Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Узгред, рећи ћу једно посебно „словце” о Словенима и словенском питању. Већ одавно хоћу да га искажем. Сада су сви код нас одједном почели да говре о могућности да се словенско питање брзо реши колико било. Пустимо машти на вољу и замислимо да је одједном све већ завршено, да су Словени напорима и крвљу Русије већ ослобођени, и штавише, да Труска империја већ не постоји, да је Балканско полуострво слобдно и живи новим животом. Наравно, тешко је до последњихх детаља предсказати у којој конкретно форми ће се испољити та слобода Словена бар у први мах, тј. хоће ли то бити некаква федерација мањих ослобођених племена (чини се да федерације неће бити још дуго, веома дуго), или ће се појавити мањи засебни поседи у виду малих држава где ће на трону бити владари позвани из разних владарских династија.

Такође се не може претпоставити хоће ли Србија најзад раширити своју територију, или ће Аустрија то спречити, колика ће бити Бугарска, шта ће бити са Херцеговином, Босном, какве односе ће мали новоослобођени словенски народи успоставити, на пример, са Румунима или чак са Грцима – константинопољским Грцима и оним другим, атинским. Хоће ли најзад све те земље и земљице бити потпуно независне, или ће бити под покровитељством и надзором „концерта европских сила” међу којима је и Русија (ја мислим да ће сами ти мали народи сви обавезно измолити да им покровитељ буде европски концерт, па макар и заједно са Русијом, али с тим да им буде покровитељ и да их штити од властљубља Русије).

Све је то немогуће прецизно и унапред рештити, и ја то и не покушавам. Па ипак, вероватно се и сада могу знати две ствари: 1. да ће брзо, а можда и не тако брзо, али да ће сва словенска племена Балканског полуострва на крају крајева неизоставно бити ослобађена од труског јарма и започеће нов, слободан и можда независан живот, и 2. …Е то друго, што ће се вероватно, и у ствари сигурно догодити, одавно сам хтео да искажем.

А друго се састоји у томе да по мом унутрашњем уверењу, и то потпуном и неодољивом, Русија неће имати и никада није ни имала такве мрзитеље, завидљивце, клеветнике, па чак и отоворене непријатеље, као што су сва та словенска племена чим их Русија ослободи, а Европа призна да су ослобођена! И нека ми нико не противречи и не оспорава ово што кажем, и нека нико не виче на мене и не говори да преувеличавам и да сам мрзитељ Словена! Напротив, ја много волим Словене, а уосталом, нећу ни да се браним јер знам да ће све управо овако бити као што говорим, и то не због некаквог наводно ниског или незахвалног карактера Словена – уопште није то разлог. У том смислу је њихов карактер исти као карактер свих осталих. Разлог је у томе што такве ствари другачије не могу ни да се дешавају у свету.

Нећу да ширим тему, али знам да ми никако не треба да тражимо од Словена захвалност и унапред треба да се припремимо за то. Они ће после ослобођења свој нови живот почети, понављам, управо тиме што ће измолити од Европе, од Енеглеске и Немачке на пример, покровитељство и гаранције њихове слободе. И мада ће у концерту европских држава бити Русија, они ће то учинити како би били заштићени управо од Русије. Обавезно ће почети од тога што ће у себи, а можда и отворено, наглас, сами себе убедити и прогласити да Русији не дугују ни најмању захвалност, него су се, напротив, приликом склапања мира једва спасили од властљубља Русије, и то захваљујући интервенцији европског концерта. Да се Европа није умешала, Русија би их отела од Турака и одмах би их прогутала, „имајући у виду ширење граница и оснивање велике Свесловенске империје путем поробљавања Словена. То ће све учинити похлепно, лукаво и варварско, велико руско племе.”

Још дуго, веома дуго они неће бити у стању да признању несебичност Русије и њено велико, свето и у свету нечувено подизање барјака најузвишеније идеје, једне од оних идеја које човеку омогућавају да живи и без којих се човечанство кочи, уколико те идеје престану да живе у њему, поостоје наказно и умире у гнојним ранама и немоћи. На пример, садашњи свенародни руски рат, рат који је подигао цео руски народ, са царем на челу, против изрода за ослобођење несрећних народности – да ли су Словени сада најзад схватили тај рат, шта мислите? Али нећу да говорим о садашњем тренутку, јер смо ми сада Словенима још увек потребни, ми њих ослобађамо. Али касније, када их ослободимо и када се они некако среде, хоће ли они признати да је тај рат велики подвиг који је учињен ради њиховог ослобођења? Пробајте да одговорите на то питање. Ма ни за шта на овом свету неће они то признати!

Напротив, приказаће као политику, а затими као научну истину тврдњу да би они, кад не би било ослбодитељке Русије током свих ових стотину година, сами одавно успели да се ослобде од Турака својим јунаштвом или помоћу Европе, која, опет, да није на свету Русије, не само што не би имала ништа против њиховог ослобођења него би их и сама ослободила. То лукаво учење вероватно постоји код њих већ сада, а касније ће се оно неминовно развити у научну и политику аксиому. Штавише, чак ће и о Турцима почети да говоре са већим поштовањем него о Русији. Можда ће читаво столеће, или још и више, они непрекидно страховати за своју слободу и бојати се властољубља Русије. Они ће се додворавати европским државама, шириће клевеете, сплетке и интриге против Русије.

О, ја не говорим о појединцима: биће људи који ће схватити шта је Русија значила, шта значи и шта ће увек значити за њих. Они ће схватити сву узвишеност и сву светост дела које је учинила Русија, и схватиће велике идеје чији ће барјак она оставити у човечанству. Али ти људи ће нарочито у почетку бити у тако јадној мањини да ће бити изложени подсмесима, мржњи и чак политичким прогонима. Ослобођеним Словенима ће бити посебно пријатно да говоре и да трубе целоме свету како су они образована племена, способна за најузвишенију европску културу, док је Русија варварска земља, мрачни северни колос, чији народ чак није исте словенске крви и да је она гонитељ и мрзитељ европске цивилизације.

Код њих ће се, наравно, од само почетка појавити уставна власт, парламенти, одговорни министри, говорници и говори. То ће их изузетно тешити и одушевљавати. Они ће бити опијени читајући у париским и лондонским новнама телеграме посвећене њима, у којима се цео свет обавештава да је најзад после дуге праламентарне буре пало министарство у Бугарској и да је састављено ново од либералне већине, те да је некакав њихов Иван Читфлик најзад пристао да прихвати функцију председника Савета министара.

Русија мора озбиљно да се припреми за то да ће сви ти ослобођени Словени у заносу похрлити у Европу и да ће се до губитка сопствене личности заразити европским формама и политичким, и социјалним, и тако треба да преживе читав и веома дуг период европеизма пре него што сагледају било шта у свом словенском значају и у својој посебној словенској мислији у човечанству.

Те земљице ће се увек међусобно свађати, увек ће једни другима завидети и једно против другога сплеткарити. Разуме се, у тренутку неке веће невоље сви ће се они неизоставно обратити Русији за помоћ. Колико год они сплеткарили, колико год нас мрзели и клеветали у Европи покушавајући да јој се допадну и уверавајући је да су заљубљени у њу, ипак ће они увек инстинктивно осећати (наравно у тренутку невоље, а не раније) да је Еворпа природни непријатељ њиховом једниству, да је то била и да ће то увек остати, а то што они постоје на овоме свету, то је наравно зато што постоји Русија која их као огроман магнет неодољиво привлачи и тиме одржава њихвоу целовитост и јединство.

Биће и таквих трентака када ће они бити у стању да готово свесно признају да би се без Русије – тог великог источног центра и велике привлачне силе – њихово јединство за трен ока растурило и распало на комадиће, и то тако да би и сама њихова националност ишчезла у европском океану као што ишчезава неколико капи воде у мору. Русија ће још дуго морати да тугује и да води бригу о томе како да их помири и уразуми, па чак можда и да истуче на њих мач, ако затреба. Наравно, сада се већ може замислити питање какву корист од тога има Русија, због чега се она стотину година борила за њих и жртвовала своју крв, своје снаге и свој новац. Није ваљда само зато да би пожњела толико мале и смешне мржње и незахвалности?

О, свакако, Русија ће ипак увек бити свесна да је центар словенског јединства управо она, да ако Словени живе слободан национални живот, то је зато што је она то хтела и то хоће, и што је она све то учинила и створила. Али какву корист ће Русија имати од таквог сазнања осим напора, непријатности и вечитих брига. Засада је тешко дати одговор на то питање и он не може бити јасан.

Пре свега, Русија, као што нам је свима познато, неће ни помислити – и то се никада не сме догодити – да прошири своју територију на рачун Словена, да их политички присаједини својој територији и да од њихових земаља направи своје губерније и томе слично. Сви Словени чак и сада сумњају да Русија има такве тежње, као што сумња и сва Европа. И сумњаће они још сто година. Али нека Бог сачува Русију од таквих тежњи, и што више потпуне политичке несебичности она испољи према Словенима, утолико ће сигурније постићи да се они уједине око ње, касније, у вековима које долазе, можда кроз сто година. И обрнуто, ако она Словенима од самог почетка пружи што је могуће више политичке слободе и огради се чак и од било каквог старатељства и надзора над њима, и ако им само соапшти да ће она увек искукати мач против оних који покушају да им узурпирају слободу и националност, Русија ће се самим тим избавити од страшних брига и обавеза да силом одржава то старатељство и политички утицај на Словене који је њима наравно мразк, а Европи увек сумњив.

Међутим, ако испољи потпуну несебичност, самим тим ће Русија и победити и привући најзад Словене. Најпре ће они у невољи хрлити ка њој, а затим ће јој се касније, у своје време, вратити и приљубити се уз њу, већ са пуним детињим поверењем. Сви ће се вратити у рођено гнездо.

О, да, наравно, и сада међу многим Русима постоје различита научна, па чак и поетска схватања. Ти Руси очекују да ће нове словенске народности, одлобођене и васкрсле у нови живот, почети од тога што ће се приљубити уз Русијиу као уз рођену мајку и ослободитељку, и да ће несумњиво у најскорије време унети много нових и још невиђених елемената у руски живот, да ће проштири словенство саме Русије и душу Русије, да ће утицати чак на руски језик, књиженост и уопште стваралаштво, да ће духовно обогатити Русију, и да ће јој указати нове хоризонте. Признајем, мени се увек чинило да је то код нас обичан научнички занос. Истина је, ипак, да ће се нешто у том смислу једног дана свакако догодити, али не у наредних стотинак година.

Засада, међутим, а можда још цео век, Русија уопште неће имати шта да узме од Словена – ни од њихових идеја, ни из њихове књижевности. Сви они још нису дорасли да нас било чему уче и страшно су далеко од тога. Напротив, цео овај век ће можда Русија морати да се бори са ограниченошћу и тврдоглавошћу Словена, са њиховим рђавим навикама, са њиховим несумњивом издајом словенства од које нису далеко. Издајом ради европских форми политичког и социјалног уређења, на које ће они халапљиво кидисати.

Када реши Словенско питање, Русија ће очигледно морати да реши и Источно питање. Још дуго неће схватити садашњи Словени шта је то Источно питање! Неће они још дуго схватити ни словенско јединство у братсву и слози. Убудуће ће свагдашњи задатак Русије бити да им то непрекидно објашњава делом и великим примером. И опет ће питати због чега Русија треба све то да ради и зашто да преузима тлику бригу. Због чега? Да би живела узвишеним животом, да би живела великим животом, да би обасјавала свет великом, несебичном и чистом идејом и да би, на крају крајева, оваплотила и створила велики и моћни организам братског савеза племена, али не политичким насиљем, не мачем, него убеђивање, примером, љубављу, несебичношћу, светлошћу. И најзад, да би све „ове најмање“ узнела до своје висине и до њиховог сагледавања њене мајчинске мисије – у томе је циљ Русије, у томе је и њеа корист, ако хоћете.

Ако нације не буду живеле у најузвишенијим, несебичним идејама и са најузвишенијим циљевима служења човечанству, него само буду служиле својим „интересима”, онда нема сумње да ће те нације пропасти, да ће се стврднути, ослабити и умрети. А не постији узвишенији циљеви од оних које има Русија када служи Словенима несебично, не тражећи од њих захвалност, када служи њиховом моралном (а не само политичком) поновном сједињењу у једну велику целину. Тек тада ће свесловенство рећи човечанству своју нову, исцељујућу реч…

На свету и не постоје никакве идеје узвишеније од ових. Према томе, ништа за Русију не може бити „исплативије” него да има пред собом циљеве, да их сама себи све боље објашњава и да се све више уздиже духом у том свом вечном, неуморном и одважном делу које чини за добробит човечанства.

Ф.М. Достојевски, Дневник писца 1877–1881

Фотографија: www.culture.ru

Тајни налог одељења о хапшењу Ф. М. Достојевског

Треће одељење личне канцеларије његовог императорског величанства
I експедиција.
Санкт Петербург
22. априла 1849.
Бр. 675.

Тајно.

 

Господину мајору санктпетербуршког жандармеријског дивизиона, Чудинову!

По највишој заповести наређујем вашем високоблагородству да сутра у четири сата после поноћи ухапсите инжињериjског поручника у оставци и књижевника Фјодора Михајловича Достојевског, који станује на углу Мале Морске улице и Вазнесенског проспекта,  у дому Шиља, на трећем спрату, у стану Бремера, да запечатите његове папире и књиге и да исте, заједно са Достојевским, донесете у Треће одељење личне канцеларије његовог императорског величанства.
У том случају дужни сте да строго водите рачуна да ништа од папира нађених код Достојевског не буде утајено.

Може се догодити да код Достојевског пронађете велику количину хартија и књига и да неће бити могуће да све то истога часа доставите у Треће одељење; у том случају дужни сте да и једно и друго ставите у једну или у две собе према томе како потребе буду налагале, да собе запечатите а да самог Достојевског хитно приведете у Треће одељење.

Ако приликом печаћења хартија Достојевског он буде говорио да нешто од тога припада неком другом лицу на таква упозорења не обраћати пажњу него и то све запечатити.

Узимајући овакву обавезу дужни сте да се понашате најопрезније и са максималном будношћу, за шта сносите личну одговорност.

Господин начелник Штаба жандармеријског корпуса генерал лајтнант Дубељт издаће наређење да се у вашој пратњи нађу официр из санктпетербуршке полиције и потребан број жандарма.

Генерал ађутант
гроф Орлов

Извор: Ф. М. Достојевски, Чланци, у Достојевски као мислилац, 1982.

Фотографија: wikimedia.org

Седмог октобра 1908. године Анђа Петровић, сестра сликарке Надежде Петровић и песника и писца Растка Петровића, девојка чију је лепоту Иван Мештровић овековечио у каријатидама на споменику Незнаном јунаку на Авали – упутила је Лаву Николајевичу Толстоју писмо у којем га као „апостола угњетених” моли да „устане у заштиту Срба”, да се својом „спасилачком речју” заузме у Русији и пред Европом за неправедно угрожену Босну и Херцеговину.

То писмо, сачувано у Толстојевој заоставштини, заслужује да буде наведено у целини.

Пресветлом грофу Толстоју, филозофу и писцу!

Волела бих изнад свега да имате довољно стрпљења да ово писмо прочитате до краја.

Обраћати се Вама, филозофу и генију XX века – велика је смелост од једне Српкиње. Опростите ми, уважени апостоле угњетаваних. Ви који умете да праштате и учите људе правичности и милосрђу, немојте одбити молбу Вашим следбеницима. Ви сте ми улили храброст да се обратим Вама молбом наше мале земље, Вама – поборнику хришћанске човечности.

Усуђујем се да Вам причам о ранама које тиште Србе, и да молим за речи утехе у име свеколике српске младежи. Ваша реч је за руско јавно мишљење глас апостола. Зато изговорите ту спасоносну реч, смекшајте срце свог народа према малом балканском народу који се налази у ропству отимача. Подигните глас за слободу Босанаца и Херцеговаца! То су Срби, то су Јужни Словени, то су људи који су се вековима борили за очување своје самобитности.

Ми, Срби, схватамо сада, боље но икад, да стојимо пред понором који нас тајанствено вуче у своје дубине. На његовом дну нејасно светлуца зрачак – да ли избављења, да ли смрти; и ми се морамо бацити у тај понор са паролом „Слобода или смрт”; и обрести се између ужаса и спасења.

Па ипак, Оче, ми смо – попут лавова које су ловци окружили огњеним обручем – испуњени неустрашивошћу и спремни да на олтар отаџбине положимо свој живот и све своје имање, остајући до последњег даха верни домовини.

Ми морамо разрушити зидове наше тамнице, који нам преграђују пут у слободу и ка остварењу наших стремљења; снаге непријатеља јаче су од наших, душманин је неумољив према јецајима и патњама својих робова, а ми ипак не [ћемо да] клонемо духом. У загушљивом ваздуху тамнице ми се не можемо борити за племените хришћанске идеале, а сва наша бодрења била би узалудна маштања, тражење измишљеног света где нема страдања и понижења.

Данас у целој раскомаданој земљи нема ниједног Србина који не би одлучно захтевао рат с Аустријом и ослобођење Босне и Херцеговине.

Срби се никад нису плашили рата, јер су уверени да у борби расту снаге и да патриотски полет сам указује пут и правац свим збивањима проистеклим у току борбе. Нека оспоравају Србима способност за друштвени живот, нека нам приписују свеколике пороке (нама, а не Немачкој са њеним интригама усмереним на наше уништење) – ниједан народ није знао за веће одушевљење и већу спремност на жртвовање себе него Срби, који су се вековима борила против непријатељских интрига и најезда.

Сада је наступио један од најкритичнијих тренутака, када се Срби налазе у ишчекивању одлуке културне Европе на конгресу великих сила.

Русија ћути! То страшно ћутање може да стаје живота цео народ. Је ли могућно да је велика Русија постала крвник и узрочник пропасти невиних Словена? Па где је истински хуманизам? Где је човекољубиво, филантропско, уједињење културних народа, ако се не чује ниједан глас у заштиту Јужних Словена од германске најезде?

Није ли истина да се тај хуманизма јавља само у односу на примитивне народе Азије и Африке, проповедајући дивљацима хришћанско милосрђе, у исто време када се на југу Европе мирно допушта уништавање целог народа који има вековну историју и културу. Тај народ уништава се само зато што пљачкашла Европа наставља да води тајну политику и што Русија штити једино интересе Бугара – потомака татарских дошљака.

Русија ћути, јер је Бугарска, под њеним старатељством, већ добила независност, а Срби нека гину. Можемо ли ми рачунати на помоћ Енглеза и Немаца који, у суштини, желе слабљење словенства?

Енглеска се више од других противи анексији Босне и Херцеговине, али не зато што се крње интереси Срба, него зато што она хоће да задовољи своју савезницу Турску. Све земље које су побољшале своје односе са Турском јесу на добитку. За Бугарску се то изразило у анексији Румелије; Грчка је добила Крит; Аустрија – српске покрајине Босну и Херцеговину. А Србија због своје лојалности није добила ништа. Такви су били циљеви европске политике. Турска се показала као врана украшена туђим перјем, али овога пута су се и друге птице грабљивице оденуле у туђа перја. А Србија је морала да стане на страну очерупане Турске, свог бившег непријатеља.

Страшно је када се у културном веку мора проливати крв за своја права. Нека Европа чува интересе германских народа у Турака, а херојска Србија ће без страха кренути у рат.

Ако је у питању заштита стремљења ка уједињењу, боље је погинути бранећи од разбојника своје интересе. Аустријска војска ће на примеру савезничке армије Србије и Црне Горе још једанпут видети шта значи бранити отаџбину а шта значи поћи у лов на туђе добро.

Јуначка смрт која ће покосити све до једнога, или слобода независној српској земљи! Чак и ако милост Свевишњег напусти српску војску на бојишту, непријатељ неће успети у Србији да лако прекорачи праг домова наших: још неиспитане силе српских жена испољиће се у освети за смрт очева и браће.

И нека во вјеки вјеков остане света успомена на последње дане краљевства које је изграђено на развалинама моћног балканског царства, достојног великог великих предака српског народа.

Ја сам Вам отворила душу, пишем оно што је крвавим словима записано у срцу сваког Србина; своје наде у Ваше симпатије према Србима ја радо поверавам хартији која, можда, никад неће доспети у руке Ваше Милости.

Али ако примите ово писмо, немојте га одбацити зато што ће Вам наш језик бити неразумљив; немојте презрети одушевљење и усхићење које сам осетила у срцу обраћајући се Вашој Преузвишености.

Дај, Боже, да је као плод мога писма српски народ стекао још једног пријатеља у личности прослављеног писца Лава Толстоја.

Нека ми Ваша Преузвишеност опрости моју смелост и прими безгранично поштовање младе Српкиње, испуњене љубављу према отаџбини и жељом да цео свет буде прожет осећањима за малену Србију.

Београд, 7. октобар 1908. г. 

Анђа Петровић

О садржини Анђиног писма Толстоја је обавестио његов лекар и секретар Душан Петрович Маковицки. Толстој је Маковицком одмах издиктирао одговор. У писму је „младу Српкињу”, задивљен њеним родољубљем, замолио да му пошаље своју фотографију.

Постоји читава прича о Анђиној преписци с руским писцем. Њу је својевремено испричала Радмила Бунушевац.

Када је једнога новембарског преподнева поштар донео писмо и пакет, мајк Анђина налазила се у дворишту. Чувши да је пошиљка из Русије, стала је убеђивати поштара да је дошао на погрешну адресу: „Али кажем вам да то није овде… Ми у Русији немамо никога ко би сада могао да нам пише… Потражите по Београду. Има још оваквих имена.”

 Срећом, нашла се ту Анђа и узела пошту. У пакету су биле Толстојеве књиге, и одговор. Пажљиво је прочитала писмо.

Маковицки, који је на крају писма оставио и свој потпис, преносио је, поред осталог, младој Српкињи: „Молио је је Лав Николајевич да Вам напишем да баш онда кад нам изгледа да је све изгубљено, тек тада почиње прави живот.”

(…)

У Толстојевом Дневнику  од 26. октобра 1908. налазимо:

Почео само да пишем српско писмо.

Четири дана доцније бележи:

Јуче сам спавао мало, а од јутра својски пишем о Србима.

Другог новембра:

Јуче сам се бавио – српским чланком. Завршавам.

Рад Толстојев О присаједињењу Босне и Херцеговине Аустрији први пут је објављен у четири наставка. Почиње речима:

Једна Српкиња обратила ми се питањем шта мислим о припајању Босне и Херцеговине Аустрији, које је извршено ових дана. Ја сам јој одговорио кратко, али ћу тим поводом што могу јасније и подробније изнети своје мишљење о том догађају онима које то може интересовати.

(…)

Јован Пејчић, Профил и длан

Толстој и Срби>>

Фотографија: 3denglish.com.ua

Најстарији податак који се у српској периодици може наћи о Лаву Николајевићу Толстоју (1828–1919) потиче из 1867. године.

У непотписаноме чланка Словенска књижевност (руска), Световид – централни лист за просвету, новости, трговину и моду, који је 1852. покренут у Темишвару, једно време излазио у Бечу а шездесетих се година преселио у Београд – Толстојево име наводи у скупу најистакнутијих руских писаца деветнаестог столећа.

Први од Срба који је о свом сусрету са Толстојем оставио поуздано сведочанство био је извесни наш журналиста М. Бојовић.

Збило се то у Москви 22. фебруара 1901. године, на дан објављивања одлуке Светог Синода којом је Толстој изопштен из Руске православне цркве.

И у наше дане, као казна Божија, јавио се нови лажни учитељ, гроф Лав Толстој, у свету познати писац, по рођењу Рус, по крштењу и васпитању православац; гроф Толстој саблажњен охолошћу ума својега, безочно је устао на Господа и Христа Његовог и на Његово свето добро, и одрекав се јавно предс вима матере Православне цркве, која га је отхранила и васпитала, посветио је свој књижевни рад и дани му од Бога дар ширењу у народу учења противног Христу и Цркви, и уништењу у разуму и срцима људи отачаствене вере, вере православне, у којој су живели и спасавали се наши преци, и на којој се до сада одржавала и јачала света Русија… (…)

Прочитавши текст одлучења, с примерком Службенога гласила Руске православне цркве у којем је изопштење објављено – овако се, седам година касније, сећа М. Бојовић.

Ја сам похитао у Хамовкино, у стан Толстог, и кад сам дошао тамо и стари слуга графа скинуо ми капут, у трпезарији, кроз коју сам имао проћи, нашао сам гомилу студената и неколико младића и пред њима супругу Лава Николајевича – Софију Андрејевну, која је нешто читала а сви су је пажљиво слушали.

Толстој каквог нисмо познавали >>

Софија Андрејевна намах застаде и ошто ме погледа. Једва сам успео да јој се поклоним, и она ми само рече: „Соба Лава Николајевича је лево, молим, идите тамо. Он није ту, но сад ће доћи. Причекајте га.”

И одмах је продужила своје читање. Из собе где сам остао да чекам Лава Николајевича лепо сам чуо њен глас и распознавао њене речи, но смисао онога што је она читала никако нисам могао ухватити. Доцније сам дознао да је она читала свој чувени одговор Синоду, односно одлучивања Лава Николајевича од Православне цркве.

Одједном се брзо отворише врата и у соби се појави мала, старачка фигура Лава Николајевича. Он је био у руском тулупу (бундици), опасан сеоским појасом и у чизмама. Са младићком брзином, он се отпаса, скиде тулуп и поздрави се са мном.

„Дошли сте насигурно да ме питате о овом акту Светог Синода?”

„Сасвим тачно, Лаве Николајевичу.”

 

Јован Пејчић, Профил и длан

Фотографија: flipboard.com

Ижевски чистач снега Семјон Бухарин већ неколико година одушевљава ученике средње школе Лицеј бр. 25 својим сликама на снегу. Семјон је постао познат захваљујући ученицима који су му отворили налог на Инстаграму. Ево како су деца обелоданила таленат „чика Сење”.

crtanje-po-snegu

Радни дан школског чистача снега почиње у шест сати ујутру. Док деца спавају или се спремају да крену у школу, Семјон Бухарин чисти школско двориште од свежег снега.

Међутим, чим почне први час он метлом слика на снегу уметничка дела. На пример, портрет руског песника Александра Пушкина. Та слика два сата краси школско двориште, а затим нестаје под ногама ученика и њихових родитеља.

crtanje-na-snegu-1

Како је све почело

Семјон нам је испричао како је пре пар година по завршетку рутинског посла први пут почео метлом да црта животиње на снегу испод школских прозора. Видевши његове слике, ђаци су отворили налог на Инстаграму и почели да их постављају. Временом се број посетилаца увећао, тако да су на Семјона обратили пажњу и регионални медији.

Јунаци Бухаринових слика на снегу су руски писци и композитори, као и ликови и животиње из руских бајки. Како је сам Семјон испричао за „Руску реч”, слика најбоље испадне на тамном асфалту чим падне први снег, тј. док је снег још увек мек и лако га је обликовати. Семјон слика само на свежем снегу. Угажени снег му не одговара. Слике су најлепше увече, када се виде полусенке, али тада у школи нема никога и нема ко да их гледа, прича Бухарин.

crtanje-snegu-2

„Чика Сења редовно нешто црта за нас. Зими слика на снегу у дворишту, а лети слика пејзаже на зиду зграде преко пута школе. Он прави и скулптуре од леда! Прошле године је исклесао у леду три јагњета: најпре је набацао снег на гомилу, направио облик коцке, полио водом и затим исклесао фигуре”, испричали су дописнику „Руске речи” ученици ове школе.

Ђаци кажу да се „зграда преко пута школе” сваке године поново кречи, а после извесног времена на том новом „платну” опет се појављује неки пејзаж. „Чика Сења је прошле године насликао огроман плакат са Чајковским поводом годишњице композитора! Он прави за нас клизалишта, чисти снег и тера псе луталице из школског дворишта. Он је много добар!”

slike-na-snegu-3

Са својих седамнаест година, Семјон Бухарин је уписао уметничку школу у граду Чајковском, али је напустио школовање јер му је породица велика и морао је потражити посао како би помогао родитељима. После неколико година отпутовао је на Руски Далеки исток, где је најпре радио као рибар на Камчатки, а затим се запослио у служби Министарства за ванредне ситуације.

После свих тих лутања Бухарин се пре пет година „скрасио” на радном месту чистача снега у школи „Лицеј бр. 25” у граду Ижевску (1.215 км источно од Москве). Поред свог главног посла Семјон помаже школи тако што поправља столице, клупе и табле. Учествује и у културном животу школе – осмишљава приредбе за празнике и припрема декорације заједно са ученицима и наставницима.

Аутор: Николај Литовкин

Извор: Руска реч

 

У Музеју Достојевског у Санкт Петербургу отворена је изложба поводом сто педесет година од објављивања романа Злочин и казна.

izlozba-o-dostojevskom-2

Садржај целог романа репродукован је на зидовима једне од просторија музеја, а међу експонатима се налазе илустрације инспирисане романом из седамдесетих година 19. и 20. века, снимци из екранизација романа (филмска верзија Леа Кулиџанова из 1969. и серија Димитрија Светозарова из 2007), фотографије Санкт Петербурга из 19. века, као и радне верзије романа са ауторовим напоменама на маргинама и лични предмети, међу којима је и Јеванђеље. У једном делу је реконструисана соба „маторе зеленашице” из тог времена са креветом, јорганом и накитом.

Раскољников: Наполеон или ваш (Генеологија морала)>>

Роман Злочин и казна настао је од дванаест делова објављиваних од јануара до децембра 1866. у часопису „Руски весник”. Причу о амбициозном студенту права из Санкт Петербурга – Родиону Романовичу Раскољникову, који због велике немаштине одлучује да убије и опљачка омражену стару зеленашицу Аљону Ивановну, Достојевски је почео да пише лета 1865. током боравка у Немачкој, где је прокоцкао већи део своје имовине и једва имао новца за храну.

Достојевски се у роману бавио суштинским проблемима људске егзистенције, ограничењима слободе, правом на насиље зарад вишег добра, ценом људског живота… Да би одговорио на рокове (у исто време је радио и на Коцкару), писац је у октобру 1866. ангажовао стенографкињу Ану Сниткину, коју је већ следећег месеца запросио. Венчали су се 1867. и остали у браку све до пишчеве смрти.

Изложба је отворена до 20. марта.

Музеј Достојевског налази се у Улици Кузнечни, у стану у којем је писац преминуо 28. јануара (9. фебруара по новом календару) 1881, у 60. години. Према легенди, није се осећао добро и пробудио се усред ноћи, поручивши Ани: „Знам да ћу данас умрети. Запали свећу и додај ми Јеванђеље”.

Извор: Блиц

Више од 1000 људи, међу којима су и познате личности, данас је у Москви почело да се смењује у јавном читању романа „Рат и мир” Лава Толстоја, на интернету, радију и телевизији, током 60 сати.

javno-citanje-tolstoj

Око 1.300 глумаца, политичара и спортиста, грађана почело је у 10 сати по руском времену читање четири тома ремек-дела руске књижевности. Читање ће уживо моћи да се прати на неколико руских телевизија и радио-станица, као и на сајту voinaimir.com.

Јавно читање дела организовано је у оквиру „Године књижености” у Русији и одвија се у руским позориштима, музејима, биоскопским салама и другим местима које је Толстој споменуо у свом роману.

„Толстој држи нашу земљу на окупу”, рекла је праунука књижевника, Фекла Толстоја, која је инцирала јавно читање „Рата и мира”.

Дело ће се читати у Моксви, Санкт Петербургу, Казану, Јекатеринбургу, Омску, Грозном, и другим местима, јавила је агенција Риа новости и додала да ће читање бити организовано и у Паризу, Бечу, Пекингу и Вашингтону.

У свом чувеном делу Толстој је описао руско друштво током Наполеонове ере. „Рат и мир” је једно од два најважнија ремек-дела руског књижевника и сматра се једним од најбољих романа у светској књижевности.

Извор: Политика

Насловна фотографија: wikimedia.org