Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Да се разумемо на самом почетку, оцене овакве какве јесу треба укинути, али пошто се то неће десити, ваља о њима разговарати.

Шта те кошта да даш двојку? – питање које није мимоишло готово ниједног наставника у образовном систему Србије. (Двојку можемо заменити ма којом оценом, суштина остаје непромењена.) Ово наизглед излизано питање не постављају наставницима само комшије, рођаци, родитељи ученика, већ, нажалост, и колеге и директори.

Наставници, наравно, нису дужни да одговарају на овакво и слична питање, јер она откривају изванредну плиткост и дубоки недостатак мишљења и расуђивања оних који га постављају.

Додуше, онај који пита и не очекује одговор, већ очекује оцену. Баналност кулминира у време наставе на даљину.

Оцене се деле као да је неки астероид кренуо ка Земљи.

Међутим, узрок те баналности није настава на даљину, она је само последица дугогодишњег игнорисања проблема и обесмишљавања самог процеса вредновања постигнућа ученика – оцењивања.

Предмет пропитивања надлежних и родитеља су искључиво наставници који ученике оцењују нижим оценама од петице или четворке.

Иако резултати са завршног испита на крају осмог разреда годинама уназад указују да постоји велика разлика између постигнућа ученика и оцена, стиче се утисак да се то никог не тиче; шаље се недвосмислени порука – пиши петице и четворке, и не брини, погрешити не можеш.

Љубитељи теорије завере склони су да верују да нам неко други, ко очито нема паметнија посла, уништава образовање.

То би отприлике изгледало овако – заседну владари из сенке, и данима и ноћима думају како да подрију српско образовање, не би ли поробили слободоуман народ жељан знања.

Они у то дубоко верују чак и у тренуцима када ти успут поставе питање: Шта те кошта да даш двојку?

Проблем би био несумњиво баналан да уротничким теоријама нису све чешће склони и они који су непосредни учесници у образовном процесу, исти они наставници/разредне старешине које на седницама одељењског већа прегласају оцене колегама.

Мимо писаних закона и правилника о оцењивању, а у духу овештале традиције и неписаних закона, одељењска већа себе овлашћују и мењају или не усвајају оцену предметног наставника.

Заблуда је да наставник не закључује оцену, већ одељењско веће – заблуда која је прилично жива у школама у Србији.

Примера ради, ученик је био активан за време једног часа, предметни наставник је активност ученика за време тог часа оценио оценом пет, након тога ученик не показује никакво интересовање, не ради задатке, не учествује у активностима, на усменим и писменим проверама добије јединице.

Дође крај школске године, ученик у рубрици има једну петицу и осам јединица.

Предметни наставник закључи јединицу, а чланови одељењског већа, позивајући се на Правилник о оцењивању, могу ученику као закључну оцену да усвоје и петицу простим дизањем руку без икаквог образложења или аргумената.

Иако је пример прилично екстреман, он илуструје сву апсурдност и узалудност наставничког напора да што објективније вреднује постигнућа ученика.

Комбинаторика је бесконачна.

Разлози за поправљање оцене могу бити бројни, а најчешћи је – фали му једна оцена: да не полаже, да не понавља, да буде одличан, врлодобар, добар, да има све петице.

Наравно, никада не фали само једна, искуство и пракса показују да увек фали више од једне, али све остале се на волшебан начин поправе до саме седнице, а на седници дођемо до једне. (Некада су то и две-три, то зависи најчешће од тога чиме се баве родитељи ученика.)

Кад би се направила ваљана статистика у Србији, видели бисмо да готово нема ученика који на крају године имају само једну четворку, или ученика који су на граници да буду одлични, врлодобри; добрих и довољних скоро и да нема.

Као аргументи, ако уопште дођемо до аргумената, неретко се потежу социјални статус ученика, здравствено стање, доброта, поштење, послушност – у том случају креативност не изостаје, као ни атак на емпатију наставника, његову човечност и разумевање.

Дизачи руку обично изговоре да су они на страни детета – шта год то значило, из чега нужно произилази да они спасавају дете од предметног наставника.

Иако се природа и значај школског оцењивања огледају у његовим функцијама – педагошкој, психолошкој и социјалној, јасно је да горенаведени „аргументи” нису ни у каквој вези са поменутим функцијама.

Оцена није ни поклон, није награда – бар не би требало то да буде.

Оцена је повратна информација о оствареном учинку, њоме се вреднује померање према зони напредног развитка; међутим, она је и сведочанство којим се потврђује да је ученик савладао програм, што самим тим директно утиче на репутацију школе.

Е, ту је чвор!

Тај чвор несумњиво може разрешити ресорно министарство изменом правилника о оцењивању, екстерним вредновањем, већом и смисленијом контролом самог процеса оцењивања, а не само увидом у закључне оцене које су најчеће покриће за бројне неподопштине.

Спуштањем критеријума проблем се не решава, већ се умножава.

Хиперинфлацијом вуковаца демотивишемо ученике, и шаљемо поражавајућу поруку – сви сте исти.

Знам да ће ово многе разочарати, неке и расрдити, али главни подривачи нашег образовног система не седе ни у каквим конгресним и замраченим салама дуљем белога света, они седе у школама широм Србије.

Некима је фалила баш та једна оцена из методике, а некима из докимологије.

Када се сутрадан питате шта те кошта да даш двојку, онда се сетите да очигледно кошта много.

* Аутор је Душан Благојевић, наставник српског језика и књижевности.

Извор: Данас

Погледајте шта се дешава образовању. У последње време, нагласак је на оцењивању и деце и наставника, па се учење своди на припреме за тестове. А тестирања утичу како на судбину ученика тако и наставника.

То гарантовано уништава сваки смислени образовни процес. Наставник не може да буде креативан, маштовит нити да узима у обзир различите потребе ученика. Ученици, с друге стране, не могу да следе своја интересовања, јер морају да уче за сутрашњи контролни задатак. А од резултата тестова зависи и будућност ученика и наставника.

Бирократе које седе по канцеларијама нису лоши људи, већ раде унутар система чије идеологија и доктрине су изузетно штетне.

За почетак, не морате све време оцењивати људе… Они не морају стално бивати рангирани према неким вештачким стандардима. Сам систем вредновања је потпуно вештачки. Наставници се не рангирају према својој способности да помогну деци да остваре своје потенцијале и истраже своја креативна интересовања. Те ствари не подлежу тестовима.

Ви рангирате, али то је углавном бесмислено и само по себи штетно. Претвара нас у особе које своје животе посвећују бољем рангирању, уместо да чинимо ствари које су вредне и важне.

У основној школи то је веома разорно, што сам увидео када су моја деца била основци. Већ када стигну до трећег разреда, ствара се подела на глупе и паметне. Ако си сврстан међу глупе, онда те школа третира на потпуно другачији начин него кад си међу паметнима.

Замислите шта то чини деци. Она то веома озбиљно схватају, што је погубно за њих, а притом нема никакве везе са образовањем.

Образовање – то је развијање сопствених потенцијала и сопствене креативности. Можда нећете бити сјајни у школи, али ћете бити одличан уметник. Шта је лоше у томе? То је само другачији начин да живите испуњеним животом, да оплемените и себе и оне око вас.

Сама идеја рангирања је штетна. Она је део система који треба да створи тзв. „економског човека”. То је неко ко рационално калкулише како да побољша сопствени статус и своје богатство, не обраћајући пажњу ни на шта друго. Ко тежи да гомила материјална добра, јер је то оно што може да се измери. Ако сте добри у томе, онда сте рационална особа која доноси одлуке на основу чињеница. Повећавате свој „људски капитал” који можете да продате на тржишту.

О каквом то човеку говоримо? Да ли је то људско биће које желимо да створимо? Сви ти механизми – тестирање, процењивање, мерење, вредновање – присиљавају људе да развију такве особине… А такве идеје имају своје последице…

(Транскрипт дела интервјуа са Ноамом Чомским, датог магазину „Прогресив”)

Извор: www.detinjarije.com
Фотографија: www.popularresistance.org

✉ Прочитајте писмо које је Абрахам Линколн написао учитељу свог сина.

Данас мој мали син креће у школу – и све ће му онде неко време бити страно и ново и зато бих молио да будете нежни према њему. Он креће у пустоловину која га може одвести преко континената у авантуру коју ће вероватно пратити ратови, трагедија, патња. Такав ће живот захтевати веру, љубав и храброст.

Зато, драги учитељу, молим вас, ухватите га за руку и научите га ономе што мора знати. Научите га, али благо, ако можете. Научите га да на сваког непријатеља долази и један пријатељ. Мораће научити да нису сви људи праведни, ни искрени. Али научите га такође да на сваког лошег долази један херој, на сваког поквареног политичара један предани вођа.

Научите га да десет зарађених центи вреди много више него један нађени долар, да је у школи много часније грешити, него варати. Научите га како достојанствено да губи и како да ужива у победи када добија. Научите га да буде обазрив с обазривима, а недопустив с грубима. Научите га одмах да је најлакше надвладати насилнике.

Одвратите га од зависти ако можете и научите га тајни спокојног осмеха. Научите га, ако можете, како се насмејати када си тужан; научите га да сузе нису срамота; научите га да слава може бити и у поразу, а очај у успеху.

Научите га да се не обазире на цинике. Научите га, ако можете, чудесности књига, али дајте му времена да дубоко размишља о вечној загонетки птица на небу, пчела на сунцу и цвећа на зеленом брежуљку. Научите га да верује у властите идеје, чак и ако му сви кажу да су оне погрешне.

Покушајте мом сину дати снагу да не следи гомилу када сви то чине. Научите га да свакога слуша, али научите га такође, да пробере све што чује и задржи само оно добро што прође кроз сито истине.

Научите га да прода своје таленте и мозак најбољим понуђачима, али да никада нема цену свог срца и душе. Нека има храбрости да буде нестрпљив, нека има стрпљена да буде храбар.

Научите га да увек има узвишену веру у себе, јер тада ће увек имати узвишену веру у човечанство и Бога. Ово је велики захтев, али погледајте што можете учинити. Он је тако драг мали дечак, и он је мој син.

Извор: ucenici.info

Фотографија: pinterest.com