Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Рихарду Вагнеру

(Париз) Петак, 17. фебруар 1860.

Господине,

Увек сам замишљао да велики уметник, колико год био свикнут на славу, ипак није неосетљив за искрену хвалу, кад је ова хвала нешто као узвик препознавања, и да, најзад, овај узвик може имати вредности посебне врсте кад га упућује један Француз, односно човек који је слабо саздан за одушевљавање и рођен је у земљи где се људи не разумевају много боље у поезију и сликарство неголи у музику. Пре свега, желим Вам рећи да Вама дугујем за највеће музичко уживање које сам икада осетио. У годинама сам када се човек више не забавља пишући славним људима, и још дуго времена бих оклевао да Вам писмом посведочим своје дивљење, да ми поглед не пада свакодневно на недостојне, смешне чланке у којима се чини највећи напор да се оклевеће Ваш гениј. Ви, Господине, нисте први човек поводом кога сам морао да патим и да црвеним због своје земље. Најзад ме је срџба нагнала да Вам одам своју захвалност; рекох себи: желим да не будем мешан са свим овим будалама.

Први пут када сам отишао у Италијанску дворану да чујем Ваша дела, био сам лоше расположен и чак, признаћу, пун свакојаких предрасуда: али може ми се опростити; тако су ме често насамарили; слушао сам толико пута музику шарлатана с великим претензијама. Ви сте ме намах победили. Оно што сам тада осетио неописиво је, и ако ме удостојите да се не смејете, покушаћу да Вам то пренесем. Најпре ми се учинило да познајем ту музику, а касније, размишљајући, схватио сам откуда та варка; причињавало ми се да је ово моја музика, па сам је препознавао као што сваки човек препознаје ствари за које му је предодређено да их воли. За сваког другог осим за човека тананог духа, ова реченица била би бескрајно смешна, нарочито ако је њу написао неко као ја, ко не зна музику, чије се образовање своди на то што је чуо (са великим уживањем, то је тачно) неколико лепих Веберових и Бетовенових композиција.

Затим, својство које ме је пре свега изненадило, јесте величина. То представља оно што је велико, и нагони човека великоме. Свуда сам у Вашим делима нашао свечано осећање јаких шумова, величанствених видова Природе, свечаност велиих човекових страсти. Одмах се човек осети понет у висину и савладан. Један од најчуднијих комада, и који су ми донели нов музички доживљај, јесте комад који треба да прикаже верски занос. Утисак који настаје увођењем званица и свадбеним слављем огроман је. Осетио сам величанственост живота у коме има више ширине него у нашем. Још нешто: доживео сам често једно осећање прилично чудне природе, поноса и уживања што разумем, што пуштам да ме то прожме, обузме, сласт сасвим чулна, слична оној што се осећа при пењању увис или пловљењу узбурканим морем. Музика је истовремено одисала неки пут гордошћу живота. Уопште, ове дубоке хармоније изгледале су ми налик на средства за надраживање која убрзавају било маште. Најзад, доживео сам такође, али преклињем Вас да се не смејете, осећања која вероватно проистичу из мог духовног склопа и мисли које ме обично заокупљају. Свугде има нечег узнетог и узносећег, нечега што тежи да се попне на већу висину, нечег претераног и суперлативног. За пример, послужићу се поређењем узетим из сликарства. Пред очима ми је замисао простране површине тамноцрвене боје. Ако би ова црвена боја представљала страст, замишљам како долази постепено, кроз све прелазе црвеног и ружичастог, до усијања најјачег огња. Било би наизглед тешко, чак и немогуће, доћи до нечег жешћег; па ипак, једна последња ракета начиниће бразду бељу но што је белина која јој служи као подлога. Биће то, ако хоћете, најдубљи урлик душе која се узнела до свог врхунца.

Био сам почео да пишем нека размишљања о одломцима Танхојзера и Лоенгрина које смо чули; али сам увидео да је немогуће све рећи.
Тако бих могао да продужим ово писмо у недоглед. Ако сте могли да ме читате, хвала Вам за то. Остаје ми још само да додам неколико речи. Од дана када сам чуо Вашу музику, говорим себи непрестано, а нарочито у тешким часовима: Када бих барем могао чути вечерас мало Вагнера! Има вероватно и других људи сазданих као ја. Уосталом, мора да сте били задовољни публиком, чији је нагон био знатно изнад новинарског лошег наука. Зашто не бисте дали још неколико концерата, додајући нове одломке? Дали сте нам да наслутимо нова уживања; имате ли права да нас лишите осталог? – Господине, још једанпут Вам захваљујем; учинили сте да поново нађем себе и оно што је велико, у тешким часовима.

Ш. Бодлер

Нећу дописати своју адресу, јер бисте можда помислили да нешто хоћу од Вас да тражим.

 

Шарл Бодлер, Изабрана писма, Братство-јединство, Нови Сад, 1987.

Фотографија: www.culturagenial.com

Бодлерово писмо Виктору Игоу