Striktno se držite pravila – samo jedna vannastavna aktivnost po detetu. A kada već počne da trenira fudbal ili uči engleski, ne dozvolite mu da brzo odustane, već ga naterajte da istraje neko vreme, jer ništa nije lako kad prvi put probate. Upozorite ga da će ove aktivnosti morati da se drži šest meseci pre nego što može da se prebaci na neku drugu.

Izvor: sajt Detinjarije

Ovogodišnje takmičenje učenika srednjih škola iz književnosti posvećeno je obeležavanju sledećih jubileja:

– Jovan Sterija Popović (1806–1856), dvesta deset godina od rođenja i sto šezdeset godina od smrti ovog velikana srpske kulture i književnosti;

– Petar Kočić (1876–1916), sto četrdeset godina od rođenja i sto godina od smrti ovog značajnog književnika;

– Borisav Stanković (1876–1927), sto četrdeset godina od rođenja ovog srpskog klasika;

– Vilijam Šekspir (1564–1616), četiristo godina od smrti čuvenog svetskog klasika.

Takmičenje obuhvata izradu drugog školskog pismenog zadatka na jednu od sledećih tema:

1. Sterija – naš savremenik,

2. Negativni junak u priči „Mračajski proto” Petra Kočića,

3. Vranje u književnom delu Borisava Stankovića,

4. Zašto se Hamlet koleba.

Rok za slanje radova, prema propozicijama objavljenim u Informatoru sa Republičkog zimskog seminara, je 10. decembar 2015. godine (četvrtak).

Srećno.

 

Izvor: drustvosj.fil.bg.ac.rs

Veliki broj istraživanja pokazao je da je nivo obrazovnih dostignuća u zemljama engleskog govornog područja u konstantnom padu. To je bio jedan od razloga da britanska delegacija nastavnika matematike poseti Šangaj, ne bi li utvrdila zašto kineski učenici na međunarodnim testovima postižu za 30% bolje rezultate u odnosu na britanske. Došli su do zaključka da tajna njihovog uspeha leži u metodama podučavanja, tradicionalnim metodama, koje su iz Velike Britanije proterane pre oko pola veka. Nakon posete Šangaju, britanski ministar obrazovanja Nick Gibb je za Mail on Sunday izjavio: „Bilo bi odlično kada bi se, posebno na časovima matematike, biologije i hemije, ponovo uspostavio metod podučavanja kompletnog razreda”.

sumnja-u-nove-metode

Naime, u Kini se koriste tradicionalne metode podučavanja kompletnog razreda (frontalni rad): nastavnik pred razredom predaje unapred pripremljenu lekciju, a onda učenicima postavlja pitanja kako bi proverio njihov nivo znanja.

Ovakve metode koristile su se i u Velikoj Britaniji, a onda su zamenjene novim pristupom, koji će se fokusirati na svako dete pojedinačno, i gde će đaci sami otkrivati znanje. Brzina kojom su usvajali gradivo zavisila je od njih samih; radili su pojedinačno ili u malim grupama; pomoć nastavnika bila je ograničena, samo ukoliko bi učenici to zatražili.

Novije obrazovne metode ne podrazumevaju memorisanje (kao, recimo, u slučaju učenja tablice množenja) ili računanje napamet. Učenje se zasniva na interesovanjima učenika. Dominantni su periferni načini učenja (vizuelno, čulno ili putem pokreta).

Naučne studije, kao što je ona koju su predstavili Paul Kirchner i saradnici 2006. godine u magazinu Educational Psychologist, došle su do zaključka da su nove metode manje uspešne u prenošenju znanja u odnosu na one tradicionalne.

Metode podučavanja koje se fokusiraju na svako dete pojedinačno razvile su se iz obrazovne doktrine koja se naziva developmentalizam, a koja predstavlja jednu vrstu romantičnog naturalizma, gde se prirodni razvoj stavlja u centar celog procesa; sve metode moraju biti kompatibilne sa prirodnim razvojem učenika.

Britanski Sutton Trust je u oktobru 2014. objavio pregled preko dve stotine istraživanja, čiji je cilj bio pronaći elemente sa najvećim brojem dokaza o uspehu u nastavnom procesu, ukazujući pritom na prakse koje nisu naučno utemeljene i koje mogu biti štetne. Naime, prečesto hvaljenje i puštanje da đaci sami otkrivaju ideje, grupisanje na osnovu njihovih sposobnosti ili predstavljanje informacija na osnovu preferiranih stilova učenja – samo su neki od primera takvih praksi.

Prema Kirschneru, ako uzmemo u obzir arhitekturu ljudske kognitivne strukture kratkotrajne i dugotrajne memorije, pokazuje se da nova metoda koja nastavnika stavlja na marginu, ograničavajući njegovo mešanje u nastavni proces, ne može biti plodotvorna. Kratkotrajna memorija je dominantna kognitivna struktura. Veštine rešavanja problema oslanjaju se na sveobuhvatno iskustvo koje je smešteno u dugoročnoj memoriji. Cilj podučavanja jeste doprineti dugoročnoj memoriji, te – ako joj ne dodamo ništa (iz kratkotrajne memorije), ništa nismo ni naučili.

Radna memorija procesuira mali broj elemenata, i informacije, ukoliko se ne koriste, vrlo brzo nestaju, zaboravljaju se. Kada koristimo metode koje podrazumevaju minimalnu uključenost nastavnika, krećemo sa pretpostavkom da radna memorija nema ograničenja kada procesira nove informacije. S druge strane, metoda podučavanja celog razreda ima cilj da pruži određene informacije o tome kako kognitivno upravljati informacijama i otpremiti rezultate u dugoročnu memoriju.

Akademski edukatori koji kroje metode podučavanja kao da ne mare za naučne dokaze. Radije biraju romantični naturalizam. Da se medicina, recimo, razvila na osnovu informacija koje nam pruža naturalizam, danas ne bismo mogli uživati u pronalascima kakvi su, recimo, antibiotici ili vakcine.

 

Prevedeno sa www.irishtimes.com.

Kao da se izgubila svest o tome šta profesori rade i na koji način utiču na kvalitet društva u kojem živimo?

Prosvetni radnici se decenijama bore za bolje uslove rada. Država ne iznosi nove mogućnosti i rešenja, a društvo se ne obazire. Društvena indolentnost, ali i nepoštovanje razlili su se poput nekog mutiranog društvenog fenomena. To su osetili i sagledali svi oni koji imaju oči, uši, srce i stid. Podrazumeva se da su u školama loši uslovi za rad, i podrazumevalo se godinama, i na to su ljudi prestali da obraćaju pažnju. Dozvolilo se da društvo obezvređuje funkciju prosvetnih radnika i da čak i deca danas ne uvažavaju autoritet profesora i škole.

Kao da se izgubila svest o tome šta profesori rade i na koji način utiču na kvalitet društva u kojem živimo. Jesmo zasuti morem informacija, dok se masmedijatizovani događaji oko nas preklapaju i smenjuju neverovatnom brzinom, ali da li je moguće da nam takva stvarnost potiskuje osnovne, ljudske emocije prema spoljašnjem svetu? Postoji površinska osetljivost na svet oko nas, ali istovremeno postoji i duboka apatičnost. Modernost nam zaklanja prave vrednosti, zadržavajući poštovanje jedino sile i moći. Moć intelekta se zapostavlja, jer ona, nažalost, više ne predstavlja vrednost ka kojoj se stremi.

Tokom studija književnosti, bezbroj puta su mene i moje kolege snishodljivo pitali šta ćemo uopšte „sa tim” kada završimo? Podsmešljivo su već procenjivali našu vrednost u budućnosti. Našu tržišnu vrednost. Zaboravljajući kakva je ona društvena, i koliki uticaj i moć ovaj poziv nosi sa sobom. Ravnodušnost društva prema ovom pozivu suštinski predstavlja ravnodušnost prema sebi.

Profesori su ti koji podstiču decu na rad i zalaganje, veće nego što su deca ikad mislila za sebe da mogu. Profesori su ti koji mogu da učine da se prosečna trojka oseti kao pobednik, a da se petica sa minusom stidi. Profesori se svaki dan bore da pažnju dece skrenu sa telefona, tableta i drugih digitalnih uređaja, kako bi ih motivisali i obogatili novim znanjima. Profesori javljaju roditeljima sve promene koje primete na njihovoj deci u društvu i školskim okolnostima, za koje roditelji ne bi mogli drugačije da saznaju. Oni, kad treba, podsećaju roditelje na ono što njihova deca mogu da budu.

Profesori podstiču decu da razmišljaju, zamišljaju, da pitaju, kritikuju, da se iskreno izvine i da pišu, stvaraju i čitaju. Da promišljaju ono što rade i ono što ih okružuje. Da izgrade stav prema svetu i njegovim pojavama. Da razvijaju znanje, da budu racionalni, ali i prate svoje srce. Da se suprotstave svima koji žele da njih i njihove vrednosti na bilo koji način povrede i obezvrede. Oni bude, podstiču i podržavaju različitost dece. To je ono što rade pošto završe svoje studije, i tako utiču na svet u kojem živimo. Profesori prave razliku.

Dipl. filolog

Deana Dimitrijević

Izvor: Politika