Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Оне речи

Моје изненађење није било мало кад су ме први пут малобројни читаоци, који су уосталом по службеној дужности дошли у додир с мојим списима, врло благонаклоно упозорили да псујем у текстовима. Неки су на то указали искрено, питајући се и питајући ме зашто се служим тим необичним и недозвољеним текстуалним средствима; други, старији, отворено сугеришући да тако не приличи: они разумеју егзибиције савременог стила, нису фанатици академског антижанра, али се ипак одвајкада знало да само протуве псују, а добар дечко попут мене не треба тиме да се служи када уосталом, подилазећи нису пропустили да додају, сасвим убедљиво и живописно, и без псовки казује оно што има да каже.

Будући да сâм уопште нисам налазио разлог таквој оцени свог писања, а било ми је непријатно да противречим и заузимам, како се то некад говорило, „одбранашки став”, покушавао сам накнадно да установим примере властитих текстуалних непочина. У једном тексту се радило о одређеном филозофском гесту, или гесту одређених филозофа који „шире ноге за пенетрацију истине”; у другом о, мислим Сократовој, „просвећеној зајебанцији”. Касније ми се један пријатељ поверио да никако не може да ми опрости што се у једној мојој књизи налази и „сношка”. Сетио сам се да је у истој тој књизи коректорка, која је иначе одлично одрадила свој посао и тек понешто означила жутом бојом, једино реч „курац” обележила дречаво црвеном, црвен бан ваљда да буде; пошто није било даљих упутстава, оставио сам тако како је, само сам скинуо то црвенило, да стојко стоји у уосталом контексту народне изреке која га узима за свој део.

Ништа од тога, међутим, као што се из наведеног види, није била псовка. Никога нисам отерао у пичку материну, нити сам му сугерисао да чини блудне радње на начин на који бих из неког разлога требало да мислим да му не одговара. Вероватно нисам изрицао очекиване безубе речи, па су оне које јесам идентификоване као „ружне”, непристојне, опсцене, у сваком случају неприкладне за једно ипак теоријско дело и одговарајућег аутора. Иако сам дакле, према властитом саморазумевању, писао тако рећи сасвим „нормално”, како сам умео и према мом слуху најскладније, најсмисленије што се могло, стварно не идући чак ни за ефектом, за скандалом, за провокацијом, напротив, више за прецизношћу, више управо следећи аргументативна уланчавања, ипак понеке речи, изгледа управо оне које поткрепљују веродостојност израза, без обзира на склопове у којима се јављају, морају бити препознате као псов(ач)ке, изгледа да је довољно да се појаве да би штрчале, сметале, да би се приметило да им, ако игде и јесте, ту није место.

Моје разумевање ружних и уопште речи, закључих, иако сасвим белодано и општеприхватљиво уколико се иоле размисли, у пракси се испоставило да ниуколико није тако уврежено како ми се чинило. За мене одавно нису постојале „ружне речи”, па сам из те „слободе” писао; за многе су, изгледа, оне забрањене чак и кад се прича о оном означеном које означавају. Моја пријатељица која уређује овај темат је умела одлично да нагласи да су њој ружне речи, чини ми се, оне које имају вишак тврдих сугласника. Сâм бих рекао да ружноћу ружних речи диктира псовачки контекст у који се стављају, а да није случај обрнуто, да дакле не постоје ружне речи унапред, да не постоји ниједна посебна, самостална ружна реч, а да то свакако нису оне које имају гениталне референце, али да постоје случајеви у којима оне звуче ружно, изговорене су на ружан начин, граде ружне склопове. Као и да, уосталом, лепо и ружно, нарочито (под)разумеване на тај једва шверцовано моралистички, односно цензорски начин, уопште нису једино по чему ваља мерити успешност изговореног или написаног.

Ослобођење изгледа никад није ни мала ни широко распрострањена ствар, па је тако и са слободом, ако се тако може рећи, за детабуизацију читавих сектора речи, за одступање од (само)наметнуте забране и преступање у неспутан и утолико нормалан, друштвеном нормом неинфициран говор изван ње. Индикативно је већ да се за речи које су проглашене ружним увек мора тражити алиби – за друге не, или само изузетно – да ако и постоји добра воља да се допусте, увек је неко правдање у игри, увек, као испрва са голотињом на филму, мора да се доказује неки уметнички или други разлог баш њихове употребе. Уместо тога, привлачним, поштеним, плодним и тако рећи на дохват руке се чини једном за свагда усвојити отворену објаву: ружне речи, односно оно што се подразумева под њима, нису псовке и не треба да буду проказане. Упркос убедљиве пожељности позиције која би била ранвнодушна према унапред одређеној ружноћи или лепоти речи, извесног индиферентизма према профаном, простачком изражавању, и препуштања да се покаже успешним или неуспешним, да се само избламира ако је с ма ког разлога недовољно или недостојно, неизбежним се међутим ипак чини и признање да се идентификовање, процењивање, квалификовање и дисквалификовање ружних речи показало у тој мери постојаним да нема много шансе да ускоро или икада буде напуштено. Разлог је једноставан: и речи потпадају под режим политике, макар оне језичке, а по свој прилици и сва сила односа моћи, потчињавања, господарења, администрирања такође стоји иза или изнад тога. Можда је илузорно и посмислити да може бити другачије, као што је свакако јалово поступати као да већ није другачије.

Ратови језика

Прве трагове о организованом диспуту око слободе језика или рата за језик ослобођен оног одозго, књижевног нормирања, с једне стране, или за књижевни језик ослобођен неприличности, с друге, можда можемо да пронађемо у прилично оштром разграничењу вулгарног и класичног латинског језика, што ће рећи пучког, народног, обичног говора и оног префињенијег, рафиниранијег и дакле филтриранијег. У потоњем су псовке забележене само у сатирама, чија је књижевна вредност ионако била вазда сумњива, и, наравно, у ученим дискусијама о актуелним, па и ружним речима; иначе су речи које су препознаване као псовке, оне обсц(а)ена, опсцене или непристојне, биле сматране неприкладним за јавну употребу као импроба, оне лошег укуса, недостојне или чак несвариве.

На домаћем терену се први круг тог спора око култивисања језика одиграо иза 1818. године, по изласку Вуковог Српског рјечника истолкованог њемачким и латинским ријечма. У њему се налазило, како је и било намеравано, све што се иначе у народу користи. Поред „псовања”, „псовача”, „псовачице”, „псовке”, ту су се сместиле дакле и три посебно за будуће нападе изазовне а за саме псовке продуктивне и, мислило се, обавезујуће, управо конститутивне речи. Оне су се односиле и вазда се односе на женски и мушки полни орган, те на њихов сусрет.

„Пичка” је била заступљена у завидно широком спектру варијација и изведеница: „пица”, „пичење”, „пичетина”, „пичурина”, „пичица”, „пичкар”, односно „пичкарош”, као и две, данас прилично далеке изреке које садрже понеку од тих речи. Ту је и неизбежни „курац”, са само једном варијацијом – „курат” – али неминовно близу „курве”, „курвања”, „курвара” и уопште тог склопа, насталог уосталом од генитива куръве прасловенског курy. Најзад, околишу „јебања”, односно „јебанија”, како се родно коректно нуди алтернатива, јер је „јебанија” женског рода, те готово истозначног „јебуцања”, посвећен је импресиван простор: нижу се пре свега дивне и нажалост архаичне речи на ту тему, „јеб” и „јебаоница”, потом сасвим до савремености преживеле „јебац” и „јебач”, а нарочито „јебачина”, па готово дирљива „јебица” и њена аугментиративна варијанта „јебичина”. Употреба глагола – чувеног глагола, испада јединог глагола или Тhe глагола, јер је понекад довољно рећи „глагол”, нарочито када му се брани употреби, да се одмах зна који је тај један на који се увек мисли – дата је према тадашњем правопису и јавља се у облицима „јебати се”, односно – ако свратите позорност на акценат постаће милозвучно – „јебити се”, а потом и „јебуцати” и „јебуцати се”. Глаголске одреднице су опремљене и илустрацијама из обичајног или песничког народног језика: „Јебао би гују у око”: „Ко се јеби, лијепо се гледи” и „Ој ти секо секуцала! / Је си ли се јебуцала? – Како би се јубуцала, Кад још ни сам ни бруцала”.

Уследио је напад, између осталих, митрополита Стефана Стратимировића, Јована Стерије Поповиће, Јована Хаџића, по два основа. Један је био увођење латиничне јоте, а други, наравно, појава скарадних речи и изрази. Вукова одбрана од првог напада је остала позната и по томе што би наречени Јован без јоте био ован. Али пред другим нападом није имао тако довитљиву досетку, мада би се могла замислити, рецимо да без онога на шта се односе скарадне речи уопште не би било ни њихових критичара. Уместо тога, Вукова апологија пред оптужбама да у његовом Рјечнику има речи којима није место ни у једном речнику је све време остала врло озбиљна, све време се позивала на аргумент аутономије и неутралности науке, на то да његово дело хоће да буде слика народног живота и народних обичаја, да хоће да остане етнографско а не (само) лексикографско штиво. Вуково инсистирање на, тако рећи, неселективном емпиризму у приступу језику је ипак наишло и на један отпор којем није могао сасвим да одоли, на чак спор са према њему иначе необично благонаклоним и стрпљивим Ђуром Даничићем, што је најзад исходовало избацивањем понеких, не свих него само дословних преноса и уноса оних безобразлука који су највише „боли очи” из другог, такође бечког издања Рјечника из 1852. године.

У обиљу све пикантнијих и фреквентнијих псовки, када ове три речи и даље остају стожерне али не тако неизоставне, конститутивне и продуктивне какве су биле, могло би се учинити да би нам било лакше него раније да прихватимо да речи нису криве. Могло би се такође учинити да је коначно изгубио на снази увек изнова понављан и у увек, најблаже речено, неубедљив покушај да се оправда и афирмише разликовање, ето, несумњиве опсцености, безобразлука, непристојности (изговарања) „јебања”, „курца” и „пичке” и, с друге стране, управо корелативне прикладност реферисања на њих медицинским еквивалентима. Врага. Истина је додуше да је, упркос жилавости отпора, известан степен либерализације од римских или Вукових времена постигнут. Али то важи углавном тамо где је можда најмање битно, у продору колоквијалног говора у јавни говор.

Када је реч о високој култури, она се као и раније, или као никада раније, можда и као одговор на „побуну маса”, дичи лексичким чистунством и од стражара тако постаје гробар језика. Изоштрених чула за саму могућност ма какве и с ма ког разлога инфекције профаним, она постаје аутистична форма без садржаја или са садржајем који шлајфује увек унапред прописани напев и слепа за разлике у „профанизацији“: слепа за читаве категорије израза и начине изражавања које је, можда и самог ученог језика ради, потребно као антисклеротик и антиседиментик увести у њега. Многи речници и данас искључују „вулгарности”: Oxford English Dictionary је на пример тек 1972. године први пут у свој састав укључио F-word и C-word, речи „Fuck” и „Cunt”. Национална Кампања за право псовање, једна нарочито симпатична пропсовачка британска формација, издала је тим поводом изјаву која гласи: „Били бисмо гомила лажљивих пизди ако не бисмо рекли да смо били потпуно јебено одушевљени”.

Биполарни светови

Лексичка легализација тешко да је међутим сама собом знак одустајања од ан блоц искључивања одређених класа речи из речника, уосталом врло ненаучног, пучког, лењивог и патерналистичког искључивања. Али је можда почетак одустајања. У језикословљу које је пажљивије према „дивљој књижевности” већ је, или је замисливо да буде, усвојена вредносно неутрална и недискриминативна разлика између ружних речи, поганих или прљавих речи, гадних или гнусних речи – термини којима су, као и „вулгарнима” и „опсценима”, речи почеле да се означавају уосталом тек у деветнаестом веку – а све њих заједно од клетви, псовки, нагрда, хуле, непоштовања бога или личности, те преступничког, оштрог, погрдног, исквареног или „зрелог” језика одраслих.

Није неопходан принчевски пољубац, довољан је поглед без омразе лингвиста и лексикографа, да би се рашчинило проклетство ружних речи. Оне међутим неће по рашчаравању аутоматски постати лепе, принцезасте; само ће у најбољем случају престати да постоје у илегали. Псовке ће пак увек наставити да постоје као својеврсни вербални деликт јер су, оправдана или не, али свакако вербална агресија, јер су свакако чин, а можда и злочин. Речи не могу бити ружне само зато што се користе у псовкама. Псовке могу бити ружне, али могу бити и духовите, заносне, убедљиве. „Уметност треша” и „респиритуализација профаног” могу и треба да постоје, таман колико и уметност било чега другог и таман колико је успешан уметнички, односно дискурзивни захват у случају респиритуализације; расправа о (не)могућности њиховог постојања уопште није, како је изгледало, „бескрајна дебата која се не може добити”. У сваком случају, псовке не могу бити ружне због ружних речи које увозе, већ су радије, у моралном смислу који се вага при процени њихове „ружноће”, оне те које производе ружне речи због своје псовачке интенције.

После ових изненадних објава, степен чије аподиктичности је обрнуто пропорционалан степену иронијске резерве унетог у њих, намера ми је да приступим специфичној анализи псовки, под једном дакле, чини се, уопште не тако храбром а зачудо и даље претпоставком која изазвива страх, претпоставком да су „курац”, „пичка”, „јебање” и још понека саблажњива реч нормалан део вокабулара. Те речи прецизно одређују оно на шта реферишу и немају заправо никакав вишак значења, него се, за разлику од рецимо „слободе”, „поноса” и „угњетавања”, несумњиво завршавају на границама онога што казују. А, опет и истовремено, никада нису схваћене као да значе само то што казују. Прво ћемо анализовати ону реч која се тиче онога што се еуфемистички назива „глагол”, а онда ћемо прећи на оне које се граде на именицама.

У ствари, може се рећи да је псовање „би-фокусиран језик”, утолико што његову главну структуру чини, у зависности од намере говорника, центрирање било на глагол, када се ради о императивној псовци, било на именицу, када говоримо о дескриптивним псовкама. У императивима, као у „јеби се”, постоје обавезна два елемента: главни глагол и реч обраћања. Код дескрипција, опет, детектује се најмање главна именица и обраћајућа реч, као у „Пичко једна”. Постоји наводно и „специјални фокус”, када се комбинују и дескриптив и императив, односно када се и именица и глагол употребљавају да би се псовало: „Јеби се, пичко једна”. То су основе, које када се савладају, псовач почетник може да напредује ка сложенијим конструкцијама. У свакој од њих, међутим, уочићемо мада нећемо посебно наглашавати: проблем који имамо са сексом, са његовим прећуткивањем, одгуривањем и реципрочним вазда мишљењем о њему и асоцирањем на њега, преноси се и у лексичку раван.

Та раван је наравно богатија и варира од језика до језика. У једном прегледу доминирајућих пунктова псовања по језицима стоји да су у енглеском то секс, измет, сексуалност са посебним нагласком на хомосексуалност, инцест, зелотизам, фанатизам и предрасуде; у руском – секс, морални и религијски табуи, те измет и непоштовање ауторитета; у немачком – изједначавање људи и животиња, секс, измет, предрасуде и фанатизам; у француском – секс, измет, религија, расизам; у италијанском – бласфемија, секс, лично вређање, нарочито мајке; у шпанском – секс, инцест, хомосексуалност; у јапанском – кршење правила пристојности; у кинеском – секс, вређање родбине. Упркос овој подели која и са побрајањем и са разврставањем материјала очито има проблем, верујем да су овде издвојене оне релативно константне теме псовки које се, не само у нашем језику, образују око три или четири соматски препознатљива стожера.

Антиномија убојитости

Психолог Бошко Поповић, који се бавио психологијом морала, теоријама личности, метафизиком зла и организацијом здравства, учествовао је, према властитом казивању, и у једном истраживању, изгледа међународном, које је настојало да уђе у траг настанку и функцији псовки у оном облику које су попримиле. Прво је покушао, сећам се, нама студентима, да представи неоснованост саморазумљиве употребе „глагола“ у псовкама. Наводно се неуспешно трудио да објасни неком пољском колеги тако рећи елементарну псовку: „Јебем ти матер”. И професору Поповићу је било стало да илуструје континуирани зид неразумевања на који је наилазио. „А је ли то значи да је мајка ономе кога псујете много лепа?”, наиван, каквим је представљен, пита Пољак. Ма не. „Добро, разумемо, можда само у том случају не, али ви се не заустављати на мајци; када јебете неком сестру, мора бити да је барем она млада и лепа?” Ништа он не разуме. И с правом не разуме. То је ваљда требало да буде поента. Зашто би се нешто заиста лепо, макар принципијелно и потенцијално, као што је јебање, везивало за ружне не речи, него осећања према неком, зашто би му се тиме хтело наудити, увредити га или проклети?

Овде је неколико ствари у игри. Прво, није реч само о јебању, него о срамоћењу неког јебањем његових ближњих. Друго, оно на шта се желело с правом указати, да јебање није ружно, још увек не значи да ружна намера не диктира контекст одигравања, што је уосталом пречесто случај свуда, осим можда у пољском. Није се замолило за дозволу да се води љубав с нечијом мајком или сестром или обзнанио афинитет према тој идеји, мада и тада питање зашто тако блиском сроднику, него је акт стављен у презент и то да би се наудило, да би се изразила одбојност, одвратност, ниподаштавање, да би упутиле најгоре жеље мајчином/сестрином сроднику. С друге стране, то не значи да еуфемизам „вођење љубави” – или неки други који би иоле пристојно звучао, „копулација”, „сношај”, „имање односа” или „бивање интимним” (опет резервисане радње широког спектра за само једно) – не звучи горе или у сваком случају смешније него директно именовање. Али за боље и мање смешно звучање потребно је заправо не псовати, нити зломислити, него узимати, тако рећи, речи за реч. У конкретном случају, потребно је демонополисати реч „јебање”, која је једном и можда неповратно придржана само за говорну покуду и њене варијације.

Наивност ту не решава проблем, али га објашњава. Упутно је и можда просветљујуће на тренутак одвезати сексуалност и агресију и оспорити и псовке на тај начин, али би било прилично бесмислено, не толико на нормативној колико на емпиријској равни, негирати ту везу о којој је уосталом много и неретко разложно писано. И чак бисмо после тих сведочанстава могли или морали рећи и више: није реч о пукој спољашњој вези, него радије о сродности, о узајамном прожимању које увек отежава раздвајање или га чини макар понешто такође насилним; реч је о томе да можда опет тек оне никада до краја ухватљиве намере одлучују, да допуштени облик и степен насиља који сексуалност поприма јесте, као већ и у покојим законима, ствар консензуса у сексуалној комуникацији, ствар истраживачке праксе или фаталности коју једно приближавање поприма и да уопште није лако чак ни представити до које границе – телесног уопште или чак и још даље? – оно остаје сексуално.

Ако тек извесним мање или више натегнутим проширивањем значења може непротивречно да се тврди да је свака агресивност сексуална, чини се да је много лакше утврдити да је свака сексуалност агресивна. Она је по дифолту или већ анатомији продорна, инвазивна, али тек гранични случајеви откривају тај њен карактер. Истраживање о силовањима жена током рата у Босни и Херцеговини је дошло до закључка који је једнак закључцима који су извођени у свим ратовима и који се могао знати на почетку: није била реч о агресивном сексу, него о агресији сексом. Стравично обистињење псовки са „јебањем” у садржају, због чега би у најмању руку могло да се помисли да и није без основа заузети чвршћи став према њима: оне свакако подлежу моралној одговорности већ и као мишљене, а уопште није лоша идеја да подлежу и правној као исказане. Срећом да се обично ни не мисли и да се исказују тек уместо гнева, у недостатку смислених речи и артикулације.

Али опет, како то да су баш те јебачке псовке изабране као адекватни, препознатљив и општеразумљив, под условом да нисте Пољак, супститут за агресију? Јасно је и тачно, љубав је при силовању замењена за моћ; не ради се уопште о јебању него о доминацији, о овладавању, евентуално опогањењем, убацивањем телесног уљеза, растурањем; ради се о терору јебањем. Али како можемо бити сигурно да се ради једино о томе, или чак углавном о томе и, уколико уведемо степене, како можемо установити меру која је несумњиво претерана, тачку где се секс преточио у агресију? У некој подношљиво мањој мери се парче насиља вероватно одиграва и у најконзервативнијим полним односима, можда чак тек или на посебан начин тамо. Оружје тлачења, инструмент дословно огољене агресије, увек је и готово неизбежно курац, а не неки други орган. Тешко је више и замислити други начин насиља који би био тако доступан и убојит, осим можда телесног сакаћења. Уколико се и у њему не ради о истом о чему и у (на)силном сексу.

Помаме актера

У различитим облицима употребе у српском језику, „глагол” несумњиво не мисли добро ономе коме се упућује. Најкраћа и можда најефектнија његова служба је у оној чудној сугестији другом да буде сексуално самодовољан или, мада то већ звучи као лепа жеља, да понавља јебачки чин: „јеби се”. Чешће се међутим јавља у конструкцији „јебем ти”, којој придолазе непребројни објекти, обично персонификовани, мада ни то није обавезно случај. Шароликост и китњастост објеката јебања при том сведочи о жестини псовања. Примере сам углавном покупио из једне збирке одомаћених псовки:„Дете ти јебем”; „Јебем ти дете неокупано”; „Јебем ти нерођено дете”; „Јебем ти матер”; „Јебем ти мајку крваву”; „Крв ти мајчину јебем”, „Јебаћу ти милосну матер” (прескочићемо „Маме ти га изнабутам” и сличне глаголске ономатопејичне и механички асоциране персифлаже); „Јебем ти течу у длакаву носину”; „Нану ти јебем”, „Оца ти јебем у дупе”. На основу набројаног видимо да псовач или није нарочито избирљив или има за различите ситуације разрађен систем прикладних „јебања”, која додуше увек „остају у породици”. Али само се чини да је тако.

Када се истроши фамилијарни корпус, псовке добијају известан степен уопштавања и чак апстракције, а објекти – епске и космичке размере: „Јебем ли ти Сунце жарко”; „Јебем ти Сунце калајисано”; „Јебем ти семе и племе”; „Јебем ли ти, све ти јебем”; „Јебем ли ти све по списку”. А када се, како и доличи псовању, пукне од величине и обима јебања другог и његовог света, следи повратак себи, следе псовке са зачудним степеном резигниране или самокритичке аутореферентности: „Јебем ти живот”; „Јебо матер своју”; „Јебаћу те лоше”. Јебачко се псовање међутим ни ту не завршава. Пошто се дâ одушка и том самосажаљивом и „трагичном осећању живота”, спремно се може кренути у ново обрушавање на објекте, али овог пута са завидном прецизношћу сасвим спецификоване: „Јебем те у главу”; „Јебем те у уста”; „У дупе те јебе”; „Јебем ти кошчице”. Ако се учинило да ова анатомија коначно задовољава псовача и исцрпљује асортиман псовки с „јебањем”, и оног највећег и оног најмањег, наравно да ни сада то није тако. Изварирани објект одлази у други план, а у први упада досад константни субјект јебања. Испоставља се наиме да у псовкама он уопште не мора бити фиксиран, а да и кад то јесте у најчешћем првом лицу, може да на себе узме различите облике или својства: „Бог те јебо”; „Јебо те ко те посл’о”; „Јебо те онај што те гледа”; Јебо те отац”; „Јебо ти пас матер” и – у даљој разради последње псовке која није најмање загонетна и важна због најдиректнијег и на први поглед самооптужујућег повезивања родбинских и животињских односа али, обратимо пажњу, не опсованог, као у „Стоко смрдљива”, већ самог псовача, што опет повратно чини ствар утолико гором по опсованог – „Јебо ти ја пас матер”.

Ако ствар стоји тако брутално у српском, можда ипак није немогуће замислити неки „пољски”; можда је у иначе дугачком стажу „јебања” на различитим језицима, могуће пронаћи његово практиковање без повређивања. На страну сад неутрално coeō, coīre, дословно „ићи са”, одакле coitus, да не кажемо свуда пристојно „коитус”. Чини се да латинско „јебати”, futuō, futuere, futuī, futūtum, и изведене именице „јебање” и „јебач”, futūtiō, и futūtor, те оне деликатне неактивне „потпуно (с)јебан” и „изјебан, исцрпљен од јебања”, perfututum и dēfutūta, које се све појављују у класичној латинској књижевности, сведоче о слободнијем друштвеном окружењу. И заиста, futuō је за разлику од нашег „јебати” коришћено превасходно у еротском смислу, а не да дерогира или увреди. Чак је то био „глагол” којим су се славиле нечије љубавне вештине: на сачуваним графитима из Помпеје једна жена је поносно или напросто мапирајући написала fututa sum hic, „овде сам се јебала”, а вероватно стога што су биле маркетиншки лукаве, проститутке су остављале зидне белешке којима хвале сексуалну моћ својих муштерија, попут Felix bene futuis, „Срећниче, јебао си добро”.

Али, иако агресивни смисао савременог „јебања”, још мање „туцања”, није био уопште својствен латинском futuō, ипак не можемо закључити да је у Риму владала апсолутна језичко-сексуална слобода и равноправност. Два су разлога. Прво, актив futuō је код Римљана додељиван мушком партнеру – виђеном сасвим традиционално, као да је једини активан, будући да забада, испуњава, удара – а жене су га себи приписивале само изузетно, рецимо у лезбејској варијанти. Друго, ако futuō то и није био, ако само „јебање” и није аутоматски прогнано у псовачки тор, постојали су изрази резервисани за описе специфичних сексуалних радњи и њихових носилаца чији је смисао, као код Катула који њима псује оне који су се лошом проценом огрешили о његове песме, несумњиво био агресиван. Pēdīcāre и irrumāre, ако мора некако да се преведе, још би и могло као „содомисати” и „принудити на пушење курца”. Али cēveō (cēvēre, cēvī) и crīsō (crīsāre) немају ни приближне еквивалентне у савременим језицима и могу само описно да се одреде: crīsō реферише на све оне поступке женског партнера у сексуалном односу који укључују јахање на пенису, његово мотање и млевење, а cēveō на сличну активност пасивног мушког партнера у аналном сексу. Ако приличи домаштавати зашто би то уопште биле псовке, све мирише на то да је активизам пасивног био оно крајње неприлично у једном режиму јебања који се, дакле, ипак држао строге поделе улога у том погледу. И који је знао шта је врховни означитељ: чак је и irrumāre, пушење курца, био активни глагол резервисан за ирруматора, активног партнера, оног који, насупрот модерним концепцијама, ставља свој уд, даваоца пениса, убацивача курца у уста примаоца. Пасивни прималац је, наравно, био феллатор и није вршио радњу фелације, фелларе, него је трпео.

Јуначење малог ума

Пошто смо тако апсолвирали статус „јебања” у псовкама, окрећемо се делатнику у том предузећу. То наравно није јебац, него оно чега је он носилац или персонификација. У псовкама (са) „курцем” се увек ради о курцу као праведнику, као осветнику, као бичу, као награди и казни, као богу оцу, као универзалном ратнику који може бити и милосрдан и прек. Омнипотенцију и свеобухватну функционалност која му се при томе приписује можемо третирати са симпатијама или зазором, можемо је употребити самосвесно или разобручено, можемо виленети или иронисати, можемо је примити као дар или као вишак. Тај фалоцентризам и кореспондентна андрократија нису међутим изазвали нарочито, заправо никакво интересовање професора Поповића. Можда и зато што је код њега, курца, све јасно – пука хидраулика, како кажу – па је тако и у псовкама инспирисаним или оборужаним њиме.

Једна друга, заиста занимљива загонетка која се тиче нарочите употребе „курца” у безобразним синтагмама изазвала је међутим професорову позорност. Наиме, откуд израз „Боли ме курац”, и иначе а нарочито, кажем, под претпоставком посвемашњег курцозначаја? Професор Поповић признаје да нема никаквих доказа у прилог реконструкције настанка ове параинформативне реченице, на коју не само Пољаци, него и други могу да реагују једино упућивањем одговарајућем лекару. Постоји, међутим, једна хипотеза која је изгледа и једина плаузибилна. Она гласи да је некад, у једном тренутку дошло до инверзије, да је наиме изворни исказ гласио „Не боли ме курац”, а да је онда скраћења и ефективности ради испало обрнуто. А зашто баш курац (уво и други органи су само бедне замене)? Па прича се ту позива на медицинске чињенице. Болови курца, чини ми се при избацивању камења, су изузетно јаки, у мушкараца можда најјачи и могу се мерити једино са порођајним боловима код жена. А када кажемо да нас боли курац? Па рецимо, професорски пример, када каснимо на предавање, такође када каснимо на посао или на интервју за посао, свеједно. Онда почињемо да се тешимо: то што ће нас сачекати непријатна ситуација или прекор надређеног није најстрашнија ствар на свету; ако ћемо и добити попреке погледе, грдњу, умањење плате, изгубити запослење, неће се десити нешто много горе: неће нас болети курац. Односно, укратко и обрнуто, „ма боли ме курац”.

Курац се може и пристојно рећи: „пенис”. Тако је било и на латинском. Pēnis је била сасвим невина реч која је прво означавала „реп”, да би то значење временом, већ увелико у доба Цицерона, било сасвим потиснуто за рачун мушког полног органа. Али „курац” и јесте и није мушки полни орган, на равни употребе речи. Курац се на латинском каже ментула и верпа, пар безобразлука који је већ у старом Риму, уз цуннус, представљао идеалан пример опсцених речи. Негде на граници се, као и код нас, налазила „пиша”, дечји жаргон за пенис. Само је „пенис” могао бити безболно импортован у све језике као медицински израз. Посебно је изазовно за чудесне мисаоне лупинге, али неизвесно колико не само оправдано него и далекосежно, што се на први поглед мора учинити да етимологија ментула-е завршава у деминутиву од mēns, од „ума” – курац као „мали ум”.

Кад смо у том озрачју и код пристојних и непристојних парњака, латински познаје и „јаја” или „муда”. То су  cōleī (сингулар: cōleus), а порекло те речи остаје мрачно иако га неки везују за шалу, „ic, cohum”. И опет као и код нас, та реч није била увредљива нити сматрана у оној мери опсценом као што су то биле mentula или futuō, али је за сваки случај поседовала и до данас у основи свуда задржала свој пристојни еквивалент: testēs (једнина тестис). Иако је порекло потоње речи опет неизвесно, лако се може десити да је изведена из простог, обичног латинског да би означила „сведоке”: човек се заклињао над оним што му је најдраже; алтернативно: његови тестиси су сведоци његове мужевности. Али су његови cōleōnēs то можда још и више или јаче.

Домаће реченичке конструкције с „курцем”, под условом да нас не боли, крећу од једног упућивања – „Иди у курац” или „Да идеш у курац” – које, видећемо, уопште није тако самостално и курцоодредишно, већ је по смислености, чини се, разрада слања у оно супротно од курца, у пичку материну, у даљу или најдаљу материјалну дестинацију која се могла замислити, у не оно пре рођења, него и пре зачећа. Од упућивања на курац, много је међутим чешће и много директније псовати претећи курцем: „На курац те насадим”; „На курцу те носам”; „Набијем те на курац”, што би додуше све могле опет бити колцем инспирисане варијације оног љупког и присно колико и фатално интонираног „глагола”: „Најебо си”. Директивније упућивање на регион курца сам пронашао да укључује и домишљаје попут: „Мамлај га”; „Дувај га”; „Пуши курац”; „Попушиш ми курац красни”; „Прднеш ми око курца”; „Издркам ти се у уста”; „Изеш ми курац”; „Седнеш ми на мој”; „На курцу те носам”; „Опалим те голим”, као и с тим врло тесно здружено упутство: „Муда ми се напасеш”.

Унутрашње ништавило

Комплетирање градивних сексуалних именица псовања захтава још „пичку”. Cunnus је основна латинска реч за вулву, материцу, стидницу, само непристојна, само, дакле, пичка. Заједничког индоевропског порекла, и у латинском, као и свуда касније, имала је опсцени статус. Цицерон је у том погледу изричит, а њену тако рећи радну и вероватно за племенито ухо још безобразнију изведеницу у књижевном језику промовишу Катул и Марцијал: cunnilingus наиме тада означава особу која извршава радњу оралног секса на жени, а не саму радњу као данас, када и није више опсцена већ више техничка. Пичколизац би већ био српска нагрда за коришћење уста и језика да се стимулишу женске гениталије. То би сасвим одговарало и латинској кованици из које је настало cunnilingus: именица пичка (cunnus) и глагол „лизати” (linguere, cf. lingua „језик”).

Синоними за „пичку” већ у доба Рима укључују њену природу виђену, у карактеристичној амбиваленцији, истовремено дословно на смрт застрашеним и неодољиво привученим очима мушкарца: синус, „увлачење” и fossa, „јама”. И модерне научне и пристојне речи за „пичку”, вулва и вагина, вуку порекло из латинског, али су изворно имале различита значења. Реч „вагина” је латинска реч за корице мача. Вулва (или волва) је означавала материцу. Метафора и метонимија су биле средства промене њихових значења. Пичка, cunnus, није имала шансу да промени значење и сачувана је у различитим варијацијама али препознатљива у готово свим романским језицима.

Ако још мало уђемо у материју – овде је та поштапалица примеренија него иначе – задржавајући се на истом вагиналном склопу, наићи ћемо на реч Ландīца, у значењу „клиторис“. Иако матерња реч латинског језика, изгледа да је свеједно била једна од најопсценијих у читавом његовом речнику. Као таква, осим у алузијама, не јавља се у књижевности, чак ни код озлоглашено отворених Катула и Марцијала, али се појављује на графитима. Одатле сазнајемо тек толико да је велики клиторис био објект ужаса и фасцинације старих Римљана. Од јаме је ваљда страшнија била само њена сложеност. Можда и задовољство које узурпира мушку привилегију. Пред таквим стварима се ћути, већ и именовање је више него довољно.

Јер, псовке су начелно мушка ствар и преносник мизогиније. Саблазан географијом и уопште другошћу пичке оставља немим, а са њеним боловима нема идентификације као са курцобољом. Пичка је и сама псовка која оптужује, најјезгровитија „ружна реч”, када се упућује или констелира у не нарочито инвентивним али најчешћим варијантама: „Пичко смрдљива”, „Пичко једна”, „Немој да си пичка”, а близу је и „Дрољо распала”. Све је то само оптужба да је неко жена, најгора ствар која је у мушкој цивилизацији могла задесити човека, да нема пишу, да је сиса једна. То је јасно. Интересантно је међутим да не могу да се сетим да је пички посвећена икаква пажња у професоровом излагању о псовкама. А она је важна не само као тај десигнатор, него као оператор који се тиче ултимативне дестинације псовања.

Бранислав Николић је својевремено доказивао да је наша најтежа псовка: „Не сери”: он је сложеним термодинамичким ваљда и сличним законима објашњавао шта се грозоморно збива у организму и личности под условима остварења тог налога. Међутим, упркос духовитости тог приказа, један други императив, везан не за анални него за женски генитални регион, чини се да код нас има карактер најбруталније и уз то, ако може да послужи као поткрепљење, некако најприродније и најдиректније псовке. Напросто интуитивно осећамо да „Марш у пичку материну” савршено прикладно погађа наше жеље упућене ономе коме се упућује директива, да већ и ритмом делује најкатарзичније на нагомилани бес и да потпуно врши посао. Између осталог и зато што је већ каталогизована као псовка – као нешто што обавља функцију опсовавања и чији је садржај, свеједно какав, недоличан али за прецизно одређену прилику приличан – тешко да размишљамо о њеном значењу док је изговарамо и тешко да и кад не псујемо улазимо у траг њеном иначе врло очигледном пореклу и врло ефектном смислу. Она каже напросто, на најједноставнији и можда стога најувредљивији начин: врати се откуд си дошао. Да, али и преко тога: боље да се ниси ни родио. И то, али пошто је директива, заправо казује клетву у форми императива: да бог да се никад ниси ни родио, да бог да ниси постојао, ишчезни, нестани као да те никад није било. Остале клетвене псовке, које обично почињу узвишеним позивањем на бога а после се претачу у шаљиви, заправо црнохуморни тон – попут македонске „Да даде Господ, оро да ти играат на погреб” – изгледају потпуно безазлено у односу на ову вољу за неантизацијом, за изостанак и погреба и ора и још много више од тога.

Можда понеком и није толико страшна помисао да никада није постојао, али за нашу романтичарску визију идентитета и хуманитета, или вероватније и доминантније, за нашу индивидуализмом легитимисану а изворнију, биолошку погану вољу за остављањем трага, за запишавањем територије, за урезивање имена по објектима природе и друштва, за продужавањем ега кроз врсту, за манију разнолике самоафирмације, од писања дневника до надгробних споменика и фејсбука, нема ничег страшнијег. У сваком случају, нити приличи да се опомињући противотров нарцизму сервира на начин терања у пичку материну, нити је у жељи за потпуним непостојањем некога, икога, које је изражено у њему, реч о благотворности такве инвективе. Остварењем идеја таквих хигијенских захвата, политички примери упозоравају на опрез.

„Поетика кривотворења” је царевала у пролетерској Русији, а кажу да ни у Грчкој под Пуковником није било боље; вероватно је било најгоре тамо где ни не знамо, тамо где је толико добро обављен посао да не можемо ни да реконструишемо оргинал чак и кад знамо да је прича фалсификована. Дакле, тамо се кажњавало брисањем из списка не живих, него икада рођених; не елиминацијом, ликвидацијом, већ истребљењем без сећања, искорењивањем и затирањем и имена. Ради се наравно о ретуширањима историје, о брисању ликова, особа са фотографија, о неиздавању умрлице али и повлачењу крштенице. Моћ која то може је страшна. Жеља пак да је са покојим припадником људске врсте, за којег мислимо да је није достојан, понекад једноставно некако случај да га нема и да га никад није било, да би свет био срећнији и изгледнији да се овај или онај нису ни родили, то вероватно и није ненормална или нездрава помисао. Њено саопштавање псовком би онда могло бити чак и ствар искрености наших чувстава. Али искрено веровати да су наша чувства меродавна у тој ствари и, уз то, кренути у реализацију тог наума, то је огроман корак вишка и то је преступ. А опет, ипак је то корак по истој путањи и преступ преко црте, а не провалије која одваја пре степене једне игре него различите врсте игара.

Назадна оријентација

Постоји, најзад, још читава једна област о којој сигурно није проговорено на предавању професора Поповића, не знам да ли је било речи у истраживању на које се позивао. Морало би да буде с обзиром на фреквентност и значај тог псовачког корпуса, или тог дела људског цорпуса који се излаже у различитим препорукама, понудама и слично опсованом. Истина је међутим, да тај део, можда и зато што није полно профилисан, па чак ни резервисан само за људски род, није ни нарочито плодан када је реч о објашњењима и реконструкцијама, односно релативно је сам собом прегледан и разумљив. Да не дужимо, реч је о дупету, чмару, гузи, шупку или да будемо сасвим пристојни, анусу, тој области и њеним производима и функцијама. На латинском се то казивало cūlus, и опет као код нас, или још боље као у француском, где је инкорпорирана у обичне речи и изразе, попут culottes, „гаћа, панталона”, није ни изблиза била тако опсцена реч као „курац” или „пичка”. За дупе ми имамо реч, „задњица”, а латински clūnēs  (сингулар clūnis), која је била начелно и пристојнија и старија од cūlus. Реч Ānus, која је понајдаље преживела и најшире се запамтила као технички термин, изворно је значила „прстен” или „круг”, али је анатомска аналогија била прејака да се не би, између осталог, пребацила и на позадински отвор дигестивног тракта.

У доброј мери исто важи и за производ cūlusa. Excreta, дословно „протеране ствари”, најчешће реферишу на говна али могу да описују ма коју телесну излучевину. У модерној техничкој употреби, еxcreta се начелно употребљава да обухвати фекалне материје и урин или излучевине уопште. Али не тако рећи уљудно „екскремент”, него „говно”, „срање”, „измет”, то се на латинском и потом на свим романским језицима, овако или онако, каже merda. Merda представља латински облик индо-европског s-merd, чији је корен вероватно био „нешто смрдљиво”. Сродан је немачком mist (ђубре), руском смердеть, пољском śмиердзиећ, последња два у значењу такође српског „смрдети”. У класичним латинским текстовима реч merda је коришћена углавном у ветеринарским и пољопривредним контекстима да означи „нађубривање” или „ђубриво”. А обрнуто, чишћење, пражњење, па онда такође и срање као чин, углавном је покривала реч cacō, која је изгледа била увредљива као било која друга реч која се односила на смрадне телесне функције, и cacāre, с којом се чини да то и није био случај, па је из ње знатно касније могла да дође латинска и опет светски прихваћена пристојна сложеница dēfēcāre.

Реч cacō показује зачуђујућу постојаност и распрострањеност. Вероватно се већ у индоевропском праизвору односила на онај педагошки контекст или дечји сленг за измет који ће се понављати у различитим културама, укључујући и нашу. Сродна је грчкој именици κοπρος, копрос, у значењу „гованце”; као cacca постоји у шпанском, каталонском, португалском и италијанском, а као caca у хебрејском, румунском, немачком, холандском, британском енглеском и француском. Cacāre је доживело сличну судбину. Немачко kacken, холандско  kakken, чешко kakat, литванско kakoti, руско какать, исландско кúка, наше какити и да не набрајамо даље, жаргонске су речи које значе „празнити се” – „срати”, али мање озбиљно.

Али ту није крај, постоји и ћорак срања, постоји и скоро једнако смрдљива али не тако материјална продукција гузе. Изгледа да око препознатљивих „позадинских” својстава влада најшири степен сагласности при именовању. Pēdō, pēdere, pepēdī (или pepidī), pēditum је основна латинска реч за прдење и опет је и древна и реч која припада добрим делом заједничком савременом светском речнику. Сродна је грчком πέρδομαι (пердомаи), енглеском fart, бугарском прди, пољском пиердзиећ, руском пердеть, санскритском pardate, које све значи српско „прдети”. Pēdō се користило за сам чин прдења, док је звук који је производило избегавање надувености обично називан црепитус, угрубо „бука” или „шкрипа”. Наш „ветар”, који се пушта, у односу на то и не звучи тако лоше.

Домаћа продукција је, и када је реч о овом псовачком округу, задужила светску баштину. Ту су пре свега искази готово прерасли у узречице: „Говно једно”, што може понекад да звучи и сасвим симпатично, чак и деци подобно да се упути, као и „Срање”, рекло би се већ легализовано у полупристојној комуникацији. Поред њих, у истом склопу наилазимо још и на „Сероњо”, „Серем ти се за врат”, „Серем ти се у чарапу”, те најфреквентнија из овог асортимана: „Једи говна”. Или: „Немој да једеш говна”. Играли смо кошарку и један мој саиграч је грдно и бахато погрешио. Псовач у нашем тиму је дословно рекао: „Дај, Жарко, једи говна; немој да једеш говна”. Казна за злодело и упозорење да се оно више не чини, све у истој синтагми која мења квалитет.

Прелазне одредбе

Кад смо већ код прдења и излучевина, ту је још и мокраћа. Она, гледана као производ, могла би се пре везати за оне гениталне склопове, али пошто спада у несексуалне смрадове (углавном), можда је боље поменути је овде. Основна латинска реч за урин је била lōtium. Ова реч је у вези са lavāre, „прати”. Чудна путања: не познајући сапун, Римљани су наиме скупљали урин као извор амонијака да би га употребљавали при прању одеће. Реч ūрīна, наравно, такође је латинска и постала је уобичајени учтиви термин, нејасно асоциран са грчким глаголом οὐρέω (оуреō), „уринирати”. Класична латинска реч micturīre постала је пак прихваћена медицинска реч за „уринирати”. Али mingō (mingere) и meiō (meiere) су две форме онога што је вероватно један латински глагол у значењу „мокрити” или „пишати”. Само „пишање” је изгледа и код нас и у романским језицима позајмица из германских језика. Док још није било позајмљено, мингō је представљао најуобичајенији облик „пишања” класичног латинског, а meiāre се чини да је било популарни облик, наслеђен опет из индоевропског корена meigh, „прскати” или „влажити”, који доводи у сродство санскритско mehati, „мокри се”; персијско миз, „мокраћа”; грчко ὀμείχειν (омеикхеин), „мокрити”; пољско миазга, „исцрпсти”; македонско „моча” и наше „мокри”.

Тиме би се заокружио телесни псовачки инвентар српског и изгледа словенских језика уопште. Он је, угрубо, изграђен на тих неколико вулгарних корена и бројним варијацијама које оне образују у богат сексуални или сексуалистички речник псовања.

(…)

Род и помоз бог

Пошто је реч о комуникацији, о саопштавању, дакле о јавности и медију, псовка прерасла у обичај може онда да постане и (у оба значења) интригантна – у складу са интригираношћу модерног доба мерењем и премеравањем – и за савремена емпиријска истраживања. Недалекосежни али увек пикантни подаци се гомилају. Сазнајемо да псовке, односно ружне речи сачињавају нешто више од пола процената свих речи које се свакодневно користе, да је међу њима у Америци регистровано преко седамдесет таквих речи, али да се првих десет не мења, да истраживања псовања из 1986, 1997. и 2006. године указују да и међу њима осамдесет посто отпада на фуцк, схит, хелл, дамн, годдамн, битцх и бонер, од којих су опет прве две речи заступљене са негде између једне трећине и једне половине, као и да на израз Ох мy Год отпада двадесетчетири посто псовања жена. Из истраживања псовачке праксе у Америци – пошто тамо о свему постоји истраживање – још дознајемо да „мушкарци начелно псују више него жене, уколико жене нису у сестринству, и да ректори универзитета псују више него библиотекари или особље дневног боравка универзитета”, као и да псовање сачињава три процента целокупне комуникације на послу и чак тринаест процената целокупне необавезне комуникације.

Задржимо се мало на тој претпоставци или предубеђењу да мушкарци псују више него жене. Њу су углавном потврдила бројна језичка истраживања, али студије које су се усредсредиле на то како жене употребљавају језик, не дају ни ту мушкарцима примат и постављају плаузибилну хипотезу да је женско псовање једноставно више „контекстом спецификовано“. Према већ застарелој теорији, мушкарци псују да би створили мушки идентитет а жене – да би биле сличније мушкарцима. Рецентније студије, међутим, показују да жене барем делом псују – зато што се угледају на жене којима се диве. Како год било, начелно заиста важи, јер се то тиче мнења, да западна друштва виде псовање као прикладније за мушкарце него за жене и да жена која псује крши више друштвених табуа него мушкарац који псује. Следствено, људи су и даље склони да оштрије суде женама него мушкарцима због истог степена опсцености. Реципрочно и једнако уопштено, жене сматрају псовке моћнијим средством општења и у већој мери изражавају кривицу због њихове употребе него мушкарци.

У Америци је, наравно, израчунато и да седамдесетдва посто мушкараца и педесетосам посто жена псује јавно, а да ти проценти варирају у зависности од старосне доби: седамдесетчетири посто људи оба пола између осамнаест и тридесетчетири године псује, а тек четрдесетосам посто оних преко педесетпет година. Неко је срећом уочио и да су жене склоније да избегавају употребу псовки, и у Америци и иначе, јер их се оне, или макар неке од њих, директно тичу, јер се односе на женску сексуалну анатомију на начин у којем није тешко препознати „елемент сексизма”. Што опет говори не само о друштвеној конструкцији облика псовања, него и о хијерархији њихове подношљивости или пропусности с обзиром на актуелну сензитивност и узусе коректности одређеног друштва. Тако се неке псовке сматрају тек благо увредљивим, док је друге скоро саблажњиво и замислити да се изговоре, при чему ова скала често има више везе са ставовима јавности према извесној речи него према ономе што та реч стварно значи. Као када се ради о увек присутној обзирности жена, а однедавно и покојег мушкарца према организму и органима жене, тако се рецимо данас расне погрде начелно избегавају из страха да псовањем проказаних етнија (Јевреји и Црнци напољу, а Роми код нас и у околини, и језички су одавно нашли различите формулације у којима оперишу као погрда упућена обавезно неком ко није из те скупине) псовач не испадне расиста.

Перверзија без верзије

У специјалном случају, који се чини да код нас важи више него другде, да то другде важи само за микрозаједнице и у мањој мери, псовка може бити и израз присности. Ничеов увид да љубазност, куртоазију, одмереност резервишемо за оне до којих нам није стало, најудаљеније, а да најближима поклањамо оно најгоре, налази своје дословно или фарсично обистињење. Неупоредива је срдачност, другачије неисказива, пријатеља који се међусобно с осмехом псују, нарочито при неочекиваном или сусрету пошто се дуго нису видели. Уосталом, постоје и изрази за тај највиши степен блискости: после бити „на ви”, и „на ти”, следи бити „на јеби си матер” или у нешто осавремењенијој варијанти, „на прст у буљу”. То немало одступа од оне дефиниције која псовке сврстава у изразе непоштовања, скрнављења и понижења некога. У ствари, она то и у овом случају чини, али на начин који изражава солидарност, на начин који је према Соловјову карактеристичан за Русе, па онда ваљда и Словене – сви смо мајмуни, сви смо говна, будимо емпатични и разумимо се у том најнижем, нека нам добродушност следи из убогости – на начин дакле да се према другима односима као према псу, што смо и сами, па га или се псујемо.

Ово одступање би могло указивати не само на релативизацију статуса и учинка псовања, него и на један посебно изражен напор у савременим научним истраживањима псовки. Пошто су биле екскомунициране, дошло је ваљда време да им се да за право, врати правда, да се нађе неко или ма које оправдање њихове употребе, покаже благотворност њихове функције и укаже на добробит њиховог практиковања. Пре свега је ту један конзервативни аргумент који сведочи о занимљивој и типичној ситуацији. Наиме, конзервативна аксиоматика и протокол аргументисања – све што је посвећено патином векова заслужује да постоји, то што се нешто одржало довољан је разлог да се не мења, трајност је гаранција квалитета, интервенција је опасна, природно је оно што је устаљено – усмерава се на конзервативно становиште, овог пута када је реч о псовкама. Псовање као приписивање вулгарних епитета и испоручивање најцрњих жеља, као коришћење вулгарних куњења или позивање на божанство али само да би псовачка изјава била снажнија или веродостојнија, скупа са клетвама као својеврсним народним анатемама, као смерању да се некој посебној мети случи несрећа, као дакле изразима жеље да неки облик недац́е задеси неки други ентитет, и то по могућству трајно, као проклетство, према овом аргументу је, наиме, модус говора који је одвајкада постојао и постоји у свим језицима, а да ствар буде веселија у поткрепљењу, функционално слично понашање се може опазити чак и код шимпанзи.

Онда се све илуструје указивањем на клетве и ружне жеље из Библије, те да чак и најстарији трагови људског писања садрже погане речи и оштар језик. Закључује се да мора бити да су и сами први језици јамачно садржавали псовке, али пошто се писање развило после говора, разумљиво је да не постоји запис ко је рекао прву псовку или која је она била. Али није много боље ни са писаним траговима: због табуа који их је окруживао, писане историје такође садрже тек неколико записа о пореклу псовања. У таквој ситуацији, већина малобројних истраживача псовки, који их кушају на изучавањима модерних култура без писма, слаже се да су оне дошле из раних облика „магије речи”, из веровања да изговорене речи имају одређену моћ, да оне могу да прокуну или благослове људе или на друге начине утичу на свет, што је водило идеји да су неке речи или врло добре или врло лоше. Са овим другима почиње бескрајна али и очито стабилној заједници потребна номенклатура и таксономија псовања.

Друга линија (о)правдања псовања је опчињена благотворним дејством псовки. И друштвеним и индивидуалним. У првом случају, налази се да псовање обавља знатан посао у друштвеној интеракцији: оно може да установи или утврди припадност групи и одржи и сачува границе групе, групни идентитет, може да изрази солидарност са другим људима, да изрази поверење и блискост такође, што је најочигледније не код мушкараца у реклами за пиво, већ када жене псују у присуству других жена, потом да (до)дâ зачин хумора, посебан нагласак или „вредност шока” комуникацији, те да оперише као камуфлирање страха или несигурности особе која псује. Наравно, људи такође псују напросто зато што осећају да се од њих очекује да то чине или зато што је псовање постало навика. Али и то сведочи о улози или улогама које псовање на јединствен начин има у друштву, при том уопште не бивајући аутоматски друштвено прихватљиво нити чак легално.

У другом случају, случају индивидуалног „бенефита” псовања, све наравно почиње у раном детињству. Тада је плакање прихватљив начин изражавања емоција и ослобађања стреса и анксиозности. Међутим, како (нарочито мушка) деца расту, (западна) друштва их обесхрабрују да плачу, посебно да јавно то чине. А и одраслима је, авај, неопходно да дају одушка јаким емоцијама. Ту улазе у игру псовке у својој најчешћој употреби: као инстинктивни одговор на нешто болно и неочекивано или на нешто фрустрирајуће и узнемирујуће. Псовка тада помаже да се ослободи стрес, попусти притисак и испусти пара, исто као што то чини плач код деце. Једна студија налази да псовање није само уобичајена реакција на бол, већ да само собом функционише као аналгетик, а њен аутор, психолог, препоручује људима „да псују, ако се повреде”, упозоравајући додуше да претерана употреба псовачких речи тендира да умањи њихов корисни ефекат. Интересантно, мањак псовања се – упркос оваквим препорукама – још увек (углавном) не сматра обољењем или је чак незамислив као обољење које би представљало одсуство и потенцијалне могућности да се псује, мада очито може бити део клиничке слике. Заузврат, претераност псовања одмах изазива сумњу. Штавише, детектован је и читав низ болести које изазивају псовање или чији је симптом невољно и неконтролисано псовање.

Тако се заиста репродукује векујући статус псовки: за разлику од већине других језичких знања, њих и њихову употребу учимо искључиво изван школских инструкција и изучавања. А опет, непогрешиво знамо, чак и као врло мала деца, које су речи „какане”, и не претпостављајући уопште које би им могло бити значење. Штавише, ми „псујемо готово пре него што проговоримо“. То је између осталог зато што – мој омиљени аргумент и задња линија одбране псовки – наш мозак третира псовке различито од других речи. Трејси Вилсон тврди, позивајући се на многа истраживања, да мозак обрађује псовке у нижим регионима, смештеним дубоко унутар мозга скупа са емоцијама и инстинктима, као и да их не обрађује као јединице звука које морају да буду комбиноване да би образовале реч, већ их складишти као читаве јединице. Тако, мозгу не треба помоћ леве хемисфере, која је у његовој сложеној композицији задужена за говор и писање као „више“ мождане функције, да би обрадио псовке. Штавише, многи од пацијената који се подвргну одстрањењу леве хемисфере, иако доживљавају драмтични пад језичких способности, још увек могу да псују без обраде речи, коју иначе обавља једино лева хемисфера мозга. Укратко, десна хемисфера мозга може да обради читаве речи псовања као моторне, а не језичке функције.

Прецизније, научније и досадније, речима које некима могу изгледати као псовке, псовање је повезано са лимбичким системом – који такође удомљује меморију, емоције и базично понашање, а чини се и да управља вокализацијом код примата и других животиња, па су неки истраживачи интерпретирали вокализацију примата као псовање; осим тога, пошто је ту и меморија, не чуди још једна научно доказана чудноватост: речи из арсенала псовки се памте око четири пута брже него ма које друге речи – и базалном ганглијом, која игра велику улогу у контроли импулса и у моторним функцијама. Псовање тако можемо замислити као „моторну активност“ са „емоционалном компонентом”. А кад се тај пледоаје за аутоматизам псовања, не знам како би се другачије назвао, то извињење за невољне псовачке радње, то оправдање рутинизовања ионако несвесних псовки, још и сними магнетном резонанцом, слике функционисања наводно показују да виши и нижи делови мозга могу да се боре један с другим када особа псује. Отуд и она елитистичка реакција образованих има и своје органско оправдање, а није само мандаринска дискриминација: мозак људи дичних на своје образовање реагује на сленг и „некњижевне“ исказе на исти начин као и на псовке.

(…)

Аутор: Предраг Крстић

Извор: sveske.ba