Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Frojd je još 1935. imao jasno definisan stav po pitanju homoseksualnosti. Svoje stručno mišljenje izneo je u pismu upućenom jednoj majci zabrinutoj za svog sina.

U ranom 20. veku, sve do seksualne revolucije šezdesetih, vladalo je vreme takozvane konverzivne terapije – popularne terapije u kojoj se nastoji da se homoseksualac preobrati u heteroseksualca, na niz krajnje neprijatnih i često bizarnih načina.

Na vrhuncu svoje popularnosti bio je takođe i otac psihoanalize, Sigmund Frojd. Nasuprot ovom poslednjem kriku mode u psihijatrijskoj praksi, Frojd je ostao čvrsti pobornik biseksualnog modela seksualnosti. Ovaj model postulira da svi ljudi svoj seksualni razvoj počinju od biseksualne osnove, budući da svaki pol fizički i psihički sadrži deo suprotnog pola. Potom bi se vremenom taj neodređeni libido oblikovao pod uticajem sredine i usmeravao ka jednom polu, uglavnom suprotnom.

Stoga je Frojd bio jedan od retkih psihijatara svog vremena koji homoseksualnost nije kriminalizovao, gledao kao bolest ili izvitoperenost prirode. Svoje stavove on pojašnjava u sledećem pismu.

9. april 1935.

Draga gospođo _________,

Iz Vašeg pisma sam zaključio da Vam je sin homoseksualac. Zanima me zašto ste namerno izbegli ovaj izraz dok ste ga opisivali. Homoseksualnost zasigurno nije prednost, ali nije ni nešto čega se treba stideti, nikakav greh, nikakva degradacija. Ne može se klasifikovati kao bolest. Mi je smatramo varijacijom seksualne funkcije. Mnogi ugledni pojedinci u antičkim i modernim vremenima bili su i jesu homoseksualci, a među njima je i nekoliko najvećih ljudi u istoriji (Platon, Mikelanđelo, Leonardo da Vinči itd). Izuzetno je nepravedno kriminalizovati homoseksualce – a i okrutno. Ako mi ne verujete, pročitajte knjige Havelok Elisa.

Kada od mene tražite pomoć, pretpostavljam da mislite na to da li mogu da eliminišem njegovu homoseksualnost i učinim ga heteroseksualnim. Odgovor je, opšte gledano, da ne možemo tako nešto da obećamo. Iako u nekim slučajevima mogu da se uspešno podstaknu nerazvijene heteroseksualne bakterije, koje postoje u svakom homoseksualcu, u većini slučajeva to više nije moguće. Bitno je pitanje starosti i drugih svojstava individue. Rezultati tretmana se ne mogu predvideti.

Ono što psihoanaliza može da uradi za vašeg sina je nešto sasvim drugo. Ako je nesrećan, neurotičan, inhibiran u socijalnom životu, razdiru ga konflikti, analiza može da mu pruži mir, sklad i ponovno funkcionisanje, nezavisno od toga da li će ostati homoseksualac ili ne. Ukoliko odlučite da ga ipak podvrgnete psihoanalizi – mada očekujem da nećete – morao bi da dođe kod mene u Beč. Ja nemam nameru da odlazim odavde. Međutim, nemojte zaboraviti da mi pošaljete svoj odgovor u svakom slučaju.

Iskreno Vaš i sve najbolje,
Frojd

P.S. Nije mi bilo teško da pročitam Vaš rukopis. Nadam se da Vama moje pisanje i engleski neće pasti teže.

frojd-1

 

frojd-2

Navedeno pismo došlo je pukim slučajem 1951. u ruke naučnika Alfreda Kinzija, čuvenog po prvim velikim studijama seksualnosti kod ljudi.

Dragi doktore Kinzi,

Ovim putem vam prilažem pismo jednog velikog i dobrog čoveka, koje možete zadržati.

Jedna zahvalna majka
Biće potrebne godine nakon Frojdove smrti da se izbore prava za homoseksualnu populaciju i da, tek relativno skoro, homoseksualnost u potpunosti bude izbačena iz psihološkog priručnika mentalnih bolesti, DSMIV.

Pismo preuzeto sa sajta lettersofnote.com

Izvor: Kultur Kokoška

Politički ekstremizam odlikuje fanatična uverenost da je njegova vlastita politika jedino ispravna, a da su ostale lažne, te da bi zastupnike drugih političkih opcija trebalo svim sredstvima privoleti prihvatanju jedne jedine ideološke istinite, ili ih, u ime uzvišenog cilja (Nacija, Klasa, Partija itd.), istrebiti sa lica zemlje. Ideološki ekstremizam, uprkos njegovim često makar deklarativno uzvišenim ciljevima (novi čovek, pravedno društvo itd.), po pravilu se ispoljava u vidu netolerantnog i nasilnog ponašanja (od diskriminacije, preko progona, sve do genocida). Videli smo tokom istorije, a posebno drastično u prošlom veku, kuda vodi isključivost i netrpeljivost u političkom životu. Ekstremizam počinje satanizovanjem, dehumahizovanjem političkog neistomišljenika, a završava se – istrebljenjem!

Desničarski politički ekstremizam u vidu nacionalsocijalizma, pokazala su rana psihološka istraživanja (From, Maslov, Adorno), povezan je sa autoritarnim tipom ličnosti (potisnuta agresivnost, obožavanje moći, grupni narcizam, antiintraceptivnost, kruto mišljenje, sklonost projekciji itd.). Kasnija istraživanja, međutim, otkrivaju da istu psihološku osnovu imaju različiti vidovi političkog ekstremizma, kako levi tako i desni, poput komunizama, fašizma ili verskog fundamentalizma. Njih karakteriše, pre svega, poseban način dogmatskog mišljenja, a ne konkretni sadržaj mišljenja (npr. konzervativnost, konvencionalnost). Ekstremisti su netolerantne, agresivne i autoritarne osobe (u smislu opšte autoritarnosti, a ne samo desne).

Psihološku sklonost ekstremizmu u srpskom narodu zapazio je još klasik naše etnopsihologije Vladimir Dvorniković. „Jugoslovenski čovek, po svojim duševnim dispozicijama, politički je ekstremist. Krilatica koje će njega da pokrene ima da bude određena i krajnje zaoštrena, pre svega slična bojnom pokliču, kadra da u njemu oživi i podigne ogorčenog borca. Što god je umereno, kompromisno, racionalizovano, ne može da razigra njegov politički temperament ili uopšte da potstakne njegovo dublje interesovanje”, zapaža naš etnopsiholog u svojoj Karakterologiji Jugoslovena (1990).

Empirijsko istraživanje autoritarnosti (Rot, Havelka, 1973) izvedeno kod nas (na uzorku srednjoškolske omladine) potvrđuje ovu ocenu jer otkriva izuzetno visoku autoritarnost (najviši skor u svetu na Adornovoj skali autoritarnosti, čak veći nego kod američkih zatvorenika!). Ovaj rezultat zabrinjava, bez obzira na to što se on može delimično objasniti metodološkim (F-skala nije bila standardizovana kod nas) i kulturološkim razlozima (patrijarhalna svest i drugačije kulturne norme).

politicki-ekstremizam-2

Psihološki profil političkog ekstremiste

Na osnovu brojnih istraživanja psihološke osnove različitih tipova političkog ekstremizma ovde ćemo dati skicu za psihološki profil nosioca eksremističke ideologije. Naime, izdvojićemo one glavne crte ličnosti, način mišljenja i uverenja političkog ekstremiste.

1. Osećanje osujećenosti i mržnja, bes i agresivnost prema neprijatelju

Ekstremisti su, po pravilu, ljudi čije su potrebe i želje hronično osujećene. Izloženi stalnim životnim stresovima (nezaposlenost, loš ekonomski i socijalni položaj), oni često postaju nervozni, hronično nezadovoljni sobom, uplašeni i besni. A ovakvo stanje ispunjeno negativnim, otrovnim i destruktivnim emocijama, često vodi netrpeljivosti, mržnji i iskaljivanju gneva na marginalnim društvenim grupama (manjine, žene, deca, homoseksualci).

Ličnosti koje su nesigurne, nezadovoljne svojim životom, imaju izrazito osećanje manje vrednosti i nizak prag tolerancije, pune su potisnutog besa, te na najmanju uvredu reaguju prekomernom agresijom. Ekstremne političke stranke zadovoljavaju ovu čovekovu potrebu za agresivnošću i destruktivnošću. One smišljeno, planski podstiču kod ljudi javljanje agresivnosti, pojačavaju je i usmeravaju u željenom pravcu, kako bi se ova potreba zadovoljila na društveno prihvatljiv način. Za ekstremiste je tipičan fenomen pomeranja agresivnosti (sa pravog ali nedostupnog izvora frustracije, na zamenski, društveno dopušteni objekt) i traženje „žrtvenog jarca” (neka nezaštićena grupa).

Mnogim ljudima su „potrebni neprijatelji da bi na njih usmerili frustracijsku agresiju. (…) Veoma je korisno da neko drugi bude odgovoran za moje neuspehe. Ponekad, jednostavno, najbliži ljudi na koje je frustracija usmerena, ponekad neki drugi koji su nam nanosili nepravdu, eksploatisali nas, varali, nisu nam dopuštali da raširimo krila i sl. Priznati da su krive naše vlastite mane znači izvršiti atentat na samog sebe. (…) S psihološke tačke gledišta neprijatelj je dobar pronalazak u borbi za samoodržanje”, piše Kolakovski (2005). Neprijatelj je posebno neophodan totalitarnim režimima. „Komunistički i fašistički režimi morali bi stalo da iznalaze neprijatelje prema kojima će usmeravati agresiju, i sami proizvoditi te neprijatelje u sve novijim i novijim kampanjama, čistkama i ubistvima; katkad su neprijatelji bivali stvarni, a katkad veštački stvarani. Agresija je bila nužna zbog mobilizacije masa, sugerišući im da je neprijatelj uzročnik svih njihovih nesreća i bede, da bi imali razloga za sve opresivnije vršenje svoje vladavine” (Mini predavanja o maksi stvarima, 2005).

Neprijateljstvo je posebno usmereno na one koji odstupaju od konvencionalnih propisa, ne poštuju društvene norme i ponašaju se nekonformistički. Svi oni koji su drugačiji (različito verski, nacionalno, ideološki ili seksualno orijentisani) predstavljaju metu besa, mržnje i agresivnosti. Ko je različit od većine, doživljava se kao izopačen, bolestan, nemoralan i samim tim je opasan po zdrav organizam nacije ili države.

Čoveku frustriranom, bez vlastitog identiteta, nesigurnom u svoju vrednost, koji je preplavljen strahom od slobode, smatra Sartr (1992), nedostaje neko ko je njemu podređen, slab i nezaštićen i na kome može nekažnjeno da iskali svoju agresivnost i bes. Antisemiti je životno potreban neprijatelj koga sa strašću želi da proganja, maltretira i, najzad, uništi. Antisemiti potreban je Jevrejin i da ne postoji on bi ga izmislio, zaključuje čuveni francuski filozof. Antisemitizam i ksenofobija, mržnja prema Jevrejima, Crncima i Romima je naročito raširena među siromašnima, čiji je socijalni status nizak, jer im omogućava da se u kolektivnoj histeričkoj mržnji osete nadmoćnim nad „nižom rasom” i istovremeno jednakim sa „pravim Francuzom” ili „pravim Nemcem”.

2. Submisivnost, obožavanje vođe, slepo pokoravanje autoritetu

Osobina autoritane submisivnosti predstavlja možda najbitniju odliku autoritarne ličnosti po svim istraživačima, od Adorna do Altmajera. Osoba sklona nekom vidu političkog ekstremizma, odlikuje se visokim stepenom bespogovornog podređivanja etabliranom, legitimnom i moćnom autoritetu, prema kojem ima nekritički, servilan odnos. Za takvu ličnost je karaktreristično da svet i međuljudske odnose opaža u ključu dominantan-podređen, a da za najveću vrlinu smatra slepu poslušnost autoritetu.

Pojedinac koji se utopio u neku antidemokratsku grupu, automatski je svoj lični suverenitet preneo na snažnog, energičnog vođu, kome je od tada slepo poslušan. Voljeni i obožavani Vođa dobija atribute božanstva, a značaj individue u grupi bledi i nestaje. Istina, dublja psihološka analiza pokazuje da se iza svesnog idolopoklonstva i ljubavi prema Vođi skriva potisnuta mržnja (koja postaje manifestna kada ovaj padne sa svog uzvišenog položaja).

3. Kompleks više vrednosti (potisnuto osećanje manje vrednosti), arogancija i prezir prema pripadnicima „nižih” grupa

Pripadnici ekstremnih političkih pokreta i stranaka imaju osećanje izuzetnosti i nadmoći jer pripadaju izabranoj, povlašćenoj socijalnoj grupi (naciji, veri, partiji, klasi, rasi) koja se bori za jedan uzvišeni, plemeniti cilj koji će ljudima doneti sreću, slobodu, spasenje. Istovremeno, oni osećaju prezir ili mržnju prema svima koji nisu izabrani, koji nisu deo elite čovečanstva.

politicki-ekstremizam-3

Psihološke analize, međutim, pokazuju da se iza prividnog osećanja nadmoći, ispoljenog kompleksa više vrednosti i grupnog narcizma, skriva duboko potisnuto osećanje manje vrednosti, nesigurnosti i anksioznosti. Njihova nadmenost, osećanje duhovne superiornosti i arogancija zataškavaju osećanje ličnog neuspeha i inferiornosti. Prema tome, uskogruda netolerancija, nije izraz njihove snage, već je, naprotiv, izraz duhovne nemoći, osećanja neadekvatnosti, nesigurnosti i lične inferiornosti.

U zapadnom društvu nije prihvatljivo otvoreno ispoljavanje ličnog narcizma, ali je prihvatljivo i čak poželjno grupnog narcizama. Tako, recimo, ako bi se neko otvoreno hvalio da je on najkulturniji, najpametniji, najbolji čovek na svetu, svi bi mislili da je lud. Ali, zato, ako neko kaže: „Moja je nacija najplemenitija, najkulturnija, najtalentovanija”, taj čovek ne samo da neće biti proglašen ludim, već će biti poštovan kao „pravi patriota” (From, 1979 / 1987).

4. Fanatizam, ostrašćenost i netolerancija

Pripadnici jedne crkve ili sekte vekovima su progonili one druge kao nevernike ili jeretike. Rezultat fanatične odanosti svojoj, pravoj religiji bili su netrpeljivost, mržnja, ubistva i masovni pogromi inovernika (Volter, 1763 / 2005). Ono što su u vreme Voltera bili verski ratovi, to su kasnije postali politički obračuni i progoni neistomišljenika od strane ideoloških ekstremista.

Ideološki sporovi i nemilosrdni, fanatični obračuni često su potpuno iracionalni, zasnovani na snažnim afektima i uverenjima, slepim za bilo kakve logičke argumente. Sartrova glavna teza je da antisemitizam nije gledište sa kojim se možemo racionalno sporiti. On dobro kaže da antisemitizam nije mišljenje, već je strasna, bolesna mržnja (Razmišljanja o jevrejskom pitanju).

U osnovi svake ekstremističke ideologije jeste strasna netrpeljivost, netolerancija, a to znači nesposobnost podnošenja različitog uverenja, mišljenja ili ponašanja. Ekstremisti smatraju da moraju voditi sveti rat, odlučnu i beskompromisnu borbu protiv svakog različitog načina delovanja, gledišta ili uverenja, proganjajući ga sve do potpunog zatiranja.

Pouzdana mera ekstremizma i netolerancije jeste nepodnošenje odstupanja od prihvaćenih konvencija i standarda, koje ide čak do užasavanje od svake različitosti. Entoni Gidens (1994) opravdano ukazuje da samo dijalog sa neistomišljenikom može da zameni nasilje u savremenom heterogenom, mulitikulturalnom društvu, u „svetu postojanih kulturnih različitosti”.

5. Preterano razvijen identitet grupe, plemenski mentalitet

Ekstremista ima hipertrofirano osećanje grupnog identiteta (nacionalnog, stranačkog, verskog), koji proždire sve ostale pripadnosti (profesiji, porodici). On ima osećanje apsolutne lojanosti svojoj glorifikovanoj socijalnoj ili političkoj grupi.

Pripadnik ekstremne ideologije ima izgrađen poseban tip grupnog identiteta. To je onaj koji Amin Maluf (2003) naziva monolitni, prost, isključivi identitet, kod kojeg je celokupni identitet ličnosti sveden, skresan, redukovan na samo jednu jedinu, suštinsku pripadnost, koja se kao dominantna izdvaja, apsolutizuje i obogotvoruje. Najčešće svodi se na etničku, klasnu, rasnu ili versku pripadnost, kojom se njegov pripadnik diči i maše drugima ispred nosa kao crvenom maramom. Neko može biti samo hrišćanin ili musliman, Englez ili Srbin. Ne priznaje se mešani identitet, jer je nečist. Po ovoj simplicističkoj koncepciji identitet je ne samo monolitan, čist nego je, s obzirom da je rođenjem, sudbinom i krvlju dat, ujedno i nepromenljiv.

Ovaj plemenski identitet, koji je izvor fanatizma, ksenofobije, netrpeljivosti i zavada, Maluf naziva ubilačkim identitetom. On ga tako naziva s obzirom da opisana koncepcija „koja svodi identitet na jednu jedinu pripadnost, navodi ljude na pristrasno, sektaško, netolerantno, zapovedničko, a ponekad i samoubilačko ponašanje, i pretvara ih suviše često u ubice, ili u pristalice ubica. Njihova vizija sveta je iskrivljena i izvitoperena”. Ona je crno-bela, isključiva, manihejska, u kojoj postoje samo dve strane, dobri i zli, anđeli i đavoli.

6. Dogmatizam, rigidno, crno-belo mišljenje

Dogmatizam je crta ličnosti, a manifestuje se u dogmatskom mišljenju, netolerantnosti prema drugačijim shvatanjima, slepom verovanju mišljenju autoriteta i prihvatanju predrasuda i stereotipija.

Dogmatsko mišljenje je nekritičko, kruto mišljenje koje ne trpi prigovore i zabranjuje sumnju, kritiku i proveru. Ono je suprotno racionalnom saznanju, koje se zasniva na činjenicama, logičkim dokazima i podložno je kritici. Ovo mišljenje ne počiva na razumu, već na bezuslovnoj veri u dogmu, te je suprotno je istraživanju, skeptičkom i kritičkom mišljenju. Dogmatsko mišljenje je karakteristično za autoritarnu ličnost, koja veruje da je jedino tačno, ispravno mišljenje one grupe kojoj ona pripada.

Ekstremisti imaju pojednostavljenu sliku sveta, skloni su dogmatskom mišljenju i imaju zatvoreni um. Prema Miltonu Rokiču zatvoreni um odgovara opštoj autoritarnosti, a čini ga sindrom sledećih osobina: zatvoren, čvrsto povezan sistem verovanja, nekritično odbacivanje suprotnih stavova, kao i pristrasnost u saznavanju (o pozitivno vrednovanim objektima zna se mnogo, a o negativno – malo). Kod dogmatskih osoba, saznanja i stavovi su pod uticajem spoljašnjeg autoriteta i strasti, a ne logičkih argumenata i kritičkog traganja za istinom (Rokeach, 1960). Dogmatski, krajnje pojednostavljen način tumačenja sveta pomoću prostih kognitivnih shema ima svoj izvor u potrebi za sigurnošću i izvesnošću, kao i u potrebi da se od anksioznosti zaštiti slabo i ranjivo jaTakvi pojedinci, pravi vernici, koji suvuše kruto veruju u dogme, zapravo nesvesno sumnjaju i onda tu svoju sumnju guše i suzbijaju fanatičnom verom i progonom neistomišljenika.

politicki-ekstremizam-4

7. Sklonost stereotipima i predrasudama i progon „neprijatelja”

Ličnost sklona ekstremnim, nedemokratskim i jednostavnim rešenjima, po pravilu, odlikuje se manihejskim pogledom na svet, odnosno mišljenjem u ekstremnim, grubim, crno-belim kategorijama (dobar-zao, pametan-glup, prijatelj-neprijatelj). Po njima nema mišljenja u nijansama, finesama, kao što nema kompromisa u politici i međuljudskim odnosima – ili si patriota ili izdajnik, snažan ili slab, normalan ili nenormalan. Između ovih oštro podeljenih i suprotstavljenih kategorija nema sredine, nema tananih razlika u stepenu. Ko nije sa nama, taj je protiv nas, taj je neprijatelj.

U stereotipnoj, uprošćenoj viziji ektsremista postoje samo naši i njihovi, kao dve zaraćene vojske. Mi smo dobri, kulturni, pametni, miroljubivi, pravedni, časni, oni su rđavi, glupi, primitivni, nečasni, agresivni, pakosni, nepravedni itd. Mi smo ljudi, a oni su neljudi, varvari, demonska bića, zveri.

Neprijatelj je neophodan da bi se opravdalo rđavo stanje u vlastitoj zajednici (on je izvor svih zala), ali i da se na njemu isprazni nagomilana agresivnost, kako bi se sprečilo pražnjenje agresivnost unutar grupe. Ovu funkciju neprijatelja lucidno je uočio i tvorac psihoanalize, koji analizirajući grupnu agresivnost boljševika, kaže: „Možemo se razumeti zašto pokušaj izgrađivanja nove komunističke kulture u Rusiji ima za psihološku podršku proganjanje buržuja. Zabrinuto se pitamo šta će sovjeti uraditi kada istrebe buržuje” (Frojd, Antropološki ogledi, 2005).

Stereotipi kao dominantne kognitivne strukture upravljaju opažanjem, saznavanjem i sticanjem iskustva kod osoba koje misle crno-belo. Ovi stereotipi se obrazuju još u detinjstvu kao rezultat nekritičke generalizacije, ograničenog iskustva i saobražavanja mišljenju većine (Lipman, 1997). Čovek ima potrebu da pojave složene stvarnosti, zarad lakšeg upoznavanja i uštede energije, uprosti i svede na opšte shematske karakteristike, po cenu iskrivljavanja, simplifikovanja i falsifikovanja stvarnosti. Stereotipi su, kaže Kolakovski (2005), „sponatno uobličena, kvaziempirijska uopštavanja” koja se „ne daju korigovati kasnijim iskustvima”. Oni imaju funkciju da povuku granicu mi-oni, da homogenizuju vlastitu socijalnu grupu i da izgrade grupni identitet. Stereotipi pomažu da se pojedinac lakše i uspešnije identifikuje sa svojom grupom (kojom se ponosi) i da se distancira od drugih.

Mnogi ljudi, a posebno ekstremisti, s lakoćom uopštavaju: Crnci su zapalili…, Jevreji su oteli…, Srbi su poklali… Oni izriču sudove zasnovane na predrasudi da su čitavi narodi lenji, glupi, podmukli ili genocidni, a takvi sudovi često vode do masovnih zločina. Ovakvim načinom govora se učvršćuje isključivi, plemenski identitet, koji se gradi na mržnji i netrpeljivosti prema onom drugom, tako jača ubilački identitet i formiraju se ljuti fanatici, ksenofobi i rasisti.

Zmijski jezik, jezik mržnje, kritike, osude, neophodno je zameniti jezikom saosećanja, razumevanja i poštovanja, ako hoćemo da konstruktivan dijalog i produktivan način rešavanja sukobe sa drugim ljudima, smatra Maršal Rozenberg (2003). Ovaj psiholog se umesto nasilja, koji promovišu predstavnici političkog ekstremizma, zalaže za jedan nenasilni model komunikacije.

Nek komšiji crkne krava>>

Žarko Trebješanin

Izvor: kczr.org

Šekspir je pokazivao neverovatno interesovanje za čoveka i ljudski um; zanimao ga je čovek onakav kakav je zaista, ogoljen, demaskiran – čovek u svojoj biti i istini. Zagonetka o čovekovoj prirodi navela je majstora pisane reči da prevaziđe larpurlatističke granice književnosti i ozbiljno prodre u polje psihologije, i to ne na nivou jednog pesnika koji se tek usputno zagledao u ljudsku psihu, već je, pogotovo za ono doba, bez premca i gotovo sa preciznošću nauke i sposobnostima briljantnog psihologa, pretekao, verovatno sasvim slučajno, nenamerno, nauku o čovekovoj psihi, koja je usledila mnogo nakon njegovog vremena.

Šekspirove drame objasnile su, ali i dovele u još veće pitanje, ono o čemu polemišu naučne studije na polju psihologije. Književnost, svakako, treba da ima terapeutsko dejstvo, ništa manje nego psihologija; ove dve oblasti vrlo često govore o istom, samo što književnost to čini jezikom umetnosti, lepom rečju, opisujući ono individualno, a psihologija jezikom nauke, uopštavajući tipologijom.

hamletU Šekspirovim dramama tragedija se rađa i razvija unutar čovekove ličnosti; čovek je sam uzrok svoje tragedije, te od njegove snage  zavisi ishod, krajnja sudbina ludila, koje je, kako nam je otkrio Šekspir, uvek uz nas i pritajeno čeka priliku da zauzme mesto zdravom delu naše psihe. Fenomen ludila bio je posebna, jaka inspiracija za pesnika; nikada kao posebna, izdvojena tema, ali veoma čest motiv, i to onaj od presudne važnosti. „Jedan od brojnih Šekspira kojima se ovde bavimo svakako je i psihoanalitički Šekspir” (Zorica Bečanović Nikolić, Šekspir iza ogledala). Ludilo u Šekspirovim dramama i, uopšte, psihu njegovih junaka proučavali su brojni književni kritičari, ali i psiholozi, psihoanalitičari i psihijatri, svako na svoj način.

Upravo zbog interesovanja za esencijalno važna pitanja, koja prevazilaze prostorno-vremenske okvire, pa tek onda zbog lepote jezika i stila, Šekspir je i dan-danas savremen i sveprisutan, međutim nedokučiv i dalek.

Ludilo, izjednačeno sa isceljenjem, spoznajom istine i smrću, onda kada je stvarno, a ne odglumljeno, ne manifestuje se kao posledica mentalnih promena u čovečjoj psihi, već kao rezultat dubokih emotivnih potresa. Ljudi koji podlegnu ludilu menjaju se pod uticajem šoka, ali im razum ne nastrada u potpunosti, te vrlo često svojoj okolini odaju utisak pribrane i zdrave osobe. Zato nam Hamlet i kralj Lir vekovima ne dopuštaju da dokučimo jesu li žrtve ludila ili nisu.

Šekspira je zanimao čovek u svojoj celovitosti, onakav kakav je uistinu. „Često se kaže da je Šekspir bio briljantan psiholog, a njegov uvid u ljudsku prirodu i, posebno, postojeće tipove, nema premca. On ljudskom umu pristupa i kao naučnik – interesuje ga kako funkcioniše, koje su mu komponente i kakva je njihova interakcija. Kao i kod Montenja, njegova psihologija je naturalistička, daje sliku ljudske psihološke prirode, otvorena prema svim pojavama u svoj njihovoj raskoši i složenosti, ne uslovljenosti dogmom ili ideologijom, verskom ili naučnom” (Šekspir iza ogledala). Međutim, Šekspir nam ne predstavlja psihologiju svojih junaka kao naučnik, kao lekar; on nam pruža mogućnost da produbimo shvatanje o sopstvenoj prirodi. Njegove drame ne predstavljaju samo fenomen ludila već i proces njegovog čitanja. Na pozornici se dešava ono o čemu nauka raspravlja godinama unazad.

U Šekspirovo doba ljudi od nauke verovali su da je ludilo posledica poremećaja ravnoteže telesnih tečnosti ili poretka zvezda, ili da zvezde utiču na telesne tečnosti. Najrasprostranjenija je bila teorija o telesnim tečnostima, ideja koja vodi poreklo od grčkih filozofa, koji su verovali da se svet i sve materije u njemu sastoje od četiri elementa: zemlje, vode,  vazduha i vatre. Po rimskom lekaru Galenu, ova četiri elementa javljaju se u ljudskom telu u vidu četiri tečnosti: krvi, flegme, kolere (poznate i kao žute žuči) i melanholije (poznate i kao crna žuč). Tečnost koja preovladava može da utiče na čovekovu ličnost. Kolerik, ili osoba u kojoj je previše kolere, lako se razdraži ili razbesni. Osoba u kojoj dominira flegma ne da se lako poremetiti. Melanholik, ili osoba sa previše crne žuči, sklona je depresiji. I danas koristimo ove izraze, mada se oni sada odnose samo na ćudi ili ličnosti, a ne na tečnosti za koje se mislilo da uzrokuju ove osobine.

U srednjem veku smatralo se da su psihički obolele zaposeli demoni ili zlodusi. Ova ideja nije sasvim iščezla ni u Šekspirovo doba, iako su joj se lekari suprotstavljali. Šekspirovi savremenici smatrali su da ludilo izaziva đavo. Prizivan je Sveti Vid, pribegavalo se vradžbinama, nosile su se amajlije… Recimo, Ser Teodor Majens, lekar tri engleska vladara, verovao je u natprirodne sile u lečenju ove i drugih bolesti. Jedan od najčešćih načina lečenja u Šekspirovo vreme bilo je bičevanje…

Nasuprot učenju i praksi svojih savremenika, Šekspir u svojim delima pokazuje verovanje da je ludilo bolest uma i da je izlečivo medicinskim sredstvima, uz pomoć stručne nege, bez borbe protiv mračnih sila i satanizma… U njegovo vreme nije bilo istinskih stručnjaka u oblasti medicine niti knjiga na temu medicinske psihologije; utoliko više obim i preciznost Šekspirovog medicinskog znanja izaziva čuđenje i divljenje. „U vezi sa psihologijom, moderne istraživače još više zapanjuju vizije pesnika. Američki duševni lekar iz devetnastog veka, dr Brigam, rekao je da je sam Šekspir za njega podjednako velik psihološki kuriozitet kao i slučajevi na kojima je radio u mentalnoj bolnici Utika. Tamo je sreo puno Šekspirovih likova” (Nataša D. Šofranac, Motiv ludila kod junaka četiri velike tragedijeVilijama Šekspira – Hamlet, Magbet, Otelo i Kralj Lir).

Ludilo se kod Šekspira, onda kada je stvarno, a ne odglumljeno, javlja kao posledica emotivnih potresa. Emocije su u stanju šoka, ali razum uglavnom ostaje netaknut. Na primer, mentalna snaga starog kralja Lira se nikada ne gubi u potpunosti, on uvek ima da kaže nešto istinito i mudro. U jednom trenutku smo čak svedoci njegovog delimičnog ozdravljenja. Za Hamleta ni u jednom trenutku nismo sigurni da li je njegova gluma prerasla u pravo ludilo ili mu je um još uvek bistar i zdrav.

Kod Šekspira su kategorije „normalnog” i „bolesnog” relativizovane i izmeštene. Ludilo njegovih junaka predstavlja devijaciju u socijalnom smislu, koja je posledica velikog emotivnog šoka. On nam pruža priliku da upoznamo junake kao psihički zdrave i uravnotežene osobe. Neki od njih se u to stanje vrate s vremenom, a kod nekih se ludilo stapa i meša sa zdravim razumom. Stalno, naizmenično smenjivanje različitih stanja dovodi do pitanja – da li je ovde reč o ludilu ili je ludilo dobro odglumljeno, da li i kada glumljeno ludilo postaje ono pravo. Ne mogavši da pronađemo siguran odgovor, svi na kraju pronađemo svog Hamleta i svog Lira. Hugo Klajn je bio u pravu kada je napisao: „Mi možemo tvrditi da analiziramo Šekspira; no istina je da Šekspir analizira nas, od svog davno prošlog vremena do dana današnjih i budućih” (Šekspir i čoveštvo).