Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Пушкин је свој роман Евгеније Оњегин писао пуних девет година, од 1823. до 1831. године. Међутим, свом роману дефинитивну форму дао је годину дана раније, 1830. године, док је боравио на имању свога оца, у Болдину. Услед карантина који је прописан збиг епидемије колере, на имању у Болдину Пушкин је морао непредвиђено провести целу јесен. Тај период био је за Пушкина стваралачки изузетно плодан, а у историји књижевности познат је као Пушкинова болдинска јесен. Најзначајнији резултат болдинске јесени јесте довршавање Евгенија Оњегина који је први пут у целини објављен 1833. године.

Кроз лик Евгенија Оњегина, главног јунака истоименог романа, Пушкин је представио опште друштвене појаве из двадесетих година 19. века, као и човека чија је трагедија не само у његовом карактеру већ и у томе што је прозрео и схватио бесмисао своје средине, али никада није могао да угуши у себи предрасуде средине у којој је васпитаван.

Onjegin-LenskiРоманом Евгеније Оњегин обухваћен је велики број личности које, свака на свој начин, својим поступцима и уделом у фабули, стварају упечатљиву слику историјске епохе у Русији. Најзначајнији међу њима свакако јесу Евгеније Оњегин, Татјана Ларин и Владимир Ленски. Сва три јунака представљају плод друштва, средине у којој обитавају, васпитања које су стекли и литературе под чијим утицајем су се као карактери формирали, а истовремено су у сталном неразрешивом контрасту са реалношћу која их окружује. Овакав њихов однос према стварности, који истовремено мотивише њихове поступке, мишљења и излагања, писац показује посредно, ненаметљиво, више налик наговештају и сугестији, али са беспрекорном тачношћу сваког, чак и наизглед споредног детаља. Пушкинов реалистички уметнички поступак карактерише његова тежња да објашњава карактере главних јунака, па због тога сиже обухвата догађаје који се дешавају много раније од тренутка када почиње сама фабула романа.

Оњегин – јунак из племићке градске средине и Татјана – јунакиња из племићке (спахијске) сеоске средине, чине представнике два пола руског друштва 19. века. „Тема Евгенија Оњегина је љубав. Из те оквирне теме грана се низ других: мимоилажење сродних људи; индивидуалистичка отуђеност; скептицизам; наивно идеализовање живота; емоционални и морални препород; однос књижевности према животу” (М. Сибиновић, Евгеније Оњегин Александра Пушкина). Теми свог романа Пушкин је прилазио аналитички, стварао је карактер у развоју и откривао узрочнопоследичне односе између материјалног света и психолошких појава. Пушкин нам открива све услове под којим се Оњегин формирао, како се развијао и шта је то што је довело до његовог презасићења животом и демонстративног одласка из тог света.

Објективност приповедања Пушкиновог реализма дошла је до пуног испољавања у његовом начину приказивања карактера. Изразита психолошка тачност, продубљеност и рељефност у сликању ликова не постиже се темељном анализом од стране писца или пак других ликова, односно самоанализом јунака, већ описом њихових акција, поступака, окружења, то јест – поступком индиректне карактеризације ликова. У Оњегинов лик Пушкин је унео известан део аутобиографског материјала и отуда песникова симпатија према главној личности ( Ја огорчен, он сетом свладан. / Обојица смо у то доба / Познали игру страсти јасно; / У оба срца жар је згасно, / Обојицу је срела злоба / Фортуне слепе и злог света / На самом јутру наших лета ); међутим, писац упозорава да није насликао свој портрет и да увек радо истиче разлику између себе и свог јунака.

Евгеније Оњегин, потпуни представник руског племства двадесетих година 19. века, пажљиво је обликован и реалистично приказан динамични књижевни лик. Пушкин на специфичан начин уводи свог јунака у причу:

С јунаком мојега романа
Без предговора, одмах сада,
Упознаћу вас к’о што спада:
Мој Оњегин свој живот поче
Крај Неве; крај те реке исте
Где можда и ви рођени сте
Ил’ блистали сте, читаоче.
Онуда некад шетах и ја,
Ал’ мени север слабо прија.

После овог увода, постепено, из строфе у строфу, баш као што ће касније радити реалисти, предочава психолошки портрет свога јунака. За разлику од Татјане, чија се личност оформила у средини најближој природи, он се формирао у окружењу на највишем степену цивилизације. По обичају који је тада владао у руском племству, Оњегин је стицао образовање од васпитача и учитеља, претежно Француза, међутим то образовање је било крајње површно, па се Пушкин према њему односи иронично:

Пун знања био, ал’ по моди;
(…)
Сад латински у моди није,
На знање ћу вам ипак дати;
Знао је доста Евгеније
Да може епиграф да схвати.
(…)
И памтио је ко ђак вредан
Из Енеиде дистих један.

Оњегин није поседовао истрајност, упорност и способност за практичан друштвени рад, па, диже руке од „учења”, и упловљава у крајње лагодан и неплодан живот богатог племства. Међутим, овај слабо образовани племић био је првак у завођењу (Ал’ оно што је ко геније / Од свих вештина знао боље / (…) / Беше вештина нежне страсти.)  У склопу описивања активности којима је испуњен Оњегинов дан, а које не иду даље од дотеривања у кабинету, ручкова, времена проведеног у позоришту, које незаинтересовано прекраћује не би ли стигао на бал, Пушкин приказује један празан, једнодимензионалан и јалов живот просечног представника младог руског племства, који ни по чему битном не одступа од осталих, њему сличних.

Писац је ироничан према Оњегиновом дотеривању и његовој козметици коју користи као прави метросексуалац:

Брушени кристал пун парфема;
Чешљићи, сјајне тестерице,
(…)
Сто врста четки:нежне, грубе,
За нокте, косу и за зубе.
(…)
Он дневно пред огледалима
Проведе барем два-три сата,
И кад се најзад јави с врата,
Као Венера изглед има,
Кад богиња у маске крене
Па се у мушко преодене.

Карактеристичан је опис Оњегиновог одласка у позориште зато што се овде угао гледања удваја: један угао гледања је Пушкинов, а други је Оњегинов однос према позоришту. Наиме, док је писац одушевљен позориштем (Чаробни куте, дивно место!), Оњегин тамо стиже последњи и убрзо почиње да се досађује, гледајући Дидроов балет који је пун маште и несвакидашње лепоте.

У врло противречном карактеру Оњегина упорно егзистирају различите и међусобно искључиве особине које указују на његову потребу да буде у центру пажње, притвореност (Иако злоба људског рода / Њега да штеди није знала), као и на његов изузетан глумачки дар:

Знао је невешт да се твори,
Да љубоморан, мрачан бива,
Да разувери, наговори,
Да тугује, да наду скрива,
Да буде охол и послушан,
Пун пажње или равнодушан.
Како је био речит сјајно,
А како ћутљив осећајно,
И нехајан у писму страсном,
Знао је душу да унесе
У оно чиме обузме се,
И могла је у оку јасном
Стидљивост, дрскост, нежност чиста,
И суза послушна да блиста.

Овај типични лик племића с почетка 19. века, незадовољан својом средином коју касније и напушта, ипак остаје везан траговима те средине од које бежи у виду предрасуда, васпитања и конвенција, тако да, иако се и физички и декларативно разилази са окружењем, опет са њим остаје повезан, јер оно одређује његов карактер, мотивише његово понашање, диктира његову судбину.

Пушкин постепено почиње да говори о Оњегиновим покушајима да живи другачије; указује на његово хлађење према задовољствима престоничког живота и на сплин који је овладао Оњегином. Миодраг Сибиновић истиче да Пушкин, „конкретизујући представу о тој болести, употребљава руску реч хандра (у преводу на наш језик – чамотиња) којом као да, депоетизујући помодну увозну појаву, расположење које она означава – спушта у руску свакодневницу, у реалну стварност. Јер, ако се Пушкин тако систематично, како је учинио у првој глави романа, осврће на јунаково васпитање, образовање, начин и садржај јунаковог претходног живота, није ли то управо израз – осмишљеног настојања да се порекло, узрок ове болести пронађе у конкретним животним условима јунакове, руске друштвене средине” (М. Сибиновић, Руски књижевни источници). Овим је Пушкин у свој роман унео схватање о човековом карактеру као производу друштвене средине у којој се формира и живи.

onjegin-tatjana

Неспособан за наставак уживања у дотадашњем начину живота који у њему изазива досаду, разочарање и индиферентност према свему што га окружује, Оњегин одлази на село, али не због тога што тамо види спас, већ због наслеђеног имања. Пушкин је свој роман почео Оњегиновим размишљањима која својом искреношћу на први поглед делују сурово и безосећајно:

Мој часни стриц је узор прави
Откад је сасвим занемого
И мисли сад у старој глави:
Сви треба да га штују много.
Нек другом то за пример служи,
Ал’, Боже, како то дотужи
Крај болесника стално бити,
Ни дан ни ноћ не одлазити;
Какво је то притворство ружно
Давати лек са сетним лицем,
Ћаскати с полумртвим стрицем
И поправљати јастук тужно-
Мислећи при том, ал’ за себе:
Кад ће већ доћи враг по тебе!

Многи читаоци изразиће негодовање због овакве Оњегинове „безосећајности” према стрицу који му оставља имање које му, иначе, законски и припада. Пушкин није желео да прикаже наводно брижног и тужног рођака, већ искреног и реалног човека који нимало није близак са својим стрицем, па би, с тим у вези, било лицемерно жалити и плакати ако се искрено не осећа тако, само зато што умире неко кога наслеђује.

Револуционарни демократа, књижевни критичар Дмитриј Писарев, оштро је оповргао оцену Бјелинског да је Евгеније Оњегин „енциклопедија руског живота”, заснивајући своје ставове на негативној оцени Оњегинове људске вредности: „Оњегин не тугује због тога што не може да пронађе могућност за разумну активност, нити због тога што је сам висока природа, нити пак зато што сваки разумни створ тугује, него једноставно због тога што има у џепу луде паре које му пружају могућност да много једе, много пије и да, како му се прохте, криви лице у разне гримасе. Његов ум није ништа охладило – он је само нетакнут и неразвијен”. Међутим, уколико Оњегина посматрамо као „сувишног човека”, Писаревљева оцена (иако врло смислена и логична) је – неисторична.

Оњегин никако не спада у ред просечних људи који, не желећи много, бивају задовољни и срећни собом и свима. Он, можда, не зна шта му треба и шта би хтео, али сигурно зна шта не жели. У нади да ће се боље осећати, Оњегин се окреће селу и природи, али врло брзо схвата да се променом места не мења суштина неизбежних околности које не зависе од нас самих:

И он већ јасно виде тада:
Иако дворци булевара,
Балови, карте не постоје,
Да и у селу досадно је;
Стражари и ту чама стара
И прогони га сваког трена
Ко сенка или верна жена.

У крилу природе Оњегину је било досадно. Покушао је да изврши неке социјалне промене, упознао се са Ленским, ишао код Лариних – и све то из досаде! (Да је морао да обезбеђује своју егзистенцију, радио би, па се, вероватно, не би толико досађивао.)

Противречности у личности Оњегина упадљиво се огледају у његовом односу према Татјани Ларин. При првом сусрету он ће запазити Татјану, она ће на њега оставити позитиван утисак, али далеко од тога да ће га заинтересовати као жена. У сусрету Оњегина и Татјане, Пушкин је довео у везу две, по природи јаке личности. „Сучељавањем својих јунака он је остварио сусрет двеју супротних концепција живота (оптимистичке и резигнантне), двају типова људске личности (једне, која је целовита, спонтана, самопожртвована и друге, која је нагрижена скепсом, духовно располућена и егоистична), и сусрет двеју средина (племићке, спахијске сеоске, која је, у ближем контакту са природом и народом, људски непосредна, спонтана и релативно здрава, али је интелектуално недовољно развијена, и племићке градске, која је на вишем ступњу цивилизације, али је однарођена и дехуманизована)” (М. Сибиновић, Евгеније Оњегин Александра Пушкина).

Иако је раскинуо са конвенцијама фазе свог племићког живота, оне су ипак дубоко усађене у овом човеку који је неспособан за нежност и љубав па, с тим у вези, оцењује да му она није пар, нити он њој. Иако је Татјанино писмо успело живо да га троне, а њена искреност оживела рој давно мртвих осећаја, Оњегин одбија њену љубав, а своје одбијање образлаже неспремношћу да свој живот ограничи мирним, кућним кругом и убеђеношћу да није створен за срећу. Између осталог, говори јој како је није достојан, али када би га мамиле слике породичне, / срце у мени тад зацело, / невесту другу не би хтело.

Оњегин, пошто није био у стању да воли онако као Татјана, кад је примио њено писмо праведно и поштено одлучује да јој то директно каже, како би одмах убио у њој сваку наду и самим тим јој помогао да се ослободи од непотребне и безнадежне љубави. Међутим, Оњегин у томе није доследан, па, искварен у престоничким салонима, у тешким тренуцима за Татјану, не може да се уздржи од кокетирања и отвара јој наду: Ја гајим љубав према Вама / Ко брат, ил’ већу, може бити . Бонди закључује да се у тим поступцима испољава Оњегинов ”егоизам и непажња према људима”, тј. непажња према туђим осећањима.

Да ли је Оњегин био искрен према Татјани? Може ли он, уопште, да воли? Да ли је прави узрок његовог одбијања, у ствари, то што му је Татјана дала своје срце на длану, па је љубав без борбе за њега изгубила сваку драж? Ово су питања чији би одговори могли бити различити, међутим, ако Оњегина посматрамо као члана породице сувишних људи, одговор је један и треба га тражити у самом Оњегину. Пушкин га даје кроз следеће стихове:

У младости је и он био
Жртва жестоких, дивљих страсти.
Ал’ размажен животом сјајним
И навикама својим трајним,
Очаран једним не за дуго,
Разочаран у нешто друго,
Мучен и жељом и успехом-
Моро је вечно он да гуши
Роптања глас у својој души
И зевање да дави смехом.

У лепе жене што заносе
Више се није заљубљиво;

Напуштао их је све без туге
И тражио без жеље друге.

Да Татјана није потпуно отворено и наивно приступила љубави коју је осетила, да је била мало прорачуната, тј. како Пушкин каже:

Одложимо док скочи цена,
Заплетимо у мрежу дубље,
Будимо надом самољубље,
А кад у нашој буде власти,
Уморимо га сумњом спором
И пренимо га љубомором,
Јер иначе ће, лишен сласти,
Лукави сужањ рад слободе
Да збаци оков и да оде…,

вероватно би заинтересовала Оњегина, али, ако имамо у виду његов карактер, одушевљење не би трајало предуго.

Onegin-TatjanaСукоб супротних полова карактера Оњегина, као стални пратилац његовог делања и контакта са људима, испољила се и у односу са Владимиром Ленским. За разлику од Оњегина, који је наоружан скепсом и реалан у свему, Ленски потпуно идеалистички посматра стварност, погрешно процењује људе и не успева да пронађе себе, без обзира на своје поштење и чисте намере.

Иако у разгорима која ова двојица воде примећујемо супериорни став Оњегина према свом млађем саговорнику без довољно животног искуства, ипак у њему има и доста покровитељског разумевања и благонаклоности према нечему што је било саставни део његове (Оњегинове) прошлости. Херцен истиче: „Ленски је последњи крик Оњегинове савести, зато што је он сам Оњегин, што је – идеал његове младости. Пушкин је видео да такав човек у Русији нема шта да тражи, и убио га је руком Оњегина који га је волео и, нишанећи, чак није хтео да га рани” . (И. Герцен, Сочиненија в 9-ти томах). 

Иако презире друштво и његове моралне норме, Оњегину је стало до јавног мишљења тог друштва, па све то, у комбинацији са страственим осећањем дуга и части романтичног Ленског, проузрокује двобој са фаталним последицама. Узрок Оњегиновог разочарања и несреће је у сукобу који је заснован на дубоким противречностима у самој његовој личности. Он је на сопственом суду строгом признао своју кривицу и осудио себе, чак је и пожелео да Ленском све објасни и да покаже да предрасуда сужањ није, / ни неки деран прек и смео, / већ частан човек и муж зрео, али је, ипак, пуцао на свог пријатеља и убио га, иако га је могао само ранити.

Поставља се питање због чега је Оњегин уопште прихватио изазов на двобој са човеком према коме гаји пријатељска осећања, кад и сам зна да не постоји прави разлог за тај двобој. У литератури о Евгенију Оњегину постоје различита тумачења овог двобоја која се могу систематизовати у три групе најзанимљивијих. Прву групу представља већ наведено Херценово тумачење. Према другом тумачењу, Оњегин прихвата изазов на бесмислени двобој, јер, иако има високо мишљење о себи и презире све што га окружује, ипак не успева да се ослободи друштвених предрасуда – боји се да ће бити исмејан и проглашен кукавицом. Такво тумачење заступа и Бјелински . Према трећем тумачењу, Оњегин прихвата двобој из егоистичке тежње да сачува свој мир. Ово тумачење образлаже Тамарченко, који полази од тога да је Оњегинова охлађеност према животу резултирала тежњом да се изолује од живота, да огради свој мир. И Бонди сматра да је до бесмисленог двобоја и до несреће дошло због егоистичке природе Оњегина, који према свима и свему односи пасивно и равнодушно, осим према нарушавању сопственог мира: Оњегин пасивно иде за догађајима: долази на место двобоја, не решава се да Ленском објасни сву неоснованост његове љубоморе и, уопште не мислећи шта чини, убија на месту свог младог пријатеља…

Ипак, исход овог двобоја Оњегина дубоко потреса и избацује га из дотадашњег животног колосека. Притиснут грижом савести, Оњегин губи свој мир, а у сеоској средини бива за свагда жигосан као непожељан и опасан човек.

Док је Ленски примио смрт и у томе нашао излаз, Оњегин, као подељена личност презасићена празним битисањем, губи спонтаност у животу и наоружава се скепсом, једном од његових најдоминантнијих црта. Погибија Ленског је створила услове да Оњегин и Татјана прошире своја искуства о животу – Оњегин на широким просторима Русије, а Татјана у високом московском и петроградском друштву. Поновни сусрет са Татјаном, додуше сада новом и другачијом, учиниће преокрет у Оњегиновој свести и животу, проузроковаће изненадни, окрепљујући емоционални препород на плану закржљалих осећања. Међутим, то ће се десити тек пошто Оњегин сазна да је она сада туђа жена која према њему више не показује никакве емоције:

Бар да се тргла кад га срете,
Да поста бледа ил’ румена…
На њој се ништа не покрене;
Ни обрва, ни усна њена;
Мада је гледо најбудније,
Ни трага старе Тање није
Могао наћи…

Савремени аналитичари Евгенија Оњегина углавном се слажу у томе да је на крају Оњегин заиста доживео искрену и дубоку љубав према Татјани.  После њеног неодговарања на писмо и одбијања његовог удварања у разговору, бесмисао и крајња безвољност добијају вредност непобитних чињеница. Психички стабилна и морално јака Татјана којој је још увек стало до Оњегина, одбија његову љубав делом и због тога што, вероватно, не верује да је он заиста воли:

А шта је сада вас довело
Пред моје ноге? Раскош ова!
Зар с вашим срцем, с вашом части
Да робујете ситној страсти?

Главни јунак себе коначно проналази у реду људи који су сувишни на свету и, да би побегао из мучне празнине, креће на путовања у Нижњи Новгород, Астрахан, на Кавказ, Тавриду. Оњегин остаје без тако потребне могућности да пронађе циљ у животу, да види сврху свог постојања, осећај да је сувишан на свету, и по томе постаје претеча сувишних људи, који ће бити предмет постпушкиновске књижевности, попут Печорина Љермонтова или Руђина Тургењева.

Аутор: Душица Чукић

Сувишни људи у руској књижевности>>

Илустрације: en.wikipedia.org, krasnov.tv, illustrada.ru.

Пушкинов Оњегин (Евгеније Оњегин) и Љермонтовљев Печорин (Јунак нашег доба) отварају галерију такозваних сувишних људи, чија је појава у књижевности условљена посебном друштвенополитичком и духовном климом у Русији тог доба.

Руски критичар Николај Доброљубов је у чланку Шта је то обломовштина? Оњегина уврстио у посебан књижевни тип руске литературе 19. века, у тип такозваних сувишних људи, заједно са Љермонтовљевим Печорином, Херценовим Бељтовом, Тургењевљевим Руђином и Гончаровљевим Обломовом. „Сувишан човек је тип људи који не налазе могућности за примену својих натпросечних потенцијалних способности због тога што им то не дозвољавају објективни услови у друштву на које гледају критички. Сувишан човек се према људима односи високомерно. Потцењује их и држи се надмено. У односу према жени је егоиста: ужива у игри женским срцима, али не прихвата обавезе и, по правилу, избегава брачну везу. Образовање сувишних људи је површно. Њихов однос према раду је несистематичан. Недостаје им упорност. Због тога су, иако много шта у својој средини не прихватају и негирају, неспособни за делотворну, конструктивну акцију, ради отклањања недостатака у име позитивних промена у друштву” (М. Сибиновић, Евгеније Оњегин Александра Пушкина).

suvisni-ljudi

Године 1785. Катарина II је Подареном повељом прописала права и дужност племића. За време владавине Катарине II високо племство, које је чинио просвећен и образован сталеж, достигло је највиши степен у свом развоју. Одмах за високим племством формирала се класа средњег племства. За време владавине цара Александра Благословеног, племићки углед је све више растао, па се тако образовало друштво за које су племенита уживања већ постала животна потреба, као обележје новог духовног живота. Племићка класа је била не само главни представник друштва, већ и главни непосредни извор образованости читавог друштва. „Двадесетих година 19. века руска књижевност, која је била подражавалачка, почиње тежити за оригиналношћу: појавио се Пушкин. Он је волео сталеж у коме се скоро искључиво испољио напредак рускога друштва коме је и сам припадао – и одлучио је да нам у Оњегину прикаже душевни живот тога сталежа, а заједно са њим и друштво, онакво какво је било у епоси коју је изабрао, тј. двадесетих година 19. века” (В. Г. Бјелински, Књижевно-критички чланци).

Међутим, иако друштвени роман у који улази читав руски живот са политичким идејама, тадашњом културом, васпитањем, као и целокупна идеологија епохе, Пушкинов Евгеније Оњегин представља изузетну психолошку студију карактера јунака.

Док је Пушкин кроз Оњегинов лик дао слику племића двадесетих година, Љермонтов је главним ликом свог романа Јунак нашег доба – Печорином, дао слику типичног представника епохе тридесетих година 19. века, а књижевна критика га убрзо прихватила као представника такозваних сувишних људи у руској књижевности. Печоринов лик писац изоштрава осветљавајући га изнутра, наводећи читаоце да се и сами придруже универзалним филозофско-етичким питањима о срећи, несрећи, љубави, пријатељству, судбини, страсти, егоизму, генијалности, која Печорин поставља себи и другима. Јунак нашег доба сматра се једним од првих врхунских психолошких и филозофских романа у руској прозној књижевности 19. века.
„Јунак тридесетих година”, Јунак нашег доба био је „декабриста” – аристократа, војно лице и човек политичке праксе, а „јунак четрдесетих” своје образовање стицао је на Московском универзитету – поезија, наука и филозофија били су у центру његових интересовања и одушевљења. Таквог једног човека, „непрактичног витеза речи”, приказао је Тургењев кроз лик Руђина, који представља још једну од варијанти сувишних људи, али не и понављање оњегинско-печоринског типа.

Личности попут Оњегина, Печорина, Руђина, Обломова – типови које су створили велики таленти, живе и данас – у мало другачијим друштвеним условима. То су људи који не чине ништа ни за личну нити за општу корист; за њих не постоје ствари које би им представљале животну потребу без које не би могли да живе.

Иако постоји разлика у темпераменту Оњегина, Печорина и Руђина, сви они имају карактере који су у великој мери спутани неповољним друштвеним приликама. Можда би њихово бесмислено (не)делање добило неки племенитији смисао у другачијим друштвеним околностима. Међутим, њихово (не)делање нису само узроковале двадесете, тридесете и четрдесете године 19. века у Русији, већ првенствено њихови карактери и њихова саможива природа. Они су размажени егоцентрици, који мисле да су центар света који се око њих и због њих окреће, па, с тим у вези, себи дају за право да повређују људе који то уопште не заслужују, и то искључиво ради личних незадовољстава, хирова и комплекса.

Сувишни људи нису само по својој природи лишени способности да се крећу и делају по сопственој вољи – њихова апатија и сплин резултат су њиховог васпитања, неостварених тежњи и средине у којој се крећу. Сви чланови породице сувишних људи имају сличан однос према људима – презиру њихов „ситан” рад и њихове скучене тежње, иако ни сами не успевају да остваре своје. Они врло добро знају за чим не теже, али уопште не знају шта желе и какав је њихов циљ (ако га уопште и имају) и смисао њиховог делања, што их, између осталог, чини актуелним и данас.

Они не знају шта треба тражити у животу, као ни у љубави – плаше се губитка слободе коју и не поседују, па не успевају да се вежу ни за жене, а ни за пријатеље. Вођени идејом о слободи, а не и самом слободом и емоцијама које су им на путу до самоостваривања закржљале, никада не досежу до потпуне слободе. Сви су они пуни самољубља и потпуно су свесни таштине друштва које их окружује. Међутим, њихове речи никада не постају дела; они имају своје принципе, али не и снажне унутрашње потребе које би, заједно са тим принципима, представљале њихову покретачку снагу, која би им, пре свега, створила потребу и циљ, а потом и пут до остварења истих.

Промашени животи у Чеховљевом Ујка Вањи>>

Аутор: Душица Чукић