Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Uzgred, reći ću jedno posebno „slovce” o Slovenima i slovenskom pitanju. Već odavno hoću da ga iskažem. Sada su svi kod nas odjednom počeli da govre o mogućnosti da se slovensko pitanje brzo reši koliko bilo. Pustimo mašti na volju i zamislimo da je odjednom sve već završeno, da su Sloveni naporima i krvlju Rusije već oslobođeni, i štaviše, da Truska imperija već ne postoji, da je Balkansko poluostrvo slobdno i živi novim životom. Naravno, teško je do poslednjihh detalja predskazati u kojoj konkretno formi će se ispoljiti ta sloboda Slovena bar u prvi mah, tj. hoće li to biti nekakva federacija manjih oslobođenih plemena (čini se da federacije neće biti još dugo, veoma dugo), ili će se pojaviti manji zasebni posedi u vidu malih država gde će na tronu biti vladari pozvani iz raznih vladarskih dinastija.

Takođe se ne može pretpostaviti hoće li Srbija najzad raširiti svoju teritoriju, ili će Austrija to sprečiti, kolika će biti Bugarska, šta će biti sa Hercegovinom, Bosnom, kakve odnose će mali novooslobođeni slovenski narodi uspostaviti, na primer, sa Rumunima ili čak sa Grcima – konstantinopoljskim Grcima i onim drugim, atinskim. Hoće li najzad sve te zemlje i zemljice biti potpuno nezavisne, ili će biti pod pokroviteljstvom i nadzorom „koncerta evropskih sila” među kojima je i Rusija (ja mislim da će sami ti mali narodi svi obavezno izmoliti da im pokrovitelj bude evropski koncert, pa makar i zajedno sa Rusijom, ali s tim da im bude pokrovitelj i da ih štiti od vlastljublja Rusije).

Sve je to nemoguće precizno i unapred reštiti, i ja to i ne pokušavam. Pa ipak, verovatno se i sada mogu znati dve stvari: 1. da će brzo, a možda i ne tako brzo, ali da će sva slovenska plemena Balkanskog poluostrva na kraju krajeva neizostavno biti oslobađena od truskog jarma i započeće nov, slobodan i možda nezavisan život, i 2. …E to drugo, što će se verovatno, i u stvari sigurno dogoditi, odavno sam hteo da iskažem.

A drugo se sastoji u tome da po mom unutrašnjem uverenju, i to potpunom i neodoljivom, Rusija neće imati i nikada nije ni imala takve mrzitelje, zavidljivce, klevetnike, pa čak i otovorene neprijatelje, kao što su sva ta slovenska plemena čim ih Rusija oslobodi, a Evropa prizna da su oslobođena! I neka mi niko ne protivreči i ne osporava ovo što kažem, i neka niko ne viče na mene i ne govori da preuveličavam i da sam mrzitelj Slovena! Naprotiv, ja mnogo volim Slovene, a uostalom, neću ni da se branim jer znam da će sve upravo ovako biti kao što govorim, i to ne zbog nekakvog navodno niskog ili nezahvalnog karaktera Slovena – uopšte nije to razlog. U tom smislu je njihov karakter isti kao karakter svih ostalih. Razlog je u tome što takve stvari drugačije ne mogu ni da se dešavaju u svetu.

Neću da širim temu, ali znam da mi nikako ne treba da tražimo od Slovena zahvalnost i unapred treba da se pripremimo za to. Oni će posle oslobođenja svoj novi život početi, ponavljam, upravo time što će izmoliti od Evrope, od Enegleske i Nemačke na primer, pokroviteljstvo i garancije njihove slobode. I mada će u koncertu evropskih država biti Rusija, oni će to učiniti kako bi bili zaštićeni upravo od Rusije. Obavezno će početi od toga što će u sebi, a možda i otvoreno, naglas, sami sebe ubediti i proglasiti da Rusiji ne duguju ni najmanju zahvalnost, nego su se, naprotiv, prilikom sklapanja mira jedva spasili od vlastljublja Rusije, i to zahvaljujući intervenciji evropskog koncerta. Da se Evropa nije umešala, Rusija bi ih otela od Turaka i odmah bi ih progutala, „imajući u vidu širenje granica i osnivanje velike Sveslovenske imperije putem porobljavanja Slovena. To će sve učiniti pohlepno, lukavo i varvarsko, veliko rusko pleme.”

Još dugo, veoma dugo oni neće biti u stanju da priznanju nesebičnost Rusije i njeno veliko, sveto i u svetu nečuveno podizanje barjaka najuzvišenije ideje, jedne od onih ideja koje čoveku omogućavaju da živi i bez kojih se čovečanstvo koči, ukoliko te ideje prestanu da žive u njemu, poostoje nakazno i umire u gnojnim ranama i nemoći. Na primer, sadašnji svenarodni ruski rat, rat koji je podigao ceo ruski narod, sa carem na čelu, protiv izroda za oslobođenje nesrećnih narodnosti – da li su Sloveni sada najzad shvatili taj rat, šta mislite? Ali neću da govorim o sadašnjem trenutku, jer smo mi sada Slovenima još uvek potrebni, mi njih oslobađamo. Ali kasnije, kada ih oslobodimo i kada se oni nekako srede, hoće li oni priznati da je taj rat veliki podvig koji je učinjen radi njihovog oslobođenja? Probajte da odgovorite na to pitanje. Ma ni za šta na ovom svetu neće oni to priznati!

Naprotiv, prikazaće kao politiku, a zatimi kao naučnu istinu tvrdnju da bi oni, kad ne bi bilo oslboditeljke Rusije tokom svih ovih stotinu godina, sami odavno uspeli da se oslobde od Turaka svojim junaštvom ili pomoću Evrope, koja, opet, da nije na svetu Rusije, ne samo što ne bi imala ništa protiv njihovog oslobođenja nego bi ih i sama oslobodila. To lukavo učenje verovatno postoji kod njih već sada, a kasnije će se ono neminovno razviti u naučnu i politiku aksiomu. Štaviše, čak će i o Turcima početi da govore sa većim poštovanjem nego o Rusiji. Možda će čitavo stoleće, ili još i više, oni neprekidno strahovati za svoju slobodu i bojati se vlastoljublja Rusije. Oni će se dodvoravati evropskim državama, širiće kleveete, spletke i intrige protiv Rusije.

O, ja ne govorim o pojedincima: biće ljudi koji će shvatiti šta je Rusija značila, šta znači i šta će uvek značiti za njih. Oni će shvatiti svu uzvišenost i svu svetost dela koje je učinila Rusija, i shvatiće velike ideje čiji će barjak ona ostaviti u čovečanstvu. Ali ti ljudi će naročito u početku biti u tako jadnoj manjini da će biti izloženi podsmesima, mržnji i čak političkim progonima. Oslobođenim Slovenima će biti posebno prijatno da govore i da trube celome svetu kako su oni obrazovana plemena, sposobna za najuzvišeniju evropsku kulturu, dok je Rusija varvarska zemlja, mračni severni kolos, čiji narod čak nije iste slovenske krvi i da je ona gonitelj i mrzitelj evropske civilizacije.

Kod njih će se, naravno, od samo početka pojaviti ustavna vlast, parlamenti, odgovorni ministri, govornici i govori. To će ih izuzetno tešiti i oduševljavati. Oni će biti opijeni čitajući u pariskim i londonskim novnama telegrame posvećene njima, u kojima se ceo svet obaveštava da je najzad posle duge pralamentarne bure palo ministarstvo u Bugarskoj i da je sastavljeno novo od liberalne većine, te da je nekakav njihov Ivan Čitflik najzad pristao da prihvati funkciju predsednika Saveta ministara.

Rusija mora ozbiljno da se pripremi za to da će svi ti oslobođeni Sloveni u zanosu pohrliti u Evropu i da će se do gubitka sopstvene ličnosti zaraziti evropskim formama i političkim, i socijalnim, i tako treba da prežive čitav i veoma dug period evropeizma pre nego što sagledaju bilo šta u svom slovenskom značaju i u svojoj posebnoj slovenskoj misliji u čovečanstvu.

Te zemljice će se uvek međusobno svađati, uvek će jedni drugima zavideti i jedno protiv drugoga spletkariti. Razume se, u trenutku neke veće nevolje svi će se oni neizostavno obratiti Rusiji za pomoć. Koliko god oni spletkarili, koliko god nas mrzeli i klevetali u Evropi pokušavajući da joj se dopadnu i uveravajući je da su zaljubljeni u nju, ipak će oni uvek instinktivno osećati (naravno u trenutku nevolje, a ne ranije) da je Evorpa prirodni neprijatelj njihovom jednistvu, da je to bila i da će to uvek ostati, a to što oni postoje na ovome svetu, to je naravno zato što postoji Rusija koja ih kao ogroman magnet neodoljivo privlači i time održava njihvou celovitost i jedinstvo.

Biće i takvih trentaka kada će oni biti u stanju da gotovo svesno priznaju da bi se bez Rusije – tog velikog istočnog centra i velike privlačne sile – njihovo jedinstvo za tren oka rasturilo i raspalo na komadiće, i to tako da bi i sama njihova nacionalnost iščezla u evropskom okeanu kao što iščezava nekoliko kapi vode u moru. Rusija će još dugo morati da tuguje i da vodi brigu o tome kako da ih pomiri i urazumi, pa čak možda i da istuče na njih mač, ako zatreba. Naravno, sada se već može zamisliti pitanje kakvu korist od toga ima Rusija, zbog čega se ona stotinu godina borila za njih i žrtvovala svoju krv, svoje snage i svoj novac. Nije valjda samo zato da bi požnjela toliko male i smešne mržnje i nezahvalnosti?

O, svakako, Rusija će ipak uvek biti svesna da je centar slovenskog jedinstva upravo ona, da ako Sloveni žive slobodan nacionalni život, to je zato što je ona to htela i to hoće, i što je ona sve to učinila i stvorila. Ali kakvu korist će Rusija imati od takvog saznanja osim napora, neprijatnosti i večitih briga. Zasada je teško dati odgovor na to pitanje i on ne može biti jasan.

Pre svega, Rusija, kao što nam je svima poznato, neće ni pomisliti – i to se nikada ne sme dogoditi – da proširi svoju teritoriju na račun Slovena, da ih politički prisajedini svojoj teritoriji i da od njihovih zemalja napravi svoje gubernije i tome slično. Svi Sloveni čak i sada sumnjaju da Rusija ima takve težnje, kao što sumnja i sva Evropa. I sumnjaće oni još sto godina. Ali neka Bog sačuva Rusiju od takvih težnji, i što više potpune političke nesebičnosti ona ispolji prema Slovenima, utoliko će sigurnije postići da se oni ujedine oko nje, kasnije, u vekovima koje dolaze, možda kroz sto godina. I obrnuto, ako ona Slovenima od samog početka pruži što je moguće više političke slobode i ogradi se čak i od bilo kakvog starateljstva i nadzora nad njima, i ako im samo soapšti da će ona uvek iskukati mač protiv onih koji pokušaju da im uzurpiraju slobodu i nacionalnost, Rusija će se samim tim izbaviti od strašnih briga i obaveza da silom održava to starateljstvo i politički uticaj na Slovene koji je njima naravno mrazk, a Evropi uvek sumnjiv.

Međutim, ako ispolji potpunu nesebičnost, samim tim će Rusija i pobediti i privući najzad Slovene. Najpre će oni u nevolji hrliti ka njoj, a zatim će joj se kasnije, u svoje vreme, vratiti i priljubiti se uz nju, već sa punim detinjim poverenjem. Svi će se vratiti u rođeno gnezdo.

O, da, naravno, i sada među mnogim Rusima postoje različita naučna, pa čak i poetska shvatanja. Ti Rusi očekuju da će nove slovenske narodnosti, odlobođene i vaskrsle u novi život, početi od toga što će se priljubiti uz Rusijiu kao uz rođenu majku i osloboditeljku, i da će nesumnjivo u najskorije vreme uneti mnogo novih i još neviđenih elemenata u ruski život, da će proštiri slovenstvo same Rusije i dušu Rusije, da će uticati čak na ruski jezik, knjiženost i uopšte stvaralaštvo, da će duhovno obogatiti Rusiju, i da će joj ukazati nove horizonte. Priznajem, meni se uvek činilo da je to kod nas običan naučnički zanos. Istina je, ipak, da će se nešto u tom smislu jednog dana svakako dogoditi, ali ne u narednih stotinak godina.

Zasada, međutim, a možda još ceo vek, Rusija uopšte neće imati šta da uzme od Slovena – ni od njihovih ideja, ni iz njihove književnosti. Svi oni još nisu dorasli da nas bilo čemu uče i strašno su daleko od toga. Naprotiv, ceo ovaj vek će možda Rusija morati da se bori sa ograničenošću i tvrdoglavošću Slovena, sa njihovim rđavim navikama, sa njihovim nesumnjivom izdajom slovenstva od koje nisu daleko. Izdajom radi evropskih formi političkog i socijalnog uređenja, na koje će oni halapljivo kidisati.

Kada reši Slovensko pitanje, Rusija će očigledno morati da reši i Istočno pitanje. Još dugo neće shvatiti sadašnji Sloveni šta je to Istočno pitanje! Neće oni još dugo shvatiti ni slovensko jedinstvo u bratsvu i slozi. Ubuduće će svagdašnji zadatak Rusije biti da im to neprekidno objašnjava delom i velikim primerom. I opet će pitati zbog čega Rusija treba sve to da radi i zašto da preuzima tliku brigu. Zbog čega? Da bi živela uzvišenim životom, da bi živela velikim životom, da bi obasjavala svet velikom, nesebičnom i čistom idejom i da bi, na kraju krajeva, ovaplotila i stvorila veliki i moćni organizam bratskog saveza plemena, ali ne političkim nasiljem, ne mačem, nego ubeđivanje, primerom, ljubavlju, nesebičnošću, svetlošću. I najzad, da bi sve „ove najmanje“ uznela do svoje visine i do njihovog sagledavanja njene majčinske misije – u tome je cilj Rusije, u tome je i njea korist, ako hoćete.

Ako nacije ne budu živele u najuzvišenijim, nesebičnim idejama i sa najuzvišenijim ciljevima služenja čovečanstvu, nego samo budu služile svojim „interesima”, onda nema sumnje da će te nacije propasti, da će se stvrdnuti, oslabiti i umreti. A ne postiji uzvišeniji ciljevi od onih koje ima Rusija kada služi Slovenima nesebično, ne tražeći od njih zahvalnost, kada služi njihovom moralnom (a ne samo političkom) ponovnom sjedinjenju u jednu veliku celinu. Tek tada će sveslovenstvo reći čovečanstvu svoju novu, isceljujuću reč…

Na svetu i ne postoje nikakve ideje uzvišenije od ovih. Prema tome, ništa za Rusiju ne može biti „isplativije” nego da ima pred sobom ciljeve, da ih sama sebi sve bolje objašnjava i da se sve više uzdiže duhom u tom svom večnom, neumornom i odvažnom delu koje čini za dobrobit čovečanstva.

F.M. Dostojevski, Dnevnik pisca 1877–1881

Fotografija: www.culture.ru

Tajni nalog odeljenja o hapšenju F. M. Dostojevskog

Treće odeljenje lične kancelarije njegovog imperatorskog veličanstva
I ekspedicija.
Sankt Peterburg
22. aprila 1849.
Br. 675.

Tajno.

 

Gospodinu majoru sanktpeterburškog žandarmerijskog diviziona, Čudinovu!

Po najvišoj zapovesti naređujem vašem visokoblagorodstvu da sutra u četiri sata posle ponoći uhapsite inžinjerijskog poručnika u ostavci i književnika Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, koji stanuje na uglu Male Morske ulice i Vaznesenskog prospekta,  u domu Šilja, na trećem spratu, u stanu Bremera, da zapečatite njegove papire i knjige i da iste, zajedno sa Dostojevskim, donesete u Treće odeljenje lične kancelarije njegovog imperatorskog veličanstva.
U tom slučaju dužni ste da strogo vodite računa da ništa od papira nađenih kod Dostojevskog ne bude utajeno.

Može se dogoditi da kod Dostojevskog pronađete veliku količinu hartija i knjiga i da neće biti moguće da sve to istoga časa dostavite u Treće odeljenje; u tom slučaju dužni ste da i jedno i drugo stavite u jednu ili u dve sobe prema tome kako potrebe budu nalagale, da sobe zapečatite a da samog Dostojevskog hitno privedete u Treće odeljenje.

Ako prilikom pečaćenja hartija Dostojevskog on bude govorio da nešto od toga pripada nekom drugom licu na takva upozorenja ne obraćati pažnju nego i to sve zapečatiti.

Uzimajući ovakvu obavezu dužni ste da se ponašate najopreznije i sa maksimalnom budnošću, za šta snosite ličnu odgovornost.

Gospodin načelnik Štaba žandarmerijskog korpusa general lajtnant Dubeljt izdaće naređenje da se u vašoj pratnji nađu oficir iz sanktpeterburške policije i potreban broj žandarma.

General ađutant
grof Orlov

Izvor: F. M. Dostojevski, Članci, u Dostojevski kao mislilac, 1982.

Fotografija: wikimedia.org

Sedmog oktobra 1908. godine Anđa Petrović, sestra slikarke Nadežde Petrović i pesnika i pisca Rastka Petrovića, devojka čiju je lepotu Ivan Meštrović ovekovečio u karijatidama na spomeniku Neznanom junaku na Avali – uputila je Lavu Nikolajeviču Tolstoju pismo u kojem ga kao „apostola ugnjetenih” moli da „ustane u zaštitu Srba”, da se svojom „spasilačkom rečju” zauzme u Rusiji i pred Evropom za nepravedno ugroženu Bosnu i Hercegovinu.

To pismo, sačuvano u Tolstojevoj zaostavštini, zaslužuje da bude navedeno u celini.

Presvetlom grofu Tolstoju, filozofu i piscu!

Volela bih iznad svega da imate dovoljno strpljenja da ovo pismo pročitate do kraja.

Obraćati se Vama, filozofu i geniju XX veka – velika je smelost od jedne Srpkinje. Oprostite mi, uvaženi apostole ugnjetavanih. Vi koji umete da praštate i učite ljude pravičnosti i milosrđu, nemojte odbiti molbu Vašim sledbenicima. Vi ste mi ulili hrabrost da se obratim Vama molbom naše male zemlje, Vama – poborniku hrišćanske čovečnosti.

Usuđujem se da Vam pričam o ranama koje tište Srbe, i da molim za reči utehe u ime svekolike srpske mladeži. Vaša reč je za rusko javno mišljenje glas apostola. Zato izgovorite tu spasonosnu reč, smekšajte srce svog naroda prema malom balkanskom narodu koji se nalazi u ropstvu otimača. Podignite glas za slobodu Bosanaca i Hercegovaca! To su Srbi, to su Južni Sloveni, to su ljudi koji su se vekovima borili za očuvanje svoje samobitnosti.

Mi, Srbi, shvatamo sada, bolje no ikad, da stojimo pred ponorom koji nas tajanstveno vuče u svoje dubine. Na njegovom dnu nejasno svetluca zračak – da li izbavljenja, da li smrti; i mi se moramo baciti u taj ponor sa parolom „Sloboda ili smrt”; i obresti se između užasa i spasenja.

Pa ipak, Oče, mi smo – poput lavova koje su lovci okružili ognjenim obručem – ispunjeni neustrašivošću i spremni da na oltar otadžbine položimo svoj život i sve svoje imanje, ostajući do poslednjeg daha verni domovini.

Mi moramo razrušiti zidove naše tamnice, koji nam pregrađuju put u slobodu i ka ostvarenju naših stremljenja; snage neprijatelja jače su od naših, dušmanin je neumoljiv prema jecajima i patnjama svojih robova, a mi ipak ne [ćemo da] klonemo duhom. U zagušljivom vazduhu tamnice mi se ne možemo boriti za plemenite hrišćanske ideale, a sva naša bodrenja bila bi uzaludna maštanja, traženje izmišljenog sveta gde nema stradanja i poniženja.

Danas u celoj raskomadanoj zemlji nema nijednog Srbina koji ne bi odlučno zahtevao rat s Austrijom i oslobođenje Bosne i Hercegovine.

Srbi se nikad nisu plašili rata, jer su uvereni da u borbi rastu snage i da patriotski polet sam ukazuje put i pravac svim zbivanjima proisteklim u toku borbe. Neka osporavaju Srbima sposobnost za društveni život, neka nam pripisuju svekolike poroke (nama, a ne Nemačkoj sa njenim intrigama usmerenim na naše uništenje) – nijedan narod nije znao za veće oduševljenje i veću spremnost na žrtvovanje sebe nego Srbi, koji su se vekovima borila protiv neprijateljskih intriga i najezda.

Sada je nastupio jedan od najkritičnijih trenutaka, kada se Srbi nalaze u iščekivanju odluke kulturne Evrope na kongresu velikih sila.

Rusija ćuti! To strašno ćutanje može da staje života ceo narod. Je li mogućno da je velika Rusija postala krvnik i uzročnik propasti nevinih Slovena? Pa gde je istinski humanizam? Gde je čovekoljubivo, filantropsko, ujedinjenje kulturnih naroda, ako se ne čuje nijedan glas u zaštitu Južnih Slovena od germanske najezde?

Nije li istina da se taj humanizma javlja samo u odnosu na primitivne narode Azije i Afrike, propovedajući divljacima hrišćansko milosrđe, u isto vreme kada se na jugu Evrope mirno dopušta uništavanje celog naroda koji ima vekovnu istoriju i kulturu. Taj narod uništava se samo zato što pljačkašla Evropa nastavlja da vodi tajnu politiku i što Rusija štiti jedino interese Bugara – potomaka tatarskih došljaka.

Rusija ćuti, jer je Bugarska, pod njenim starateljstvom, već dobila nezavisnost, a Srbi neka ginu. Možemo li mi računati na pomoć Engleza i Nemaca koji, u suštini, žele slabljenje slovenstva?

Engleska se više od drugih protivi aneksiji Bosne i Hercegovine, ali ne zato što se krnje interesi Srba, nego zato što ona hoće da zadovolji svoju saveznicu Tursku. Sve zemlje koje su poboljšale svoje odnose sa Turskom jesu na dobitku. Za Bugarsku se to izrazilo u aneksiji Rumelije; Grčka je dobila Krit; Austrija – srpske pokrajine Bosnu i Hercegovinu. A Srbija zbog svoje lojalnosti nije dobila ništa. Takvi su bili ciljevi evropske politike. Turska se pokazala kao vrana ukrašena tuđim perjem, ali ovoga puta su se i druge ptice grabljivice odenule u tuđa perja. A Srbija je morala da stane na stranu očerupane Turske, svog bivšeg neprijatelja.

Strašno je kada se u kulturnom veku mora prolivati krv za svoja prava. Neka Evropa čuva interese germanskih naroda u Turaka, a herojska Srbija će bez straha krenuti u rat.

Ako je u pitanju zaštita stremljenja ka ujedinjenju, bolje je poginuti braneći od razbojnika svoje interese. Austrijska vojska će na primeru savezničke armije Srbije i Crne Gore još jedanput videti šta znači braniti otadžbinu a šta znači poći u lov na tuđe dobro.

Junačka smrt koja će pokositi sve do jednoga, ili sloboda nezavisnoj srpskoj zemlji! Čak i ako milost Svevišnjeg napusti srpsku vojsku na bojištu, neprijatelj neće uspeti u Srbiji da lako prekorači prag domova naših: još neispitane sile srpskih žena ispoljiće se u osveti za smrt očeva i braće.

I neka vo vjeki vjekov ostane sveta uspomena na poslednje dane kraljevstva koje je izgrađeno na razvalinama moćnog balkanskog carstva, dostojnog velikog velikih predaka srpskog naroda.

Ja sam Vam otvorila dušu, pišem ono što je krvavim slovima zapisano u srcu svakog Srbina; svoje nade u Vaše simpatije prema Srbima ja rado poveravam hartiji koja, možda, nikad neće dospeti u ruke Vaše Milosti.

Ali ako primite ovo pismo, nemojte ga odbaciti zato što će Vam naš jezik biti nerazumljiv; nemojte prezreti oduševljenje i ushićenje koje sam osetila u srcu obraćajući se Vašoj Preuzvišenosti.

Daj, Bože, da je kao plod moga pisma srpski narod stekao još jednog prijatelja u ličnosti proslavljenog pisca Lava Tolstoja.

Neka mi Vaša Preuzvišenost oprosti moju smelost i primi bezgranično poštovanje mlade Srpkinje, ispunjene ljubavlju prema otadžbini i željom da ceo svet bude prožet osećanjima za malenu Srbiju.

Beograd, 7. oktobar 1908. g. 

Anđa Petrović

O sadržini Anđinog pisma Tolstoja je obavestio njegov lekar i sekretar Dušan Petrovič Makovicki. Tolstoj je Makovickom odmah izdiktirao odgovor. U pismu je „mladu Srpkinju”, zadivljen njenim rodoljubljem, zamolio da mu pošalje svoju fotografiju.

Postoji čitava priča o Anđinoj prepisci s ruskim piscem. Nju je svojevremeno ispričala Radmila Bunuševac.

Kada je jednoga novembarskog prepodneva poštar doneo pismo i paket, majk Anđina nalazila se u dvorištu. Čuvši da je pošiljka iz Rusije, stala je ubeđivati poštara da je došao na pogrešnu adresu: „Ali kažem vam da to nije ovde… Mi u Rusiji nemamo nikoga ko bi sada mogao da nam piše… Potražite po Beogradu. Ima još ovakvih imena.”

 Srećom, našla se tu Anđa i uzela poštu. U paketu su bile Tolstojeve knjige, i odgovor. Pažljivo je pročitala pismo.

Makovicki, koji je na kraju pisma ostavio i svoj potpis, prenosio je, pored ostalog, mladoj Srpkinji: „Molio je je Lav Nikolajevič da Vam napišem da baš onda kad nam izgleda da je sve izgubljeno, tek tada počinje pravi život.”

(…)

U Tolstojevom Dnevniku  od 26. oktobra 1908. nalazimo:

Počeo samo da pišem srpsko pismo.

Četiri dana docnije beleži:

Juče sam spavao malo, a od jutra svojski pišem o Srbima.

Drugog novembra:

Juče sam se bavio – srpskim člankom. Završavam.

Rad Tolstojev O prisajedinjenju Bosne i Hercegovine Austriji prvi put je objavljen u četiri nastavka. Počinje rečima:

Jedna Srpkinja obratila mi se pitanjem šta mislim o pripajanju Bosne i Hercegovine Austriji, koje je izvršeno ovih dana. Ja sam joj odgovorio kratko, ali ću tim povodom što mogu jasnije i podrobnije izneti svoje mišljenje o tom događaju onima koje to može interesovati.

(…)

Jovan Pejčić, Profil i dlan

Tolstoj i Srbi>>

Fotografija: 3denglish.com.ua

Najstariji podatak koji se u srpskoj periodici može naći o Lavu Nikolajeviću Tolstoju (1828–1919) potiče iz 1867. godine.

U nepotpisanome članka Slovenska književnost (ruska), Svetovid – centralni list za prosvetu, novosti, trgovinu i modu, koji je 1852. pokrenut u Temišvaru, jedno vreme izlazio u Beču a šezdesetih se godina preselio u Beograd – Tolstojevo ime navodi u skupu najistaknutijih ruskih pisaca devetnaestog stoleća.

Prvi od Srba koji je o svom susretu sa Tolstojem ostavio pouzdano svedočanstvo bio je izvesni naš žurnalista M. Bojović.

Zbilo se to u Moskvi 22. februara 1901. godine, na dan objavljivanja odluke Svetog Sinoda kojom je Tolstoj izopšten iz Ruske pravoslavne crkve.

I u naše dane, kao kazna Božija, javio se novi lažni učitelj, grof Lav Tolstoj, u svetu poznati pisac, po rođenju Rus, po krštenju i vaspitanju pravoslavac; grof Tolstoj sablažnjen ohološću uma svojega, bezočno je ustao na Gospoda i Hrista Njegovog i na Njegovo sveto dobro, i odrekav se javno preds vima matere Pravoslavne crkve, koja ga je othranila i vaspitala, posvetio je svoj književni rad i dani mu od Boga dar širenju u narodu učenja protivnog Hristu i Crkvi, i uništenju u razumu i srcima ljudi otačastvene vere, vere pravoslavne, u kojoj su živeli i spasavali se naši preci, i na kojoj se do sada održavala i jačala sveta Rusija… (…)

Pročitavši tekst odlučenja, s primerkom Službenoga glasila Ruske pravoslavne crkve u kojem je izopštenje objavljeno – ovako se, sedam godina kasnije, seća M. Bojović.

Ja sam pohitao u Hamovkino, u stan Tolstog, i kad sam došao tamo i stari sluga grafa skinuo mi kaput, u trpezariji, kroz koju sam imao proći, našao sam gomilu studenata i nekoliko mladića i pred njima suprugu Lava Nikolajeviča – Sofiju Andrejevnu, koja je nešto čitala a svi su je pažljivo slušali.

Tolstoj kakvog nismo poznavali >>

Sofija Andrejevna namah zastade i ošto me pogleda. Jedva sam uspeo da joj se poklonim, i ona mi samo reče: „Soba Lava Nikolajeviča je levo, molim, idite tamo. On nije tu, no sad će doći. Pričekajte ga.”

I odmah je produžila svoje čitanje. Iz sobe gde sam ostao da čekam Lava Nikolajeviča lepo sam čuo njen glas i raspoznavao njene reči, no smisao onoga što je ona čitala nikako nisam mogao uhvatiti. Docnije sam doznao da je ona čitala svoj čuveni odgovor Sinodu, odnosno odlučivanja Lava Nikolajeviča od Pravoslavne crkve.

Odjednom se brzo otvoriše vrata i u sobi se pojavi mala, staračka figura Lava Nikolajeviča. On je bio u ruskom tulupu (bundici), opasan seoskim pojasom i u čizmama. Sa mladićkom brzinom, on se otpasa, skide tulup i pozdravi se sa mnom.

„Došli ste nasigurno da me pitate o ovom aktu Svetog Sinoda?”

„Sasvim tačno, Lave Nikolajeviču.”

 

Jovan Pejčić, Profil i dlan

Fotografija: flipboard.com

Iževski čistač snega Semjon Buharin već nekoliko godina oduševljava učenike srednje škole Licej br. 25 svojim slikama na snegu. Semjon je postao poznat zahvaljujući učenicima koji su mu otvorili nalog na Instagramu. Evo kako su deca obelodanila talenat „čika Senje”.

crtanje-po-snegu

Radni dan školskog čistača snega počinje u šest sati ujutru. Dok deca spavaju ili se spremaju da krenu u školu, Semjon Buharin čisti školsko dvorište od svežeg snega.

Međutim, čim počne prvi čas on metlom slika na snegu umetnička dela. Na primer, portret ruskog pesnika Aleksandra Puškina. Ta slika dva sata krasi školsko dvorište, a zatim nestaje pod nogama učenika i njihovih roditelja.

crtanje-na-snegu-1

Kako je sve počelo

Semjon nam je ispričao kako je pre par godina po završetku rutinskog posla prvi put počeo metlom da crta životinje na snegu ispod školskih prozora. Videvši njegove slike, đaci su otvorili nalog na Instagramu i počeli da ih postavljaju. Vremenom se broj posetilaca uvećao, tako da su na Semjona obratili pažnju i regionalni mediji.

Junaci Buharinovih slika na snegu su ruski pisci i kompozitori, kao i likovi i životinje iz ruskih bajki. Kako je sam Semjon ispričao za „Rusku reč”, slika najbolje ispadne na tamnom asfaltu čim padne prvi sneg, tj. dok je sneg još uvek mek i lako ga je oblikovati. Semjon slika samo na svežem snegu. Ugaženi sneg mu ne odgovara. Slike su najlepše uveče, kada se vide polusenke, ali tada u školi nema nikoga i nema ko da ih gleda, priča Buharin.

crtanje-snegu-2

„Čika Senja redovno nešto crta za nas. Zimi slika na snegu u dvorištu, a leti slika pejzaže na zidu zgrade preko puta škole. On pravi i skulpture od leda! Prošle godine je isklesao u ledu tri jagnjeta: najpre je nabacao sneg na gomilu, napravio oblik kocke, polio vodom i zatim isklesao figure”, ispričali su dopisniku „Ruske reči” učenici ove škole.

Đaci kažu da se „zgrada preko puta škole” svake godine ponovo kreči, a posle izvesnog vremena na tom novom „platnu” opet se pojavljuje neki pejzaž. „Čika Senja je prošle godine naslikao ogroman plakat sa Čajkovskim povodom godišnjice kompozitora! On pravi za nas klizališta, čisti sneg i tera pse lutalice iz školskog dvorišta. On je mnogo dobar!”

slike-na-snegu-3

Sa svojih sedamnaest godina, Semjon Buharin je upisao umetničku školu u gradu Čajkovskom, ali je napustio školovanje jer mu je porodica velika i morao je potražiti posao kako bi pomogao roditeljima. Posle nekoliko godina otputovao je na Ruski Daleki istok, gde je najpre radio kao ribar na Kamčatki, a zatim se zaposlio u službi Ministarstva za vanredne situacije.

Posle svih tih lutanja Buharin se pre pet godina „skrasio” na radnom mestu čistača snega u školi „Licej br. 25” u gradu Iževsku (1.215 km istočno od Moskve). Pored svog glavnog posla Semjon pomaže školi tako što popravlja stolice, klupe i table. Učestvuje i u kulturnom životu škole – osmišljava priredbe za praznike i priprema dekoracije zajedno sa učenicima i nastavnicima.

Autor: Nikolaj Litovkin

Izvor: Ruska reč

 

U Muzeju Dostojevskog u Sankt Peterburgu otvorena je izložba povodom sto pedeset godina od objavljivanja romana Zločin i kazna.

izlozba-o-dostojevskom-2

Sadržaj celog romana reprodukovan je na zidovima jedne od prostorija muzeja, a među eksponatima se nalaze ilustracije inspirisane romanom iz sedamdesetih godina 19. i 20. veka, snimci iz ekranizacija romana (filmska verzija Lea Kulidžanova iz 1969. i serija Dimitrija Svetozarova iz 2007), fotografije Sankt Peterburga iz 19. veka, kao i radne verzije romana sa autorovim napomenama na marginama i lični predmeti, među kojima je i Jevanđelje. U jednom delu je rekonstruisana soba „matore zelenašice” iz tog vremena sa krevetom, jorganom i nakitom.

Raskoljnikov: Napoleon ili vaš (Geneologija morala)>>

Roman Zločin i kazna nastao je od dvanaest delova objavljivanih od januara do decembra 1866. u časopisu „Ruski vesnik”. Priču o ambicioznom studentu prava iz Sankt Peterburga – Rodionu Romanoviču Raskoljnikovu, koji zbog velike nemaštine odlučuje da ubije i opljačka omraženu staru zelenašicu Aljonu Ivanovnu, Dostojevski je počeo da piše leta 1865. tokom boravka u Nemačkoj, gde je prokockao veći deo svoje imovine i jedva imao novca za hranu.

Dostojevski se u romanu bavio suštinskim problemima ljudske egzistencije, ograničenjima slobode, pravom na nasilje zarad višeg dobra, cenom ljudskog života… Da bi odgovorio na rokove (u isto vreme je radio i na Kockaru), pisac je u oktobru 1866. angažovao stenografkinju Anu Snitkinu, koju je već sledećeg meseca zaprosio. Venčali su se 1867. i ostali u braku sve do piščeve smrti.

Izložba je otvorena do 20. marta.

Muzej Dostojevskog nalazi se u Ulici Kuznečni, u stanu u kojem je pisac preminuo 28. januara (9. februara po novom kalendaru) 1881, u 60. godini. Prema legendi, nije se osećao dobro i probudio se usred noći, poručivši Ani: „Znam da ću danas umreti. Zapali sveću i dodaj mi Jevanđelje”.

Izvor: Blic

Više od 1000 ljudi, među kojima su i poznate ličnosti, danas je u Moskvi počelo da se smenjuje u javnom čitanju romana „Rat i mir” Lava Tolstoja, na internetu, radiju i televiziji, tokom 60 sati.

javno-citanje-tolstoj

Oko 1.300 glumaca, političara i sportista, građana počelo je u 10 sati po ruskom vremenu čitanje četiri toma remek-dela ruske književnosti. Čitanje će uživo moći da se prati na nekoliko ruskih televizija i radio-stanica, kao i na sajtu voinaimir.com.

Javno čitanje dela organizovano je u okviru „Godine knjiženosti” u Rusiji i odvija se u ruskim pozorištima, muzejima, bioskopskim salama i drugim mestima koje je Tolstoj spomenuo u svom romanu.

„Tolstoj drži našu zemlju na okupu”, rekla je praunuka književnika, Fekla Tolstoja, koja je incirala javno čitanje „Rata i mira”.

Delo će se čitati u Moksvi, Sankt Peterburgu, Kazanu, Jekaterinburgu, Omsku, Groznom, i drugim mestima, javila je agencija Ria novosti i dodala da će čitanje biti organizovano i u Parizu, Beču, Pekingu i Vašingtonu.

U svom čuvenom delu Tolstoj je opisao rusko društvo tokom Napoleonove ere. „Rat i mir” je jedno od dva najvažnija remek-dela ruskog književnika i smatra se jednim od najboljih romana u svetskoj književnosti.

Izvor: Politika

Naslovna fotografija: wikimedia.org